RSS

Месечне архиве: март 2009

MA NE VERUJEM !!!!!!?

Sanjala sam noćas neke ale. Progonile me neke ajžadaje noćas, sve sam se budila na svakih pola sata i ustanem jutros toliko nadrndana da nadrndanije ne može. Sve sam besna, neispavana, mrzim ceo svet, mrzim kosu koja mi se ufrćkala preko noći.

Sednem na comp, da vidim šta se izdešavalo preko noći, ko je šta pisao po mailovima, forumima, spejsovima i blogovima, ne bi li se malo raspoložila i informisala i dobijem mail sledeće sadržine od prijatelja koji svira u punk bendu. I popizdim. Do daske

Prenosim delove maila:

Dragi prijatelji, evo šta je snašlo našu underground i alternativnu muzičku scenu. Kako nam je zemlja vec uveliko zašla u mulj turbo šunda i smeća koje vredja inteligenciju, logičan nastavak toga izglasan je prošlog meseca.

O čemu se zapravo radi – uveli su neko novo pravilo da od sada bendovi koji nisu članovi ‘Udruženja ESTRADNIH Umetnika Srbije’ neće moći da prelaze granicu i sviraju u drugim zemljama, neće moći da nastupaju u većim koncertnim prostorima i neće moći da emituju svoje spotove na državnim televizijama.

Novi Zakoni za muzičare u Srbiji nastali u februaru 2009, po kojima niko od muzičara bez muzičarske vize i licence udruženja estradnih umetnika Srbije ne može da predje granicu a uskoro ni da nastupa u ozbiljnijem klubu:

1) Za dobijanje licence se plaća 11200din ili 5800din (ukoliko si student) godišnje.

Negde se čak spominje suma od 200 evra po članu benda???

2) Polaže se ispit muzikalnosti i ide se na audiciju posle koje dobijate sertifikat da ste član udruženja estradnih umetnika Srbije kao i muzičarsku vizu.

(pritom se pod muzičar ne podrazumeva DJ ili bilo ko ko se bavi noise, elektronskom ili avangardnom muzikom)

3) Ambasade od februara ove godine više ne priznaju ata kartu bez
muzičarske vize.

4) Ovo je takav bezobrazluk da tu nema šta više da se kaze. Koliko sam shvatio – hoće da odvoje muzičare od ne-muzičara? Tj u prevodu – da mlade i underground bendove koji sviraju muziku iz ljubavi i koji su redovno u minusu OTERAJU sa scene i zakucaju u ovu propalu zemlju. Gomila mladih bendova je već vraćena sa granice i u pasoš im je upisana zabrana ulaska u zemlju u koju su išli. Sramota! Sad mi kao treba da budemo clanovi nekog udruženja da bi išli da nastupamo u inostranstvu ili u većem prostoru? A gde su naša prava da odbijemo da budemo članovi i da budemo prosto ljudi koji neće da daju 200 evra nekom harmonikašu koji vodi neku organizaciju za pranje novca??? Ko moze da nam uskrati prava da nastupamo negde samo zato što nismo CECA, BRENA ili SNEKI???? Sad neko treba da kaze nekom nojzeru ili pankeru koji namerno ne svira u harmoniji da je NE MUZIKALAN???? Jedino rešenje je da se mladi muzičari i underground umetnici udruže i naprave PROTEST protiv ovog turbo folk zakona kojim zele da ONU NEMUZIKU oteraju sa svojih televizija i zakucaju u Srbiju. E PA NEĆE MOĆI.


Ako je ovo tačno, a jeste, najverovatnije, ja više ne znam šta da kažem. Svaka nam čast. Ova zemlja nikada neće izgubiti kreativne načine da padne još više.

Majke IM GA NABIJEM JA VIŠE!

 
24 коментара

Објављено од стране на март 31, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,

Mjuzik mejks d pipl kam tugeder, jeaaaa

Jedno od nevažnijih pitanja koje me nervira u životu je ono “A šta ti slušaš?“. To je trik pitanje, majke mi. Kako god da odgovoriš, ili ne odgovoriš, nekako se zajebeš. Ja volim muziku, volim bre da je slušam i mislim da slušam mnogo dobru muziku. Ali opet je JA slušam, nemam auto pa da nabijem basove da svi oko mene, u krugu od 5 kilometra slušaju. Nemam dobre zvučnike, pa da cela vertikala sluša sa mnom. A i da imam, ne bi. Tako da me mnogo nervira, kad neko ‘oće da me ukalupi u nešto tim pitanjem. ‘Em volim muziku, ‘em ne volim kalupe.

Prvo, kada se sretnem sa nekim homo sapiensom koji nije iz mog sveta, obično me gleda malo čudno. Ne oblačim se k’o oni “padavičari“, ali ne oblačim se ni ko on/ona. Ne mož’ me provali. Pa onda skrene razgovor o muzici, da vidi čija sam. Pa mi spomene nekog izvođača ili pesmu, za koga ja stvarno nisam nikada čula i ne nameravam. Pa me gleda onako sa nevericom:

- STVARNO nisi NIKAD čula bla bla bla?!
– Nisam, ja ne slušam to
– Pa čak ni na žurkama, to ti je sad hit?
– Ne idem na takve žurke
– Eeeeee, al’ bar na nekoj svadbi, ma sigurno si čula, ide ovako bla bla bla
– Mene na svadbe retko pozivaju, a i kada me pozovu, gledam da odma’ popijem što više dunje, pa da pređem na pivo, da do špricera više ništa ne čujem. A i poslednja svadba na kojoj sam bila, svadba moje sestre, dozvoljena muzika je bila samo do sedamdesetog godišta, Bitlsi, ‘vo – no
– ?!?!
I tako, mislim mogu ja sada tu da objašnjavam da volim povremeno da čujem Tomu Zdravkovića, pogotovu “Dotak’o sam dno života“, ali čemu? Danas ljudi ne razumeju kada im kažeš da slušaš ono što ti se sviđa. Moraš negde da pripadaš. A i ja ne volim da se deklarišem tako bezvezno.

Eto na primer, da kažem nekom da slušam rok. I šta ako je njemu rok AC/DC? Nemam ništa protiv da neko sluša AC/DC, ali ja ne volim, a taj neko može odma’ da donese predpostavku da ja slušam to, a ja ne volim da ljudi pretpostavljaju bilo šta o meni. Ili može neko devojče ili momak, sa crnom masnom kosom i sa sve duksericom Slayera da me pita da l’ slušam metal, ja da mu odgovorim potvrdno, pošto neki bendovi koje slušam “spadaju“ u tu kategoriju. Pa onda oni da pomisle da smo slični i da treba da se družimo. Pa da me ispituju, kao što je jednom jedan. A ovo je l’ slušaš? A ovo? A kako ide 5 reč u 6 rečenici, u drugom stihu? Pa kada ne znam da mu odgovorim, on mi kaže – “Piiiih, i ti si mi neki metalac“. Pa i nisam bre, budalo jedna blesava!

Prosto čovek ne mož’ da bude siguran sa tim kategorijama. Čak ni sa onim zicerima, kao štun su blues ili jazz. Eto, meni je na primer Goribor blues, ali onda se nađe neko da mi objašnjava da su oni trip – hop nešto. A danas, hvala Bogu, izmisliše još trista pravaca u muzici plus one tuc -tuc čuda, što meni toliko disharmonično i za mene nikad ne može da bude muzika.

Sve me to nervira. Meni je muzika dobra ili loša, ili mi se sviđa ili mi se ne sviđa. Ali uvek, ali UVEK, se nađe neko dosadan da te pita “a šta slušaš“. I ja se uglavnom zeznem pa odgovorim da slušam sve što mi se sviđa. Ali, neeeee, to ne može tako. Pa koj’ pravac? Pa svi. Pa ‘ajde navedi neki bend. I onda ja sirota krenem da navodim silne bendove i izvođače. Pa me gledaju kao da sam pala sa Marsa, ‘em za pola nisu čuli, ‘em za to što su čuli, nikako im ne ide zajedno. Pa me prozovu folirantom. Majke mi! Čim niste u nekom klubu, odma’ ste folirant. Ne može i tamo i ovamo.

Isto tako, x puta mi se desilo da me neko opali tom rečenicom, i ista procedura, i ja krenem da nabrajam, i kažem npr Led Zeppelin ili neki sličan poznatiji bend.

- Slušaš Led Zeppelin?!
– Da
– E oni su mnogo dobri! Si čula onu pesmu, kako beše, da “Stairway to Heaven“? Mnogo je dobra
More mrš!
– Ne
– Ne?!
– Mora da nije toliko popularna. Nisam sigurna, možda sam je i čula, ali ne znam. Zaboravna sam ja, eto ne mogu da se setim kako im se zovu prva četiri albuma, kako beše?
– Mmmm….paaaa ne znam….

Mene li si naš’o, amateru jedan muzički!

Inače, rečenica “Šta slušaš?“ je veoma popularna kod mladih momaka koji ti se udvaraju (ako je to prava reč, ‘bote što sam staromodna). To je jedno od prvih pitanja koje ti postave, kada onako puni sebe dođu da razgovaraju sa tobom. Kao da ih uče to u nekoj školi zavođenja. Na to pitanje ženske padaju, šta li?Meni odma’ padne mrak na oči. Niti ‘oću da “padam“, a još manje da odgovaram na to pitanje.

Ali našla sam ja rešenje, posle određenog vremena nerviranja oko ove teme. Kad me neko raspali tim pitanjem, ja još brže raspalim njega odgovorom – Šer i Brajan Adams. Taman toliko neutralno za one koji idu na svadbe da im se ne svidim, a neprijatno za one koji se deklarišu kao neki metalci, darkeri ili šta već. I onda me ostavljaju na miru, a ja volim da budem ostavljena.

I tako, ovaj post neće rešiti svetsku ekonomsku krizu, niti VelikoSeRbsku stogodišnju krizu, neće izlečiti sidu ili rak, nema sexa u njemu, ali eto, meni došlo.

I sada ću da vam ostavim nešto što mi se sluša. Ako hoćete poslušajte, ako nećete, nemojte, ali molim vas, nemojte da me pitate kom “žanru“ ili pravcu pripada. Nemam pojma. Meni dopada

 
25 коментара

Објављено од стране на март 30, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Ljubavni Ivanizam

Znata sada, ono, na televiziji kada puštaju filmove, što ima one oznake u crvenim kružićima, starosna granica ispod koje deca ne bi trebalo da gledaju filmove? E ja bih te kružiće turila na sve ljubavne filmove i romantične komedije. Ne može da te upropasti Kill Bill ili neki sex, koliko može da te upropasti ljubavni film. Tačka!

Ozbiljno, većina tih ljubavnih filmova ima početnu premisu, da će, onda kada sretneš svoju srodnu dušu, da te opali grom ili neki čekić u stomak. Glavni problemi će ljubavnicima biti, to što su rođeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, u pogrešnoj dimenziji, što imaju pogrešnu mamu, tatu ili pogrešnu najbolju drugaricu ili drugara. Kada se te prepreke razreše, uz puno debilnog humora, onda će oni živeti srećno i zadovoljno do kraja života. Jes’ fut!

Nigde ti oni ne pokažu kad neko prdne, podrigne, ne opere kadu, ne opere zube. Kad te taj koga toliko voliš, nervira samo što diše u određenom trenutku. Toga nema.

Ja sam se tako kao klinka zajebala, gledajući te filmove da ljubav tako laka. Još sam imala kao primer moje roditelje koji su već sto godina zajedno, iz pelena, i koji se i dan danas vole kao tada. Zaključak se sam nameće meni – ljubav je laka, samo kada je nađeš. Opet fut! Pa sam tako tresnula glavom i dobila potres mozga. Od tog potresa mozga sam prešla na drugu stranu – ako je ljubav prava, ona mora da je teška, skoro i nemoguća.

Da li u skladu sa tom filozofijom ili sa mojom blesavom ličnošću, takve sam ih i birala – Nemoguće! Propale, teške, isfrustrirane, nedopravljene, zauzete, narkomane, narkofile, “mamofile“ itd. I svaki put mi dopizdi. Pa onda padnem u depresiju, jerbo ljubav nije ni laka ni teška. Kakva je onda? Niko me nije naučio.

Ne kažem ja sada da nisam volela, i da u svom ovom ludilu, nisam ja imala neke vredne veze, ali one se upravo pucale zbog prvog gore navedenog – ljubavnih filmova. Dobro ne baš zbog njih, već zbog njihovog uticaja da sve treba da bude lako. I sa moje, i sa druge strane.

Na sreću, moja lepša polovina ne voli da gleda ljubavne filmove. Tako da taj problem nemamo. Ali imamo gomilu drugih. Pošto sam ja kraljica skandala u našoj velikoj familiji, moji momci nikada nisu mogli da budu po PESU i JUSU. Sa lepšom polovinom sam ih još malo razmrdala. Naime, mlađi je od mene pet godina. Uff, jaka stvar kažete vi. Kažem to i ja. Međutim, kada ih pokopam svim logičnim argumentima, oni prelaze na nešto ovako tipa – “Ma nije to velika razlika uopšte, ali u vašim godinama, da ste malo stariji“. Da smo malo stariji, šta? Da li bismo uopšte imali taj razgovor da sam ja muško, a on žensko? Ne, sve bi bilo u redu. Double standard, again!

Nego, nebitno, što bi Mahlat rekla, šta ja njemu da radim što se on kasno rodio. I ne reagujem na provokacije, a i uglavnom su prestale.

Nisam ni htela o ovome da pričam, rasplinula sam se. Htedoh da kažem da je moja lepša polovina operisana od bespotrebne patetike i holivudskih iluzija. Da sam ja osoba u njegovom životu, koja ga najverovatnije, NAJVIŠE NERVIRA. Jer sam ja teška, komplikovana, pomalo razmažena, blesava, ćudljiva, ponekad sebična, nepromišljena budala. A on me voli. Uprkos svemu tome. To je ljubav.

Eto, to sam ‘tela da kažem, ako me razumete šta sam htela da kažem.

Photobucket

 
13 коментара

Објављено од стране на март 29, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Jutro

Imala sam juče neki text u glavi koji sam želela da oblikujem i da vam “dam“. O ljubavi je. Baš lep. Samo što se sada uopšte ne osećam ljubavno. ‘Em što smo se lepša polovina i ja sinoć malo svađali do kasnih sati, ‘em nas je neki I D I O T probudio telefonom jutros u 15 do 9.

- zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!!
Ja bunovna:
– Mm?
– ‘Alo! Jel’ ti tu tama, mama?
– Mmm…dobro jutro, ko je to?
– Maaa čika X, odozgore, jel’ su tu?
– Ne znam, sačekajte da pogledam
Onda mi je još nešto pričao, dok sam ja tumarala do drugih soba
– Ne znam, spavam, mislim da svi spavaju, sačekajte
– A baba?
– Sačekajte da pogledam
Nalazim budnu baku i predajem joj slušalicu
Ključam
Baka budi mamu i daje joj slušalicu,
Radilo se o nekim jajima koje je želeo da donese
U 15 do 9!
ZAŠTO?!
ZAŠTO neko misli, da ako je on budan subotom ujutru u 15 do 9, da su svi ostali budni?

Ja popizdelaaaaaaaaa, lepša polovina traži, kafu i sok. Ljuta sam na njega. Bez razloga. Pa i njega iznerviram. Mama se probudila, pita da idem sa njom na pijacu. Ići ću.

Samo da se probudim. Da me malo niko ne dira.
‘Oću majke mi, biću fina.
Dajte mi samo pola sata da ćutim i da mi se niko ne obraća.

P. S. Lepša polovina mi upravo objašnjava kako će i on da bloguje…
O ljubavi kasnije…
malo kasnije…
mnogo kasnije

 
18 коментара

Објављено од стране на март 28, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,

Šta mi sve fali i/ili imam viška

(Znam ja da je sada frka oko ovog bezobrazluka od 6% na dvanaest ‘iljada i da bi svi da pišu o tome, ali ja ne mogu. I neću. Samo ću se iznervirati, rastužiti i pasti u depresiju. Mogu da idem da se bijem, al’ ne mogu sama. A pošto su svi totalno inertni, ja ne mogu sama. Izgleda da je tačna ona, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ja sebe ne računam u narod. Ja sam, bre, Ivana!)

Mnogo sam kljakava, bolešljiva i rašrafljena. I tako danas pijem kafu na velikom odmoru u Dedinoj školi, čekajući da mi neki divni ljudi učine neku uslugu, koju nisu obavezni, ali opet mi čine jer su, kao što rekoh, divni. Hvala Deda. I tako, pijem ja kafu i razmišljam se.

Ja sam statistička greška. Začeta sam preko spirale. Čitala u nekom članku da se to jako retko dešava i da je na nivou statističke greške – prema tome, ja sam statistička greška. Nije da mi je to ikada smetalo, naprotiv, u teškim pubertetskim i usamljenim godinama, sam tom činjenicom opravdavala posebnost mog postojanja. Još manje je smetalo mom ćaletu koji se hvalio da je on majstor i da za njega nema prepreke.

Sa šest ili sedam godina sam imala penicilnski šok. Primila injekciju i sve počelo da pišti i da se okreće. Imala zvučne halucinacije, spašavali me tako, provela noć u bolnici i tako. Potvrdili alergiju na penicilin. Tako mi piše na svim zdravstvenim dokumentima, debelim crvenim slovima CAVE PENICILIN!!! Sa tri znaka uzvičnika, uskličnika, radosti i ushićenja. Smrtno sam alergična na njega. Ne smem ni da ga omirišem. Ozbiljno. Čim priđem onoj prostoriji gde te bockaju, meni se pada u nesvest. Ne primam u toj prostoriji injekcije kada sam bolesna, već me premeštaju neke druge. Ne moram ni da vam kažem koliko me sestre zbog toga vole.

Isto neko to doba, Ana i ja trčimo kroz zgradu, ja se sapletem i padnem na stepenik. Pravo na gušu. Rascepim se sve. Da je bilo santimetar niže, ne daj Bože, ko zna da li bih trtljala ovde sada. Sve mi zinulo. Bolnica, ušivanje, lep ožiljak.

Prvi, drugi razred, ja jurcam kroz kuću, sapletem se o sopstvene noge, zabijem glavu u drveni naslon od fotelje, šraf od naočara me raseče pored oka. Krvoliptanje na sve strane. Bolnica, ušivanje, ružan ožiljak.

Opet isto neko to doba, ja jurcam napolju po okolnim zgradama. Pogađate, sapletem se i padnem. Ali bitno je gde! Neki savestan građanin (budala) je tog dana pokupio svu srču od stakla po okolini i stavio je na jedno mesto. Ja sam, naravno, pala na to. Srećom, nekako sam se presamitila i izvela neku egzibiciju, da sam samo ruku “umočila“ u onu srču. Kao da su zaklali omanju kravu. Isekoh šaku, tu odmah iznad onih vena koje tinejdžerke vole da seku. Ja, pikavac, ulazim u obližnji frizerski salon, da operem ruku, a iz mene ide krv i neće stane. Ona se izbezumi i pošalje me kući. Ja dolazim kući, sve iza sebe ostavljajuči finu crvenu liniju, i pitam mamu: “Je l’ sam isekla vene?“. Reče mi ona da joj se tada sve okrenulo i u stomaku, nogama i glavi. Bolnica, prošlo bez ušivanja, prilično cool ožiljak.

Drugi razred, ja u muškom wc-u, mali ‘arambaša, bijem se sa dečacima. Sima me šutne u stomak, ja se presamitim od bolova koji ne prestaju. Učiteljica me pošalje kući, ja ne mogu da stignem. Stignem do ujke i ujne, odmah u bolnicu, hitna operacija slepog creva. Da sam još malo čekala, puklo bi. I taj ožiljak mi se sviđa.

U trećem razredu mi je bilo zabranjeno da se okrećem po onim gelenderima. Ja sam to, naravno, radila. Jedan dan sletim na ivičnjak, booooli, ali ne smem da kažem. Odlazim kući i kažem da sam pala na kamen. Prošlo deset- dva’es minuta, ne prestaje. Ja priznam. Vode me u bolnicu, naprsnuće ključne kosti. Gips mesec dana. Milina.

U petom razredu me udarila kola. Ma gde udarila, razvalila me. Kratak medicinski izveštaj: šest preloma na butnoj kosti, polomljena nadlaktica, rameni zglob i ključna kost (ona ista) i hematom k’o druga glava na glavi. Pločica i pet šrafa na nozi, šipka u ruci. Glava se smanjila sama. Pet meseci u gipsanom koritu. Dve rehabilitacije da prohodam ponovo. Dok sam bila u gipsu, sjebali me još malo. Prvo mi se napravi dekubitis na laktu, pa koža na tom delu nije htela da mi raste više. Neke silne pare dadoše moji da stigne nešto iz Nemačke da mi poraste koža. I dan, danas odvratno izgleda i to ne osećam. Borski lekari me ostavili duže u gipsu nego što treba, pa mi se kičma iskrivila i dobila sam torako – lumbalnu skoliozu 16 stepena. Posledice nemam, osim toga što mi je noga malo kraća, pa nosim uložak u obući da ne bih ćopkala kao veliko pingviče, uz uložak ćopkam kao malo. I to da radim kao vremenska prognoza. Nikad ne grešim. Ruka boli kada da se vreme menja drastično iz toplog u hladno ili obrnuto, noga kada će kiša da pada. Glava počela da zajebava sada na ovo ludilo od vremena.

U prvoj srednje mi našli tumor. Ojhaaa! Ne onaj zli, nego onaj dobar. Fibroadenom na levoj dojci (kako mrzim izraz dojka!). Lečiše me nekim alternativnim (koga su kasnije priznali zvaničnim) lekom. I to nestade. Stručna javnost bila zapanjena. Bez ožiljaka.

U drugoj srednje dobih prvu F dijagnozu. Kao neki stelt bombarder F 43. Neki poremećaji ponašanja sa promenama ličnosti. Radila sam i onog Rošraha i još gomilu testova. Dobih fine neuroleptike i obavezno posećivanje psihijatra u narednih 6 meseci. Prođe i to, dijagnoza osta. Ne smem nikada da imam oružije, a i bolje je tako.

Na fakultetu sam dobila drugu F dijagnozu. Napadi panike. F 41. Mislila sam da ću d’umrem. Otkazala mi desna ruka, pristisak mi se popeo na 300, i završila u hitnoj. Kažu ništa mi nije, fizički. Opet ja kod čika doktora za glavu. Samo što je ova radila na studentskoj poliklinici pa je mrzelo. Tako mi prepisala lekove koji se daju za šizofreniju, rekla mi da se bavim pilatesom i da čitam Valjarevića, jer je on “oslobođen anksioznosti“. Kreten. Nađosmo mama i ja, preko blagoslovenog nam interneta, stručnjake za kognitivno – bihevioralnu terapiju, i naučih ja da kontrolišem taj problem. Hvala Jagodina!

Pre mesec dana opet mi našli one vesele tumore. Ovog puta dva. I u jednoj i u drugoj. Moji prijatelji im dali vesela imena – Kalkuta i Rahmanjinov. I tako opet pijem eksperimentalan, sada već, zvaničan lek. Pa će vidimo šta će biti.

Nisam vam spomenula od deteta da imam migrene koje, ako ne saniram na vreme, me odvedu u hitnu na novalgetole. Ni hronične bronhitise na svaka tri meseca, koje ja samo pojačavam cigaretama koje iz usta ne vadim. Ni to da mi se povremno desi zapaljenje vežnjače, pa izgledam kao da me je neko tukao. A ni to da kada mi jednom mesečno dođu oni dani, toliko me sve boli da želim da mi odma’ neko spuca neki morfijum pravu u venu. I da toliko pravim poplave da moram da se presvlačim stalno.

I tako..
Nisam ovo ispisala da bi se neko sažalio na mene. Niti sam pisala da se ja žalim. Nikako. Nego tako, došlo mi. I da me bolje zamislite, ako me već zamišljate.

A što se tiče onih 6%, to su bre rešivi problemi! Samo neko treba imati volje, a u međuvremenu, ja slušam ovo:

 
20 коментара

Објављено од стране на март 27, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Neću mnogo

…Jedino smo sposobni da budemo jedni sa drugima….
…. a isto tako, dovoljno se poznajemo da bežimo iz sve snage jedni od drugih…..

 
10 коментара

Објављено од стране на март 26, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке:

Pos’o, pare, ljubav, život…

Ja studiram. I dobar sam student. Godinu posle gimnazije sam pauzirala, zezala se, radila i posle upisala fax. I davala sve u roku, pozavršavala i sada pišem diplomski, još samo mi je on ostao. Apsolvent sam – kako kažu. I ja kao apsolvent već neko dugo vreme tražim posao, pošto imam zakonsko pravo. Tražim ga u Boru, pošto volim iz mali milion razloga ovaj grad, i hoću da živim i radim ovde. Lokal patriota sam, šta ću?

Već tri godine primam stipendiju za DEFICITARNE (zapamtiti ovo) kadrove od strane opštine Bor. Stipendija od dve i po(sad mi povećali na 3) ‘iljade. Uvek je potrošim odma’. Iz obesti. Popijem je uz zdušnu asistenciju lepše polovine i koga god se nađe prisutnim u toj oblasti.

I tako ja cunjam za posao, gledam, slušam, pošto je u Boru jako interesantno naći posao, pogotovu u vreme ove “krize“. I tako mene tata naterao (nije me baš naterao, ali ‘ajde) da odem na razgovor sa doživotnim zamenikom predsednika opštine. I odem ja tako deficitarna, da mu objasnim da sam deficitarna i da kada sam već deficitarna, što oni ne zaposle mene deficitarnu. Ne moram ni da vam pričam kako je bilo. Posle čekanja od dva i nešto sata, ja sam provela u “razgovoru“ čitav minut ako ne i dva, gde je meni gospodin zamenik koji je veoma ljuuuuubazaaaaan čovek objasnio kako je njemu jaaaaaaaaaaaaaaaaakoooooo drago što sam došla, kako mu je jaaaaaaaaaaakkooooooo drago što završavam fakultet u roku i kako mu je još jaaaaaaačeeeee draaaaagoooooo što želim da ostanem u Boru, ali danemož’mipomogne.

Dobro, mislim se ja, i onako nisam ništa očekivala. U holu opštine sretnem prijateljicu (onu istu što joj doktori rekli da drži jednomesečnu bebu na dijeti), kako jurca za nekim papirima, dodacima, bolovanjima i još trista nekih čuda, dobro ispizdelu, zato što radi posao koji njen knjigovođa treba da radi. Izljubismo se mi tu, požalismo se jedna drugoj i svaka na svoju stranu.

Ispred se sretnem sa lepšom polovinom koja se vraća sa zavoda za nezaposlene još nadrndaniji od mene, pošto ga muče da mora da dolazi dole, da mu rade testove ličnosti i da ga uče kako se pravi CV.

Moja lepša polovina, siroma’ kuburi sa tim poslom već neko vreme. Elem završio je on lepu školu sa kojom može da se zaposli (u Boru) samo u onoj veeeeeliiiikooooj firmi, u kojoj možete da se zaposlite samo ako ste brat rođeni direktoru, a možda ni tada. Visio on tamo nešto, pitao, molio – oni mu rekli, dečko ti možeš da dolaziš ovde, al’ te mi zaposlimo nećemo.
I tako se on prijavio na zavod da mu nađu posao i zbog zdravstvene, niti ima posla niti ima zdravstvene. Treba čeka neki period, pa onda ima prava na zdravstvenu. U međuvremenu, nalazio on neke sitne poslove, gde posla ima, a para nema, a posle toga je imao večitu muku da se zaposli jer nije žensko. Ne može čovek da se javlja na telefon u taxi službi jer nije žensko! Majke mi.

I tako se lepo on pokupi prošlo leto i ode nam u dragu, prijateljsku Crnu Goru da radi. I radio je. Sad što je to bilo pogubno po naše mentalno zdravlje i ljubavnu harmoniku, to je druga priča. Negde u to vreme, ja sam zaključila da ja njega mnooooogooooo volim i da ne mogu da budem bez njega, pa sam mu davala dnevni “maltretman“ telefonom uz sve zdušno plakanje i histerisanje. On čovek poludeo, zivkam ga dvesta puta dnevno, ne može da radi od mene, ne može da izađe na kraj sa mnom, a pare mu trebaju.

Preživesmo mi nekako tu Crnu Goru, vratio se on meni, lep, sav preplanuo, zaradio nešto para i životarili mi tako. Ode čovek na zavod, da vidi za tu knjižicu, oni ga obrisali. Nije se javio, kažu. Sada mora da čeka još 3 meseca da se opet prijavi. Dobro… Ne daj Bože, mu se nešto desi, sve ću ih utepam tamo dole na zavodu.

I evo nas sada opet u istoj poziciji. Mi kao imamo neke želje i planove da uzmemo neki stan i da životarimo zajedno, al’ nema od čega. Ja opet gledam, slušam, cunjam, računam kada će neko u penziju, kad će neko, Bog da prosti, umre, a lepša mi polovina pati što nije žensko pa se ne može zaposli. I uči da pravi CV.

Prati tako mene on sinoć kući, razgovaramo o životnoj situaciji, “krizi“, parama, i on meni “pinčuje“ neku biznis ideju, koja uopšte ne zvuči loše. Meni matematike ne idu dobro, ali njemu idu, sve to izgleda izvodljivo. I onda izbaci on meni rečenicu
– Treba mi samo početni kapital, sutra da zovem onog gazdu u Crnoj Gori, on sada skuplja ekipu, da odem na početku sezone, da zaradim više para, pa kada se vratim, da probamo to.

Meni odma’ pripade muka. Setim se prošlog leta i sve mi loše. Opet mora kupujemo kartice, opet plakanje, histerisanje i poljuljana harmonika. Gledam ga i gutam, a ne smem ništa da kažem, u pravu je čovek.

I sada ja vas pitam, je l’ imate neku ideju kako da se zarade pare bez para, da si ne kvarim ljubav i ne unosim nervozu?
Slobodno….

 
12 коментара

Објављено од стране на март 25, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Ja, kao žena od kompromisa

Čitam Suske kako piše, između ostalog, da te u ovoj zemlji gledaju kao nenormalnog ako ne gledaš razne parade, menjanje žena, operacije, veliku braću i slično. To me podseti na jedan skorašnji susret sa starim prijateljem, kojeg sam uvek smatrala jednim od pametnijih i normalnijih ljudi.

Krene on meni da objašnjava, kako, ako sam ja tako pametna i otvorena, ne bi trebalo da pljujem po stvarima o kojima ne znam dovoljno i da bi prvo trebalo da vidim i znam neke stvari, da bih mogla da sudim o njima. Moje argumente, da mi je dovoljna sekunda toga pa da me bude sramota i da mi 6 čulo odmah proradi za đubre i nekvalitet, nije hteo da uvaži. Krenu on meni da objašnjava kako je njemu život jaaaaaakooooo lakši od kada je prihvatio kontakte sa drugom stranom i postao čovek od kompromisa.

Pošto sam ja, dokazano u prošlom postu, budala, krenuh ja da preispitujem svoj zdrav razum. Možda sam ja ipak malo snob, mislim toliki narod gleda toga, jeste narod je glup, ali možda tu ima nešto interesantno. A i ako nema, bar ću moći da kažem – eto gledala sam, sranje je. Iako ću da umrem od sramote ako kažem npr da sam gledala “Kursadžije“ ili tako nešto…

I tako reših ja da budem žena od kompromisa, i sinoć sa ogromnom glavoboljom krenem da šetkam kanale na tv, ne bih li zatekla takvu neku emisiju za opštenarodno veselje. Kao za baksuza (ili na sreću) nisam naletela ni na jednu takvu emisiju. Ali naletela sam na nešto drugo. Na nekom kablovskom kanalu naletim ja na one emisije o plastičnim operacijama. Mislim se, i ovo je nešto! ‘Ajde da odgledam ovo. Još ima najava za 2 uzastopne epizode, milina! Sve se uzbudih.

Krene emisija, pa kao tu neki doktor i njegova žena kako imaju bračne probleme, ne slažu se u vaspitanju dece. Uuuuuu jebote, ovo je još edukativnog karaktera, ja kao budući pedagog odma’ se zainteresovala. Pa pređu na drugog doktora kome žena treba da se porodi, pa se svađaju jer on ne bi hteo da bude prisutan na porođaju. Drama, jebote, što bar semenke nisam kupila, ali operacija još uvek nigde.

Ti doktori, naime, rade u Holivudu, kao mnogo su uspešni, lepi i doterani. Pa onda idu u neku popizdinu da pokažu buduću manekenku, kojoj sve ide u životu, osim posla, jer nema velike, pristojne grudi. Tu se ja odmah zainteresujem. Super! Većinu svoje adolescencije sam propatila zato što nemam grudi, sada ću valjda da vidim kako život može da mi bude uspešan ako imam grudi.

Onda se opet malo vratiše na bračne probleme, pa idemo na operaciju. Ako niste znali, ako hoćete da napravite sise, to možete uraditi na 3 načina. Prvo: mogu da vas iseku negde ispod grudi i da vam ubace one balone. To je najbezbolnije, ali vam ostaje ožiljak, a to nikako nećemo. Zatim, vam mogu iseći bradavice (skrooooz) i otvoriti vam sise. Majke mi, skinu bradavice kao poklopac i onda kroz taj otvor ubace one balone punjene silikonom, i posle vrate poklopac, zašiju sve. Bez ožiljka. Treći način, koga lep doktor sa bračnim problemima, psoebno preporučuje mladim devojkama, je da vam iseku pupak, ubace dve šipke ispod kože od pupka do grudi, rastegnu vam kožu i onda kroz te šipke ubrizgaju neki rastvor da vam se napumpaju grudi. Bez ožiljaka. Fabulozno.

Dok sam ja odgledala ovo, smučilo mi se nekoliko puta. To je bre čerečenje, invazija na telo i koj’ bi normalan čovek prolazio kroz ovo, ja nemam pojma. Moje grudi mi već tada mnogo lepo izgledale.

Onda su radili neke liposukcije, gde im zavuku neku šipku od pola metra u salo i onda ga isisavaju. Majko moja mila kao ono jezivo izgleda, kao da ih biju, sakate. A ono salo, curi li curi. Pa su jednoj to salo stavljali posle u dupe, da ima “brazilsku zadnjicu“. Fuj.

Posle su lomili neke noseve nekim čekićima, zatezali neke face, punili usta nekim čudima uz napomenu da ih masiraju svakih sat vremena narednih 24 sata, a ja se smanjivala u onoj mojoj fotelji. Na kraju prikazaše onu manekenku kako pozira pored nekih automobila, sa novim prekrasnim sisama, zahvaljuje se doktoru koji je rešio probleme sa ženom oko vaspitanja svoje dece, a onaj drugi je dobio sina i prisustvovao porođaju.

A ja, kao žena od kompromisa, zaključim da niko normalan ovo đubre ne može da gleda i da sam izgubila sat vremena u životu. Ali ostajem dosledna sebi, ovih dana ima da odgledam neku paradu ili sličnu emisiju, čim je u’vatim. Pa ću vam ispričam kako je bilo.

 
11 коментара

Објављено од стране на март 24, 2009 in Tv, novine i slične ljudske gluposti

 

Ознаке: , ,

Kakva budala, a i ja pored njega

Obavestila sam Vas već da idem u teretanu. Tako ja danas na onoj spravi što simulira skijanje, sva rašrafljena, lete mi noge i ruke na sve strane, ono što mi meri puls svitka non – stop i pokazuje mi da mi puls 120, jer nemam kondiciju. Ja ne odustajem! I tako, čepim se ja na onome, oko mene 20 ogledala i desetak tipova što se samo gledaju. Meni to ne sviđa pa okrenem glavu u drugom pravcu. A tamo uredno začešljan tip “na razdeljak“, sa nekom produhovljenom facom udavi neku slatku devojčicu, pričajući joj o njegovim kućama po okolnim selima, parama kojima ima, kako ljudi lažu kada pričaju kako nemaju para, evo on ima i firmu itd.

Mic po mic, krene on da priča o svojoj budućoj bivšoj ženi, te kakva je ona, kako joj ništa nije bilo dovoljno i još neke ordinarne gluposti. Ne znam koji me đavo naterao da ga pogledam, i verovatno sam napravila “onaj“ moj pogled, što li ne gledam svoja posla, ne znam. Kako me je snimio, tako se okrenuo prema meni, ono devojče pobeže, a on krene da razgovara sa mnom, iako ga ništa nisam pitala. Te što sam ga tako pogledala, pa ja ne znam kako su se oni voleli dok su se zabavljali, i sve joj je pružio, i onda ona ostala trudna i oni se venčali. I opet joj se sve pružio, i čim se porodila, ona se promenila. Više joj ništa nije dovoljno, te je nikakva majka, te hoće da izađe povremeno iz kuće i ostavi babi i dedi dete, te vodi dete sa sobom u kupovine…

Meni skače puls na onoj spravi i mislim se kako to mene uopšte ne interesuje, i zašto on to meni priča i opet koji me đavo naterao da pogledam uopšte u njegovom pravcu? On se ne zaustavlja, Priča li priča, te kako ga je ostavila na kvarno, kako mu ostavila poruku da je baba bolesna, pa otišla, pa mu sad ne dozvoljavaju da vidi dete, a on je bolji roditelj od svih njih zajedno. Kako je unajmio i advokata i privatnog detetktiva (privatnog detetktiva eeeeeej!) da prati svaki njen korak, da joj oduzmu dete i da ona od njega ne dobije ni paru. Ali opet bezveze mu je sve to, jer su se oni mnogo voleli i sve je bilo u redu, ali eto, umešala se njena mama i rekla joj da ga ostavi. Čim mi spomenu mamu, meni ode puls na 150. Ako me nešto nervira, nerviraju me ti takvi što misle da ih devojke ili žene ostavljaju zbog mame. Tako je jedan moj bivši, kada sam ga ostavila zato što je imao robovlasničke ideje u vezi mene, trtljao dugo vremena po varoši, kako mi je mama rekla da ja to uradim, kao da ja nemam mozga da vidim da je on kreten, nego treba mama to da mi kaže.

Elem, tako ja sa pulsom od 150 i iznervirana više do daske, krenem da vičem na onog sa razdeljkom. Ne sećam se tačno šta sam mu rekla, jer uvek tako kada se uzbudim, ne radi mi memorija kako treba. Ali otprilike sam mu rekla da je on idiot, da ako može da bude godinu dana sa devojkom i ne upozna je dovoljno, da je onda još veći idiot. Da decu nije trebao da pravi sa nekim koga ne poznaje dovoljno, da ako nije hteo dete, ima kontrecepcija za to, a ako baš nije ni za to znao, da postoje i abortusi za kasnije. Onda sam mu nešto vikala oko onih privatnih detektiva i rekla mu da je majmun ako hoće da dete odvaja od majke i ustvari da su oboje oni idioti, i da nisu nizašta, a kamoli za decu, i da su samo dete upropastili.

Siđem ja sa one sprave, jer je počela čudno da pišti, uplaših se da me ne strefi srčka, i pređoh u drugi deo da radim vežbe za listove i gastroknemius, sve se misleći usput da se ovaj dovoljno uvredio i da neće više da mi se obraća. Prevarih se ja, evo ga on opet “ Ne ali stani, da ti kažem…“ Ovaj nije normalan, mislim se ja i lepo mu fino kažem da je neću da pričam sa njim i da uopšte nisam ni trebala da počinjem, jer neću da se mešam u njegove stvari. I odem da se presvučem i krenem kući. Presela mi teretana. Do svlačionice vidim one ljude koji mi se saučesnički smeškaju, kao skresala si mu dobro, on je kao tu neka dežurna budala i smarač. A meni ovakvoj kakva sam, bude mi žao. Ja se nekako uvek stavim na stranu tih jadnika. I tako dok se presvlačim razmišljam kako sam ispala nefer, ko sam ja da sudim? Možda čoveku trebalo samo malo da se izjada..

I tako ja da krenem kući, htedoh njemu da se izvinim što sam prasnula na njega, ali evo njega on me čeka. Ne stigoh ni da zinem, a on već vadi telefon da mi pokaže slike njegove ćerke. Hoću, naravno, što da ne. Odgledah ja slike, dete ko dete, preslatko, i taman opet da zinem, izvali on sledeće:
– “Vidiš kako je slatka, dovešću je ja neki dan ovde, da se upoznate, vas dve bi se dobro slagale. Ti ovde dolaziš svako prepodne?“
Ja onako zbunjena, kažem da, krenem kući i mislim se kako sam ja teška budala. Što se bre takvi likovi uvek lepe za mene? ‘Em me udavio, ‘em sam se javno izdrala na njega, ali njemu to izgleda dobro, kvalitetna sam, pa da me upoznaje sa ćerkom. Dobar sam kandidat za majku, maćehu, šta li? Sad se sve tripujem da ću od sutra da budem praćena od nekog privatnog detektiva!
Koja sam ja budala……

 
12 коментара

Објављено од стране на март 23, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,

Ana

Ana je moja sestra.
Čitala je moj blog, pa se rastužila što nje nema u opisu kako se moji dragi ljudi bude.
Ana živi u Španiji, udala se i otišla tamo.
Anu nisam videla od juna prošle godine, možda je to nekima malo, ali meni je kao cela večnost.
Ana je moj najbolji prijatelj i moja srodna duša. Čini mi se da nas dve činimo kompletnu osobu. Ma koliko različito izgledale.
Ja crna, ona plava
Ja visoka, ona niska
Ona volim matematiku, ja ne.
Ona voli ljuto, ja ne.
Ana i ja smo se tokom puberteta mnogo tukle, u stvari tukla je ona mene, jer ima crni pojas u karateu.
A onda, odjednom, postala mi je najbolji prijatelj. Odjednom samo njoj mogu reći neke stvari i da ih kompletno razume. Ne dovodi ih u pitanje. Mislim da je ona, pored mojih roditelja, jedina osoba koja me kompletno prihvata ovakvu blesavu kao što jesam.
I onda je Ana otišla. Koliko god da sam patetična po prirodi, nisam za stvari kada ljudi nastavljaju da žive. Iako sam se isplakala tada na aerodromu kada je odlazila i nisam ja odlazila sa aerodroma dok je nisam videla da je nestala iz mog vidokruga.
I tako je ona otišla. Bogu hvala na internetu i na Skype-u. Pa se vidimo i čujemo, nekada satima. Pravimo prave porodične večere, razgovaramo, ona nam svira gitaru, peva i slično.
I tako sve to manje boli, izgleda kao da ti neko manje nedostaje.
Ali nije tako.
Nedostaje me bolno!
Nedostaje mi način na koji se kreće kroz kuću, ulicom, kao da je ceo svet njen
Nedostaje mi njen osmeh. Njen zagrljaj, iako ga retko daje.
Nedostaje mi njena praktičnost. Njen humor. Njeno razmišljanje.
Nedostaju mi oni razgovori.
Boli me kada pomislim da je ona negde tamo sasvim sama. Ne sasvim. Ne sama. Ali je tamo. Boli me kada se razboli, a mi nismo tu pored nje. Boli me kada ima problem, a znam da neće da nam se požali, da nas ne brine.
Srećna sam, i istovremeno ljubomorna, što stiče iskustva bez mene, koja nikada neće moći da proživi sa mnom.
Ali da sam je zaboravila?! Nikako! Nikada! Nemoguće!
Kako zaboraviti nekoga ko je hteo da vas ubije knjigama kao bebu? :)
Kako zaboraviti onoga ko vam je pravio kostim Zvezdane Duge, sa sve pojasom iz koga iskače duga?
Kako zaboraviti nekoga ko je tu kraj vas, kada svi ostali odu?
Ana je moja sestra i ja je volim! Tačka! Dalje je sve suvišno i prebanalno za objašnjavati.
A što se tiče njenog buđenja, iskreno i ne sećam se baš najbolje, ali znam da se uvek budila ljuta :)

Photobucket

 
12 коментара

Објављено од стране на март 22, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

Kad se oni bude

Nemam problem sa ustajanjem, rano – kasno, kada treba ja sam budna. Doživljavam to kao obavezu, a pošto sam malo kontrol frik, ja obaveze manijaklano poštujem i ispunjavam.
Tako da sam u većini slučajeva budna kada ljudi oko mene spavaju. I onda mogu da dočekam njihovo buđenje.
Obožavam da posmatram meni drage ljude kada se bude. Nema ničeg slađeg, od tog trenutka.
Za razliku od mene, moja draga mama celog života pati od prokletstva ranog ustajanja. Žena pati za penzijom samo da bi se naspavala.
Uživancija je posmatrati kako ujutru ne zna gde se nalazi, i kako se za trenutak razbesni što je jutro. I što mora ustati. I krenuti na posao. Ako je potrefi vikend, onda je bolje. Ima vremena da popije kafu i ćuti. Dok je kofein razmrda. Naravno, nikada ne može da odćuti partiju, jer je dočeka baka, sva srećna jer je neko ustao, pa da može da razgovara. Ili joj se ja nalaktim da je pitam svakave budalštine, koje, iskreno, mogu da sačekaju. Ili neko od familije, koji isto kao i ja ustaju rano, pa svrate na kafu. A kada je radni dan, to je tek smejurija. Sat nema u prostoriji gde spava, zato što je sekundara nervira i ne može da zaspi. Na zvonjavu sata reaguje tako što sat odleti u zid ili patos. Mobilni nema jer ga je bacila jedno jutro, kada je kretala na posao, u kantu, dok je išla da istrese pikslu od sinoć, onako sanjiva. Sat joj je u kuhinji. ‘Em joj ne smeta sekundara, ‘em se prošeta da ga isključi i na taj način se malčice razbudi. I nije baš tako. Onda se vraća i sprema za posao. Skida pidžamu, oblači se za posao, skida se i opet oblači pidžamu. Mnogo je slatka!
Tata se budi drugačije. Volim da ga gledam kada otvara oči. I onda 10-15 minuta samo leži. Ne priča, ne pomera se. Samo hoće da ćuti i bude sam sa sobom. Razumljivo. Radi preko cele nedelje, vraća se sa posla, mi svi hoćemo nešto od njega, a on bi samo da igra Far Cry. Za vikende zna da ga je mama isplanirala za neki podrum, pijac, maxi itd. I onda on uživa u tih svojih 10 -15 minuta ćutanja vikendom. Ja uživam isto, gledajući ga.
Moja lepša polovina isto mrzi jutra. Za njega uvek postoji onih “još 5 minuta“. A onda otvara one njegove buljave oči, koje su otečene još više od spavanja. Pa zacvili nekako. Pa raširi ruke i pogleda me onako kučeći da ga zagrlim. Kad se izmigoljim iz zagrljaja, on cvili još malo, hoće još. Zna da ću mu uskoro i ja, kao moja mama tati, spremiti neki zadatak. Pa produžava još malo. Kao, raznežio se. Onda opet nabaci kučeći pogled i traži mi kafu. A meni sve to nije teško, nikako. Jer ja uživam u tome.
Volim da ih gledam kada se bude.

 
8 коментара

Објављено од стране на март 22, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Ne volim

Bez nekog posebnog reda:

1. Džigericu – jednostavno je ne volim. Ima grozan ukus, odvratno mi smrdi i moj želudac neće da se složi sa njom. Kada god hoću da budem hrabra i pojedem je, moj stomak je kao izbacivač u nekom exkluzivnom klubu – odma’ ide napolje.
2. Kada me ljudi prave majmunom – a ja to vidim, taj neko vidi da ja to vidim, a nastavi to da radi. Tada obično postajem veoma bezobrazna i koristim razne neprijatne reči i izraze, pa onda ja ispadnem još gora.
3. Ljude koje mrze – nikada mi neće biti jasno otkud tolika mržnja. I to se obično mrze besmislene stvari, stvari koje ne razumemo i koje su različite od nas. Kada će ljudi shvatiti da je mržnja uzaludno trošenje energije i da mržnja samo rađa još mržnje?
4. nebo-plavu boju – jebi ga, ne volim je.
5. licemerje – u svakom obliku. Prosto me izluđuje i odma’ oću da se svađam i bijem i isterujem neku pravdu
6. instituciju (bilo koje) crkve – ne treba meni posrednik između mene i Boga. Ne treba mi gomila licemera koja želi da se osećam loše zbog svakog ljudskog poriva.
7. kišobrane – mogu i kapuljaču da stavim, efekat je isti, ja ionako, ovako smotana gazim u bare. A noge su valjda najbitnije da se ne nakvase? Ne volim kišobrane zato što kišobrane nose ljudi. A oni ne vode računa da li će da ti isteraju oko, nakvase te još više ili te izguraju sa trotoara svojim najširim kišobranom
8. Borske lekare – velika većina su diletanti kojima treba doživotno zabraniti da se brane medicinom. Pre neki dan rekoše mojoj prijateljici da drži svoju jednomesečnu bebu na dijeti, jer joj se sin ugojio čitavih 300 grama više od proseka
9. Šalterske službenike/ce – ljudi koji mogu da me nateraju da urlam od besa i bespomoćnosti i da ih izvlačim iz one rupe za gušu
10. Matematiku – ne znam je, nije mi jasna i ne volim je.Tačka.
11. Paola Koelja i Milorada Pavića – wannabe mudroseri koji prodaju jeftine knjige za samopomoć naivnim ljudima
12. Ljude kojima je zanimanje “stilista“ – koje je, bre, to zanimanje?! Jel’ se ide u školu za to?! Jel’ im ide staž? Imaju penziono, zdravstveno?
13. Svakog tipa koji mi se obrati sa maco ili šećeru – odmah hoću da ga ujedem za nogu!
14. Da idem u prodavnicu – mrzi me.
15. One koje ne znaju razliku između jer i jel – pa majku mu, kako ne naučiste za sve ove godine?! Nije teško
16. Sneg – mokar je, hladan i beo. Ne volim zimu i ne volim da mi je hladno
17. Mesec april – ružne stvari se dešavaju tada meni, mojoj porodici i ljudima koje volim
18. Mačke – mnogo su mi prepredene i koristoljubive. Jednostavno ih ne volim. Kerovi su mi bolji
19. “Ljigavo“ rukovanje – stisni, bre, ruku muški. Pogotovu ako si muško!
20. Vermut, likere i ostala sladunjava pića – čemu to?
21. Klince koje veruju u globalnu zaveru od strane jevreja – odakle li skupljaju te gluposti? Jedan mi je navodio članove senata koji su jevreji, veze njihovih prezimena sa bogotstvom i vlasnike bogatih kompanija. Što ne igraju fudbal ili tako nešto?
22. Ljude koje bacaju đubre po ulic uz stav da neko drugi to treba da počisti – uvela bih ja ogromne kazne za to!
23. Da me lažu – reci mi istinu, ma kakva bila, velika sam ja, mogu to da podnesem
24. Da pijem čaj – nije mi ukusan, ma kakav god da je. Ni kada sam bolesna ga ne pijem.
25. Zgrade u kojima nema funkcionalnih prekidača za svetlo – pa moram onako u mraku da opipavam i tražim, sve u strahu da će da me drmne struja
……

 
10 коментара

Објављено од стране на март 21, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,

Volim ovaj grad

Uprkos tome što je malopre pao, i zadržao se sneg. U martu!
Uprkos tome što grad propada, što nema od čega da se živi jer ga svakakve budale pljačkaju, a svakave budale to trpe.
Uprkos tome što se saplićem o svakakvo đubre na svakom koraku
Uprkos tome što me svake večeri sačekaju 13 kera ispred zgrade u želji da me gricnu
Uprkos tome što škole i obdaništa nemaju krov…
Uprkos mnogo toga
Ja ga volim. Stvarno
Jer se samo u Boru mogu desiti neke stvari.
Samo u Boru se može ući u kafanu gde te konobari dočekaju nasmejani, besplatnom tequilom samo zato što si došao
Samo ovde će te konobari pitati koju muziku da puste
Isti ti konobari, će ovde, izaći iz šanka i đuskati sa tobom celu noć
Samo u Boru se gost u kafani može popeti na uzvišeno mesto, i igrati go, dok mu cela kafana aplaudira
Samo ovde se u kasne jutarnje sate dele pljuge, onako bratski
Samo ovde dva drugara pričaju celu noć na vlaškom i ruskom, iako ne znaju ni jedan od ta dva jezika
Samo u Boru, u kafani se može iste večeri vesiliti uz EKV, Moloko, neki trens, Tool i Panteru
I zato, a i zbog još mnogo čega volim ovaj grad.
Stvarno ga volim!
Ali dok se ne otopi ovaj sneg, ja iz kuće ne izlazim.
Što je mnogo, mnogo je

 
8 коментара

Објављено од стране на март 21, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Zagrljaj za Suske

Photobucket

Da se vidi da učim polako i da se odvajanje od muža i sitne dece isplatilo bar malo!
:)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 20, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке:

Zagrljaj za Suske

Photobucket

Da se vidi da učim polako i da se odvajanje od muža i sitne dece isplatilo bar malo!
:)

 
4 коментара

Објављено од стране на март 20, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке:

 
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 26 других пратиоца