RSS

21 April

21 апр

Danas je dve godine od kada je Mali umro.
Otišla sam na groblje, zapalila sveću, popušila cigaretu, popričala sa njegovim roditeljima i bratom, i otišla kući.

Mali je bio moj momak, paaa skoro celog života. Bilo smo on – off jedno 5 godina. Uvek smo se vraćali jedno drugom. Uz njega sam odrasla.

Neću da vam pričam o njemu, o nama, o tome kako sam podnela njegovu smrt i slične stvari. Neke određene uspomene treba čuvati samo za sebe i ne dozvoliti da se izližu. Ljudi koji su imali slične tragedije u životu znaju kako se čovek nosi sa tim, oni koji nisu, nadam se da nikada neće saznati.

Ali želim da vam pričam o druge dve stvari koje mi se motaju po glavi od sinoć.

Prva:

To je moja lepša polovina. O njemu. Kada je Mali umro mislila sam da jako dugo, pa nikada neću biti u spremna i u stanju da volim ponovo. A onda sam upoznala lepšu polovinu. Zaljubila sam se tako brzo kao da me je voz udario. Nisam znala gde se nalazim. Nisam planirala da se zaljubim, nisam htela vezu, a posebno je bio taj problemčić njegovih godina (koji uopšte nije problem). E sada, svi su znali mene i Malog, tako da posle njegove smrti niko nije hteo da me pipne (figurativno), bila sam “oštećena roba“. Lepša polovina je bila dovoljno hrabra da me zavoli, da bude sa mnom i da mi skine sve oklope i štitove koje sam stavila na sebe. Dovoljno je bio jak da se nosi sa situacijom preminulog momka, jer, istina je da je Mali poživeo možda bih ga nekada i zamrzela, a ovako će uvek imati posebno mesto u mom srcu. E zbog toga se divim lepšoj polovini i ponosna sam na njega. Samo on zna kako mu je, iako se ja trudim da ga ne stavljam u bilo kakvu neprijatnu situaciju povodom toga.

Volim ga. Stvarno, puno, ludački. Obožavam ga i divim mu se ne nebrojeno mnogo načina zbog načina na koji živi svoj život. Zbog načina na koji se bori sa svojim životnim problemima. Zbog načina na koji se bori sa mnom i zbog, nadam se, beskrajnog strpljenja koje ima sa mnom. Ponosna sam na njega što je dovoljno lud i hrabar da voli mene, ovakvu kakva jesam, posle svega.

Druga:

Mali je umro od heroina. Ili od neke druge droge koje je uzeo te noći. Autopsija nikada nije rađena tako da se ne zna tačno od čega je preminuo, ali činjenica je da je bio narkoman. To je druga stvar o kojoj želim da pričamo. O narkomaniji. Ali pošto ne mogu rešiti i pričati o globalnom problemu narkomanije, želim da pričam o narkomaniji u Boru.

U Boru ima nenormalno mnogo narkomana. 99.9% ljudi puši travu i to je manje – više okej. Ako se ostane na tome. A retko ko ostane samo na tome. Puno ljudi je na heroinu. Statistička cifra narkomana u Boru je neka idiotska cifra. Ima ih punooo, mnogo više nego što iko može da zamisli. Većinu njih poznajem ili sam ih poznavala. Mnogi su otišli, pre i posle Malog.

Narkomanija je bolest koja jede čoveka. Heroin tupi čelik. Pojede mozak, uništi telo i sve oko bolesne osobe. Ne mogu i nikada neću da shvatim ljude koje prodaju, distribuiraju i zarađaju na heroinu. Nikada! Razumem kako ljudi uđu u tu priču, jer je to bolest. Ali me srce boli kada neko od njih umre, a kaže se “eto overio još jedan narkoman iz Bora“. To su divni ljudi, sa tako toliko mnogo problema, gde je potrebna nenormalna snaga volje, zdušna asistencija porodice, lekara, sredine i ne znam koga sve već da bi se osoba možda, nekada, izlečila

Ranije, dok sam više bila u tom društvu, mogao je neko u pola noći da me probudi i da ja izdeklamujem sve dilere u Boru. Sada već ne znam, znam neke, najpoznatije. Ali ako sam ja to tada znala, svi znamo da to treba da znaju ( a i znaju) onima kojima je to posao da znaju. I da spreče. I jasno mi je da i da nam je to državna politka – grand, pink i ostale gluposti za jednu sredinu, droga za drugu i zaglupi, preokupiraj ljude, da ne misle kako ih yebeš u zdrav ili bolestan mozak. I znam tj ne znam za ogromne profite koje se slivaju nekom u džep zbog toga. I jasno mi je da čovek opet sam, svojevoljno uđe u to, ali nije svestan ma koliko čitao, koliko mu pričali, u šta se upušta. Ali mi nije jasno kako neko može svesno ubijati ljude. Ti ljudi su ubice. Hladnokrvne ubice. Najhladnokrvnije. Ubijaju zbog profita.

I u suštini, ne znam gde mi je poenta ovde, ni kakva zapravo treba biti.
Imam (još uvek) 24 godine
Počela sam da gubim prijatelje od 15 godine
Prijatelji mi bili: Milan, Joda, Mali, Miki, Miki, Jova, Miloš, Hari, Zoki, Beka…
Malo li je?
Mnogo je! Previše!

I biće ih još više!

 
14 коментара

Објављено од стране на април 21, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

14 responses to “21 April

  1. JebenoPametan

    април 21, 2009 at 2:29 pm

    Toliko si se tema ovdje dotaknula da ne znam na koju bi ti odgovorio.

    A znaš li što je najbitnije od svega? – Najbitnija si ti koja se sa svime nosi realno. Svi ovi događaji su oblikovali tebe.

    Ti znaš na što si spremna (nakon pada ponovno se dignuti i voljeti), poznaješ se više od drugih, s druge strane znaš gdje su ti granice i što nikako ne želiš napraviti (heroin, droga općenito).

     
  2. mahlat

    април 21, 2009 at 4:10 pm

    Zaista mnogo tema, necu o onoj kako nisi uspela da zamrzis, sto bi se mozda desilo jer nosim slicnu pricu, nesto prekinuto a nezavrseno, sa pitanjem sta bi bilo da je bilo, da je bilo…

    Vidis, kako si ti mogla da izdeklamujes u pola noci imena svih dilera tako mog i oni kojima bi to trebao da bude posao… nazalost vremenom i oni koji treba da se bore protiv toga budu ukljuceni u posao, znas kako je, novac je cudna stvar i sve je moguce dok nije u pitanju neko njihov, njihovo dete. Ono sto ja ne mogu da shvatim kako bilo ko, ko je pametan, obrazovan, obavesten, moze sebi dozvoliti tu pricu – povremeno, nsiam navucen, mogu kad hocu, bla, bla… i onda se zivot pretvori u potragu z ajos jednom dozom,za jos, za jos, za jos…

    Na kraju, kako spreciti kad je to nevidjen izvor zarade i kad su u to ukljuceni i oni za koje bi smeli ruku u vatru… mozda… novac je iznad ljudi, morala, pitanja,s vega… nazalost…

     
  3. zli

    април 21, 2009 at 7:56 pm

    500 kinti ter
    1000 lutka
    20eur gram
    80-100eur petica

    Ivana je pokusala nesto slicno i na forumu bor030.net, ali naravno da nije uspelo da se pokrene prica.. To u Boru ne postoji..jbg

    Imena mogu da navedem, svih kojih se setim, ako se Ivana slozi.. 🙂

    Ivana se nikako ne slaže, da ne bi dovodila ni tebe ni mene u neprijatnu situaciju (zato sam ti i obrisala ovaj deo komentara)

     
  4. Dusan

    април 21, 2009 at 8:47 pm

    Da li znate da se broj narkomana u holandiji prepolovio od kad su legalizovali marihuanu, to se dogadja zato što su do tada marihuanu prodavali isti dileri koji su dilovali i heroin, posle legalizacije marihuana moze kulturiska da se kupi u kafeima ili specijalizovanim prodavnicama i da nikad ne dodješ uopšte u priliku da probaš nešto jače. Naravno kod nas ce tesko doci do legalizacije marihuane, ne zato što su svi odozgo strejt, ili se navodno gnušaju toga, već nisu ludi da se odreknu takve prilike da zarade i da time još smanje broj narkomana, pa da i posao sa heroinom propadne, uglavnom političari dobiju svoj deo i ako se ne bave direktno distribucijom, a lanac zarade i podmićivanja je dugačak. Sve je ovo je dobro poznato svima.

     
  5. Charolija

    април 22, 2009 at 12:10 am

    Zaista ne znam kakva je situacija u Boru, ali ako ti kažeš da je tako verujem ti. Znam kako je u Kraljevu i prestravljena sam. Postao je grad sa najvećim brojem registrovanih narkomana u Srbiji. Katastrofa.

    Oni koji su umrli i otišli, laka im zemlja. Nema tu šta drugo da se kaže. Nema ih i neće se vratiti. Svaki narkoman sigurno zna, da stoji na ivici iskopane rake, jednom nogom ka njoj, drugom ka nekom drugom životu. Zna da ako se okrene i ode, da će tu raku odložiti na duže vreme, ali nemaju svi snage da se tome odupru. Žalostno, ali istina. Ostane nam da im tako ponekad odemo na grob i zapalimo sveću.

    Ispratila sam neke od njih kao i ti. Verovatno mi je to dalo još više snage i pameti da to zlo nikada ne probam. Mislim na heroin. Ekstremna i neobuzdana u svemu, verovatno bih još prvih par meseci svog drogiranja overila. Neumerena sam i toga sam uvek bila svesna. Bilo mi je na dohvat ruke više puta, ali isto kao što sam neumerena kad nešto hoću, tako sam isto i tvrdoglava i rešena da nešto neću. Sreća moja i mojih roditelja.

    Tvoja lepša polovina je kroz tvoje postove do sada, već više puta dokazao da je veeeeliki čovek, sada si samo još jednom to potvrdila. Čuvajte se i volite se.

     
  6. divljamachka

    април 22, 2009 at 1:17 pm

    Nazalost, situacija u celoj Srbiji je katastrofalna po pitanju narkomanije, ali koga jos briga kad imamo vecih problema?!? 👿

    U odeljenju u srednjoj sam imala 3 dilera…
    u samoj gimnaziji ko zna koliko. U kraju ih gledam sa prozora zgrade kako diluju u vreme kad se osnovci vracaju iz skole.
    U jednom trenutku, celo moje drustvo je pocelo da duva. A onda su neki poceli da prelaze na teze stvari. Ispratila sam najboljeg druga pre neke 4 godine i prestala da duvam zbog toga, iz razloga koje je Charolija navela i zato sto su dileri poceli da menjaju robu. Mislim da ga je ubio bas neki njegov dobar ortak. Dileri su bili ljudi iz naseg drustva, poceli su kao i mi, ali su presli na ‘posao’, naravno nastavivsi da konzumiraju. Kad mi je taj ubica, drug mog pokojnog druga, zapretio zbog mog dugog jezika, znala sam koliko je sati, kad su ljudi oko mene poceli da se menjaju, otisla sam. Ne zelim da znam sta je bilo sa svima njima.

    Nazalost, niko o tome ne prica, jer kao sto je Dusan napisao, nema profita od resavanja te situacije… a i kada neko zapreti tebi i tvojoj porodici, dvaput se zapitas da li je uopste pametno mesati se.

     
  7. zelenavrata

    април 22, 2009 at 2:36 pm

    Eh…….moja generacija je bolje prosla, ali ove sada….uzasavam se. Droga se diluje u dvoristu osnovne skole, ja videla, i sta smem da kazem?! Da mi se neko najebe milosne majke.
    Tuga, zacarani krug, molitva Bogu da nasa deca ne krenu tim putem!
    Neka tvoj Mali pociva u miru…jbg..
    Drago mi je da ides dalje, i dobro je da postoji ON.

     
  8. Dusan

    април 23, 2009 at 1:01 am

    Spomenuli ste nešto jako bitno za mene, Charolija i Divljamačka, o tvrdoglavosti, ja bih o tome voleo da čujem. O tome što te sprečava da odeš dalje, nešto jakovredno što postoji u nama, što možda može da se prenese na nove ljude. Možda, možda. I ja bih imao štošta o tome, al ajte prvo vi.

     
  9. zli

    април 23, 2009 at 3:02 am

    @Dusan
    Amsterdam je glavni grad zemlje Narkomanije.. San nad snovima..
    moj prvi korak u amsterdamu je omela tetka sa lulom za krek..
    Pa vikendom na Dam-u.. koliko me je samo ljudi zvalo da probam ovo, ono..koka, mdmx, ekseri, lsd, pecurke,gandza u svim bojama i varijacijama, heroin..
    Coca preovladava ( gram od 20 do 50e, zavisi gde, od koga), a gandzu uglavnom turisti vare.. Isto je i sa pecurkama ( posto su ludaci i to legalizovali), odes u shop za pecurke.. i nestanes..
    sutra ostatak..

     
  10. Ira

    фебруар 18, 2010 at 11:07 am

    I ja sam iz Bora,ali sam davno otisla odatle,iz tog grada,iz tog zacaranog kruga,iz tog stila zivota zvanog DOP. Neki ljudi meni dragi nastavili su tim putem,pa u raku ili su na ponovnom lecenju i neizvestan je ishod. Zagazila sam bila dosta duboko a da to nisam ni znala. Bivsi decko mi je bio jedan od borskih dilera u to vreme,tacnije pri kraju devedesetih,sada ga vise nema. Ni sama neznam kako sam se otrgla od toga i otisla u Crnu Goru da radim,verovatno mi je Bog ukazao put na koji treba da krenem i zatvorim vrata Bora zauvek za sobom,tacnije s obzirom u kakvom sam sranju bila sigurtna sam da odatle cupa samo Bog. Danas sam udata,imam sina od 6 i cerkicu od 4 god. Zivim u inostranstvu i svaki put se sretnem sa tugom kada mi na fejsu neko od retko normalnih napise da se taj i taj ubio,taj i taj overio a taj se opet leci

     
  11. Ivana

    фебруар 18, 2010 at 12:53 pm

    Jebi ga, znaš, nemam šta novo da ti kažem. Sve je isto, bez ikakve tendencije da se promeni…

     
  12. Ira

    фебруар 18, 2010 at 1:04 pm

    Drago mi je sto danas nasla ovaj sajt,mada mi je posle nekoliko procitanih tagova iscezo osmeh sa lica za DANAS DEFINITIVNO…Znas ono kad jedna rec…miris ili bljasak uspomena otvore jedna vrata,jednom davno zatvorena,a otatle potece bol…

     
  13. Ivana

    фебруар 18, 2010 at 1:30 pm

    Znam…izvini … 😦

     
  14. Ira

    фебруар 18, 2010 at 2:03 pm

    Nemas razloga da se izvinjavas,sa ili bez ovog bloga to u meni čuči i katkad ispliva na povrsinu…onda se posteno isplacem i nastavim dalje…zalosno je samo to sto moje secanje na mladost je secanje na bol…Mozda bi sve drugacije bilo da nisam rodjena u tom sivom gradu. Cetvrta godina kako ne idem do Srbije pa samim tim ni do Bora,mozda je tako i bolje,sve imam taj osecaj da bolece opet secanje na sve to sto sam prenesla pre nekih desetak godina…U svakom slucaju drago mi je da nisam tamo da gledam taj zacarani krug bola i smrti…Vec sam se isplakala tako da se bolje osecam…neda uspomena da ostane zatvorena i zakljucana,nekada i ona hoce svezeg vazduha pa otvori vrata svoje tamne sobe…a sada na kraju ona klasicna ZIVOT IDE DALJE

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: