RSS

Tunis, deo četvrti – Sahara

05 авг

Spomenula sam vam u prvom delu našeg vodiča zvanog tenkre. E on se pojavio prvo jutro u hotelu kao da porazgovaramo o tome gde, smo šta smo, kako smo. Fut malo. Pojavio se da bi video ko ide na fakultativne izlete i da pokupi pare za to.

Još pre nego što sam krenula u Tunis, rešila sam da ne idem u Saharu. Em mi je skupo (100 jevrića), em neću da gubim dva dana i nemam neke preterane želje da jašem histerične kamile po vrućini. Što li ne posluša svoj prvi instikt, ne znam. U stvari znam. Dok čovek pričao o programu, o tome šta ćemo sve posetiti, videti A. i M. mi skakale za vrat da idemo, da je bogat program, da treba da se vidi i tako to. I treba. Ali ne za dva dana. Za dva dana se pređe 1.000 (slovima HILJADU) kilometara i to je PRENAPORNO. Odma’ da vam kažem – ako idete ne more ne idite u Saharu na dva dana. Pet minimum da preživite ono i ostanete normalni.

I tako se ja prijavih za obilazak Sahare. I u nedelju u pola 7 ujutru, eto nama busa. Jesam li vam rekla da je klima u Tunisu fiksna? Ako nisam, sada jesam. Ne možete menjati temperaturu, tako da su temperaturni šokovi ogromni. Tako sam ja već prejebana od te klime krenula u Saharu. Taj dan mi je bio najgori. Dobila sam temperaturu, kašljala, zapušen nos, curi mi nos…užas! U busu te ledena klima bije u glavu, izađeš napolje na 1000 stepeni.

Gde sam sve bila i koja mesta smo posetili mogu samo po sećanju da vam kažem, jer tenkre od našeg vodiča priča i priča, a ništa korisno ne kaže. A kada ga pitate nešto, on vam, naravno ne odgovori.

Prvo smo bili da posetimo najstariju džamiju i medinu (ne znam kako se zove) u Tunisu. Ali pošto nismo muslimani, nije nam dozvoljeno da uđemo u nju, tako smo se pentrali kroz neku fabriku tepiha da bi je videli “odozgo“. A u fabrici tepiha, zamislite, hiljadu i trista prodavnica svakakvih bespotrebnih suvenira i mapa Tunisa od po 10 dinara (10 dinara je MNOGO!)

Photobucket

Posle smo se vozili ubijajuće klimatizovanim busom i gledali maslinjake i urme do prve pauze gde smo dobili 10 min za kafu, wc i cigarete. Opet prodavnice i prodavnice suvenira, jer mi ne idemo samo u obilazak Sahare, već u humanitarnu misiju, kako bi tenkre rekao, jer obilazimo najsiromašnije delove stanovištva. Fuj!

OndaK smo pola sata slušali tenkre-a kako nam objašnjava kako ćemo stići do džipova – TOYOTA LAND CRUISER, BELI, FIRME NOMAD, i kako ćemo njima prelaziti deo Sahare, ići kroz peščane dine. Capsom je napisano ovo zato što je toliko puta ponovio (između ostalog, neki ortak mu drži Nomad) da mi je urezano u nervne ćelije, da i kada zaboravim kako se zovem, ima da znam za toyotu land cruiser bele boje, marke Nomad.

Photobucket

I naguzismo se nas šestoro u džip. M.A.G., dva tipa iz Srbije, drugari i ja. Pa se vozismo običnim putem do oaze. Ne znam kako se oaza zove, izvinite. Posetili smo dve. Jedna se zove Nefta, druga ne znam, jer mi se od vrućine, tenkrea, klime i temperature sve pomutilo u glavi. U oazi nam rekoše da možemo da se popnemo na neku planinčinu odakle puca (buuuuuuuum) fantastičan pogled na pustinju. A za one kojima je loše, da mogu da siđu nekim puteljkom do vodopada u oazi. G.i ja odosmo do vodopada. Izgleda lepo na slikama, ovako ništa posebno. Mali vodopad, jezerce i cigani se kupaju unutra (prim. prev: cigani nisu nikada u negativnom značenju, ja ih obožavam).

Photobucket

Photobucket

Opet džip, pa nas voziše malo, izbaciše u neki deo pustinje, tenkre kaže, evo ovde imate kristale, imate 10 minuta da skupljate kristale i da se fotografišete. Zašto, nemam pojma. I tako mi skupljali kristale i fotografisali se.

Photobucket

Ponovo u džip, odvezli nas do stene koja liči na kamilu. Svi se pentraju, ja onako šašava od temperature reših i ja da se uspentram. I popeh se. Vrućina, znoj i halucinacije izbijaju iz mene, ali ja sam baksuz i zainatila sam se. Popela se gore, malo slikala levo desno i sišla. Dole opet humanitarna misija, iz principa nisam kupila ništa i opet u džip.

Photobucket

Toyota je onda malo vozila “ludo“ po dinama. Kao to je fancy truckava vožnja, ja se nikako ne oduševih, putevi po Boru i okolini su zajebaniji od toga. Još nam je drajvera verovatno ostavila žena, jer je sve slušao neke “habibi“ sevdahe, a kasnije prešao na prenos neke utakmice na arapskom. Doživljaj u pizdu materinu.

Stali smo na nekoj Dini, gde nas opet izbaciše da skupljamo pesak i fotografišemo se. Skupljala pesak. Fotografisala se. Dobro, pesak sam obećala da ću da donesem, pa nije bilo baš uzaludno.

Photobucket

E onda smo stigli do nečega čemu sam se stvarno obradovala. Do seta gde je sniman deo Star Wars-a. Tu sam ludovala od sreće, išla – tamo vamo, slikala se sa svakim kamenom, i izbegavala cigančiće koji me vuku za ruku da kupim najgluplje i najružnije stvari za jedan dinar. Kada sam sve pogledala i islikala, vratih se do džipa u ‘ladovinu, pod šator da pušim i tu se slatko ispričah sa mojim drajverom na indijansko – pantomimskom engleskom gde on meni objasni da je bio drjaver Džordž Lukasu kada su snimali film i tako smo postali najbolji drugari.

Photobucket

Photobucket

Pogađate šta ide sledeće – džip. Vozimo se tako i vidmo kamilu na putu. Njih inače u Tunisu uopšte nema, tako da se ne znam zašto moji drugari toliko oduševili što su je videli, da je drajver jurio po putu da je slikamo, i tako produžio moju agoniju za nekoliko minuta. Onda stigosmo u neku oazu i videsmo najlepši bazen na svetu. Ja već krenula da se skidam i da se utopim tamo, kad tenkre poče da viče kako nemamo vremena, kako postoji raspored i moramo da stignemo u hotel u oazi po rasporedu. Što li mi je pokaza onda?!

Photobucket

Stigli u jebeni hotel. U hotelu klima još ledenija. Ako je uključim zalediću se. Ako je isključim umreću od vrućine. Istuširasmo se tu da stresemo prašinu i pesak sa sebe i ovako sam izgledala posle tog dana

Photobucket

Uveče kao svratismo do bara da popijemo kafu, al’ džabe, ceo hotel je u onoj nenormalnoj klimi. Posmrzavasmo se. Napolju lep bazen, ‘ajde da izađemo, uveče je možda svežije. Jeste kao malo prijatnije, ali ima i debelih španaca koji skaču u bazen i sve te prskaju. Otišla sam da spavam.

Ujutru su nas probudili u pola 5. Mame mi. Mora rano da se krene. Doručak, pa polazak. Stigli smo do velikog slanog jezera koje ne postoji. Ne zezam se. Izbacili nas u neko prostranstvo gde je nekad postojalo ogromno jezero, ali se isušilo i tu sada postoji neka crvena voda (nije mi jasno kako ona ne ispari, tenkre mi nije odgovorio na pitanje), ogromna brdašca soli i poneki čamac sa tunižanskom zastavom da bi se turisti slikali. Slikasmo se, neki skupljali so, ja opet izbegavala one što prodaju fejkovane pustinjske ruže, obojene u crveno i teget.

Photobucket
Photobucket

Opet bus, opet divna klima. Stigli smo u Duz. Najjužniji deo. Posle toga ide samo Sahara i ništavilo. Tu je organizovano jahanje kamila za 20 dinara i letenje nekim čudom za 40. Oba sam preskočila i uopšte mi nije krivo.

Za to vreme sam popkupovala original pustinjske ruže ( Digresija: biser M. kada smo pričali o pustinjskim ružama – “A gde to ima da se ubere?“) i pila kafu. Zbog te kafe zamalo se nisam raspala od smeha jer tip pravi espreso na najstarijem aparatu za kafu sa neke tri ručke koje pomera tolikom snagom da sam mislila da će da nas provede kroz vreme. Sačekasmo M. i drugare koji su jahali kamile i opet u bus.

Vodali su nas da vidimo gradove u pustinji i kamene kuće prvih i najstatrijih stanovnika Tunisa – Berbera. Tome sam se radovala, ali i najviše razočarala, zato što nema O od originalnosti i zato što je sve namešteno za turiste. Baš glupo. Tu smo i ručali, u njihovom nekom restoranu (?!), onaj kus-kus koji me je posle zalepio za wc šolju.

Photobucket

Put pod noge, tj točkove, pa u El Jem. Koloseum. Dorađivan. Snimali film Gladjator tamo. Jaoooo! Parking u El Jem-u je napravljen tako da je prekoputa koloseuma. Da bi stigli do koloseuma mora se proći ogroman put, gde sam se osećala kao da igram igricu izbegavajući sve one prodavce svega i svačega. Oni te jure, prate, viču za tobom. M. se zalepila za neke naočare od 70 dinara (???!!!), jedva sam je odvojila, dok smo stigli do Koloseuma, onaj nas je jurio i spustio cenu na 8 dinara, zabranila sam joj da ih kupi iz principa.

Na ulazu u Koloseum ti naplate dinar dozvolu da fotografišeš. Platila i provalila unutra da mi je crkla baterija na aparatu i da ne mogu ništa da slikam. Koloseum ko Koloseum. Lepo. Kamenje. Spustili se u neke Katakombe. Prošetali. Izašli. U bus. Kući. Da, da. KUĆA JE PORT. Ovako smo G. i ja izgledale kada smo se približile Portu:

Photobucket

Stigli u hotel naš, mili i dragi. Tuširanje, večera, karaoke, žurka. Temperatura isparila do jutra.

Šta da vam kažem? Naporno je u pizdu materinu. Dala 100 evra. Izgubila dva dana koja sam mogla da provedem..hmmm… mnogo bolje. Žao mi je i nije mi žao. Okej, iskustvo je nezamenjivo, ali da sam bila mesec dana, pa da mogu da odvojim jedno 5 dana da se to sve lepo obiđe, ovako, jebi ga, čisto je mučenje. Pogotvu ako ste pod temperaturom i bolesni.

Nastaviće se….

 
9 коментара

Објављено од стране на август 5, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

9 responses to “Tunis, deo četvrti – Sahara

  1. Miloš Petrović

    август 5, 2009 at 11:16 am

    Devojko, ti zaista imas stila. Tekstovi su ti odlicni, fotke takodje, ako ovako nastavis postaces poznati bloger. (inace, 2 su nacina da postanes poznati bloger > 1. da postanes bloger – pa postanes poznat i 2. da postanes poznat – pa postanes bloger)

    Elem, postovi ovog putopisnog tipa, uz dozu humora, su po meni savrsenstvo bloginga. Sigurno ce ovo prelepo iskustvo mnogima znaciti kao info pre puta, mislim da ni sama nisi svesna koliko ce ti neko biti zahvalan na ovim tekstovima.

    E sad Devojko, imas jedan pravac kojim mozes da nastavis.. kacila si dosta svojih fotki, zanimljivo pisala.. i mi sad kao publika od tebe ocekujemo jos sasavih real life tekstova, sa fotkama, po mogucstvu neka putovanja, setnje, zezanje… hvataj pravac i drzi kurs! Odlicno ti ide.

    Pozz blogerko!

     
  2. Ivana

    август 5, 2009 at 11:37 am

    Prvo – Hvala lepo, hvala puno

    Drugo, nema problema, nađi mi nekog da me sponzoriše i šalje po svetu, a ja ću da pišeem i kačim slike do besvesti 🙂

    Hvala još jednom!

     
  3. Miloš Petrović

    август 5, 2009 at 12:30 pm

    Ma to je lako, uzmes MTS internet, dogovoris sa njima, putujes, i u svakom postu pises > ..uz pomoc MTS interneta 🙂 Eventualno imas neku sportsku opremu, i stalno pises > da mi nije ovih Nike patika.. i slicno 🙂

     
  4. zelenavrata

    август 5, 2009 at 2:49 pm

    Svaka ti cast mala! Ne bi ja to izdrzala, macuknula bih od tih temeraturnih sokova!
    Odlicno si opisala, zaista, sve mogu da zamisllim.
    Jeb`o pustinju, ali neka si je videla.

     
  5. Deda

    август 5, 2009 at 3:36 pm

    Super kao i predhodni postovi…
    Necu da idem u jebanu Saharu za 100 jevreje, ima da sedim u htelu i da se napijanim… Mislim, kad budem bio u prilici,lol…

     
  6. Dusan

    август 5, 2009 at 5:07 pm

    Prati obavezno svoj instikt kad vidis da dobro radi. Ocigledno nisi turista, jer samo pravi turista hoce da ode u pustinju i fotografise pesak i oazu a da se pri tom ne okupa u prelepom bazenu. Ne volim turiste. A one veceri u Saloonu, i plaza u 8 ujutro, e to je po mom ukusu. Sacu se vratim da to izkomentarisem.

     
  7. Suske

    август 5, 2009 at 10:42 pm

    ni Pustolov ti nije ravan. ti imaš i stakliće i pesak, a on samo mrak iz pustinje … :mrgreen:

    Još da su ti dali da se okupaš 😉

    Ali tenkre je tenkre 😦

     
  8. Sanja

    август 6, 2009 at 11:18 am

    Ja se odusevljavam dok citam, al dobro, na istoj sam temperaturi, nemam te sokove. :mrgreen:
    Stvarno su tekstovi super, jer mene inace mrzi da citam te putopise, al sad istinski uzivam. 😛

     
  9. Zoran

    април 3, 2010 at 7:23 am

    Ti si očigledno prva osoba kojoj se ne sviđa sahara stvarno si promašila putovanje.Tunis bez sahare i nije Tunis.A kad smo već kod Porta pa i sama si rekla da ti je na izletu u sahari i dalje na izletu sve namešteni i izmontirano za turiste što je sigurno tačno i to se vidi na svakom koraku(naročito kada se obilaze beduinska sela i meni se to nije svidelo)zato mi i nije jasno što si odsela u Portu kada je to tipično mesto namenjeno turistima i nema dodirnih tačaka sa njihovom kulturom za razliku od nedaleko odatle Susa koji stvarno zaslužuje pažnju svakog turiste

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: