RSS

Draga Ivana..

07 апр

Ne’am inspiraciju danas, pa rekoh da vam pokažem kako divne prijatelje imam, pišu mi pisma… Tako, pismo broj 9 iz ciklusa Draga Ivana..

Draga Ivana,

Čitanje Milorada Pavića stvara gorak ukus u ustima, tako da sam čitajući ga zavaljen u svom krevetu pored kreveta držao teglu meda. Čitanje Milorada Pavića je čista proporcionalnost: dve rečenice – jedna kafena kašika meda. Tada se desilo, to se neizostavno moralo desiti, stavio sam isuviše jastuka pod glavu. Bilo je tu jako puno jastuka. Zaprepašćen primetio sam da sam pokupio sve jastuke iz stana i jastuk mog cimera i jastuke mojih cimerki i stavio ih pod glavu. Jako jako puno jastuka sam držao pod glavom i to je onemogućavalo dalje čitanje. Neki kritičari kažu da je sve što je Milorad Pavić napisao izvanredno to jest dobro, a ja sam mišljenja da ako je sve što je Milorad Pavić napisao izvanredno to jest dobro, onda loše kao pojam uopšte i ne postoji. Još više sam se zaprepastio kada sam video da je tegla meda skoro prazna. Ustao sam bacajući knjigu Milorada Pavića u određeno joj ćoše i primakao se prozoru.

Draga Ivana, nekako sam mišljenja da su sem prvog pogleda kroz prozor koji nam se otima iz iskonske radoznalosti i želje za lokalizacijom, svi ostali pogledi kroz taj isti prozor upućeni iz čiste dosade. Sem babe koja psuje državu sa drugog sprata iz zgrade prekoputa, gledanje kroz prozor ne donosi nikakvu satisfakciju. Hrana nasuprot donosi određenu satisfakciju i neminovnu ispunjenost tako da je bolje jesti nego gledati kroz prozor.

Još davno sam napisao da u frižider gledaju jedino ljudi koji se nisu pomirili sa svojom sudbinom i eto mene, nezaposlenog, kako buljim u ‘OBODIN deluxe’ frižider, kupljen još davnih šezdesetih, pre nego što sam se ja uopšte i rodio a samim tim i izrekao mudru frazu o frižiderima i o tome kako oni kroz niz materijalnih uslova ograničavaju ljudsku slobodu, jer svoju inventivnost ljudi izražavaju i kroz kulinarske čarolije, a kakvu čaroliju ja da napravim sa dva krastavca i ćurećom paštetom. Imam želju, ali nemam i sredstva, a kako se želi samo tamo gde se ne može znati meni je, sledi, bilo potrebno znanje i eto mene, brucoša, kako veselo hrlim na prva predavanja iz fizičke hemije.

Profesor doktor Ivanka Holclajtner – Antunović kaže da su još Avogardo, Gej-Lisak, Bojl, Mariot i drugari konstatovali da se jednačina stanja definiše međusobnim odnosom pritiska, zapremine, temperature i količine materije. Pa hajde onda, moji roditelji vrše veliki pritisak na mene ukidajući mi finansije i terajući me da se zaposlim, temperatura je u oktobru niska, količina moje ljudske materije je jedan. Bojl-Mariotov zakon kaže da je zapremina obrnuto srazmerna pritisku pod kojim se gas nalazi → što veći pritisak manja zapremina. Gej-Lisakov zakon kaže da postoji linearna veza između zapremine i temperature → što niža tempretaura manja je i zapremina, tako da sam sa tog predavanja izašao zauzimajući jako malu zapreminu.

Na putu kući me je tako zbijenog sreo Stević Darko – Zmaj i ponudio me dvolitarskim Apatinskim pivom. Pri prvom gutljaju primetio sam da pivo ima čudan ukus i savladavajući svoje strahove o komunikaciji ja sam to prokomentarisao:

– Baš čudan ukus ima ovo pivo.

– Pokvareno je – objasnio je Zmaj.

Pili smo bez reči a onda sam ja tik pored klupe na kojoj smo sedeli primetio nepomičnog skakavca.

– Vidi skakavac – pokazao sam

– Da, samo kao da mu nešto fali?

– Život?

– Da, život – složio se Zmaj i digao pogled sa skakavca ka zgradi matematičkog fakulteta.

Posle te njegove rečenice on je rekao nešto kao ‘sve same pederske institucije’, a ja sam zbog brzine pri kojoj je on to izgovorio razumeo nešto kao ‘sredstvo proširene reprodukcije’, tako da nisam bio siguran šta je rekao, pa sam ćutao. On je u mene upitno gledao i činilo mi se očekivao nešto. Iz toga sam zaključio da on mora da je postavio pitanje i sada očekuje od mene odgovor. Obradovao sam se, jeste da ja nisam vičan erotematici i ne znam da formulišem pitanje, ali zato i te kako znam da formulišem zgodan odgovor. Ispravio sam se, napravio izraz, kakav verovatno pravi Milorad Pavić pri pisanju svojih dela, i rekao mu – Dobro. On je tada zenica vidno raširenih malo iskrivio glavu u levu stranu, i ponovio – Dobro? Eto, ljudi su već počeli da ponavaljuju moje reči, istorijski trenutak za mene. Onda sam se opet zbunio ne mogavši tačno da definišem koji su uslovi koji jedan sasvim običan trenutak pretvaraju u istorijski.

– Zmaje – upitao sam

– Da – rekao je Zmaj očekujući pitanje. Reč ‘da’ je vrlo česta u odgovorima. Ona u isto vreme potencira i saglasnost i nevericu tako da osoba koja vam je postavila pitanje dolazi u nedoumicu oko vašeg stava i moguće je, neće više postavljati pitanja. Vrlo dobar odgovor, ali ja se nisam dao zbuniti i nastavio sam:

– Da li si bukvalista i misliš da je trenutak trenutan, istorija istorijska, ili možda znaš uslove pri kojima trenutak iz trenutnog prelazi u istorijski ili možda pak misliš da je cela istorija trenutna.

– Mislim da se esencija trenutka . . . – počeo je Zmaj, a onda zastao – Kako se kaže esencija ili ekselencija.

– Pa zavisi na šta misliš.

– Mislim na jednu devojku koja ima crnu kosu i plave oči, ona je osvojila moje srce.

– Zar se srce može osvojiti – iznenadio sam se – po meni je to isuviše brutalan trofej. Zamisli kako iznad kamina te devojke stoji diploma za osvojeno treće mesto na republičkom takmičenju iz matematike, lenta za prvu pratilju Princeze Istoka i tvoje srce u staklenoj posudi ispunjenoj formalinom.

– Ali moje srce je valjda lepše od jelenskih rogova.

– Pa ne znam baš da li je lepše, možda je tebi praktičnije, jer tebi je potrebno tvoje srce, ono pumpa krv, ubacuje kiseonik u tvoju krv i tako dalje, a kakvu korist ti imaš od jelenskih rogova. Ali lepše?! U stvari, u pravu si. O ukusima ne vredi raspravljati, za tebe je tvoje srce lepše od nekih tamo jelenskih rogova. Meni je lepše da pijem pivo makar ono bilo i pokvareno nego da, recimo razmišljam o sistemu unutrašnjih ekonomskih odnosa u udruženom radu.

– Da i bolje je igrati fudbal nego svirati bubnjeve – reče Zmaj najzad se razvedrivši.

– Zdravije je igrati fudbal na otvorenom prostoru nego svirati bubnjeve u zadimljenoj garaži, tu se slažem, ali što se lepote tiče mislim da bubnjevi imaju svojih prednosti, pa evo Fil Kolins za par dana najavljuje bubnjarski spektakl na sajmu.

– Jao da. Kakav će to spektakl da bude, a mi po običaju nemamo para.

– Ne kakav, već bubnjarski spektakl – ispravio sam Zmaja, a on opet uzdahnu i baci pogled ka zgradi matematičkog fakulteta.

– Zmaje zašto tako često bacaš pogled ka zgradi matematičkog fakulteta?

– Pusti – reče Zmaj, ubrza se do prepoznatljivosti, pozdravi me i ode niz Višnjićevu.

Nisam ranije kod Zmaja primećivao taj tik da često baca pogled ka zgradi matematičkog fakulteta i kao da ga ništa drugo ne zanima. Možda ga to čini srećnim. Baš čudno, kada su ljudi srećni njih ne zanima život. Da, Zmaj mora da srećan. Njemu je dovoljno da baci par pogleda dnevno na zgradu matematičkog fakulteta. A ja? Da li sam ja srećan? Moja romantična duša, lucidni duh i temperamentni odnos prema okolini mi ne bi dozvoljavali da budem srećan kada bih uopšte posedovao te osobine. Mislim da sam jednom prilikom definisao svoju emotivnu prirodu i zapisao je u svoj rokovnik, ali ja nikada ne nosim rokovnik sa sobom. Čak sam u njemu i zapisao ‘Ponesi rokovnik’ ali izgleda da ne valja zapisati u rokovnik ‘Ponesi rokovnik’. I eto, da ja sada imam pri sebi rokovnik, to jest, da sam na nekom drugom mestu zapisao ‘Ponesi rokovnik’ i da mi neko priđe i upita me da definišem svoju emotivno prirodu, ja bih lepo pogledao u rokovnik i citirao definiciju moje emotivne prirode, ovako opet bih morao da tražim odgovor. Možda bih mogao da definiciju svoje emotivne prirode naučim napamet, ali mislim da mi to onda ne bi dalo slobode da ja tu definiciju u praksi preispitujem i na taj način eksperimentalno proveravam svoju emotivnu prirodu. Dobro, jesu male šanse, gotove nikakve, da meni neko priđe pitanjem o mojoj emotivnoj prirodi, ali šansa postoji.

Sedeo sam tu na klupi u studentskom parku čitavih sat vremena, ali meni niko nije prišao bilo kakvim pitanjem a kamoli pitanjem o mojoj emotivnoj prirodi. A onda je najzad došao do mene, bled kao margarin, jedan od lokalnih alkoholičara i upitao me da li ću da podelim pivo sa njim, a kako je flaša bila prazna on je onda promenio pitanje i upitao me da li možda imam još koji dinar za pivo.

– Nije ti ovo ispit pa da menjaš pitanja – razdrao sam se – a i da imam još koji dinar sigurno ga ne bi dao tebi.

On je tu onda neinventivno opsovao i otišao do sledeće klupe. Bio sam ljut, ljudima se retko ukazuje šansa da postave pitanje i evo sada kada sam im ja tu šansu pružio oni pitaju kojekakve gluposti ili ih jednostavno nema. Šta sad ja trebam ovde svake srede u pet da držim konsultacije, i da razmaženi studenti dođu kada otopli ili kad se naspavaju. Ne, dajem vam pet minuta i to je to, posle tih pet minuta meni niko neće moći da postavi pitanje.

Zazvonio mi je telefon.

– Da – javio sam se nervoznim glasom

– Kako si ljubavi? – bila je to Rada sa druge strane žice, ako se taj termin može primeniti na mobilnu tehnologiju. Ona je u stvari bila sa druge strane lokalne GSM ćelije na kraju svoje mobilne stanice preko koje je inicirala poziv ka baznoj stanici sa visokim nivoom prijemnog signala. Bazna stanica je nju preko mrežnog interfejsa povezala sa mobilnim komutacionim centrom koji je koristeći registre za identifikaciju lokalizovao moju mobilnu stanicu, utvrdio da mi pripadamo istoj domicionoj mreži i povezao nas dodelivši nam jedan vremenski slot u okviru vremenske raspodele sa frekvencijskim skakanjem. To bi bilo ukratno to, ali dobro sad, ona je postavila pitanje. Kako si? Nije loše, nije loše, imam mudru devojku. Na ovo pitanje bi odgovor o emotivnoj prirodi bio sasvim prikladan.

– Evo – odgovorio sam. Reč ‘evo’ je sticajem okolnosti definisala moju trenutnu emotivnu prirodu. Isto jedan vrlo dobar odgovor koji doduše zahteva i vizuelnu komunikaciju, jer odgovor ‘evo’ u mnogome upotpunjuje okolina, grimasa i gestikulacija.

Rada je dok sam ja razmišljao rekla još neke stvari, ali je do mog prebukiranog nervnog sistema stigla samo rečenica da je ona sanjala London i to izgleda vrlo detaljno, jer sada ona tačno zna kako je u Londonu i kuda po Londonu treba da ide ako se nađe tamo. U početku sam sumnjao u ispravnost i istinitost njenih zaključaka, ali priča je bila dobra, a ako je priča dobra nije važno da li je istinita. Ali i pored toga što je priča dobra postoji okolnost da vama možda trenutno nije do te priče, ma koliko ona dobra bila, tako da sam skratio razgovor i pristao da uveče svratim do nje ne bi li se malo razveselili.

Kako se za tih pet minuta niko drugi nije pojavio sa nekim pitanjem, ja sam sada već totalno zaokupljen mislima o komunikaciji, krenuo kući da napišem referat o mojim pokušajima konverzacije. Usput mi je na pamet palo milo sećanje na komunikaciju između mene i jednog starijeg gospodina koji me je upitao – Koliko je sati? A ja sam njemu odgovorio sa – Ne znam. To je bio fin razgovor i dosta je objašnjavao sklop njegove i moje ličnosti. On radoznao, u toku, veruje u postojanje četvrte dimenzije i zainteresovan je za nju. Ja nepokretan i nezainteresovan za postojanje četvrte dimenzije, ali sa stavom koji pokazuje da možda ja znam odgovore. Rečenicu ‘ne znam’ bi isto naglasio kao jedan jako dobar i koristan odgovor.

Ali Ivana! Tužan je život PHP programera. Pri paljenju kompjutera trljajući oznojene dlanove od uzbuđenja što ću opet posle toliko vremena svoje misli kroz nizove karaktera prebacivati u digitalnu formu, mene je pri aktivaranju operativnog sistema dočekala poruka o mojim današnjim radnim zadacima. Ja sam naime trebao da u MySQL-u podatke iz tabele fizičko lice i tabele pravno lice prebacim u tabelu član, ispravim kod koji poziva ove dve tabele, da uradim par ‘on click’ funkcija u JavaScriptu i redirektujem par URL-ova. Pa da li je to normalno da društvo konstantno pritiska individuu radnim zadacima i guši tako njihovu kreativnost, a da tu individuu uopšte ne plaćaju i da ona čak nije ni zaposlena. Da li je normalno da ja ovde gladujem u svojim manje smrdljivim papučama? Da li je normalno da ovde na stolu stoji obaveštenje o plaćanju RTS pretplate u okviru računa za struju, a da ja uopšte i ne gledam televizor?

Da li je normalno da par materijalno stituiranih ljudi provodi dane i dane pišući jednu pesmu? Ja sam bre u stanju da za par minuta jednom prostom ‘for’ petljom ispišem čitave stranice teksta, a oni su tu kao napisali pesmu. Super?!

Ivana! Lagodan je život književnika koji poznaju osnove programiranja. Smirujući nervozu i dokazujući sebi svoju kreativnost, ja sam za obećanih par minuta napisao pomenutu petlju i gledao kilometre i kilometre stranica na kojima su se jasno ocrtavale boldovane reči: Dobro, da, evo i ne znam. A onda sam se zadovoljan svojim kapitalnim delom posvetio i izvršavanju svojih radnih obaveza.

Zazvonio je telefon.

– Da – javio sam se bezvoljnim glasom udarnika.

– Ej, ćao Goyo, jedva sam te dobio – obradovao me je Emilov glas koji je pod ‘jedva’ verovatno podrazumevao proceduru koja je potrebna za uspostavljanje jednog lokalnog razgovora, gde je on preko svoje terminalne opreme poslao telefonski broj ka mojoj terminalnoj opremi koja je detektovala noseći signal i obavestila me preko indikatora zvonjenja o pokušaju da neko uspostavi vezu sa mnom.Istovremeno je njemu time poslala podatak da je moja terminalna oprema priključena na mrežu i on je tada čekao da ja podignem slušalicu i uspostavim komunikaciju. Pomalo je čudan zaključak da je osoba koju mi zovemo u stvari ta koja uspostavlja komunikaciju sa nama.

– El’ imaš da mi pozajmiš neke pare – prekinuo me je Emil.

– Nemam.

– Nemaš ili nećeš?

– Nemam, pa zato neću.

– Aj zdravo.

Kako to uspeva mojoj užoj familiji da me iznervira u par reči. Otvorio sam frižider što dosta govori o mojoj trenutnoj emotivnoj prirodi. U frižideru su se i dalje dosađivala dva krastavca i ćureća pašteta.

– Ah – uzdahnuo sam i taj moj uzdah je ispunio celu kuhinju. Kroz maglu moga ah dočepao sam se vrata od špajza, otvorio ih i magla moga ah se koncentrisala oko tegle na trećoj polici odozgo. Pogledao sam u nju i video da se u njoj nalazi nešto što je bezobrazno direktno podsećalo na džem. Kako sem pogleda Miće Orlovića nisam mogao da se setim još neke stvari koja podseća na džem, zaključio sam da to stvarno mora da je bio džem. Malo stvari se može raditi sa teglom džema. Ne možete se, recimo, preko tegle džema ukačiti na internet, ali zato možete taj isti džem namazati na krišku hleba i na taj način utoliti glad. Pri prvom bocu malim nožem po površini džema primetio sam da to nije običan džem, čak ni džem od šljiva već naprotiv čudotvoran džem.

– Jeste, ja sam čudotvoran džem, – pročitao je moje misli – već pedeset godina mirno čučim ovde na trećoj polici i molio bi te da me sada vratiš na isto mesto i ako je moguće kamufliraš, a za uzvrat ja ću ti ispuniti jednu želju.

Kada u svom špajzu nađete čudotvornu teglu džema koja se ponudi da vam ispuni jednu želju, oko te želje nema dvoumljenja.

– Želeo bih tri godine radnog iskustva – uzvratio sam i džem je potvrdno klimnuo, čime već džem može da klimne. I eto mene prepoređenog, sa tri godine radnog iskustva, doduše gladan i bez dinara, ali sa tri godine radnog iskustva svi ti problemi će se rešiti.

Moje telo nije bilo pripremljeno na enormnu količinu sreće koja me je obuzela pa sam ovaj nesumljivo najsrećniji trenutak u mom životu morao sa nekim da podelim. Kako u kući nije bilo nikog sem Gige koji je mirno hrkao u svoja dva kreveta, navukao sam cipele, jaknu i krenuo do Rade.

Ljudima sa tri godine radnog iskustva svašta pada na pamet, tako da sam ja na ulici digao ruku i razdrao se – taksi. Kada se žuti zaustavio ispred mene poželeo sam da sam bio barem toliko dalekovid da pored tri godine radnog iskustva poželim i pare za taksi. Vozač se nagnuo nad suvozačevo sedište i upitno me pogledao. Taj njegov pogled pretvorio se u reči.

– Hoćemo li – glasio je taj pogled, ali se tu onda po redu vožnje umešala 26-ica i ja sam se teleportovao na njeno zadnje sedište. Autobus je krenuo, ja sam odahnuo, a čovek koji je stojao ispred mene je zavukao ruku u svoju jaknu:

– Kartu – rekao je a garant je ispod te jakne imao kariranu košulju.

– Da li ispod jakne nosite kariranu košulju? – upitao sam.

– Molim! – rekao je i to ‘molim’ je trajalo dovoljno dugo da se vrata autobusa ponovo otvore i da se ja skokom, kojim bi verovatno zadivio i Džonatana Edvardsa, nađem na trotoaru, slobodnom trotoaru Cara Dušana, trotoaru bez kontrolora.

– Stani – čuo sam kontrolora iza sebe, ali ja nisam stao.

– Pazi – rekla je žena koju umalo nisam oborio, ali ja nisam pazio.

Moje zenice su se širile, upijale svetlost uličnog osvetljenja slobodne ulice Cara Dušana bez kontrolora. Trčao sam pri eksploziji svetla i laganom dašku vetra, trčao sam trčao, i neminovno se umorio. Tri godine radnog iskustva definitivno smanjuje čoveku odstojanje, jer sam ja nakon što sam se sabrao uvideo da sam već ispred ulaza u dom.

– 509 – rekao sam portiru glasom čoveka sa tri godine radnog iskustva i krenuo da preskačem po dva stepenika.

– Zašto preskačeš po dva stepenika? Bolje bi ti bilo da trčiš uz stepenište osvajajući jedan po jedan, tako ćeš pravilno zategnuti butine i guzu – presekla me je devojka na drugom spratu. – Vidi – dodala je i potrčala uz stepenište.

Gledao sam njeno zategnuto dupe, shvatio da je u pravu i potrčao ovog puta osvajajući jedan po jedan stepenik.

– Gde si ljubavi? – progovorio sam sa vrata šireći ruke.

– A gde si ti? – uzvratila je Rada prekidajući čitanje.

Oboje izgleda nismo znali gde se nalazimo. Nepoznavanje geografskih koordinata čudno deluje na govorni aparat, pa sam ja umesto da prepričam kako sam dobio tri godine radnog iskustva rekao:

– Mačka je prela 21 sat!

– Mačka → subjekat, nominativ jednine ženskog roda imenice ‘mačka’. Je prela → predikat, perfekat trećeg lica jednine ženskog roda, svršen vid, aktiv glagola ‘presti’. 21 sat → odredba, priloška odredba za vreme. 21 → centar sintagme ’21 sat’, broj 21. Sat → dopuna sintagme ’21 sat’, imenica sat, nominativ jednine muškog roda. Pa Goyo, šta reći sem da ovoj rečenici nije mesto u nominativu jednine, ni u jeziku, pa samim tim ni u ovoj debati o njoj. Predstavlja osnovni model funkcionisanja našeg jezika → subjekat, predikat, odredba. Odredba stoji zbog mogućnosti njenog uklanjanja, a opet sve je jasno. Da je dopuna kao što je to ‘sat’ u sintagmi ’21 sat’, obavezna, vidi se da bez nje ništa ne bi bilo jasno. I tako na osnovu jedne rečenice mi shvatamo kako naš jezik funkcioniše. Perfekat nam govori o budućnosti našeg jezika odnosno o njegovoj svršenosti i našoj uzaludnosti objašnjavanja nečeg što je već izvršeno. Mačka nam svojom prevrtljivošću i neposlušnošću govori da naš jezik ume da digne rep i ode gde mu je volja.

– Mene si našla.

– A ti si mene našao.

Baš lepo, našli smo se.

Tišina zna da odbije. Ali, tišina zna i da privuče, zaglio sam je, privio glavu uz njene grudi i slušao otkucaje njenog srca. 84 u minuti. To je pretpostavaljam normalno.

– Izvadila sam ti prenoćište – rekla je Rada prekidajući tišinu.

Ekselencija Zmaje, kaže se ekselencija.

– Hajde da jedemo, već se ohladilo – dodala je.

Ekselencija, šta reći!

– Zašto si stavila ovoliko bibera?

– Da se ne oseti da je zagorelo.

Voli Goya

 
5 коментара

Објављено од стране на април 7, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке:

5 responses to “Draga Ivana..

  1. zli

    април 7, 2009 at 3:34 pm

    Da ne bude bez komentara, ajde jedan..
    Više pitanje nego komentar..

    Od kad je Milorad Pavić pisac?

    ps. Meša Selimović, S.Selenić, pa čak i Dobrica Ćosić ( mada bih ga rado preskočio, al jbg piše deda), Kiš, Albahari.. ima ih..
    Milorad Pavić je Miladin Kovačević, onog, nesrećnog, doba..

    ps2 Nikada, ali nikada ne smetnuti činjenicu da su ulice po Srbiji bile prazne, dok je trajalo 94% pomračenja Sunca, 1999. godine..

     
  2. astfgl

    април 8, 2009 at 1:00 am

    Shta reci, Goya je car

     
  3. Ivana

    април 8, 2009 at 10:24 am

    Zli, o Paviću sam svoje mišljenje već rekla u onom postu Ne volim…

    astfgl (‘bote nick, imaš 28 drugih, nisi mog’o neki lakši da staviš 😀 ), Goya jeste car i ja sam ponosna što sam njegov prijatelj

     
  4. shaputalica

    април 14, 2009 at 10:02 am

    Ulogovala sam se samo da ti kazem da sam pismom potpuuunooo odusevljena. Bas je po mom ukusu. 🙂

     
  5. Ivana

    април 14, 2009 at 12:00 pm

    Šaputalice, kada imaš vremena i ako te ne mrzi, pogledaj Goyin link, imaš još pisma i njegovih priča. Odličan je! 😉

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s