RSS

Kako sam provela zimski raspust… Španija vol 1

19 јан

Jutro je. Krećemo na aerodrom. Umirem od straha. Znate već koji su. Avion, frankfurtski aerodrom i opet avion. Dok se čekiram, dobijam nalet ludog adrenalina i čekiram mesto do prozora. Čvrsto rešavam da GLEDAM ceo put i da se suočim sa svojim strahom.

U avionu sedim do mnogo slatkog dečka. Ima čitavih 7 godina. Više puta je leteo od mene i on meni drži strah. Gledam kroz prozor. Fotografišem. Bez obzira na sve, i dalje umirem od straha. To mi je potpuno neprirodno stanje. Ja ne umem da letim.
Photobucket

Slećemo, bezbedno i na vreme. Frankfurtski aerodrom..pa to ne može da se opiše. To je grad. Ogroman. I da, taj stepen organizacije nisam mogla da zamislim. Ako umeš da čitaš, ne možeš da se izgubiš. Ako si totalni idiot, postoje ljudi na sve strane u uniformi sa ogromnim bedžom na kojima piše MAY I HELP YOU?. Ne moraš ni da znaš jezik, dovoljno je da pokažeš kartu. Nije mi to trebalo.

Jedno dobrih 40 (slovima četrdeset) minuta hoda mi je trebalo do stignem do gejta sa koga sam trebala da poletim u Bilbao. Imala sam još sat vremena slobodno do leta. Tu na scenu stupaju predivne kabinice za pušenje. Kabinice velične dve ili četiri telefonske govornice koje stalno isisavaju dim, šankovi sa pikslicama i ljudi koji puše. Milina. Beskrajno sam im zahvalna na tome.

Moj let za Bilbao kasni. Ja se, prirodno, nerviram. Napokon polećemo posle sa sat vremena zakašnjenja. Pilot nas je ljubazno izvestio da je razlog našeg kašnjenja to što se neko ispovraćao u avionu na letu pre našeg i da su ga temeljno čistili. Koliko li je taj povraćao.

Opet let. Opet nelagodnost. Pucanje u ušima i totalna gluvoća. Slećemo u Bilbao. Prva zbunjenost je što nema pasoške kontrole. Nigde. Evropska unija bate. Nema granice. Stižem do prtljaga, nema ga. I tu se susrećem sa situacijom sa kojom sam se susretala sve vreme mog boravka u Španiji. Španci ne znaju engleski jezik! Retko ko priča neki drugi jezik. I uopšte ih ne interesuje da nauče. Dok sam se sporazumela preko trećeg lica da moj prtljag uopšte ne izlazi tu i gde treba da ga čekam, opsovala sam im sve mile majke na srpskom. Napokon, uzimam prtljag i skačem Ani u zagrljaj.

Sedamo u kola i put Santandera. Sister mi živi u Santanderu, Kantabriji. Ja sam bila pripremljena gde idem, ali malo da objasnim. Kad neko spomene Španiju obično se pomisli na toplo, lepo, opušteno, flamenko i tako to. Kantabrija je na severu. Na obali Atlantskog okeana. Tamo je vreme…hmm….Londonsko. Nikad nisam bila u Londonu, ali zamišljam da je vreme takvo tamo. Kiša, vlaga, MNOGO vlage, vetrovi. U toku jednog dana promeni se više puta godišnje doba. A još je sada i zima. Nema snega, al’ je ‘ladnooo.

Međutim, zbog te klime, Kantabrija je baš prelepa. Ima prelepe plaže, okean, prelepe zelene površine i planine pod snegom (sramota me, ne znam koje su, nisam pitala…prokleta geografija).
Photobucket

Čim smo ušli u kuću, telefoni počinju da zvone. Prijatelji iz bivše Jugoslavije zovu da pitaju da li je stigla rakija. Stigla i rakija i kafa i kore za gibanicu. Dok se ja čovečim, Anka pravi gibu. Stižu gosti. Jede se giba i pije srejovača. Svi srećni i zadovoljni. Kad ostadosmo bez rakije, put pod noge, pa u grad.

Prvi utisak o noćnom životu u Santanderu je to da sve miriše na hašiš. Svaki kafić, svaki bar, svi puše hašiš, ljudi svih godina. Kako mi Ana objasnila, postoje neki ljudi koji uopšte ne znaju da je ilegalno. Ko sam ja da sudim? Baš me pa briga. Odradismo klabing po Santanderu, ja se upoznala sa pivom San Migel, dobro smo se združili, pa nekako stiže jutro, pa ‘ajmo kući.

Na putu do kuće sam se upoznala sa još jednom činjenicom. Da ću se kući vratiti bar 5 kila teža (neću da vam kažem koliko tačno sam se vratila teža, ali opasno sam bila u pravu). Svratismo da hasamo nešto, Ana mi donese neko predivno, božansko pecivo sa nekom piletinom unutra i ja svatih kako raj izgleda.

Sutradan krenusmo u “sajtsijing“. Santander je divan grad. Za roditelje. Ozbiljno, kontam da bi mi mama i tata uživali ovde. Pun je šetališta i prelepih pejzaža. Prvo smo otišli na Faro. To je ogromna litica, sa svetionikom i spomenikom za žrtve fašista. Razjašnjenje – ne žrtvama poginulim od ruku fašista, već spomenik FAŠISTIMA koji su tu izgubili život. Ludi španci, ali ako vam kažem da su u Santanderu tek prošle tj. pretprošle godine skinuli poslednji Frankov spomenik, onda su neke stvari jasnije.
Photobucket
Photobucket

Na faru postoji jedan divan bar gde sam se upoznala sa rabasima. Pohovanim lignjicama, prelivenim limunom. Divota!

Španci su totalno hedonistički narod. Ceo grad je pun barova. Svaki bar drži piće, hranu – pinćose i tortilje obavezno, apart za cigarete, aparate za kockanje, ogromne televizore na kome se gleda uglavnom neka fudbalska utakmica. Po ceo dan vise po tim barovima. Uđu u jedan, stojećki pojedu nešto i popiju, pa se presele u drugi i tako po ceo dan.

Radno vreme “ne barova“ je neverovatno. Otvaraju oko 12 i rade do 2. Pa u dva prave pauzu za ručak, do 4. Od 4 do 8 opet otvaraju i posle zatvaraju i izlaze po barovima. Uživaju u životu, ali ponekad to može tako da nerviraaaaa. Ne možeš bre hleba da kupiš ujutru, osim ako ne odeš u neki veliki tržni centar.

Tog istog dana sam se upoznala i sa hamonom. U skoro svim barovima oni nekako vise ovako:
Photobucket

Sledeće dane smo uglavnom provodile u šetnjama Santandera i obilaženju barova i kušanju raznih tortilja i ostalih zajebancija. Plaže i šetališta su prelepa. Morala sam da močnem prst u okean i nije toliko slan. Bili smo do parka Magdalena, koji je predivan, ima mali zoološki vrt, tamo sam i imala totalno nadrealno iskustvo gledajući i slušajući Španca koji stoji na steni iznad atlantskog okeana i svira gajde za svoju dušu.
Photobucket
Photobucket
Photobucket
Photobucket

Sličan smo narod, nije da nismo. Volimo da uživamo u životu i da jedemo i pijemo. Ali stepen civilizovanosti, da ga tako nazovem, ne može da se poredi. Na ulicama nema đubreta jer ga retko ko baca. Ali se sve čisti non-stop. Po kamionu koji odnosi đubre sat može da se navija. Niko se ne švercuje busom. Srednja i zadnja vrata u autobusu služe za izlazak putnika i nikome ne pada na pamet da tu uđe. Sramota me što ovako banalne stvari pominjem, ali to su stvari koje sam primećivala. Primetila sam odakle dolazim, kad vidim nešto na ulici i pomislim zašto ovo nije ukradeno, razbijeno ili demolirano. I stidela sam se sebe što mislim tako.

Nego da se vratim na hranu i sa čime sam se još upoznala. Ana je fenomenalna kuvarica pa me je upoznala sa langostinosima. To su kao mali jastozi, škampi, tako nešto. I način na koji ih je spremila su da umreš. Nije mi bilo teško da se bakćem i da ih čistim jer ta harmonija ukusa je…le le… Spremale je i buritose. Iako ima neke sastojke koje ja ne volim, po sledećoj fotografiji možete videti da uopšte nisam imala problema sa time
Photobucket
Photobucket
Photobucket

Nastaviće se…..

 
12 коментара

Објављено од стране на јануар 19, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

12 responses to “Kako sam provela zimski raspust… Španija vol 1

  1. zelenavrata

    јануар 19, 2010 at 2:20 am

    Kao prvo, najlepse na svetu je imati sestru!
    Kao drugo, curko jedna sto nisi gledala spanke serije pa da znas da pricas porfavor 😛
    I sta ono visi u barovima, lici na kokoske? 😯
    I kud te citah sada umirem od gladi 👿

     
  2. Mahlat

    јануар 19, 2010 at 8:56 am

    Daj dalje 🙂

     
  3. Suske

    јануар 19, 2010 at 9:01 am

    Volim tvoje putopise, sam’ da znaš.
    Čekam nastavak, a od „vode na usta“ moram duzmem jabuku … :((

     
  4. Ivana

    јануар 19, 2010 at 10:04 am

    Zelena,
    kao prvo: JESTE
    kao drugo: Znam be da kažem AJ DIOS MIO PORFAVOR 🙂
    nisu kokoške
    jedi jedi, da viš kako bilo meni

    Mahlat, večeras valjda

    Suske,
    mi drago, možda to izaberem kao zanimanje. Ja da putujem i da pišem a neko to sve da plaća. Milina 😀
    UzNi jabuku, i ja jedem pomorandže sad, opet dijeta

     
  5. Firstname Lastname

    јануар 19, 2010 at 1:50 pm

    Ne mogu te placam al’ drzim palceve da nadjes nekog ko moze. Pa da putujes i pises a mi da sa uzivanjem citamo 🙂
    Ajde daj jos 🙂

     
  6. Milko

    јануар 19, 2010 at 2:50 pm

    he he,pazi samo kako te gledaju oni pingvini 🙂

     
  7. Ivana

    јануар 19, 2010 at 4:04 pm

    Firstname Lastname, ‘ajde da nađemo tog nekog da kešira 🙂
    Sledeći tekst ću valjda da izbacim večeras

    Milko, pingvini su urnebesno smešni. Nisu se pomerili odatle. Pozeri 😛

     
  8. Milko

    јануар 19, 2010 at 7:14 pm

    Trebala si da mi ukradeš jednog..`oću piiingviiina 😛 😆

     
  9. Deda

    јануар 19, 2010 at 9:51 pm

    Uh, pravo uzivanje je citati tovje putesestvije i dogadjaje.
    SLike su posebna prica… ide mi pljuvacka na usta 😛
    ..cekam dalje… 😛

     
  10. electrasdreams

    јануар 20, 2010 at 12:17 am

    U Bilbau sam bila dok je Franko jos bio miljenik iako je Kariljo bio prvi covek. Sada mora da je mnogo drugacije. Citam s uzivanjem.

     
  11. Ivana

    јануар 20, 2010 at 1:56 am

    Milko, juuuuu ja da kradem!! 🙂

    Deda, drago mi je da uživaš! Eeee zbog te pljuvačke sad ću ja 3 meseca da se patim sa pomorandžama 😛 Stiže sledeći

    Elektra, biće i Bilbao, njega ostavljam za finale 😉

     
  12. Charolija

    јануар 21, 2010 at 5:36 am

    Kako volim što ne moram da čekam nastavak, jer je već napisan. Kasnim malo, ali dobro je što je tako. 😉

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: