RSS

Ponoćni ivanizam

07 мај

Osećam se ….uzaludno. Ako je moguće osećati se uzaludno. Isceđeno, eto tako. Ako je to prava reč. Drained. Lepše zvuči na engleskom. Ukapirala sam da neke reči iz engleskog jezika mogu bolje da objasne moja osećanja, nego sve reči na srpskom. Možda tripujem, ne znam, ivanizam.

Tupim ga u glavi opet oko one moje površnosti. Da sam površna i promašena u celom životu. A onda razmišljam, ako jesam, da li bih uopšte razmišljala o tome, i u stvari razmišljala da li bih razmišljala o tome da li bi razmišljala o tome. Razumete? Ponekad umem tako da se zapetljam.

Mislim, gledam ovaj moj blog, i uglavnom su tu neke sve light-headed teme (evo, ga opet engleski). A ja nisam ‘light“. Umem i ja da razmišljam. Stvarno. I to o teškim temama. Etika mi je na faksu bila omiljeni predmet, bila sam glavna u raspravama tamo. I dobila sam 9, mnogo mi žao, nisam mogla da se setim nekog od Hegelovog pravila i da mi čovek devetku. Nema veze. Eto, opet prelazim u “light“, šta mi je? Neki odbrambeni mehanizam valjda…

Bojim se da sam počela da uviđam uzaludnost u raspravama o etičkim temama. (etičke teme! Glupog li izraza, ali koristiću ga sada). Ja, totalno otvorena prema svim argumentima i stavovima. Ne volim da osuđujem i trudim se to da ne radim. Ne volim kategorije za ljude, mislim da bismo svi trebali biti više od toga… elem, teško je diskutovati sa većinom ljudi o nekom etičkom problemu zato što tu obično javljaju te dve stvari – osuđivanje i kategorije: normalno – nenormalno. Sve je crno belo, nema sivog, ljubičastog. A valjda, upravo se zbog tih nijansi raspravlja o tome.

Normalno i moral je ljudska kategorija. Čovek ga je izmislio. Ono što je za mene normalno, ne mora biti i za vas. Gde su granice? Kod povređivanja? Neki ljudi vole da budu povređeni. Onda zakon, on mora postojati. Šta je normalno? Za mene? Sve ono što radiš, čini te srećnim, a ne ugrožavaš nikog drugog po njegovim granicama “normalnosti“. Tako nekako. Kad uspostavimo granice, tada dolazi osuđivanje. Virenje preko granica. Foliranje….

Uzaludnost rasprava za mene. O tome sam počela. Koliko god da sam volela da diskutujem o raznim temama i imala određene čvrste, i tada nesalomive, stavove o nečemu, život me je korigovao. Jer život je kučka, i nikad ne znaš u kakvu situaciju može da te stavi. Kakve sastojke može da izmeša. I onda sam tako par puta bila u situaciji da uradim nešto što sam mislila da nikada neću. U suprotnosti sa mojim granicama, ali ne skroz sa mojim merilima. Još nijansi, i tako u nedogled.

Znači, uradila sam reviziju svojih shvatanja i argumenata posle toga. I tu dolazimo do uzaludnosti. Više ne mogu da kažem “Ja NIKADA ne bih…“, već mogu da kažem “Ne ZNAM da li bih mogla“ ili “VOLELA BIH da nikada ne dođem u situaciju….“

Mislim, odakle znam?! Volim da mislim za sebe da nemam cenu, ali ne daj Bože, nekoj moj dragoj osobi je život ugrožen, a moja cena može da je spasi, pa razmislila bih. Možda i prihvatila. Odakle znam?! Nijanse…

I onda kada ja tako to sve elaboriram, ja ispadam najgora. Sad ću da budem arogantna, ali ljudi jednostavno nemaju “širinu“ da shvate to. Zabarikadirani su unutar svojih granica. Sve je crno ili belo. Sistem se raspada ako ima sredine. Previše informacija, odluka, odgovornosti. Gasi! Ne može tako. Idemo u belo, ili crno, gde je sigurno. Pravila se znaju! Nema izuzetaka! Sistem radi..

I taj osećaj uzaludnosti, dobra mi je reč na početku, me je nekako obuzeo. Večeras. Danas. I usamljenosti. Nisam depresivna. Samo nekako….ne znam. Mislim da mi treba neka promena. Neki značajan momenat. Značaj? Svrha? Ne znam. Nešto mi treba. Fali mi. Zato i trtljam ovde. Uvek ovako bulaznim kad se smotam ovako.

I nemam poentu. I nisam zagrebla ništa duboko. Jesam površna. Al’ šta da radim. U stvari tužna sam. Malo. Tražila sam nečiji trag postojanja na internetu i nisam našla. Pa sam se rastužila. Internet bi trebao imati sve! Ima svakakve budalaštine, a to nema. A to nije ni toliko bitno. Nego, htela sam da vidim, eto tako, došlo mi. A nema.

Uzaludno je. Umorna sam od ljudi. Umorna sam da se umaram od ljudi. Ma nisu mi ništa oni krivi….sama sam ja sebi najveći problem, kada krenem ovako da igram ping – pong u mojoj glavi.

Biće bolje sutra

 
2 коментара

Објављено од стране на мај 7, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

2 responses to “Ponoćni ivanizam

  1. Deda

    мај 7, 2009 at 5:03 pm

    Interesantni ti ovi nocni ivanizmi, majke mi !
    Aj kad se vidimo malo da pricamo o etici, o ljudima nemam vise reci, istrosio sam se…

     
  2. Ivana

    мај 7, 2009 at 9:11 pm

    E Deda, hvala ti, niko mi ne ostavi komentar pa sam se zabrinula da sam mnogo bulaznila 🙂

    Vidimo se uskoro…

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: