RSS

Дневне архиве: април 8, 2009

8 April

Mrzelo me da smišljam neki inventivniji naslov za ovaj post, odma’ da vam kažem na početku.

Danas je tačno 13 godina od moga susreta sa autom marke yugo coral 45 (mislim), u kome me je dobro izbio. Tačna vreme biće u 14 i 15. Moji roditelji to slave kao moj drugi rođendan. Mama napravi neku tortu, kolač, jednom je čak i neku pogaču pekla, a desilo se i da zaboravi, pa onda se rasplače. Meni svejedno.

Ja sam bila heroj dete kada su me tresnula kola. Svi su se čudili i bili oduševljeni detetom od 11 godina koje ne plače. Sećam se, odmah posle udesa dok me još nisu prevezli u Beograd, mama dolazi da me vidi, ja izgledam strašno. Sva izlomljena, krvava i sa drugom ljubičastom glavom. Normalno, žena ne može suze da zadrži, a ja kažem – Nemoj da plačeš mama, biće sve u redu.

Ne sećam se da sam nekada zaplakala. Imam veoma veliku toleranciju na bol. Kada su mi gulili trulu kožu sa lakta, glas nisam pustila, samo mi se jedna suza slivala niz obraz. Kada su mi vadili šipku iz ruke, “na živo“, rekla sam samo jedno “A“. Kada su me vraćali u gips jer kao nisam dobro zarasla (nije bilo tačno, glupi borski doktori, zbog toga mi sjebali kičmu), nisam plakala, malo sam pala u nesvest, ali dobro.

Hoću da kažem, da ja moj udes uopšte nisam tragično podnela. To je nešto što se desilo, i ‘ajde sada da to prođe, pa idemo dalje. Bolnice kao bolnice, kada sam morala da ležim, ležala sam. U Boru u bolnici su mi čak doneli tv i video da mi ne bude dosadno. Celo moje okruženje se trudilo da mi sve omugući kako bih ja najnormalnije moguće preživela sve to. Kući, pošto sam mogla da koristim samo desnu ruku i levu šaku, su mi instalirali tadašnjeg “terminatora“, kupili gomilu disketa, dali mi palicu i piči igrice. “Obrnula“ sam Maria, pa mislim 200 puta. I dan danas mi je to omiljena igrica. Stalno je bio neko kod mene, i uopšte se nisam osećala usamljeno ili tužno. Činili su sve za mene. Odatle sam i verovatno ostala malo razmažena, ali to je sasvim normalno.

Nego nisam htela baš o ovome da pišem, ovo dođe kao neki preludijum.

Ja verujem u Boga. Ali ne kroz neku određenu religiju ili veru. Verujem u silu. Verujem da postoji smisao našeg postojanja. Verujem da neko sve to vidi i zna. Verujem da neko brine o meni, Ivani, posebno. Isto tako verujem da sve što se desi meni, ili bilo kome drugom, je potrebno da se desi. Da sva iskustva, koja prikupimo tokom života, lepa ili ružna, imaju svoj smisao. Za razumevanje nečeg. Tako nekako. Nadam se da me razumete.

Tako ja svoju nesreću nikada nisam posmatrala kao nešto što meni nije trebalo da se desi. Nikada se nisam pitala zašto baš ja?
Ali sam dosta razmišljala o tome kako je to uticalo na mene i to ne u smislu fizičkih povreda i nedostataka.

Kada su me udarila kola ja sam završavala peti razred. To je bila ’96 godina. Devedesete. Koliko kod sam imala kućno vaspitanje fenomenalno, opet sam polako ulazila u pubertet, nalazila društvo, želela da budem prihvaćena i prilagođavala se. Sećam se, nosila sam duksericu uvučenu u farmerke i slušala Dr. Iggy i Tap 011. Sramota me da kažem, ali jesam. Takvo mi je bilo društvo.

Onda se desila saobraćajka. I ja sam dosta vremena provela u Beogradu u bolnici. Prvih nedelju dana, posle operacije, u šok sobi, prvi put sam videla bebu koja je umrla. U krevetu pored mene, sa sve onim aparatima što rade bip – bip, koje vidimo u američki serijama o doktorima.

Kada su me prebacili, “gore“, sa običnom decom, upoznala sam Božu. Boža je bio iz Sarajeva, dve godine stariji od mene. Ostao je invalid kada ga je snajper pogodio u kičmu. Bila sam malo zaljubljena u njega. Ali dosta smo razgovarali o nekim stvarima koje ja nisam najbolje razumela tada. Ne razumem ih ni sada, ali su mi te stvari jasnije.

Kada su me vratili kući, na “ležanje“ još pet meseci, rekla sam, svi su bili oko mene. Ali koliko god imala ljude oko sebe, filmove, igrice, knjige, opet je to mnogo vremena. Previše. Onda se razmišlja. Imala sam vremena za razmišljanje koliko god želim. Svaki film i svaku knjigu sam analizirala na hiljadu i jedan način. Svaki događaj i svaku situaciiju. Iskreno, koliko god to smešno zvučalo, mislim da sam tada naučila da mislim.

Posle je usledila jedna rehabilitacija, pa druga operacija, pa još jedna rehabilitacija, a ja sam se sve više udaljavala od mog prethodnog života. A kako bi i i moglo drugačije. Kada se nalazite u Banji Koviljači gde je najbolja zabava trka dece u invalidskim kolicima. Decu koju sam upoznala tamo nikada neću moći da zaboravim. Jer oni jesu istinski heroju. Sa toliko dostojanstva nositi se sa svojom mukom… Jeca je bila starija od mene, ali je izgledala kao dete od 4 – 5 godina. Cerebralana paraliza. Mentalne funkcije joj nisu oštećena, mislila je normalno, ali sve ostalo je bilo oštećeno. Teško je govorila, nije mogla da hoda, nosili su je kao bebu. I uvek se ljutila kada joj se neko obraćao kao detetu. Imala je 14 godina, zaboga. Ali ljutila se. Teško je izgovarala svoje ljutite reči, ali nije dozvoljavala da joj se obraćaju kao detetu. I kako ja da mislim na Tap 011 i izlaske, kada Jecu na svu tu muku boli zub.

Ili moj cimer, šestomesečna beba Aca, koji se rodio sa otvorenom ranom na kičmi, deformacijom kukova i stopala. Kako ja da mislim na momke i zaljubljivanje kada je on najveselija beba na svetu, a nikada neće prohodati?

U Banji sam, sa 12- 13 godina prvi put pročitala Kišovu “Enciklopediju mrtvih“. Naravno da je nisam potpuno razumela, ali sam se zaljubila u tu knjigu. Delovala je tako mistično i privlačno, golicala me je i zadirkivala, govorila da ima odgovore za mene, iako tada nisam znala ni pitanja. Zbog te knjige sam krenula da čitam još više, da znam, razumem, da učim. I nije me izneverila. U kasnijim čitanjima dala mi je odgovore, a ja sam tada već bila zaljubljena u Kiša, i nepovratno izgubljena u carstvu knjiga.

Kada sam se oporavila, potpuno i spremna da se vratim u “stvaran“ svet, bila sam potpuno drugačija osoba. Nova i preporođena. Zanimale su me druge stvari i tako sam se i okrenula drugim stvarima. I stigla do ovde. A rekla sam već, ja se sebi sviđam sada kakva sam i gde sam.

To sam htela da vam kažem. Čudno je to sve. Ne mogu da kažem da sam zahvalna na tome što su me tresnula kola, ali opet… Ja ne bih bila ja da se to nije dogodilo. Bila bih neko drugi, a taj drugi je pre trinaest godina krenuo u nekom totalno običnom i za mene, sada, lošem smeru.

 
21 коментара

Објављено од стране на април 8, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

 
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 26 других пратиоца