RSS

Udomiše me

U svega 5 minuta Mahlat me napala da se selim. Ja nisam ‘tela jer ko se seli taj se ne veseli. Onda se tu umešao Poslednji skaut. I preseliše me. Ja bila sva nešto istraumirana, ali kako i zašto je sve to dobro, čitaćete na novoj adresi, jer vam ja više neću pisati odavde.

Kad sam već odrasla, red je i da se uselim u svoj stan.

Od sada vam pišem odavde: http://www.ivanizmi.com/

Tu ću i dalje da budem ja koja analizira, besni, patetiše, smara, plače i možda vas ponekad zasmeje.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 11, 2011 in Uncategorized

 

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 3, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana

Photobucket

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Photobucket

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 
20 коментара

Објављено од стране на април 27, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Duševne bolesti, “slavne osobe“ i uticaj istih na moje mentalno stanje

Ja mislim da sam mentalno zakinuta još od kad sam se rodila. Prvo je tu genetika odradila svoje, pa ona spirala, pa ono što me davilo dok sam se rađala. Posle me zakidaše ovi moji divni roditelji što me učili da je svet lep, da su ljudi divni, da se priča dobar dan i tako te slične stvari koje veze nemaju sa realnošću.

Eto, baš juče, farbamo jajca mama i ja, i pričam ja o jednoj, što je baksuz i zmija od kad se ispilila, al’ štooooo ima muža, na lebac da ga mažeš kol’ko fin čovek. I meni mama reče da je to obično tako, tj da su muškarci generalno laki za manipulaciju i da svaka žena može to. Tu se ja uzjogunim i kažem Ti si kriva što ja to ne znam, nikad me nisi naučila, kako ja to da znam, eto zato sam sama, umreću sama i bla bla bla…

Elem, nisam uopšte o ovome ‘tela da vam pišem. Htedoh o mentalnoj zakinutosti da vam pišem. Rekoh vam da patim od nekih dve F dijagnoze. One panike i “poremećaji ponašanja“ tj u današnjoj literaturi popularno nazvano bipolarni poremećaj.

Ja tako na ovom tviteru videh pre neki dan rečenicu od koje se fino nasmeja – I hate being bipolar. It’s fantastic! I metnem je kao status na fejsbuk da se malo ljudi vesele. Kad ono svi promašiše temu. Niko se ne smeje, svi krenuše da mi objašnjavaju kako sam fensi bolest izabrala, kako meni “nije ništa“, to izmislii doktori itd.

Ja rekoh jedno 15 O Aman-a i pobrišem sve to uz odgovor da su mnogo ozbiljni.

Pa se zamislim malo. Pa se pitam.

Pa negde u međuvremenu farbanja onih gore jajca pročtim novine, pa vidim kako ona Catherine Zita-Jones izašla sa klinike gde se bila sama prijavila baš zbog tog bipolara, jer nije više mogla da izdrži. Pa bila tamo pet dana, vratila se izlečena i svima preporučila da idu da se leče. Usput dobila ulogu u novom filmu.

Pa se iznerviram. ‘Ajde, evo idem da se lečim. Pa popizdim. Pa shvatim ono “fensi si bolest izabrala“.

Meni su taj F dijagnostikovali u šesnaestoj godini života, kad popularno nije bilo uopšte i još dok se svi ti selebritiji nisu setili da imaju takvu neku “bezazlenu“ boles’.

I to se ne leči! To je jebeno stanje koje traje. I kontroliše se. To vam je gospodo, laički rečeno, blaži oblik manične depresije. U malo težim slučajevima, piješ lekove celog života, u lakšim, kao što je moj, piješ lekove dok se ne “anuliraš“. Posle, učiš da živiš sa tim, prepoznaješ faze, učiš da kad si u maničnoj ne kupiš kuću na Havajima, ili se udaš za prvog kog ti kaže da si lepa. Učiš, da kad si u depresivnoj, jer si video tužnu reklamu, nećeš da umreš i da će da prođe.

Sve u svemu, to je stanje. Zajebano i teško. I ne leči se! Pogotovu za pet dana. I baš mi je ta trebala da mi kaže da ja treba da se lečim.

I što pizdim što mi ti takvi, trivijalizuju ozbiljnu bolest, sa kojom se mačujem jako drugo vremena, jer joj niko nije ponudio ulogu neko vreme.

Eto tako!

 
32 коментара

Објављено од стране на април 23, 2011 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , ,

 
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 27 других пратиоца