RSS

They make me smile….

13 мај

Gledam jutros moju statistiku i vidim da najviše poseta imam kada pišem o mojim dragim ljudima. O sestri, porodici, tati, lepšoj polovini tako to.

Što me je navelo da razmišljam da nisam pisala o nekim drugim važnim ljudima u mom životu, koje beskrajno volim. A to je greška. Velika.

Pričala sam vam o tome da mi je malo teže da nađem prijatelje, da sam odrastala usamljena, da sam se dosta razočaravala u ljude i bila strašno povređivana od strane istih.

Tokom godina sam stekla par prijatelja, svako za “različitu upotrebu“, ljude koje neopisivo volim, i koji su tu za mene i ja sam tu za njih. O njima hoću da pišem sada.

Prvo Burton. Njemu sam ime na ovom blogu već spomenula i jedino ime koje spominjem. Zato što sam 100% ubeđena da se nikada neće naljutiti zbog toga i zato što se ja njime PONOSIM što je moj prijatelj i hoću to SVIMA, UVEK da kažem.

Taj čovek je neverovatan. Znamo se jako dugo, ima veliku ulogu u mom odrastanju, obrazovanju, kreiranju muzičkih ukusa i još svašta po nešto. On je savršen prijatelj i evo počinjem da brljam i da ne znam šta prvo da napišem.

Nikada, ali NIKADA me nije osuđivao zbog bilo kog mog postupka, ni zbog onih najglupljih. Uvek je bio tu za mene, da sasluša, da me pušta da analiziram do besvesti, da premotavam i unapred i unazad, da histerišem, da vičem…. Uvek je tu da sasluša kada treba. Dovoljno me zna, da mi vrlo retko i oprezno daje savete kada mu ja ne tražim. I dovoljno je čovek, da se ne naljuti kada ja te savete (vrlo često) ne poslušam. Još me posle sluša opet kako histerišem i plačem i analiziram do besvesti.

Mislim da nema osobe na svetu koja me bolje poznaje od njega. Koja razume svaku moju misao, moj postupak, svaku moju glupost i svaku moju tajnu. Sva moja zaljubljivanja, moje patnje, moje sreće i moje bolesti.

Burton je moj prijatelj i uvek je bio tu za mene kada treba. Ja ga volim. Volim i to što se ne moramo viđati svaki dan, što i ne radimo. Volim naše prijateljstvo, što smo u stanju da se ne vidimo i čujemo godinama (mada se nikada nije desilo) i da opet bude kao da smo se videli dan pre.

Mogu ja sada ovde da pišem i kako i šta sam ja radila za njega, da pokažem da je to uzajamno prijateljstvo (glupe li rečenice), ali to bi izgledalo kao da hvalim sama sebe. A to neću! Hoću da hvalim moje divne prijatelje!

Zatim imamo Goyu. Začetnika metasinkrizma, čoveka čiji link sam vam ostavljala više puta, da biste čitali njegove fenomenalne stvari.

Goyu sam upoznala kada sam bila najluđa. Sa 16 godina, glupa i tupa, željna svega i svačega. Upoznali smo se jedno veče, sasvim slučajno, a onda sam se ja polomila i prevrnula par ljudi da bih dobila njegov broj telefona da ga zovem da ga pitam da li hoće da budemo najbolji drugari.

Goya je veeeeoma pametan. I načitan. Pored njega sam počela još više da čitam da bih mu parirala. Hvala mu na tome.

Goya me je razumeo u mom ludilu. Našli smo se tu. Sličan smisao za humor, slična želja i način divljanja u tom periodu. Sa njim imam nezaboravne, najnebuloznije i najzabavnije situacije.

Goya sada živi malo drugačijim životom u drugom gradu. Ali znam da mi je prijatelj. I nedostaje mi. Veoma često. Moram otići uskoro u posetu.

Eee tu je onda B. Moja prijateljica. Znamo se još od osnovne škole, i životni putevi su nam se često ukrštali, jezivo, u isto vreme smo imale iste situacije i iste momke čak, ali smo prijateljice postale tek, otprilike, dve godine. Sada moj život nikako ne mogu da zamislim bez nje u njemu. Draga, dobra, emotivna, jaka, snažna, prijatelj, moja B.!

Lepa! Prelepa, jaka žena! Zbog jezivo sličnog razvojnog puta, tačno se razumemo kada nam je potrebno da divljamo, a kada da pijemo kafe i razgovaramo. Volim je baš zbog toga. Što se prepoznamo u divljanju, najluđem. Što umemo da prevrnemo kafanu, a isto tako umemo da se zaplačemo i rasplačemo do besvesti zajedno.

Prosto mi nekada dođe žao što ranije nismo postale ovakve prijateljice, ali mi je jasno da smo neki određeni put morale preći da se ovako dugo razumemo.

J.! Ogijeva mama. Drugar. Drugarčina! Najjače stvorenje na kugloj zemaljskoj. Najpraktičnije. Nema problema koji ona ne može da reši. Nema prepreke koju ona ne može da premosti. Nema reči koja ona ne može da izgovori. Divim joj se na toliko mnogo načina da ne umem da ih napišem.

Kada smo se upoznale, htela je da me izbije. Sa razlogom. A onda su pomorandže, sa moje strane, spasile i započele celo naše drugarstvo. J. je drugar. Ko nema jednu J. u svom životu, taj ne zna šta propušta. Ona obogaćuje moj život na nebrojano mnogo načina. Divim joj se sa kojom snagom rešava sve svoje probleme i prepreke u životu. Srećna sam, neizmerno, što je sada sredila svoj život. I evo, odma’ mi se plače.

M. je bio moj prijatelj. Nadam se da još uvek jeste. Samo je sada malo…away. Život ga je odveo na drugu stranu. Čekam da se vrati sa te strane. Dočekaću ga raširenih ruku. Jedva čekam taj dan. I strpljiva sam. Ne požurujem ništa, čekam i volim ga potpuno isto. Samo mi nedostaje.

Još jedna osoba u mom životu koja me ne osuđuje i prihvata me ovakvu, blesavu, kakva jesam. Doduše, mizantrop, kakav jeste, uvek mi kaže šta ne valja. I da sam kučka, i da sam nezrela, i da sam majmun, i da sam nebulozna i neshvatljiva i sve. Ali me i dalje voli. I prihvata.

Bez njega, moje studiranje nikada ne bi bilo isto. Bezbrojni, kilometarski razgovori telefonom i razglabanje o najnebuloznijim stvarima. Osoba koja može da me natera da izgovaram reč “limun“ dvesta puta sama u sobi i da umirem od smeha. Bruce Willis maratoni i svi filmovi u kome se svet spašava od neke katastrofe… Nisam ni bila svesna koliko mi sve ovo nedostaje dok nisam napisala.

M. mi nedostaje i jedva čekam da mi se prijatelj vrati.

Ja ove ljude ludački volim. Za njih ću da ubijem, osakatim, povredim, odem u Sibir, sve šta treba. Ja sam srećna devojka/žena(?). Ja sam najbogatija na svetu. I zahvaljujem se, skoro svakog dana, na njima. I šta čovek može poželeti više?

 
13 коментара

Објављено од стране на мај 13, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

13 responses to “They make me smile….

  1. mahlat

    мај 13, 2009 at 1:28 pm

    🙂

    aj’ pozajmi malo Burtona kad je taki nije lepo da ga cuvas samo za sebe, meni vecito neko nesto tupi bas mi reba jedan da cuti, slusa i klima glavom. S razumevanjem naravno 🙂

     
  2. mahlat

    мај 13, 2009 at 1:30 pm

    I znas sta, blago tim ljudima za koje bi osakatila, povadila oci i otisla u Sibir, sad razmisljam, volim ja neke ljude al’ to nesto sve problematicno, sjebano, razocarano, lepo vise nemam zivaca za njih, uvek imaju vece probleme nego ja, rasturih se a nikako da i ja nadjem neko rame za plakanje. Onda zakljucimda uopste nemam prijatelje, valjda sam malo kukala pa mi sad niko ne veruje. A bas mi treba neko za plakanje. Za sve ostalo ih imam al’ vecito placem sama…

     
  3. zelenavrata

    мај 13, 2009 at 2:21 pm

    Pisala sam i ja o mojim prijateljima, ali se ne secam i ne bih vala ubila nikoga ni zbog koga, ma koliko da ih volim, a volim ih. A mislim da me niko i ne bi doveo u takvu situaciju, nije fer, ne bih ni ja njih.
    U svakom slucaju, bogatstvo je imati prijatelje koji te vole i koje volis.

     
  4. Branka

    мај 13, 2009 at 2:22 pm

    Blago nama kad imamo tebe!!!!!

     
  5. Ivana

    мај 13, 2009 at 3:58 pm

    Mahlat, ijuuuuu Burtona da zajmim! To ne dolazi u obzir! Nije on kašičica kafe da se zajmi! :mrgreen: I sve sa razumevanjem sluša.
    Ne, ozbiljno. Žao mi je što se tako osećaš, kao da nemaš nikoga. Evo dođi ovde, ako želiš, plači, ja ću da ćutim.

    Zelena, pa ne verujem ni ja da bi me bilo ko od njih doveo u situaciju da ubivam, al’ to mora da se napiše, preventivno, da se zna. Da ne dođe neko u situaciju da se zajebava. Onda ubivam!

    Branka, NE, Blago meni što imam vas! Ljub!

     
  6. stevo

    мај 13, 2009 at 3:59 pm

    Da, ništa bez prijatelja.

     
  7. Sanja

    мај 13, 2009 at 9:26 pm

    To je istinski jedna od najvaznijih stari u zivotu – da imas one koji te usrecuju, sa kojima mozes sve. Kad malo „porastes“ obicno se mnoga prijateljstva iskristalisu i onda ostane samo nekoliko onih pravih, proverenih koji te ne zamaraju, ne iscrpljuju i kojima se radujes. Ali tih nekoliko sasvim je dovoljno.

     
  8. Burton

    мај 14, 2009 at 3:50 pm

    I šta ja da kažem sad posle ovog texta? Petak, kafana, znaš već… 🙂

     
  9. mahlat

    мај 15, 2009 at 12:22 pm

    Kako, ‘leba ti,virtuelno da plačem?

     
  10. Ivana

    мај 15, 2009 at 3:11 pm

    Pa ne znam.
    Dođi kod mene, pa plači realno.

     
  11. Charolija

    мај 20, 2009 at 3:00 am

    Mnogo vam bre lepa ta vaša kafana. 🙂 Dođe mi da dođem jedan petak, al` ja neću da plačem ko Mahlat, obećavam. Strašno mi nedostaje moja Ljilja.

     
  12. Ivana

    мај 20, 2009 at 9:54 am

    Čarolija, kafana je super. Dođi, dođi, dođi, DOĐI!! To bi bilo super!!!

     
  13. Повратни пинг: Ivanizmi

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: