RSS

Kad se oni bude

22 мар

Nemam problem sa ustajanjem, rano – kasno, kada treba ja sam budna. Doživljavam to kao obavezu, a pošto sam malo kontrol frik, ja obaveze manijaklano poštujem i ispunjavam.
Tako da sam u većini slučajeva budna kada ljudi oko mene spavaju. I onda mogu da dočekam njihovo buđenje.
Obožavam da posmatram meni drage ljude kada se bude. Nema ničeg slađeg, od tog trenutka.
Za razliku od mene, moja draga mama celog života pati od prokletstva ranog ustajanja. Žena pati za penzijom samo da bi se naspavala.
Uživancija je posmatrati kako ujutru ne zna gde se nalazi, i kako se za trenutak razbesni što je jutro. I što mora ustati. I krenuti na posao. Ako je potrefi vikend, onda je bolje. Ima vremena da popije kafu i ćuti. Dok je kofein razmrda. Naravno, nikada ne može da odćuti partiju, jer je dočeka baka, sva srećna jer je neko ustao, pa da može da razgovara. Ili joj se ja nalaktim da je pitam svakave budalštine, koje, iskreno, mogu da sačekaju. Ili neko od familije, koji isto kao i ja ustaju rano, pa svrate na kafu. A kada je radni dan, to je tek smejurija. Sat nema u prostoriji gde spava, zato što je sekundara nervira i ne može da zaspi. Na zvonjavu sata reaguje tako što sat odleti u zid ili patos. Mobilni nema jer ga je bacila jedno jutro, kada je kretala na posao, u kantu, dok je išla da istrese pikslu od sinoć, onako sanjiva. Sat joj je u kuhinji. ‘Em joj ne smeta sekundara, ’em se prošeta da ga isključi i na taj način se malčice razbudi. I nije baš tako. Onda se vraća i sprema za posao. Skida pidžamu, oblači se za posao, skida se i opet oblači pidžamu. Mnogo je slatka!
Tata se budi drugačije. Volim da ga gledam kada otvara oči. I onda 10-15 minuta samo leži. Ne priča, ne pomera se. Samo hoće da ćuti i bude sam sa sobom. Razumljivo. Radi preko cele nedelje, vraća se sa posla, mi svi hoćemo nešto od njega, a on bi samo da igra Far Cry. Za vikende zna da ga je mama isplanirala za neki podrum, pijac, maxi itd. I onda on uživa u tih svojih 10 -15 minuta ćutanja vikendom. Ja uživam isto, gledajući ga.
Moja lepša polovina isto mrzi jutra. Za njega uvek postoji onih “još 5 minuta“. A onda otvara one njegove buljave oči, koje su otečene još više od spavanja. Pa zacvili nekako. Pa raširi ruke i pogleda me onako kučeći da ga zagrlim. Kad se izmigoljim iz zagrljaja, on cvili još malo, hoće još. Zna da ću mu uskoro i ja, kao moja mama tati, spremiti neki zadatak. Pa produžava još malo. Kao, raznežio se. Onda opet nabaci kučeći pogled i traži mi kafu. A meni sve to nije teško, nikako. Jer ja uživam u tome.
Volim da ih gledam kada se bude.

 
8 коментара

Објављено од стране на март 22, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

8 responses to “Kad se oni bude

  1. mahlat

    март 22, 2009 at 12:44 pm

    Jadna majka, sve mi je zao 🙂

    Nego htedoh da ti kazem, videla sam tamo na onom vasem forumu da hoces blog tipa pikila kakila ali nisam mogla da se registrujem (valjda sto nisam iz Bora :mrgreen: ), blogovi nisu literarni konkursi i nevazno je kako ko pise vec sta hoce da kaze. A tebi pisanje odlicno ide, smisleno je, gramaticki ispravno, pravopisno ispravno, super je, samo nastavi o cemu god hoces. I cestitam ti, ne stigoh jutros, bila sam sanjiva 😀

     
  2. Ivana

    март 22, 2009 at 12:48 pm

    Joj hvala ti. Uz rizik da zvučim previše patetično (mada ja i jesam takva) – puno mi znači kada mi ti to kažeš.

     
  3. Suske

    март 22, 2009 at 3:43 pm

    ja da ne ponavljam tvoj opis „buđenje moje majke“ … sam’ ću da kažem – tako nekako i ja izgledam kad se probudim, a ostali … pa to je skoro za ceo post :mrgreen:

     
  4. Ivana

    март 22, 2009 at 4:04 pm

    Suske, taj post bi bio interesantan za pročitati 🙂

     
  5. Luna Morena

    март 31, 2009 at 11:17 pm

    Kao maloj mi je trebalo tih „pet minuta“ dolazila sam u skolu sa duksericom naopako 🙂 i slicne stvari…

    Onda sam budjenje shvatila kao neminovnost.. I trudim se da sto pre prodje.. Skacem (kosi hitac.. i opet ne znam repliku iz Lajanja na zvezde.. uglavom prekida naglu pospanost) 🙂

    To nije matematika 😉 nego fizika ali ista rabota..

    Jutro je jutro.. a ko ga voli.. neka porani. Ja ne volim jutra 🙂 mada ih znam napamet 😉 ja obicno tad krenem da spavam 🙂

     
  6. dusan

    април 4, 2009 at 11:58 am

    Ovo je divna priča o ljubavi, tačno vidim tvoj pogled prema njima dok se rasanjuju i stvarno osećam koliko tu ima ljubavi, svaka čast, a reči ljubav ili voleti nisu spomenute, svaka čast, ni trunka patetike, iz srca.

     
    • dusan

      април 4, 2009 at 12:26 pm

      aha da, ima na kraju da volis da ih gledas, a to je deo naslova u stvari.

       
  7. Ivana

    април 4, 2009 at 1:49 pm

    Dušane, hvala!
    Ne znam šta drugo da ti kažem. Ja se tako malo postidim kada me ljudi hvale

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: