RSS

…I počeo je, zvanično…

05 апр

April. Juče je stigao. Tako lep dan. Ceo dan lepo vreme, jurimo tamo – ‘vamo, družimo se, svirka ispred studentskog, kafana… Toliko je bio okej dan, da sam trebala ranije da ukapiram da će se desiti neko sranje,

Ne mogu puno da objašnjavam. Boli me. Tužna sam. Niko nije umro, to je najbitnije.

Izgubila sam dva prijatelja juče. Jedan još uvek misli da smo prijatelji, samo da se više ne čujemo… Drugi je propatio od one boljke, u kojoj je oterao sve ljude kojima je iskreno stalo do njega, a raduje se onima…..koji su mu napravili neko veliko sranje…

Pa sam malo plakala

U kafani smo slavili drugarev rođendan i Brankin odlazak, dobila je posao u drugom gradu. Dogovorile smo se da ostanemo dok nas ne isteraju iz kafane, da pravimo veče kakve samo ona i ja umemo. Nedostajaće mi.

Pa sam opet malo plakala

Onda je lepša polovina odlučila da mu ništa ne odgovara. Pa je otišao kući. Nije se javio. Pa mi je spuštao slušalicu kada sam ga zvala.

Pa sam popizdela

Onda se desilo nešto zbog čega sam se osetila strašno poniženo. I glupo. Pa sam prsla i mnogo plakala.

I otišla kući.

Možda ja jednostavno nisam za ljude. Za socijalne kontakte. Isuviše me sve to pogađa. Zato što uletim celim srcem u svaki odnos. Dam celu sebe. I onda se raspadnem kada izgubim ljude. Raznešena sam. Ne mogu da se pokupim. Bezbednije je ovde, virtuelni svet. Imati prijatelje koji te ne mogu povrediti.

…a i ovo sa lepšom polovinom, osećam kako krcka i lomi se…ali nisam sigurna da imam snage više to da držim…

 
10 коментара

Објављено од стране на април 5, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , ,

10 responses to “…I počeo je, zvanično…

  1. zli

    април 5, 2009 at 12:27 pm

    —Možda ja jednostavno nisam za ljude. Za socijalne kontakte. Isuviše me sve to pogađa. Zato što uletim celim srcem u svaki odnos. Dam celu sebe. I onda se raspadnem kada izgubim ljude. Raznešena sam. Ne mogu da se pokupim. Bezbednije je ovde, virtuelni svet. Imati prijatelje koji te ne mogu povrediti.—

    Sa ovim se apsolutno slažem..

    Najveća laž na svetu je.. Ma super mi je kad sam sam..
    Nije, nije,Nije, Nije, NIJE…

    ps.2 Čak sam ostavio i adresu sajta..
    Nije mi dobro, očigledno..

    I na kraju
    smile 🙂

     
  2. Branka

    април 5, 2009 at 12:55 pm

    Ljudi su surovi…..
    Tako mi je loshe bilo kad si otishla kuci…tvoje suze su me jako zabolele…ti si divna….ti si najbolja osoba koju sam upoznala,zato se osecam posebnom,zato se osecam bogatom shto te imam za prijatelja….
    Da ti kazem da ti ljudi nisu vredni tvog nerviranja NECU…to deluje tako izlizano….ali nisu stvarno vredni!!!!
    Ja te volim!!!!!
    Nemoj da si tuzna….zaboravi da je prokleti APRIL…..uzivaj u lepom vremenu….
    Ne ide mi se…ali moram!!!!! 😦

     
  3. Ivana

    април 5, 2009 at 1:12 pm

    Zli, hvala za osmeh

    Branka, bejbe, VOLIM I JA TEBE! Hvala ti na ti na ovome što si rekla, ja sam bogata što imam tebe za prijatelja!!

    A da ideš, treba, rekla sam ti juče – iskustva i život!

    Ljub!

     
  4. dusan

    април 5, 2009 at 1:42 pm

    Ovo se zove svetski bol, bar kako ga ja razumem, ili na nemačkom beše neznamkakosepiše weltšmerc.
    Zli i Ivana i Svi, mene to sprečava da budem sam, a trebalo bi da budem sam neko vreme, ja sam stalno sa nekim, a kada sam sam onda nisam baš sa sobom
    Ne znam dal shvatate, meni treba da budem sam i ne uspeva mi. Čovek mora da provede sam deo dana, čovek je praktično sam. Jako je težak su-život, ljubav ga održava, a da bi bio jak za suživot trebalo bi da si skroz postavljen na čvrsto tlo. Trebalo bi da kad si sam ne bude problem, nego prilika da budeš bliži sebi, nadješ još nešto, ili da nastaviš da nalaziš ono što si nalazio ceo život, što jedva čekaš da predaš dragima.
    Trebalo bi ali je meni to jako teško, zbog lenjosti najviše, to je moj najveći greh, kako ono beše, očajanje iz lenjosti, e to je moj greh.
    Teško da je ovo kraj ali moram da stanem, ovo je ipak komentar.

     
  5. dusan

    април 5, 2009 at 2:56 pm

    Dobra je ova pesma, poslusajte leba vam ponovo ovu, juče mi drugar obratio pažnju, muzički je savršena a i tekst ako se ne shvati patetično, a ne mora.

     
  6. zli

    април 6, 2009 at 3:26 pm

    jel u srbiji zvanicno priznat toma zdravkovic kao lek za depresiju?

    on je dotako dno, cak i bukvalno, ali to nisu price, ok pesme, ovog vremena..

    No to TZ, No to DjB, No to ZC..

    hajde na primer da citamo poeziju..
    ili prozu..
    I da se tu pronalazimo

     
  7. Dusan

    април 7, 2009 at 4:29 am

    DjB-a mi je preko glave, uvek je bio smarač i ložač, ne znam da je i jednom bio iskren u pesmama, ma ni jednom, on je katastrofa. Zato, zli, molim da TZ-a ne stavljaš u isti koš.
    ako bi da poeziju čujemo, onda predlažem jedan od najboljih srpskih tekstova, a ima vezu sa Ivaninim postom, kad nešto izgubiš pa ne znaš šta drugo sem da plačeš

    Vec odavno spremam svog mrkova
    da se krenem kasom od miline
    da obidjem staze, staze svog detinjstva
    za salasem zelja da me mine

    Al’ rekose mi pre nekoliko dana
    da je srusen, onaj salas mali
    nema vise starog cardaka, ni djerma
    ni debelog ‘lada od bagrema

    Necu vise ici na tu stranu
    jer ne mogu suze u oku skriti
    ili moram s tugom okrenuti glavu
    i plakati, il’ se napiti

    Sve je manje dobrih tamburasa
    fijakera, snasa i salasa
    sve je manje konja, konja koji jure
    a u stvari nikuda ne zure

    Nek vrag nosi moje snove puste
    devojacke duge kose guste
    nek vrag nosi tugom dobre tamburase
    fijakere, pesme i salase

     
  8. zli

    април 7, 2009 at 10:41 am

    Na njega sam totalno zaboravio.. ZB.. c,c,c..

    Ovo je moj predlog:

    It was many and many a year ago,
    In a kingdom by the sea
    That a maiden there lived whom you may know
    By the name of Annabel Lee–
    And this maiden she lived with no other thought
    Than to love and be loved by me.

    I was a child and she was a child,
    In this kingdom by the sea,
    But we loved with a love that was more than love–
    I and my Annabel Lee–
    With a love that the winged seraphs of heaven
    Coveted her and me.

    And this was the reason that, long ago,
    In this kingdom by the sea,
    A wind blew out of a cloud, chilling
    My beautiful Annabel Lee;
    So that her highborn kinsmen came
    And bore her away from me,
    To shut her up in a sepulchre
    In this kingdom by the sea.

    The angels, not half so happy in heaven,
    Went envying her and me–
    Yes!–that was the reason (as all men know,
    In this kingdom by the sea)
    That the wind came out of the cloud by night,
    Chilling and killing my Annabel Lee.

    But our love it was stronger by far than the love
    Of those who were older than we–
    Of many far wiser than we–
    And neither the angels in heaven above,
    Nor the demons down under the sea,
    Can ever dissever my soul from the soul
    Of the beautiful Annabel Lee:

    For the moon never beams, without bringing me dreams
    Of the beautiful Annabel Lee:
    And the stars never rise, but I feel the bright eyes
    Of the beautiful Annabel Lee:
    And so, all the night-tide, I lay down by the side
    Of my darling–my darling–my life and my bride,
    In the sepulchre there by the sea–
    In her tomb by the sounding sea.

    Annabel Lee
    by Edgar Allan Poe

     
  9. Dusan

    април 7, 2009 at 3:51 pm

    Voleo bih da je čujem da je neko izgovara, ovako ne mogu da je svarim. Sledeća je po mom ukusu, i uhvati me kad god je čitam:

    DAREST thou now, O Soul,
    Walk out with me toward the Unknown Region,
    Where neither ground is for the feet, nor any path to follow?

    No map, there, nor guide,
    Nor voice sounding, nor touch of human hand
    Nor face with blooming flesh, nor lips, nor eyes, are in that land.

    I know it not, O Soul;
    Nor dost thou—all is a blank before us;
    All waits, undream’d of, in that region—that inaccessible land.

    Till, when the ties loosen,
    All but the ties eternal, Time and Space,
    Nor darkness, gravitation, sense, nor any bounds, bound us.

    Then we burst forth—we float,
    In Time and Space, O Soul—prepared for them;
    Equal, equipt at last—(O joy! O fruit of all!) them to fulfil, O Soul.

    Walt Whitman (1819–1892). Leaves of Grass

     
  10. zli

    април 7, 2009 at 4:22 pm

    Super je Dusane..

    Ali nije ni ona laka za čitanje 😉

    ps. Vrlo slična poetika Po-a i Whitmen-a..

    imaš + od mene 🙂

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: