RSS

Jutarnji Ivanizam

06 окт

‘Oću nešto mnogo pametno da vam kažem, ali uopšte ne znam kako će da ispadne. Zašto ne znam? Epa moram da vam ispričam sve od subote.

U subotu sam pravila graduation sedeljku za moje prijatelje, da se počastimo. Dan pre toga moja majka i ja smo imale sledeći razgovor:

– Ja ću da vam spremam neku hranu da jedete
– Dobro
– Ma mrzi me da vam spremam hranu
– Dobro
– Mora nešto da jedete, bićete mnogo pijani
– Dobro
– Kupićemo grickalice
– Dobro.

Subota ujutru mama i ja idemo do maxija (namerno ga napisala malim slovom). Natovarimo tu čipseve, smokije i ostale zajebancije, još plus neke stvari za kući. Stanemo u red. Hvala Bogu samo dve kase rade, zašto će više, subota je ujutru, tad ljudi najmanje pazare. U redu vodila intersantan razgovor sa babom koja se samo pojavila pored nas. Ja joj lepo objasnim da je red jedno kilometar iza nas, ona se smrtno uvredila i rekla “Ja da čekam red?! Zbog jedne tegle?!“. Moj pogled je verovatno ubijao, pošto je neka gospođa njena pomerila da se guraju u onaj drugi red.

Doteglismo ono kući. Posle ručka krenusmo po piće. Rakiještine smo završili ranije, tako da to nije bio problem. Ali gajbe piva jesu. Ispomoć u vidu ljudstva od ćaleta i Burtona sam imala, ali auto nemam. I tako smo mi secali gajbe, uzbrdo. Ja jesam nekad radila po kafanama, i nikad mi gajbe nisu bile teške. Sada jesu. Postala sam krhko i nežno bićence, i apsolutno nesposobna za bilo kakav fizički rad. Kad sam stigla kući, već neka žila pored kičme mi se istegla i počela da kuka, a ruke mi se tresle pola sata.

Sedeljka kao sedeljka je bila odlična. IQ u opadanju -300 i lepo pijanstvo. Poslednji gosti otišli sutra u 13h. Sve sam ih lepo ispratila, sredila kući. Legla da spavam malo i probudila se siva. Modrice po celom telu. Jebemtigajbedatijebem. Noge sive. Kao da me neko bičovao. Ja, kao da sam titrala gajbe do kuće. Ostatak tog dana sam provela u revitalizaciji. Nisam se revitalizovala.

Ponedeljak, ceduljica, radni zadaci, ukenjala sam ručak, zaboravila da posolim, ubljutavila ga skroz.

Otišla kod drugarke na godišnjicu braka, tu popili koju rakijicu jedne vrste, pa rakijicu druge vrste pa se razveselili.

Tu negde, počne vreme da se okreće u nazad. Stigne mi poruka od druga iz osnovne, koji već 10 godina ne priča sa mnom. Naljutio se čovek pre nekog vremena na mene, doduše sa pravom, i čvrsto rešio da ne govori sa mnom. Ja tada kumila i molila da mi oprosti, on jok. Posle određenog vremena, ja prestadoh, odrastosmo, ukapiram da sad i da ‘oće da priča sa mnom, ne poznajemo se. I tako mi stiže sinoć poruka od njega (jebemliga odakle mu broj), da li sam slobodna tad i tad, u toliko i toliko sati. Ja buljila u onaj telefon, buljila drugarka, žmirim, ma nije mi jasno. Deset godina neće čovek da razgovara sa mnom, sad odjednom mi određuje vreme i mesto. Ja, kao za baksuza tada nisam u gradu, to mu napišem, jel’ mu odgovara taj i taj datum. Kaže važi. Ne mi jasno i dalje.

Posle toga, javlja mi se drugarica i iz osnovne i iz srednje, koja više ne živi ovde, zove me da se vidimo. Može, kažem, svrati oko 10. Bar alkohol imam da je ponudim, ostale mi neke jebene gajbe, pošto sam ih uzela kao da ću kafanu da otvaram. Svrati ona , zapismo se, zapričasmo, prijatno nam bilo, obrni – okreni, pola 5 ujutru. Ode ona, izljubismo se. Ja pospremila malo. I u krevet. U 7 mi zvoni sat. Imam obaveze. Oči mi kao dve crvene ping – pong loptice, sve me boli, modrice postale zeleno – ljubičaste, ona žila na leđima me još uvek zajebava i ja krenuh sa izvršavanjem te obaveze mi. Završim. Dođem.

I šta sam htela da vam kažem? Da sam mnogo uska. Da uopšte nisam pametna i široka kao što sam mislila. Da su me neka moja neznanja (nikad ne znam kako se piše, eto!!) i predrasude bacile na dupe. Da sam postala preveliki cinik. I da sam rešila pod hitno to da menjam. Da ću od sada da napravim oči i na leđima i na dupetu. Da ću da posmatram još sitnije sitnice. Ne gledam dovoljno široko, ma koliko god da sam mislila da jesam. I drago mi je da sam to primitila.

I to sam htela da vam kažem, ali zbog svega što se izdešavalo od subote, nisam u stanju to da napišem onako lepo i elokventno kako sam zamišljala.

Dobro jutro. Ja se vraćam u krevet sada.

 
12 коментара

Објављено од стране на октобар 6, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: ,

12 responses to “Jutarnji Ivanizam

  1. electrasdreams

    октобар 6, 2009 at 12:39 pm

    Najbolje. Dok ti se ne prosire vidici.

     
  2. Mahlat

    октобар 6, 2009 at 1:54 pm

    Dobro jutro. Kad progledas na sve te oci koje ces da instaliras na dupetu i na ledjima i ma da postanes jos veci cinik nego sto si do sad bila. Samo da znas. Al’ to uopste nije lose.

     
  3. rainbowica

    октобар 6, 2009 at 2:34 pm

    Cestitam na diplomiranju!! Drugi put sam promasila post (genije! ;))
    A sto se tice vidika i ociju, nisam pametna. Primecujem sitne sitnice, ali one najbespotrebnije. Cinizam svakodnevno zalivam i uspesno gajim..ali naucila sam da ignorisem razne ljude. Jedino mi se zeludac za njih smanjio. 🙂

     
  4. Ivana

    октобар 6, 2009 at 9:04 pm

    electra i Mahlat, ustala i ništa ne vidim 😀

    rainbowica, hvala! Ti si mi unapred čestitala već 🙂

     
  5. zelenavrata

    октобар 6, 2009 at 10:52 pm

    Dobro sto si resila, samo ne znam sta, ali neka si, podrzavam cinicnu uskocu :mrgreen:
    Jel` i sada dobro jutro za tebe ili laku noc ili….? 😀

     
    • Ivana

      октобар 8, 2009 at 10:46 am

      zelena više ništa ne znam kad je jutro ili noć…

       
  6. shaputalica

    октобар 7, 2009 at 9:47 am

    prvo da ti kažem da ti mnogo lepa slika s lebac i da ti majka mnogo pametna žena.
    drugo, dobro jutro i tebi.
    treće, ne mo’š da postaneš cinična. ne damo ti. mi ostali smo cinični za sve pare, treba nam neko nezatrovan. 😆
    četvrto…ničim izazvano, podseti me na to koliko može život prijatno da te iznenadi.
    Imala sam drugaricu u srednjoj koju sam jako volela, pa su nam se putevi jednostavno razišli. Ovog avgusta, na onaj dan kad ubiVam, zvoni mi telefon, i ona mi, potpuno nenadano kaže ovako: „Ovde N. Srećan ti rodjendan. Mnogo ti srećan. Setim te se svaki put, al’ nikako da pozovem.“
    I izula me. Nema fb da je podseća, nije me čula ni videla decenijama, al’ se setila. I … ne znam. tako sam htela. a bolje da sam post napisala. 😆

     
    • Ivana

      октобар 8, 2009 at 10:47 am

      prvo, hvala, a majka znam da je pametna 😀
      treće, ajjjj da se potrudim
      četvrto, ako si napisla ovde, baš je lepo!
      drugo, dobro jutro i tebi, izvini samo što je drugo jutro 🙂

       
  7. Charolija

    октобар 7, 2009 at 6:34 pm

    Dok napišem komentar, prođoše dva dana. Otvorim blog, pročitam post i taman da napišem komentar, neko me zove nešto i tako, stoji otvoren, sa još 15 sajtova dok se setim šta sam ono prekjuče htela da kažem… ili juče?

    Gledala sam slike sa žurke tako da sam u toku. Super izgledaš i vidim da ste se odlično proveli. 😀

    Bolje da sačekam sledeći post da napišeš, nešto mi nije dan za komentarisanje. 🙄

     
    • Ivana

      октобар 8, 2009 at 10:48 am

      imam i ja takve dane…i isto su bili ovih dana. Nit komentarišem niti odgovaram na tuđe. užas neki

       
  8. drveniadvokat

    октобар 8, 2009 at 12:39 am

    Moje mišljenje je da uvek budeš ono što jesi i da se vodiš situacijom a ne predrasudama i lošim iskustvima, jer sve i svako zaslužuje šansu . . .

    Posle nekako sve legne na svoje 🙂

    sve najbolje ti želim!

     
    • Ivana

      октобар 8, 2009 at 10:49 am

      i to je sasvim na mestu mišljenje, i ja tebi sve najbolje želim 🙂

       

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: