RSS

Driving miss Ivana

10 сеп

Put od Bora do Beograda traje četiri sata autobusom. Naravno, u zavisnosti kojim prevoznikom idete i u koliko popizdina staje usput.
Ja nisam vozač, ali mogla bih taj put da odvozim žmureći. Znam svaku krivinu, svaku rupu na putu, svaku banderu, svaku kuću.
Za vreme mog strudiranja išla samo tamo – vamo i nazad, ali poslednja godina me ubi. Pošto sam se vratila kući kada sam odslušala sva predavanja (zajebala se u proceni, rekla to negde…), stalno sam išla na ispite, na konsultacije, po neka dokumenta itd. Evo danas baš dođoh da predam moji diplomski. Još ne znam kad će biti, ali do kraja septembra.

Sada imam relativno dobrog prevoznika, koji ne staje NIGDE. Ni u velikim popizdinama ni u malim. Ali dok sam stigla do ovde bilo je interesantno.

Pokojni Borprevoz je bio zvanični prevoznik grada Bora. Propalo preduzeće, jedini smo grad koji nema zvaničnu autobusku stanicu. Ja, jebi ga, ne mogu da verujem da su uspeli da propadnu, jebem mu mater, pa uslužno preduzeće, vozi svaki dan, ljudi mora da putuju, to su čiste pare bre! Ali to samo govori o tome kakav je naš grad i kakvo je, hmm, uređenje bilo tamo.
Nego nebitno, prestala sam njima da se vozim, davno pre nego, što se upokojio. Zašto? Jedan dan ja tako čekam bus za Bg, mislim da je početak mog studiranja ili nešto kasnije. Stiže autobus. A unutra drvena sedišta. Ona kao gradski prevoz. Užas! ‘Ajde ja uđem, već imam kartu. Sednem. Poprilično ljudi. A od tih “poprilično“ ljudi poprilično njih ima džakove na leđima, torbe, cigere, sireve, pečene piliće, pečene prasiće, samo je još živo prase falilo. Do izlaska na autoput ima dva sata. Za tih dva sata, stao je na svaku seosku stanicu, na svaku banderu, pokupio sve i SVAKOGA, pa isto usput stajao da istovari sve i SVAŠTA. Napokon izađosmo na autoput, dupe me žulja od one daske, ali mislim se, sad će ga opiči, nema više stajanja. Ono prc. Vozimo se malo, kad on izlazi sa autoputa. Gde ćeš majstore, priupitam ja pošto sedim tu nekako iza njega, pa levo, on mi kaže ime neke, kao veće, popizdine gde ova linija staje. Okej, ‘ajde. Stajemo na zvaničnu stanicu, istovarimo ljude i stoku, nastavimo i krenemo da se penjemo uz neko brdo i penjemo se. Ja geografiju ne poznajem dovoljno, ali znam da to nije pravac autoput. Gde ćeš majstore, opet ja, on kaže – pa da odvezemo koleginicu. Kakvu bre koleginicu? Ispade da neka šalteruša sa tadašnje stanice ide kod nekog deda-ujke, pa joj nije bilo dovoljno da izađe u gorepomenutoj popizdini, pa da se sama penje uz brdo, nego mora majstor da je vozi. Do deda – ujkine kuće. Ozbiljno. Do ispred kuće. Ja ne verujem. Isuviše sam zblanuta da se derem. A i niko se ne buni. Svima lepo u onom busu.
I tako smo stajali u još dve tako malo veće popizdine da istovarujemo, pretovarujemo, dupe mi postade kao ona daska na kojoj sedim, neki džak pada na mene s desna, stigoh u faking Beograd, izađem i kažem – A Ivana nećeš nikad više. I nikad se nisam vozila njima. Posle propali. Ovo su dva, inače, nevezna incidenta, ne dajem sebi zasluge za to 😉

Posle neki tip preuzeo sve te linije, kupio nove autobuse, klimatizovane, lepe, stjuardesice, uniforme, studentski popusti, trt-mrt, lepo smo se vozili neko vreme. Onda su počeli da mute nešto sa kartama, da izdaju duple, odjednom hiljadu ljudi po autobusima, stoje po četiri sata do Bg-a. I tako ja jedan dan u bus, iz Beograda vraćam se za Bor,gužvaaa, neki gospodin grmalj sedi na mom mestu. Ja mu lepo objasnim da je to moje mesto i da hoću da sednem, on me ne jebava. Ja opet. On ništa. Ja zovnem onu slatku u uniformi, ona mu kaže isto, on je odjebe. Ona meni, pa šta da mu radim? Ja počnem da penim, jer sam ja PLATILA KARTU, platila REZERVACIJU, platila jebenu staničnu USLUGU, kojom ništa ne dobijam, da meni NE PADA na pamet da stojim ČETRI sata do Bora i da hoću da SEDIM. Ona mi onako uplašena kaže pa dođi sedi na moje mesto, ja se derem da NEĆU da sedim na NJENO mesto, već hoću da sedim na MOJE mesto. I tako. Sedela sam na njenom mestu. Gospodina grmalja niko nije mogao da pomeri. Opet stigla. Opet rekla, a Ivana nećeš nikad više. Ali to nisam baš održala. Nekad sam morala i njima opet da idem, ali ne volim.

Elem, našla sam si prevoznika koji mi apsolutno odgovora. Vranjanci moji. Jes da je lutrija kakav će bus da ti stigne, nekad je totalni krš koji smrdi na naftu, a nekad je skroz ful, ALI ne staju NIGDE, idu direkt to Bg-a, nema gužve, drajveri su super, meni odgovara. Još me nisu, za 3 godine mislim, razočarali. Sad u poslednje vreme imam svog ličnog drajvera. Mnogo fin čovek. Imamo rutinu, ja dođem ujutru (vozi tu jutarnju), da se odvalim od spavanja na zadnjim sedištima, on dođe da me pita da li mi treba jastuk ili ćebe. Bilo leto, ne treba. Ja se probudim, odem do njega skuvam kafu (3u1), dodam čoveku, sednem pored njega, zapalim cigaru i slušam. On priča. Svoja idejna rešenja političkog uređenja ove zemlje, šoferske priče, pušta mi muziku – evo baš danas mi je rekao da mu “pripremim“ diskove Sinana Sakića i Vide Pavlović, ja se smeškam, klimam glavom i pušim.

I pravo da vam kažem, uopšte mi ne smeta. Čovek vozi, ne kasni, pušta me da pušim. Nemam na šta da se požalim. A da, inače čovek vozi istu liniju od aprila meseca, bez dana odmora. Svaki dan u 6 i 15. Stiže u Bg. Onda u 17 i 15 vozi nazad za Bor. Stižemo oko pola 10. I ujutru opet. I kako da mi ne bude drag posle?

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 10, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

4 responses to “Driving miss Ivana

  1. Mahlat

    септембар 10, 2009 at 9:10 pm

    Vala i meni bi bio drag, samo da me pusti da pusim, ubi me to nepusenje po autobusima 😆

    a umrla sam, majke mi, jerbo dok sam ljubavisala sa mojim ljubimcem i ja sam se tako provozala u svemu sto je moglo da s ekotrlja. I kisnula u autobusu isto kao da sam isla pesice, samo sam brze stigla, i naucila napamet “Mujo kuje konja po mesecu“, i traumirala se sto je jednom vozacu skocio secer jer smo stali na sred autoputa a niko nije hteod a dodje po nas, i vozila se od Beograda do Kragujevca svim mogucim stazama koje postoje. Sad mi smesno a bila sam na granici da postanem ubica. Sto vozaca, sto putnika 😀

     
  2. Charolija

    септембар 11, 2009 at 11:52 am

    Jedne godine, studenstke i malo blesave, sam prešla preko 8000 km, po našoj maloj zemljici. Znam tačno, jer sam čuvala karte. Nema sa kojim autoprevoznikom se nisam vozila i šta sve nisam doživela, a definitivno kao i ti sve pohvale imam za Jedinstvo Vranje. Baš je bilo ludo i zanimljivo. 😀

     
  3. zelenavrata

    септембар 11, 2009 at 2:57 pm

    I sta kaze sa Sinana i Vidu? 😆

     
  4. Reminder

    септембар 11, 2009 at 8:30 pm

    KO TO TAMO PEVA ?

    A da Sinan i Vida :mrgreen:

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: