RSS

Месечне архиве: март 2009

MA NE VERUJEM !!!!!!?

Sanjala sam noćas neke ale. Progonile me neke ajžadaje noćas, sve sam se budila na svakih pola sata i ustanem jutros toliko nadrndana da nadrndanije ne može. Sve sam besna, neispavana, mrzim ceo svet, mrzim kosu koja mi se ufrćkala preko noći.

Sednem na comp, da vidim šta se izdešavalo preko noći, ko je šta pisao po mailovima, forumima, spejsovima i blogovima, ne bi li se malo raspoložila i informisala i dobijem mail sledeće sadržine od prijatelja koji svira u punk bendu. I popizdim. Do daske

Prenosim delove maila:

Dragi prijatelji, evo šta je snašlo našu underground i alternativnu muzičku scenu. Kako nam je zemlja vec uveliko zašla u mulj turbo šunda i smeća koje vredja inteligenciju, logičan nastavak toga izglasan je prošlog meseca.

O čemu se zapravo radi – uveli su neko novo pravilo da od sada bendovi koji nisu članovi ‘Udruženja ESTRADNIH Umetnika Srbije’ neće moći da prelaze granicu i sviraju u drugim zemljama, neće moći da nastupaju u većim koncertnim prostorima i neće moći da emituju svoje spotove na državnim televizijama.

Novi Zakoni za muzičare u Srbiji nastali u februaru 2009, po kojima niko od muzičara bez muzičarske vize i licence udruženja estradnih umetnika Srbije ne može da predje granicu a uskoro ni da nastupa u ozbiljnijem klubu:

1) Za dobijanje licence se plaća 11200din ili 5800din (ukoliko si student) godišnje.

Negde se čak spominje suma od 200 evra po članu benda???

2) Polaže se ispit muzikalnosti i ide se na audiciju posle koje dobijate sertifikat da ste član udruženja estradnih umetnika Srbije kao i muzičarsku vizu.

(pritom se pod muzičar ne podrazumeva DJ ili bilo ko ko se bavi noise, elektronskom ili avangardnom muzikom)

3) Ambasade od februara ove godine više ne priznaju ata kartu bez
muzičarske vize.

4) Ovo je takav bezobrazluk da tu nema šta više da se kaze. Koliko sam shvatio – hoće da odvoje muzičare od ne-muzičara? Tj u prevodu – da mlade i underground bendove koji sviraju muziku iz ljubavi i koji su redovno u minusu OTERAJU sa scene i zakucaju u ovu propalu zemlju. Gomila mladih bendova je već vraćena sa granice i u pasoš im je upisana zabrana ulaska u zemlju u koju su išli. Sramota! Sad mi kao treba da budemo clanovi nekog udruženja da bi išli da nastupamo u inostranstvu ili u većem prostoru? A gde su naša prava da odbijemo da budemo članovi i da budemo prosto ljudi koji neće da daju 200 evra nekom harmonikašu koji vodi neku organizaciju za pranje novca??? Ko moze da nam uskrati prava da nastupamo negde samo zato što nismo CECA, BRENA ili SNEKI???? Sad neko treba da kaze nekom nojzeru ili pankeru koji namerno ne svira u harmoniji da je NE MUZIKALAN???? Jedino rešenje je da se mladi muzičari i underground umetnici udruže i naprave PROTEST protiv ovog turbo folk zakona kojim zele da ONU NEMUZIKU oteraju sa svojih televizija i zakucaju u Srbiju. E PA NEĆE MOĆI.


Ako je ovo tačno, a jeste, najverovatnije, ja više ne znam šta da kažem. Svaka nam čast. Ova zemlja nikada neće izgubiti kreativne načine da padne još više.

Majke IM GA NABIJEM JA VIŠE!

 
24 коментара

Објављено од стране на март 31, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,

Mjuzik mejks d pipl kam tugeder, jeaaaa

Jedno od nevažnijih pitanja koje me nervira u životu je ono “A šta ti slušaš?“. To je trik pitanje, majke mi. Kako god da odgovoriš, ili ne odgovoriš, nekako se zajebeš. Ja volim muziku, volim bre da je slušam i mislim da slušam mnogo dobru muziku. Ali opet je JA slušam, nemam auto pa da nabijem basove da svi oko mene, u krugu od 5 kilometra slušaju. Nemam dobre zvučnike, pa da cela vertikala sluša sa mnom. A i da imam, ne bi. Tako da me mnogo nervira, kad neko ‘oće da me ukalupi u nešto tim pitanjem. ‘Em volim muziku, ‘em ne volim kalupe.

Prvo, kada se sretnem sa nekim homo sapiensom koji nije iz mog sveta, obično me gleda malo čudno. Ne oblačim se k’o oni “padavičari“, ali ne oblačim se ni ko on/ona. Ne mož’ me provali. Pa onda skrene razgovor o muzici, da vidi čija sam. Pa mi spomene nekog izvođača ili pesmu, za koga ja stvarno nisam nikada čula i ne nameravam. Pa me gleda onako sa nevericom:

- STVARNO nisi NIKAD čula bla bla bla?!
– Nisam, ja ne slušam to
– Pa čak ni na žurkama, to ti je sad hit?
– Ne idem na takve žurke
– Eeeeee, al’ bar na nekoj svadbi, ma sigurno si čula, ide ovako bla bla bla
– Mene na svadbe retko pozivaju, a i kada me pozovu, gledam da odma’ popijem što više dunje, pa da pređem na pivo, da do špricera više ništa ne čujem. A i poslednja svadba na kojoj sam bila, svadba moje sestre, dozvoljena muzika je bila samo do sedamdesetog godišta, Bitlsi, ‘vo – no
– ?!?!
I tako, mislim mogu ja sada tu da objašnjavam da volim povremeno da čujem Tomu Zdravkovića, pogotovu “Dotak’o sam dno života“, ali čemu? Danas ljudi ne razumeju kada im kažeš da slušaš ono što ti se sviđa. Moraš negde da pripadaš. A i ja ne volim da se deklarišem tako bezvezno.

Eto na primer, da kažem nekom da slušam rok. I šta ako je njemu rok AC/DC? Nemam ništa protiv da neko sluša AC/DC, ali ja ne volim, a taj neko može odma’ da donese predpostavku da ja slušam to, a ja ne volim da ljudi pretpostavljaju bilo šta o meni. Ili može neko devojče ili momak, sa crnom masnom kosom i sa sve duksericom Slayera da me pita da l’ slušam metal, ja da mu odgovorim potvrdno, pošto neki bendovi koje slušam “spadaju“ u tu kategoriju. Pa onda oni da pomisle da smo slični i da treba da se družimo. Pa da me ispituju, kao što je jednom jedan. A ovo je l’ slušaš? A ovo? A kako ide 5 reč u 6 rečenici, u drugom stihu? Pa kada ne znam da mu odgovorim, on mi kaže – “Piiiih, i ti si mi neki metalac“. Pa i nisam bre, budalo jedna blesava!

Prosto čovek ne mož’ da bude siguran sa tim kategorijama. Čak ni sa onim zicerima, kao štun su blues ili jazz. Eto, meni je na primer Goribor blues, ali onda se nađe neko da mi objašnjava da su oni trip – hop nešto. A danas, hvala Bogu, izmisliše još trista pravaca u muzici plus one tuc -tuc čuda, što meni toliko disharmonično i za mene nikad ne može da bude muzika.

Sve me to nervira. Meni je muzika dobra ili loša, ili mi se sviđa ili mi se ne sviđa. Ali uvek, ali UVEK, se nađe neko dosadan da te pita “a šta slušaš“. I ja se uglavnom zeznem pa odgovorim da slušam sve što mi se sviđa. Ali, neeeee, to ne može tako. Pa koj’ pravac? Pa svi. Pa ‘ajde navedi neki bend. I onda ja sirota krenem da navodim silne bendove i izvođače. Pa me gledaju kao da sam pala sa Marsa, ‘em za pola nisu čuli, ‘em za to što su čuli, nikako im ne ide zajedno. Pa me prozovu folirantom. Majke mi! Čim niste u nekom klubu, odma’ ste folirant. Ne može i tamo i ovamo.

Isto tako, x puta mi se desilo da me neko opali tom rečenicom, i ista procedura, i ja krenem da nabrajam, i kažem npr Led Zeppelin ili neki sličan poznatiji bend.

- Slušaš Led Zeppelin?!
– Da
– E oni su mnogo dobri! Si čula onu pesmu, kako beše, da “Stairway to Heaven“? Mnogo je dobra
More mrš!
– Ne
– Ne?!
– Mora da nije toliko popularna. Nisam sigurna, možda sam je i čula, ali ne znam. Zaboravna sam ja, eto ne mogu da se setim kako im se zovu prva četiri albuma, kako beše?
– Mmmm….paaaa ne znam….

Mene li si naš’o, amateru jedan muzički!

Inače, rečenica “Šta slušaš?“ je veoma popularna kod mladih momaka koji ti se udvaraju (ako je to prava reč, ‘bote što sam staromodna). To je jedno od prvih pitanja koje ti postave, kada onako puni sebe dođu da razgovaraju sa tobom. Kao da ih uče to u nekoj školi zavođenja. Na to pitanje ženske padaju, šta li?Meni odma’ padne mrak na oči. Niti ‘oću da “padam“, a još manje da odgovaram na to pitanje.

Ali našla sam ja rešenje, posle određenog vremena nerviranja oko ove teme. Kad me neko raspali tim pitanjem, ja još brže raspalim njega odgovorom – Šer i Brajan Adams. Taman toliko neutralno za one koji idu na svadbe da im se ne svidim, a neprijatno za one koji se deklarišu kao neki metalci, darkeri ili šta već. I onda me ostavljaju na miru, a ja volim da budem ostavljena.

I tako, ovaj post neće rešiti svetsku ekonomsku krizu, niti VelikoSeRbsku stogodišnju krizu, neće izlečiti sidu ili rak, nema sexa u njemu, ali eto, meni došlo.

I sada ću da vam ostavim nešto što mi se sluša. Ako hoćete poslušajte, ako nećete, nemojte, ali molim vas, nemojte da me pitate kom “žanru“ ili pravcu pripada. Nemam pojma. Meni dopada

 
25 коментара

Објављено од стране на март 30, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Ljubavni Ivanizam

Znata sada, ono, na televiziji kada puštaju filmove, što ima one oznake u crvenim kružićima, starosna granica ispod koje deca ne bi trebalo da gledaju filmove? E ja bih te kružiće turila na sve ljubavne filmove i romantične komedije. Ne može da te upropasti Kill Bill ili neki sex, koliko može da te upropasti ljubavni film. Tačka!

Ozbiljno, većina tih ljubavnih filmova ima početnu premisu, da će, onda kada sretneš svoju srodnu dušu, da te opali grom ili neki čekić u stomak. Glavni problemi će ljubavnicima biti, to što su rođeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, u pogrešnoj dimenziji, što imaju pogrešnu mamu, tatu ili pogrešnu najbolju drugaricu ili drugara. Kada se te prepreke razreše, uz puno debilnog humora, onda će oni živeti srećno i zadovoljno do kraja života. Jes’ fut!

Nigde ti oni ne pokažu kad neko prdne, podrigne, ne opere kadu, ne opere zube. Kad te taj koga toliko voliš, nervira samo što diše u određenom trenutku. Toga nema.

Ja sam se tako kao klinka zajebala, gledajući te filmove da ljubav tako laka. Još sam imala kao primer moje roditelje koji su već sto godina zajedno, iz pelena, i koji se i dan danas vole kao tada. Zaključak se sam nameće meni – ljubav je laka, samo kada je nađeš. Opet fut! Pa sam tako tresnula glavom i dobila potres mozga. Od tog potresa mozga sam prešla na drugu stranu – ako je ljubav prava, ona mora da je teška, skoro i nemoguća.

Da li u skladu sa tom filozofijom ili sa mojom blesavom ličnošću, takve sam ih i birala – Nemoguće! Propale, teške, isfrustrirane, nedopravljene, zauzete, narkomane, narkofile, “mamofile“ itd. I svaki put mi dopizdi. Pa onda padnem u depresiju, jerbo ljubav nije ni laka ni teška. Kakva je onda? Niko me nije naučio.

Ne kažem ja sada da nisam volela, i da u svom ovom ludilu, nisam ja imala neke vredne veze, ali one se upravo pucale zbog prvog gore navedenog – ljubavnih filmova. Dobro ne baš zbog njih, već zbog njihovog uticaja da sve treba da bude lako. I sa moje, i sa druge strane.

Na sreću, moja lepša polovina ne voli da gleda ljubavne filmove. Tako da taj problem nemamo. Ali imamo gomilu drugih. Pošto sam ja kraljica skandala u našoj velikoj familiji, moji momci nikada nisu mogli da budu po PESU i JUSU. Sa lepšom polovinom sam ih još malo razmrdala. Naime, mlađi je od mene pet godina. Uff, jaka stvar kažete vi. Kažem to i ja. Međutim, kada ih pokopam svim logičnim argumentima, oni prelaze na nešto ovako tipa – “Ma nije to velika razlika uopšte, ali u vašim godinama, da ste malo stariji“. Da smo malo stariji, šta? Da li bismo uopšte imali taj razgovor da sam ja muško, a on žensko? Ne, sve bi bilo u redu. Double standard, again!

Nego, nebitno, što bi Mahlat rekla, šta ja njemu da radim što se on kasno rodio. I ne reagujem na provokacije, a i uglavnom su prestale.

Nisam ni htela o ovome da pričam, rasplinula sam se. Htedoh da kažem da je moja lepša polovina operisana od bespotrebne patetike i holivudskih iluzija. Da sam ja osoba u njegovom životu, koja ga najverovatnije, NAJVIŠE NERVIRA. Jer sam ja teška, komplikovana, pomalo razmažena, blesava, ćudljiva, ponekad sebična, nepromišljena budala. A on me voli. Uprkos svemu tome. To je ljubav.

Eto, to sam ‘tela da kažem, ako me razumete šta sam htela da kažem.

Photobucket

 
13 коментара

Објављено од стране на март 29, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Jutro

Imala sam juče neki text u glavi koji sam želela da oblikujem i da vam “dam“. O ljubavi je. Baš lep. Samo što se sada uopšte ne osećam ljubavno. ‘Em što smo se lepša polovina i ja sinoć malo svađali do kasnih sati, ‘em nas je neki I D I O T probudio telefonom jutros u 15 do 9.

- zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!!
Ja bunovna:
– Mm?
– ‘Alo! Jel’ ti tu tama, mama?
– Mmm…dobro jutro, ko je to?
– Maaa čika X, odozgore, jel’ su tu?
– Ne znam, sačekajte da pogledam
Onda mi je još nešto pričao, dok sam ja tumarala do drugih soba
– Ne znam, spavam, mislim da svi spavaju, sačekajte
– A baba?
– Sačekajte da pogledam
Nalazim budnu baku i predajem joj slušalicu
Ključam
Baka budi mamu i daje joj slušalicu,
Radilo se o nekim jajima koje je želeo da donese
U 15 do 9!
ZAŠTO?!
ZAŠTO neko misli, da ako je on budan subotom ujutru u 15 do 9, da su svi ostali budni?

Ja popizdelaaaaaaaaa, lepša polovina traži, kafu i sok. Ljuta sam na njega. Bez razloga. Pa i njega iznerviram. Mama se probudila, pita da idem sa njom na pijacu. Ići ću.

Samo da se probudim. Da me malo niko ne dira.
‘Oću majke mi, biću fina.
Dajte mi samo pola sata da ćutim i da mi se niko ne obraća.

P. S. Lepša polovina mi upravo objašnjava kako će i on da bloguje…
O ljubavi kasnije…
malo kasnije…
mnogo kasnije

 
18 коментара

Објављено од стране на март 28, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,

Šta mi sve fali i/ili imam viška

(Znam ja da je sada frka oko ovog bezobrazluka od 6% na dvanaest ‘iljada i da bi svi da pišu o tome, ali ja ne mogu. I neću. Samo ću se iznervirati, rastužiti i pasti u depresiju. Mogu da idem da se bijem, al’ ne mogu sama. A pošto su svi totalno inertni, ja ne mogu sama. Izgleda da je tačna ona, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ja sebe ne računam u narod. Ja sam, bre, Ivana!)

Mnogo sam kljakava, bolešljiva i rašrafljena. I tako danas pijem kafu na velikom odmoru u Dedinoj školi, čekajući da mi neki divni ljudi učine neku uslugu, koju nisu obavezni, ali opet mi čine jer su, kao što rekoh, divni. Hvala Deda. I tako, pijem ja kafu i razmišljam se.

Ja sam statistička greška. Začeta sam preko spirale. Čitala u nekom članku da se to jako retko dešava i da je na nivou statističke greške – prema tome, ja sam statistička greška. Nije da mi je to ikada smetalo, naprotiv, u teškim pubertetskim i usamljenim godinama, sam tom činjenicom opravdavala posebnost mog postojanja. Još manje je smetalo mom ćaletu koji se hvalio da je on majstor i da za njega nema prepreke.

Sa šest ili sedam godina sam imala penicilnski šok. Primila injekciju i sve počelo da pišti i da se okreće. Imala zvučne halucinacije, spašavali me tako, provela noć u bolnici i tako. Potvrdili alergiju na penicilin. Tako mi piše na svim zdravstvenim dokumentima, debelim crvenim slovima CAVE PENICILIN!!! Sa tri znaka uzvičnika, uskličnika, radosti i ushićenja. Smrtno sam alergična na njega. Ne smem ni da ga omirišem. Ozbiljno. Čim priđem onoj prostoriji gde te bockaju, meni se pada u nesvest. Ne primam u toj prostoriji injekcije kada sam bolesna, već me premeštaju neke druge. Ne moram ni da vam kažem koliko me sestre zbog toga vole.

Isto neko to doba, Ana i ja trčimo kroz zgradu, ja se sapletem i padnem na stepenik. Pravo na gušu. Rascepim se sve. Da je bilo santimetar niže, ne daj Bože, ko zna da li bih trtljala ovde sada. Sve mi zinulo. Bolnica, ušivanje, lep ožiljak.

Prvi, drugi razred, ja jurcam kroz kuću, sapletem se o sopstvene noge, zabijem glavu u drveni naslon od fotelje, šraf od naočara me raseče pored oka. Krvoliptanje na sve strane. Bolnica, ušivanje, ružan ožiljak.

Opet isto neko to doba, ja jurcam napolju po okolnim zgradama. Pogađate, sapletem se i padnem. Ali bitno je gde! Neki savestan građanin (budala) je tog dana pokupio svu srču od stakla po okolini i stavio je na jedno mesto. Ja sam, naravno, pala na to. Srećom, nekako sam se presamitila i izvela neku egzibiciju, da sam samo ruku “umočila“ u onu srču. Kao da su zaklali omanju kravu. Isekoh šaku, tu odmah iznad onih vena koje tinejdžerke vole da seku. Ja, pikavac, ulazim u obližnji frizerski salon, da operem ruku, a iz mene ide krv i neće stane. Ona se izbezumi i pošalje me kući. Ja dolazim kući, sve iza sebe ostavljajuči finu crvenu liniju, i pitam mamu: “Je l’ sam isekla vene?“. Reče mi ona da joj se tada sve okrenulo i u stomaku, nogama i glavi. Bolnica, prošlo bez ušivanja, prilično cool ožiljak.

Drugi razred, ja u muškom wc-u, mali ‘arambaša, bijem se sa dečacima. Sima me šutne u stomak, ja se presamitim od bolova koji ne prestaju. Učiteljica me pošalje kući, ja ne mogu da stignem. Stignem do ujke i ujne, odmah u bolnicu, hitna operacija slepog creva. Da sam još malo čekala, puklo bi. I taj ožiljak mi se sviđa.

U trećem razredu mi je bilo zabranjeno da se okrećem po onim gelenderima. Ja sam to, naravno, radila. Jedan dan sletim na ivičnjak, booooli, ali ne smem da kažem. Odlazim kući i kažem da sam pala na kamen. Prošlo deset- dva’es minuta, ne prestaje. Ja priznam. Vode me u bolnicu, naprsnuće ključne kosti. Gips mesec dana. Milina.

U petom razredu me udarila kola. Ma gde udarila, razvalila me. Kratak medicinski izveštaj: šest preloma na butnoj kosti, polomljena nadlaktica, rameni zglob i ključna kost (ona ista) i hematom k’o druga glava na glavi. Pločica i pet šrafa na nozi, šipka u ruci. Glava se smanjila sama. Pet meseci u gipsanom koritu. Dve rehabilitacije da prohodam ponovo. Dok sam bila u gipsu, sjebali me još malo. Prvo mi se napravi dekubitis na laktu, pa koža na tom delu nije htela da mi raste više. Neke silne pare dadoše moji da stigne nešto iz Nemačke da mi poraste koža. I dan, danas odvratno izgleda i to ne osećam. Borski lekari me ostavili duže u gipsu nego što treba, pa mi se kičma iskrivila i dobila sam torako – lumbalnu skoliozu 16 stepena. Posledice nemam, osim toga što mi je noga malo kraća, pa nosim uložak u obući da ne bih ćopkala kao veliko pingviče, uz uložak ćopkam kao malo. I to da radim kao vremenska prognoza. Nikad ne grešim. Ruka boli kada da se vreme menja drastično iz toplog u hladno ili obrnuto, noga kada će kiša da pada. Glava počela da zajebava sada na ovo ludilo od vremena.

U prvoj srednje mi našli tumor. Ojhaaa! Ne onaj zli, nego onaj dobar. Fibroadenom na levoj dojci (kako mrzim izraz dojka!). Lečiše me nekim alternativnim (koga su kasnije priznali zvaničnim) lekom. I to nestade. Stručna javnost bila zapanjena. Bez ožiljaka.

U drugoj srednje dobih prvu F dijagnozu. Kao neki stelt bombarder F 43. Neki poremećaji ponašanja sa promenama ličnosti. Radila sam i onog Rošraha i još gomilu testova. Dobih fine neuroleptike i obavezno posećivanje psihijatra u narednih 6 meseci. Prođe i to, dijagnoza osta. Ne smem nikada da imam oružije, a i bolje je tako.

Na fakultetu sam dobila drugu F dijagnozu. Napadi panike. F 41. Mislila sam da ću d’umrem. Otkazala mi desna ruka, pristisak mi se popeo na 300, i završila u hitnoj. Kažu ništa mi nije, fizički. Opet ja kod čika doktora za glavu. Samo što je ova radila na studentskoj poliklinici pa je mrzelo. Tako mi prepisala lekove koji se daju za šizofreniju, rekla mi da se bavim pilatesom i da čitam Valjarevića, jer je on “oslobođen anksioznosti“. Kreten. Nađosmo mama i ja, preko blagoslovenog nam interneta, stručnjake za kognitivno – bihevioralnu terapiju, i naučih ja da kontrolišem taj problem. Hvala Jagodina!

Pre mesec dana opet mi našli one vesele tumore. Ovog puta dva. I u jednoj i u drugoj. Moji prijatelji im dali vesela imena – Kalkuta i Rahmanjinov. I tako opet pijem eksperimentalan, sada već, zvaničan lek. Pa će vidimo šta će biti.

Nisam vam spomenula od deteta da imam migrene koje, ako ne saniram na vreme, me odvedu u hitnu na novalgetole. Ni hronične bronhitise na svaka tri meseca, koje ja samo pojačavam cigaretama koje iz usta ne vadim. Ni to da mi se povremno desi zapaljenje vežnjače, pa izgledam kao da me je neko tukao. A ni to da kada mi jednom mesečno dođu oni dani, toliko me sve boli da želim da mi odma’ neko spuca neki morfijum pravu u venu. I da toliko pravim poplave da moram da se presvlačim stalno.

I tako..
Nisam ovo ispisala da bi se neko sažalio na mene. Niti sam pisala da se ja žalim. Nikako. Nego tako, došlo mi. I da me bolje zamislite, ako me već zamišljate.

A što se tiče onih 6%, to su bre rešivi problemi! Samo neko treba imati volje, a u međuvremenu, ja slušam ovo:

 
20 коментара

Објављено од стране на март 27, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Neću mnogo

…Jedino smo sposobni da budemo jedni sa drugima….
…. a isto tako, dovoljno se poznajemo da bežimo iz sve snage jedni od drugih…..

 
10 коментара

Објављено од стране на март 26, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке:

Pos’o, pare, ljubav, život…

Ja studiram. I dobar sam student. Godinu posle gimnazije sam pauzirala, zezala se, radila i posle upisala fax. I davala sve u roku, pozavršavala i sada pišem diplomski, još samo mi je on ostao. Apsolvent sam – kako kažu. I ja kao apsolvent već neko dugo vreme tražim posao, pošto imam zakonsko pravo. Tražim ga u Boru, pošto volim iz mali milion razloga ovaj grad, i hoću da živim i radim ovde. Lokal patriota sam, šta ću?

Već tri godine primam stipendiju za DEFICITARNE (zapamtiti ovo) kadrove od strane opštine Bor. Stipendija od dve i po(sad mi povećali na 3) ‘iljade. Uvek je potrošim odma’. Iz obesti. Popijem je uz zdušnu asistenciju lepše polovine i koga god se nađe prisutnim u toj oblasti.

I tako ja cunjam za posao, gledam, slušam, pošto je u Boru jako interesantno naći posao, pogotovu u vreme ove “krize“. I tako mene tata naterao (nije me baš naterao, ali ‘ajde) da odem na razgovor sa doživotnim zamenikom predsednika opštine. I odem ja tako deficitarna, da mu objasnim da sam deficitarna i da kada sam već deficitarna, što oni ne zaposle mene deficitarnu. Ne moram ni da vam pričam kako je bilo. Posle čekanja od dva i nešto sata, ja sam provela u “razgovoru“ čitav minut ako ne i dva, gde je meni gospodin zamenik koji je veoma ljuuuuubazaaaaan čovek objasnio kako je njemu jaaaaaaaaaaaaaaaaakoooooo drago što sam došla, kako mu je jaaaaaaaaaaakkooooooo drago što završavam fakultet u roku i kako mu je još jaaaaaaačeeeee draaaaagoooooo što želim da ostanem u Boru, ali danemož’mipomogne.

Dobro, mislim se ja, i onako nisam ništa očekivala. U holu opštine sretnem prijateljicu (onu istu što joj doktori rekli da drži jednomesečnu bebu na dijeti), kako jurca za nekim papirima, dodacima, bolovanjima i još trista nekih čuda, dobro ispizdelu, zato što radi posao koji njen knjigovođa treba da radi. Izljubismo se mi tu, požalismo se jedna drugoj i svaka na svoju stranu.

Ispred se sretnem sa lepšom polovinom koja se vraća sa zavoda za nezaposlene još nadrndaniji od mene, pošto ga muče da mora da dolazi dole, da mu rade testove ličnosti i da ga uče kako se pravi CV.

Moja lepša polovina, siroma’ kuburi sa tim poslom već neko vreme. Elem završio je on lepu školu sa kojom može da se zaposli (u Boru) samo u onoj veeeeeliiiikooooj firmi, u kojoj možete da se zaposlite samo ako ste brat rođeni direktoru, a možda ni tada. Visio on tamo nešto, pitao, molio – oni mu rekli, dečko ti možeš da dolaziš ovde, al’ te mi zaposlimo nećemo.
I tako se on prijavio na zavod da mu nađu posao i zbog zdravstvene, niti ima posla niti ima zdravstvene. Treba čeka neki period, pa onda ima prava na zdravstvenu. U međuvremenu, nalazio on neke sitne poslove, gde posla ima, a para nema, a posle toga je imao večitu muku da se zaposli jer nije žensko. Ne može čovek da se javlja na telefon u taxi službi jer nije žensko! Majke mi.

I tako se lepo on pokupi prošlo leto i ode nam u dragu, prijateljsku Crnu Goru da radi. I radio je. Sad što je to bilo pogubno po naše mentalno zdravlje i ljubavnu harmoniku, to je druga priča. Negde u to vreme, ja sam zaključila da ja njega mnooooogooooo volim i da ne mogu da budem bez njega, pa sam mu davala dnevni “maltretman“ telefonom uz sve zdušno plakanje i histerisanje. On čovek poludeo, zivkam ga dvesta puta dnevno, ne može da radi od mene, ne može da izađe na kraj sa mnom, a pare mu trebaju.

Preživesmo mi nekako tu Crnu Goru, vratio se on meni, lep, sav preplanuo, zaradio nešto para i životarili mi tako. Ode čovek na zavod, da vidi za tu knjižicu, oni ga obrisali. Nije se javio, kažu. Sada mora da čeka još 3 meseca da se opet prijavi. Dobro… Ne daj Bože, mu se nešto desi, sve ću ih utepam tamo dole na zavodu.

I evo nas sada opet u istoj poziciji. Mi kao imamo neke želje i planove da uzmemo neki stan i da životarimo zajedno, al’ nema od čega. Ja opet gledam, slušam, cunjam, računam kada će neko u penziju, kad će neko, Bog da prosti, umre, a lepša mi polovina pati što nije žensko pa se ne može zaposli. I uči da pravi CV.

Prati tako mene on sinoć kući, razgovaramo o životnoj situaciji, “krizi“, parama, i on meni “pinčuje“ neku biznis ideju, koja uopšte ne zvuči loše. Meni matematike ne idu dobro, ali njemu idu, sve to izgleda izvodljivo. I onda izbaci on meni rečenicu
– Treba mi samo početni kapital, sutra da zovem onog gazdu u Crnoj Gori, on sada skuplja ekipu, da odem na početku sezone, da zaradim više para, pa kada se vratim, da probamo to.

Meni odma’ pripade muka. Setim se prošlog leta i sve mi loše. Opet mora kupujemo kartice, opet plakanje, histerisanje i poljuljana harmonika. Gledam ga i gutam, a ne smem ništa da kažem, u pravu je čovek.

I sada ja vas pitam, je l’ imate neku ideju kako da se zarade pare bez para, da si ne kvarim ljubav i ne unosim nervozu?
Slobodno….

 
12 коментара

Објављено од стране на март 25, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

 
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 26 других пратиоца