Primetila sam da sam se operisala od određene vrste drame u mom životu. To je dobro. Ne reagujem na tu emotivno – manipulatorsku patetiku kao ranije. Ne dotiče me, stavila sam neki nevidljivi zid i ne može mi ništa.
To je dobra stvar. Opet mogu da razgovaram sa nekim ljudima, koji imaju neke druge stvari da ponude. Ja zadovoljna.
Uvek pričam kako meni treba stvarno mnogo da bi me neko iznervirao. Mislim, iznerviram se u sekundi, planem, ispsujem u sebi ili naglas, ali isto tako sagorim brzo, splasnem i sve je ok, može se zebavamo.
Dve stvari koje su ranije umele da me isteraju iz takta i “izuju iz cipela“ su ljudska glupost i onaj čist, jednostavan ničim izazvan bezobrazluk.
Ljudska glupost me više ne nervira “tako“. Popizdim u sekundi ali sam naučila da joj se smejem, podsmevam ili uživam u lakoći postojanja njenih vlasnika.
Ali taj bezobrazluk! Dušu mi jede. “Tako“ bezobrazni ljudi obično imaju dovoljnu inteligenciju da vas udare na kvarno i ujedu za srce sa osmehom na licu.
I tu nastaje moj problem. Prva i jedina reakcija na to mi je da nekome razbijem glavu. Odma’, bez pardona. Da li rukom, da li nečiju glavu o zid, šank, da li flašom ili bilo kojim drugim priručnim predmetom u glavu. A to ne ide. Mislim, nisam neki pacifista, ali ne ide sa 25 godina da se bijem. A i dama sam.
Ne umem da odgovorim “onako“. Da vratim, sa istim osmehom na licu. Ne padne mi ništa tako na pamet. Na kvarno. Ne radi mi mozak tako. Setim se tek posle, šta sam mogla da kažem.
I tako, učim se sada toj veštini. Da budem jednako bezobrazna sa osmehom na licu prema onima koji to zaslužuju.
Imate neki savet?
Ivanizmi 
Sanja
19 децембра, 2009 at 10:57 pm
Ja nemam, nazalost. I ja se uvek „naknadno“ setim, al’ to je valjda stvar kucnog vaspitanja, nisi naucena tako da mislis. Mada, kako godine prolaze, polako sticem „vestine“ neophodne za komuniciranje sa tim bezobraznim. Verovatno ces i ti. Jednog dana. 😛
Nego, jel ode ti u Spaniju? Ja vec racunam da je to sigurno. 😛
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:32 pm
pa kontam i ja da su tu godine bitne tj ne koliko godine već i iskustvo.
A za Španiju, biće post! 😉
sanjar u prolazu
20 децембра, 2009 at 11:21 am
imam ja savet, bio sam u takvoj situaciji pre par godina i strasno sam se ljutio jer se tek kad sve prodje setim sta treba da kazem isto tako na kvarno…Slušaj te kvarne, uči od njih, dok učiš ne reaguješ, samo skupljaš, pa onda njihove provokacije doradiš na svoj način i sledećom prilikom im s ledenim osmehom vratiš istom merom…
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:32 pm
isto to, iskustvo mi je potrebno! I u dva dana sam se poboljšala 🙂
Hvala
Milko
20 децембра, 2009 at 12:03 pm
Meni je gušt da kvarnjacima vratim na kvadrat..vala,i ja mogu biti prefrigan,nikakav problem :)..štaviše,toliko sam se ispraksao u tome,da me sada već bije glas da sam ja naj-pokvarenjak,pa se moja nižestepena kvarna sabraća i sasestre klone zazezavanja sa mnom..:)
tako…:)..eto ti savjeta ;)..by the way,pogledaj (ako već nisi) film Runaway Jury (sa John Cusack-om,Gene Hackman-om i Dustin Hoffman-om)..zgotivićeš se 😉
pozzz
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:34 pm
😀 Ništa, vežbam i samo vežbam, kad treba, naravno.
Film gledala, dobar, sviđa.
pozdravi i tebi. Hvala
Тајни Свет
20 децембра, 2009 at 12:34 pm
Смиреност је чак и Божија врлина. Требало би се стално и изнова учити њоме.
Миран човек има бистру главу, па може да одапне језик страховитом брзином и зада тај „повратни“ ударац. У принципу, треба само да не допустиш да те било шта што други каже не дотакне лично. Јер, они уједају само да би те повредили. Ако те повреде, нема адекватне реакције.
Са миром у души, и са мишљу да само сама себе можеш изневерити и повредити, ходај мирно, и носи „језик“ са собом.
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:34 pm
Razumem, hvala 🙂
zelenavrata
20 децембра, 2009 at 1:06 pm
Sto bi se mesala sa govnima pa da i ti smrdis?
Nisam naucila i necu da ucim, sklonim se i te ljude polako udaljim od sebe, a ako bas moram da ih vidjam, pricam neobavezne tra-la-la price.
Inace, skoro u svemu sam sa himnom u mislima; ‘pravih se reci uvek kasno setim, odgovor znam, kad ostanem sam’.
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:35 pm
Grinka, ne da se mešam, već da se odbranim kad me ujedu za srce. Da ujedem i ja. Ionako me zovu kučkom i štatijaznam već, mogu bar da se ponašam kao takva. Da ne razočaram javno mnjenje 😀
magi
20 децембра, 2009 at 1:23 pm
ja sam se dugo ždrala u toplini doma svog, dan kasnije, kako se nisam setila ovoga ili onoga. kasnije sam savladala tu tehniku (stvar iskustva, valjda, šta li je), ali se uvek nerviram. ako hoćeš da dobiješ bitku sa stokom, moraš biti veća stoka, a ja ne želim da budem stoka. čak ni prema takvima.
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:36 pm
pa jeste stvar iskustva, kontam to. Ne želim ni ja da budem stoka, samo da postavim stvari i ljude na svoje mesto
Mahlat
20 децембра, 2009 at 10:48 pm
Vezbaj
Ivana
20 децембра, 2009 at 11:36 pm
Vežbam. Učim se polako. Imala priliku odma’. Ne ide mi tako loše
Charolija
21 децембра, 2009 at 7:05 pm
U trenutku umem da odreagujem. To je draga moja samo iskustvo i godine. Vežbaj, uči i ne sumnjam da ćeš postati savršena u ovoj veštini. 😉
Exxx
22 децембра, 2009 at 7:38 am
Znači treba da vodim računa kakve komentare ostavljam
electrasdreams
7 јануара, 2010 at 4:26 pm
E pa draga, u pravu si. Moras stalno da vezbas. Ustvari, izvezbace te oni.
Mene su toliko uvezbali da sebi slobodno mogu da prikacim ono Dr.
I lepo mi je, da znas.