RSS

Ništa posebno

28 феб

Sad ću tresnem nešto, pa ću ga tresnem. Mnogo sam pametna. Bez nekakvih snobovskih zajebancija. Pametna sam. Znam, jesam. Doduše, i uvrnuta sam. Isto dosta.

I što sam starija i iskusnija, logično, sve sam pametnija i mudrija. I što sam pametnija i mudrija, sve mi je teže da živim u ovom gradu. Nemam dijalog. Ne mogu.

Zaključila sam da mi je najlepše da razgovaram sa roditeljima, porodicom i nekim njihovim prijateljima. Nisam snob, majke mi. Nije mi problem inteligencija ili obrazvanje ili tako nešto. Potreban mi je razum. Zdrav razum. ‘Oću razumne osobe. A njih sve teže i teže nalazim. Ljudi su uvek bili prsnuti, svako ima neku svoju muku, al’ ovo više je stvarno otišlo dođavola. Nemam dijalog. Težak je dijalog.

I šta? Ništa.

Juče sam obukla gaćice sa zvončićima, ja idem a one zvone, možda da dozovem nekog. A i malo da izađem da se proveselim. Al’ onda…ne znam kako da objasnim. Kao da se već ta noć desila. Odjednom sam znala ko će šta da mi kaže, ko će šta da uradi i kako da se ponaša. Prokleta, dosadna, rutina.

I drama. Mnogo drame. Velika koncentracija drame, čak i za mene ovako patetičnu. A i empatičnu. Opet sam se približila onome da ja sve razumem i patim zbog toga.

A nećeš vala! Ne, ne! Ne opet. Iako sam se sklonila u blagosloveni wc da u jednom trenutku vrisnem NE MOGU VIŠE, duboko sam udahnula posle vriska i nastavila.

Jebi ga, toliko dugo sam tražila otkrovenje, a njega nema. Znate onaj trip, kad sedite sami sa sobom i pitate silu “Šta propuštam? Šta ne shvatam? Šta treba da naučim?“

Mislim da sam trebala da naučim da nema ništa posebno. Da je to to. Dosadna, prokleta rutina. Da se ništa ne menja. Bar ovde. Da se ljudi ne menjaju. Osim na gore. Da ja nisam odgovorna što se ljudi menjaju na gore. I što je najvažnije, da ja ne mogu da ih spasim.

I opet šta sa tim? Ništa.
Vraćamo se na početak. Ja sam pametna. Uvrnuto pametna. Bor je premali za mene. Srbija je premala za mene. Svet je premali za mene. Ja sam pretesna za mene. A je l’ mogu nešto da promenim? Nikako.

Mogu da guram samo napred. I da volim one koje volim. I budem ja, sa sve manjim krugom ljudi koji razgovaraju sa mnom. I da čekam da izmisle međuzvezdano putovanje ili da stignu vanzemaljci. Do tad, STVARNO ništa posebno. Dosada je najgora bolest čovečanstva.

..i evo Goger mi je smetao dok sam ovo pisala, pa rekoh da ga spomenem. On je veseo…

 
5 коментара

Објављено од стране на фебруар 28, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

5 responses to “Ništa posebno

  1. Mahlat

    фебруар 28, 2010 at 6:19 pm

    Sve ovo jeste tacno.

    I nije tacno.

    Svremena na vreme je.

    Napred.

     
  2. zelenavrata

    март 1, 2010 at 2:00 pm

    Meni se samo cuti od juce od kada sam ovo procitala…ako mozes, ne daj se i….fuck!

     
  3. Firstname Lastname

    март 1, 2010 at 10:07 pm

    Hmmm… voli one koje volis i obavezno ostani ti, uvrnuto pametna. I mislim da dosada nije najgora bolest covecanstva, glupost je.
    I da… iz nekog iskustva – takvi sugavi dani dodju i prodju.

     
  4. electrasdreams

    март 2, 2010 at 1:17 pm

    Mlada si. Put pod noge. Sto pre, da te ne zadesi tragedija zivljenja sa stavom. Tek tada se prska.

     
  5. kalokagathie

    март 8, 2010 at 12:38 am

    „Odjednom sam znala ko će šta da mi kaže, ko će šta da uradi i kako da se ponaša. Prokleta, dosadna, rutina.“

    Jedan od razloga zašto više ne izlazim, grad je premali, a volje nemam da gledam ljude koji mi ne mogu izmamiti osmeh na lice nikako. Razumem te u potpunosti! Pozdrav!

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: