RSS

8 April

08 апр

Mrzelo me da smišljam neki inventivniji naslov za ovaj post, odma’ da vam kažem na početku.

Danas je tačno 13 godina od moga susreta sa autom marke yugo coral 45 (mislim), u kome me je dobro izbio. Tačna vreme biće u 14 i 15. Moji roditelji to slave kao moj drugi rođendan. Mama napravi neku tortu, kolač, jednom je čak i neku pogaču pekla, a desilo se i da zaboravi, pa onda se rasplače. Meni svejedno.

Ja sam bila heroj dete kada su me tresnula kola. Svi su se čudili i bili oduševljeni detetom od 11 godina koje ne plače. Sećam se, odmah posle udesa dok me još nisu prevezli u Beograd, mama dolazi da me vidi, ja izgledam strašno. Sva izlomljena, krvava i sa drugom ljubičastom glavom. Normalno, žena ne može suze da zadrži, a ja kažem – Nemoj da plačeš mama, biće sve u redu.

Ne sećam se da sam nekada zaplakala. Imam veoma veliku toleranciju na bol. Kada su mi gulili trulu kožu sa lakta, glas nisam pustila, samo mi se jedna suza slivala niz obraz. Kada su mi vadili šipku iz ruke, “na živo“, rekla sam samo jedno “A“. Kada su me vraćali u gips jer kao nisam dobro zarasla (nije bilo tačno, glupi borski doktori, zbog toga mi sjebali kičmu), nisam plakala, malo sam pala u nesvest, ali dobro.

Hoću da kažem, da ja moj udes uopšte nisam tragično podnela. To je nešto što se desilo, i ‘ajde sada da to prođe, pa idemo dalje. Bolnice kao bolnice, kada sam morala da ležim, ležala sam. U Boru u bolnici su mi čak doneli tv i video da mi ne bude dosadno. Celo moje okruženje se trudilo da mi sve omugući kako bih ja najnormalnije moguće preživela sve to. Kući, pošto sam mogla da koristim samo desnu ruku i levu šaku, su mi instalirali tadašnjeg “terminatora“, kupili gomilu disketa, dali mi palicu i piči igrice. “Obrnula“ sam Maria, pa mislim 200 puta. I dan danas mi je to omiljena igrica. Stalno je bio neko kod mene, i uopšte se nisam osećala usamljeno ili tužno. Činili su sve za mene. Odatle sam i verovatno ostala malo razmažena, ali to je sasvim normalno.

Nego nisam htela baš o ovome da pišem, ovo dođe kao neki preludijum.

Ja verujem u Boga. Ali ne kroz neku određenu religiju ili veru. Verujem u silu. Verujem da postoji smisao našeg postojanja. Verujem da neko sve to vidi i zna. Verujem da neko brine o meni, Ivani, posebno. Isto tako verujem da sve što se desi meni, ili bilo kome drugom, je potrebno da se desi. Da sva iskustva, koja prikupimo tokom života, lepa ili ružna, imaju svoj smisao. Za razumevanje nečeg. Tako nekako. Nadam se da me razumete.

Tako ja svoju nesreću nikada nisam posmatrala kao nešto što meni nije trebalo da se desi. Nikada se nisam pitala zašto baš ja?
Ali sam dosta razmišljala o tome kako je to uticalo na mene i to ne u smislu fizičkih povreda i nedostataka.

Kada su me udarila kola ja sam završavala peti razred. To je bila ’96 godina. Devedesete. Koliko kod sam imala kućno vaspitanje fenomenalno, opet sam polako ulazila u pubertet, nalazila društvo, želela da budem prihvaćena i prilagođavala se. Sećam se, nosila sam duksericu uvučenu u farmerke i slušala Dr. Iggy i Tap 011. Sramota me da kažem, ali jesam. Takvo mi je bilo društvo.

Onda se desila saobraćajka. I ja sam dosta vremena provela u Beogradu u bolnici. Prvih nedelju dana, posle operacije, u šok sobi, prvi put sam videla bebu koja je umrla. U krevetu pored mene, sa sve onim aparatima što rade bip – bip, koje vidimo u američki serijama o doktorima.

Kada su me prebacili, “gore“, sa običnom decom, upoznala sam Božu. Boža je bio iz Sarajeva, dve godine stariji od mene. Ostao je invalid kada ga je snajper pogodio u kičmu. Bila sam malo zaljubljena u njega. Ali dosta smo razgovarali o nekim stvarima koje ja nisam najbolje razumela tada. Ne razumem ih ni sada, ali su mi te stvari jasnije.

Kada su me vratili kući, na “ležanje“ još pet meseci, rekla sam, svi su bili oko mene. Ali koliko god imala ljude oko sebe, filmove, igrice, knjige, opet je to mnogo vremena. Previše. Onda se razmišlja. Imala sam vremena za razmišljanje koliko god želim. Svaki film i svaku knjigu sam analizirala na hiljadu i jedan način. Svaki događaj i svaku situaciiju. Iskreno, koliko god to smešno zvučalo, mislim da sam tada naučila da mislim.

Posle je usledila jedna rehabilitacija, pa druga operacija, pa još jedna rehabilitacija, a ja sam se sve više udaljavala od mog prethodnog života. A kako bi i i moglo drugačije. Kada se nalazite u Banji Koviljači gde je najbolja zabava trka dece u invalidskim kolicima. Decu koju sam upoznala tamo nikada neću moći da zaboravim. Jer oni jesu istinski heroju. Sa toliko dostojanstva nositi se sa svojom mukom… Jeca je bila starija od mene, ali je izgledala kao dete od 4 – 5 godina. Cerebralana paraliza. Mentalne funkcije joj nisu oštećena, mislila je normalno, ali sve ostalo je bilo oštećeno. Teško je govorila, nije mogla da hoda, nosili su je kao bebu. I uvek se ljutila kada joj se neko obraćao kao detetu. Imala je 14 godina, zaboga. Ali ljutila se. Teško je izgovarala svoje ljutite reči, ali nije dozvoljavala da joj se obraćaju kao detetu. I kako ja da mislim na Tap 011 i izlaske, kada Jecu na svu tu muku boli zub.

Ili moj cimer, šestomesečna beba Aca, koji se rodio sa otvorenom ranom na kičmi, deformacijom kukova i stopala. Kako ja da mislim na momke i zaljubljivanje kada je on najveselija beba na svetu, a nikada neće prohodati?

U Banji sam, sa 12- 13 godina prvi put pročitala Kišovu “Enciklopediju mrtvih“. Naravno da je nisam potpuno razumela, ali sam se zaljubila u tu knjigu. Delovala je tako mistično i privlačno, golicala me je i zadirkivala, govorila da ima odgovore za mene, iako tada nisam znala ni pitanja. Zbog te knjige sam krenula da čitam još više, da znam, razumem, da učim. I nije me izneverila. U kasnijim čitanjima dala mi je odgovore, a ja sam tada već bila zaljubljena u Kiša, i nepovratno izgubljena u carstvu knjiga.

Kada sam se oporavila, potpuno i spremna da se vratim u “stvaran“ svet, bila sam potpuno drugačija osoba. Nova i preporođena. Zanimale su me druge stvari i tako sam se i okrenula drugim stvarima. I stigla do ovde. A rekla sam već, ja se sebi sviđam sada kakva sam i gde sam.

To sam htela da vam kažem. Čudno je to sve. Ne mogu da kažem da sam zahvalna na tome što su me tresnula kola, ali opet… Ja ne bih bila ja da se to nije dogodilo. Bila bih neko drugi, a taj drugi je pre trinaest godina krenuo u nekom totalno običnom i za mene, sada, lošem smeru.

 
21 коментара

Објављено од стране на април 8, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

21 responses to “8 April

  1. zelenavrata

    април 8, 2009 at 12:23 pm

    Ej, srecan rodjendan!

     
  2. Sanja

    април 8, 2009 at 12:37 pm

    Rekoh ti jos prvi put kad sam dosla kod tebe da me odusevio tvoj nacin razmisljanja, posebno zato sto si jos tako mlada (nisi ni svesna koliko si mlada). 😛
    Ovakav pogled na zivot nemaju ni mnogi stariji, iskusniji, zreliji.
    Srecan „novi“ rodjendan, ziva, zdrava i vesela bila vazda! 😛

     
  3. Charolija

    април 8, 2009 at 1:14 pm

    Srećan ti drugi rođendan. 🙂 Da si srećna, zdrava i vesela još 100 godina. 🙂

    Strašno je to što ti se desilo, ali po meni je još strašnije što si morala kroz sve to da prođeš da bi postala to što jesi danas. Sigurno ne bi bila takva kakva jesi. Divna. 🙂 Bog je imao neke više ciljeve za tebe, na tvoju radost i na radost onih koji te vole i koji razumeju šta si nam sve ovde rekla. 😀

     
  4. mahlat

    април 8, 2009 at 1:49 pm

    Samo sam se osmehnula

     
  5. mahlat

    април 8, 2009 at 1:53 pm

     
  6. Ivana

    април 8, 2009 at 2:22 pm

    Zelena, puno hvala

    Sanja, nego šta da sam svesna koliko sam mlada, pa ja imam 16 godina… 😀 Hvala puuuno!

    Čarolija, TI si divna, hvala tebi puno!

    Mahlat, osmehnula se i ne napravi grešku :mrgreen:
    Hvala za tortu!

     
  7. Mahlat

    април 8, 2009 at 2:35 pm

    Nije Zelena tu :mrgreen:

     
  8. stevo

    април 8, 2009 at 4:31 pm

    Znam kako je to, ali nečim se mora platiti taj drugi rodjendan; Bog je pogledao u tebe ali ti je dao da pogledaš još neke stvari kao delić života.

     
  9. cika Iva

    април 8, 2009 at 6:49 pm

    ti stvarno podizes ljudima raspolozenje.Koliko god neko misli da mu je lose tebi je gore.Jebes 8.april,ionako ima mnogo dana u godini.Sta sve nemam mislim da mi jedan dan manje u godini nece predstavljati problem

     
  10. Punky

    април 8, 2009 at 9:11 pm

    Kakav si ti lik… 🙂

     
  11. Suske

    април 8, 2009 at 11:09 pm

    Ja sad znam gde si, i sad kontam zašto si bila onomad malko pod stresom …

    lepo proslavi tvoj „drugi“ rođendan.
    Živa i zdrava bila 😀

     
  12. magi

    април 9, 2009 at 2:16 am

    Nemam sta da dodam. Imam slicno iskustvo i razumem o cemu pises. Srecan drugi rodjendan!

     
  13. Ivana

    април 9, 2009 at 10:50 am

    Stevo, sviđa mi se tvoja rečenica, hvala

    Chika Ivo, pa takva sam ja, vesela, imam ličnost 😀

    Punky, kakav ? 😉

    Suske, nisam bila “malko“ pod stresom, već ihihihihi. A proslavila ga sam ga radno… Hvala

    Magi, Hvala i tebi!

     
  14. sfrj

    април 9, 2009 at 12:51 pm

    Meni je 8. april rođendan. Volim da upoznajem još ljudi kojima je ovaj dan obeležio život.
    Srećan ti novi rođendan!

     
  15. Ivana

    април 9, 2009 at 2:28 pm

    sfrj, hvala! srećan rođendan i tebi!

     
  16. shaputalica

    април 14, 2009 at 10:14 am

    Ti si dete čudo! 😀

     
  17. Ivana

    април 14, 2009 at 12:00 pm

    Čudo ne čudo, TU SAM! 🙂

    Hvala!

     
  18. Повратни пинг: Nekad & Sad « Ivanizmi
  19. shunjalica

    мај 6, 2011 at 2:58 pm

    Uhvatio me naslov ‘onog’ posta, htela sam reći da sam gledala film, a onda dođoh ovde i zaboravih prethodnu misao….
    U 13-toj godini udarila su me kola, u 19-toj autobus. Kad sad vidim šta vučem od povreda iz ta 2 susreta – to je ništa. Moj mlađi brat još uvek zbija viceve na konto broja mojih života. Naučila sam da fizički bol ne boli, on smeta, ali ne boli. Boli onaj drugi (čitala sam malo tvoj blog, tako da znam da ćeš razumeti).
    Rekla bih da si osoba koju ispunjava kreativni nemir, a ne bezbrižnost i da bi i bez saobraćajke našla svoju oluju za preobražaj, jer određene ljude oluje lakše nalaze. Ti si neverovatno mudro i sjajno stvorenje, a tvoja svesnost samo tome ide u prilog.

    Odužih s komentarom, ali ovo dođe komentar na više tvojih tekstova koje sam pročitala.

    p.s. zaista ne mogu da te zamislim upasanu s kaišem s nitnama?!?! 🙂

     
  20. Ivana

    мај 6, 2011 at 5:15 pm

    Šunjalica, Kao prvo – joj! Za auto i za bus! Kao drugo, uvek dobijem ovakav neki komentar smotam se k’o sajla i buljim u njega dobrih 20 minuta jer ne znam šta da kažem, a da to ne zvuči otrcano ili pak premalo u ovom slučaju.

    Razumem tvoje razumevanje. Razumem te.
    I hvala ti o lepim rečima o meni, zaista su me raznežile.

    I ako si odužila, piši koliko želiš. Sve sam te razumela, zaista jesam.

    p.s. Ma ako poludim dovoljno, mogu i ja taj kaiš 😛

     
  21. shunjalica

    мај 8, 2011 at 1:22 pm

    Nema više joj, sad kad se osvrnem na svoj mali život rekla bih da moja ‘životna’ sreća nije proćerdana na sitnice.
    Kad god stigne do onoga da moram režati, grabiti zubima i noktima čak i za osnovno u ovoj zemlji, setim se da sam još uvek ovde i to mi ma kako isprazno zvučalo dovoljno. Jer i sama kažeš, volimo se baš ovakve kakve smo i ne bi menjale ni naše nesreće zbog toga. Da možemo promenile bismo ono što se desilo drugima a sebe bismo opet lomile da ispadnemo iste.

    I šta god rekla ne može biti ni otrcano, ni premalo jer bolje od mnogih znamo da ‘drmamo’ sa ‘hvala’ i razumem’. 🙂

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: