Dva’espet

Da li ja gledala tv, neki filim ili emisiju, nebitno, postoje dve rečenice koje me zaista nerviraju:

1. Svaka žena još od devojčice zamišlja svoje venčanje. =
2. Svaka žena hoće da se uda.

Prvo i “prvenstveno“ zato što me izbezumljuje svaka vrsta generalizacije i stavljanje u fijoke. Bez bilo kakvih feminističkih sranja. Nervira me bilo šta što počinje sa “svi“, “sve“ i “svaki“ i “svaka“, a odnosi se na ljude.

Drugo, zato što stvarno nikad nisam zamišljala svoje jebeno venčanje. Nikad nisam sanjala o dekoracijama, cvetnim aranžmanima, listi gostiju, skulpturama od leda i svemu ostalom što vidim da neke glumice traže u filmovima. Nikad mi palo na pamet nije.

Zatim, venčanica mi je ubedljivo najružniji komad odeće i koliko god buljila u svaku od njih, nikad ni jednu jedinu nisam videla da mi se dopada, niti sam bilo kako mogla da se zamislim u njoj. I najneprkatičniji deo odeće je. Možeš da je obučeš samo jednom. Čak i ako se budeš udavao više puta, ne možeš da obučeš prethodnu jer je to ne znam baksuz, nije u redu, muž će ti bude ljubomoran i bla bla bla.

Treće, meni ćale topličanin, ako se i ‘oću udam i to bude po “narodnim“ običajima, odma’ zamišljam jadnog ćaleta kako treba da ide “s buklijom“ da zove goste, a on siroma ne pije već jako dugo vremena. I tu mi mozak staje, dalje ne mogu.

Zašto pričam o ovome? Zato što mi rođendan. Danas. Napunih 25 godina. Ništa mnogo, lepe godine. Ali rekoh vam već više puta da me rođendani izbezumljuju celog života i da padam u depresiju. Od malena. Od toga da me deca baš nisu volela, pa ti mama napravi za rođendan kiflice, dekoracije i sve propratne zajebancije, a tebi niko ne dođe na rođendan. Ili ti dođu dvoje – troje. Ili da ti je rođendan, a tebi cela generacija ode na ekskurziju u Grčku. A ti ne možeš. Pa do toga, da kako se cifra koju punim povećava, sve vrtim dosadašnji so called life i padam u depresiju.

Zašto udaja i venčanice? Pa zato što sa 25 godina nikako nisam zamišljala svoj život ovako. Okej, obično se ne ostvaruje većina onog što želimo. Ali, ja živim sa mamom i tatom. Imam svoju sobu. Nemam izvore prihoda. I ubija me taj parizitski način života. Mislim, nisam parizit, studirala sam, nije da ništa ne radim, ali me opet kolje. Ne volim što tako živim, pa ne volim.
Zato što sa 25 godina, nikako nisam zamišljala da budem udata, ali nisam zamišljala nikad ni da ću biti sama. Da ću imati nekog ko će da me doprati i dočeka. Da sedne sa mnom da odgleda film. Da me poljubi. Da me voli. Da se svađa sa mnom. Da ću imati ja nekog da otpratim i dočekam. A to, ne mora pod obavezno da bude muž, sa velikim M.

I najbolnije, nikako se nisam zamišljala bez dece. To je moja ljuta rana. Htela sam da budem mama i htela sam da budem mlada mama. Sebi sam još odavno ispostavljale neke rokove, koje sada vidim da jesu smešni, ali sam se u ovim godinama videla sa bar jednim detetom.

I pizdim zbog toga što treba da se pravdam zbog toga što želim decu. Čekaj, to ti neće pobegne, završi fakultet, zaposli se, nađi stan, čekaj sve uslove. Nikad neće biti svi uslovi. Nikada neće biti savršeno vreme. Uvek će nešto faliti. A vreme prolazi. I prolazi.

A ja sedim u narandžastoj sobici, kod mame i tate u stanu, sama i bez dece. Doduše, sutra ću diplomirati, ali kad nekako stavim na vagu…

Dobro jutro.