RSS

Bez odgovarajućeg naslova

02 апр

Osećam se posrano i popišano
Osećam se kao govno
Osećam se bespomoćno, ljuto i besno
Još ljuća sam zato što ne mogu da vam ispričam tačno situaciju tj situacije koje su me dovele u ovakvo stanje. Što ne mogu da vam napišem tačna imena, vreme, događaje. Jebi ga , ne mogu.

Vaspitavana sam da budem dobro dete – da kažem dobar dan, doviđenja, da se ne dernjam po prodavnicama, u gostima, da bacam đubre u kantu, ne po ulicama
Vaspitavana sam da budem dobar čovek. Ne činim zlo nikome, da se borim za pravdu, da tražim maksimum od sebe, da pomognem svakome kome je pomoć potrebna, a ja sam u stanju da je pružim.

Ovo je priča o tome. U poslednjih nedelju dana i nešto jače bila sam u situaciji da mi je pomoć potrebna. Ne velika, nikako! Nešto sasvim malo, nikog ne remeti, čak niko ne treba da se potrudi ni milimetar više od onoga što inače radi. A mogla sam da tražim više. Ali ja sam želela da budem čovek – da nikoga ne remetim, “deranžiram“, da ne budem na smetnji. Ja sam budala.

U proteklih nedelju dana i nešto jače susrela sam se galerijom nesposobnjakovića, bezobraznika, lenština, pokvarenjaka, ljudi koji su mi sa najslađim osmehom na licu govorili “ Naravno“, “Svakako“, “Bez problema“ ili uvijeno u celofan sa istim tim osmehom “Jebi se idiote“.

Nisam ja pala sa neke tropske biljke, znam ja u kakvom “uređenju“ živim. Svesna sam ja da se ovaj svet okrenuo naopačke, ako je i ikada bio na svom mestu. Obično oko takvih stvari samo pristojno popizdim. Ali ova se tako direktno tiče mene. Jer me dovodi u situaciju da ne dam maksimum od sebe. Da uradim nešto mnogo manje od onoga što znam da mogu i da treba.

A ja to ne želim! Ne želim da me uvuku u svoj svet. Ne želim da me srozaju na njihov nivo. Ne želim da životarim. Ne želim da budem pizda i muvator. Ne želim da radim stvari ofrlje, da fušerišem i zabušavam. ODBIJAM da se pretvorim u njih i živim po njihovim pravilima. NEĆU!

I tako sam danas stajala po kišici, plakalo mi se. Zapalila cigaretu, odstajala po kiši, pustila dve – tri suze, završila cigaretu i napravila plan “B“

Nije onako kako sam prvobitno želela, nije maksimum koji može da se izvede, ali je najviše u ovim uslovima. Stvarno najviše. Ali to najviše, je za mene tako malo. I zato se osećam toliko bespomoćno i grozno.

 
17 коментара

Објављено од стране на април 2, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , ,

17 responses to “Bez odgovarajućeg naslova

  1. zelenavrata

    април 2, 2009 at 11:07 am

    I pored tvojih „F“ diploma, ovo je zdrav nacin razmisljanja, tako i treba.
    Ako se pomesas s govnima, pocnes da smrdis kao i oni.

     
  2. Deda

    април 2, 2009 at 4:18 pm

    …istovetno se osecamo…tuga…

     
  3. Suske

    април 2, 2009 at 6:24 pm

    Šta god da radiš, i šta god bi da radiš SVE sli sve ti zavisi od drugih.

    vremenom naučiš da plivaš, onako kao biljka kad je baciš, jer ako zatalasaš samo će te gurnuti, a nisu vredni tvog života.

    Samo glavu gore i veruj u to da jednog dana MORA biti bolje!

     
  4. Indy

    април 2, 2009 at 7:58 pm

    veruj mi da te kontam samo sto se ja protiv toga obracunavam time sto pokusavam da slomim sistem iznutra

     
  5. Ivana

    април 2, 2009 at 8:11 pm

    Zelena, Deda, Suske..hvala na podršci. Znam da jće biti bolje, ali jednostavno mi je došlo preko glave danas

    Indy, ja ne pokušavam da slomim sistem, pokušavam da ostanem van njega. Pokušavam da ostanem ČOVEK

     
  6. zli

    април 2, 2009 at 9:02 pm

    @Ivana
    Znao sam jednog, skočio je sa osmog sprata..
    Znao sam drugog, ucmekala ga igla..
    I drugi-drugi je voleo iglu..
    Znao sam trećeg, nije uspelo..
    Ni četvrti nije bio bolje sreće..
    Znao sam prvog, bio sam daleko..
    Znao sam nju, još uvek gori svetlo..
    Znao sam sebe, a evo me ovde..

    p.s. od juče..

     
    • zli

      април 2, 2009 at 9:14 pm

      Ivana..
      Hoću i ja sličku..
      Il da nije ROZE..
      Plavo je za dečake.. a ovako ispada da sam seka, a ne bata..
      😎

       
  7. Ivana

    април 2, 2009 at 9:23 pm

    Zli, sličku ne mogu da ti promenim, tako je po defoltu. Jedino da se registruješ na wordpress i uzmeš avatar kakav ti želiš.

     
  8. Sanja

    април 2, 2009 at 9:44 pm

    Iz istih razloga sam se isplakala danas, a nisam sto godina. Nije mi lakse. Ne moze normalan covek da izdrzi stalne udarce, bezrazlozne, nicim izazvane, a da ne pukne u jednom trenutku.
    Isto sam danas Dedi rekla – dobri smo ljudi, nikom ne zelimo i ne cinimo zlo, trudimo se da pomognemo kome god i koliko god mozemo… pa sto nas bre samo klepa?! Dokle?
    Klela sam se sama sebi po hiljadu puta da cu da postanem djubre, da cu da pocnem da gledam samo svoje dupe, da cu da se ponasam kao i svi drugi koji odlicno u zivotu prolaze, al dzabe. Kad nisi tako stvoren, to ti je. Ostani da se patis u manjini.
    Al neka, drugacije ne bi ni mogla da zivim sama sa sobom, a ni ti, ocigledno.
    Ala sam te utesila… u pm.

     
  9. Ivana

    април 2, 2009 at 11:12 pm

    Sanja, ali jesi me utešila. Samim tim što još uvek ima ljudi koji tako razmišljaju. Koji su normalni.
    Tebe nisam upoznala, Dedu znam, on je jedan od ljudi koji mi vraća veru u ljude.
    Upoznala sam na kratko vašeg sina i ćerku. Vaš sin je uspeo da rasplače moju mamu i mene. Jednim malim gestom. Ponudio se da ponese da baci naše đubre u kantu, dok smo mi razgovarale sa Dedom.
    I mama i ja smo smo se posle rasplakale, misleći na to koliko je on dobar, a kako će na ovakva silna, teška i bolna razočaranja da nailazi, i kako mu neće biti jasno zašto.
    Ali opet, teši me što nas ima još normalnih na svetu i što smo u stanju da se prepoznamo.
    Ja drugačija ne mogu da budem. I neću

     
  10. dusan

    април 3, 2009 at 1:31 am

    Nekoliko prethodnih dana radio sam sa nekim ljudima na nekom njihovom poslu, i proveo sa njima podosta vremena. Glas jednog od njih me potpuno vratio u period kad sam radio kao postavljac drvenih fasada, tadasnji poslodavac bio je potpuno isti kao ovaj sada, njih dvojica prakticno imaju isti glas, isto ponasanje, iste recenice, boja glasa je ista, potpuno ne verovatno, jer se, siguran sam, ne znaju. A imaju tolko toga zajednickog. To su oni koji usavrsenim metodama dolaze do svog cilja, ne prezaju ni od kakvog sredstva, mozda se ponekad trude da cuju nekoga, ali samo ako su u nezgodnoj poziciji, a ono sto me u stvari iznerviralo kod ovog poslednjeg, jer do tog momenta mi je cak bio simpa, je njegova reakcija u saobracaju. Ispickarao je lika koji je imao ociglednu prednost u prolasku raskrsnicom, on njega pickara a lik u drugim kolima sleze ramenima i klima glavom, kulturiska neki lik, a ja sam osetio sramotu, savio glavu da me ne vide, uzas.

     
  11. Punky

    април 3, 2009 at 6:16 am

    Ali kontam da ima ljudi koji su i pomogli? 🙂 Ja sam ti kopirao tonu papira i očekujem uskoro svoje pivo… 😀

     
  12. Ivana

    април 3, 2009 at 8:50 am

    Dušane, jebi ga kada moramo da crvenimo zbog drugih. To je i suština.

    Punky, vi gore, u školi ĐURA JAKŠIĆ u KRIVELJU se ne računate, nikako. Vi ste drugi svet i druga dimenzija! JA ne umem dovoljno da vas sve ishvalim!

    Pivo, ma kakvo pivo, PIVA, i još puno toga stiže, kad se sva ova ludnica završi

     
  13. zli

    април 3, 2009 at 11:41 am

    @svi mi..
    Jednog dana, koji niko nezna kad je bio, dopustili smo da Nas idioti zgaze ( izvinite zbog izraza, ne mislim na ljude koji su po bolnicama i sl.)
    Naša krivica ( mislim na nas mlađe, ovoo mora pod navodnike, dakle „mlađe“) је u tome da smo odgajani da budemo dobri ljudi.. Naši matorci su dobri ljudi.. Volim njihove priče, priče o njihovoj mladosti, kada TV nije bio u svakom domu, kada se slušao radio, BBC, Moskva, Beograd 2.. Volim njihove priče o udvaranju, romantici, priče koje u našem svetu, dok smo mi odrastali, su prestale da postoje..
    I kada okreneš glavu, ka Njihovoj prošlosti, vidiš kako su se Ludaci, polako i vrlo vešto, infiltrirali Svuda..
    Mi, dobri ljudi, smo dobili Metak u čelo, ali smo još uvek živi..

    Ja nesmem da odustanem.. ma koliko bio jeban u glavu, ma koliki F nosim na čelu.. Imam nekog kome ne želim da živi prilagođen Ovom Društvu..
    Ako je početak skloniti đubre sa ulica, skupljati po groblju celofane od cveća i bacati ih u kante.. Neka, ne smeta mi.. Makar i sam bio..

    A plakaćeš i ti još i tvoja Mama, plakaće i Dušan, Deda, svi ostali..
    Ali tako mora..

     
  14. Charolija

    април 4, 2009 at 9:40 am

    Nema plakanja, nema odustajanja, nema povlačenja, živimo ko u crtanom filmu. Crtani filmovi su kao neke savremene bajke, a kao što znamo u bajkama uvek dobro, pobeđuje zlo. 😀

     
    • zli

      април 4, 2009 at 10:37 am

      Ko ima crtani, kada Pera kojot konačno hvata Pticu Trkačicu?

       

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: