RSS

Nisam depresivna (ili jedan od razloga zbog koga treba čitati knjige)

07 апр

Obično sklapam ove moje tekstove kad imam snažnu emocionalnu reakciju na nešto. Ili ih sklapam kad mislim da sam ukapirala neku istinu vezanu za moj životić. Al’ ovaj, nije iz tih razloga…

Tražim to moje “otkrovenje“, taj smisao kao manijak, proteklih, pa skoorooo, godinu dana. I ni za jedan trenutak nisam stala da razmislim šta će biti ako ga budem pronašla. Kako bi to onda uticalo na mene? Da li bih bila apsolutno srećna? Ako takva sreća uopšte postoji? Da li bih ja ostala ja? Verovatno ne, ali to je sad neka sasvim šesta filozofija u koju neću da se uvaljujem.

Bio je vikend. I mnogo dugo nisam spavala. I bila sam impulsivna. I nedogovorna. I odavno nisam bila takva. I svidelo mi se. I nisam zapala u svoja “stanja“, ma koliko sam očekivala da me spucaju, pogotovu što je april.

I onda sam sela i razmislila. Ja sam Ivana. I grešna sam, i smotana sam, i sebična sam prečesto, i egoistična sam. Nesavršena, luckasta, povremeno totalno luda, izuzetno manična, često depresivna. Puna ljubavi, puna totalno nebuloznih reakcija. Pametna, načitana, veoma odgovorna. Lepa, dobra, gora i najgora kad treba. Snob, kontrol, frik, prijatelj. Devojka, žena, baba, deda, devojčica, ćerka… I još milion stvari. I to je sve okej!

…………….

Jedna od mojih omiljenih SF knjiga je Kapija, Frederika Pola. Da vam ne bih objašnjavala ceo zaplet (jer, nije ni bitan za ovu moju široku i daleku poentu), samo ću kratko da bih stigla do te poente. Glavnik lik se zove Robinet Brothed. Živi u određenoj budućnosti, gde ga je jedna situacija, koja je bila potpuno van njegove kontrole, učinla veoma bogatim, ali je zbog toga izgubio ljubav svog života na veoma brutalan način. Robinet, između, ostalog koristi to bogatstvo da promeni neke stvari u svetskom poretku kako bi poboljšao svet.

Pošto je to budućnost, postoje razne vrste kopmjuterskih programa koje olakšavaju život. Robinet ima jedan od najboljih. Zove se “Albert Ajnštajn“ i to je jedan svestrani kompjuterski program napravljen po originalnom Albertu Ajnštajnu. On je, ujedno i njegov najbolji prijatelj, prikazuje mu se kao luckasti hologram stalno, i pomaže Robinetu u svemu.

Razumljivo, Robinet pati od masivnog osećaja krivice zbog onog što se dogodilo. I zbog toga sa Albertom često razgovara i analizira do besvesti moralnost svega što čini u životu.
Tako, u jednom razgovoru, kada je Robinet baš otišao do granice, njegov luckast Albert je napravio simulaciju u kojoj je on Bog. Albert, ne Robinet. Poprilično je izbezumio Robineta, a taj dijalog je meni nešto najomiljenije u toj knjizi, i često mu se vraćam. I mislim da to skroz ilustruje ono kako se osećam sada:

“Odlična opsena“, pohvalio sam ga. “Reci mi, Bože, koji si? Jahve? Tor? Čiji si ti Bog?“

“Tvoj Bog, Robine“, zagrme veličanstveni glas

Nasmejao sam se odozdo na Njega. “Ali, ja nemam boga, znaš. Oduvek sam bio ateista. Ideja o svom ličnom bogu je detinjasta, na šta je oduvek ukazivao moj prijatelj – a besumnje i tvoj – Albert Ajnštajn“

“To ništa ne mari, Robine. Ja sam božanstvo koje vlada čak i ateistima. Vidiš, ja sudim. Imam svoje božje atribute, Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Ali nisam samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota“

“Ti meni sada sudiš?“

“Bogovi zato i postoje, zar ne?“

Bez ikakvog stvarnog razloga, počeo sam da osećam neku napetost. “Da, ali…hoću da kažem, šta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje grehe, istražim svaki trenutak svog života?“

“Pa, ne baš Robine“, razložno primeti Bog. “U stvari, ti se ispovedaš i preispituješ već poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve to“

“A ako odbijem da mi se sudi?“

“Ni to ne mari, znaš. Ja ću ti u svakom slučaju presuditi. I evo, izričem svoju presudu“

Nagnuo se napred, gledajući naniže u mene, onim tužnim, dragim, veličanstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam od muke.

“Smatram da si ti, Robine Brodhed“, reče on, “tvrdoglav, opterećen osećanjem krivice, rasejan, tašt, nesavršen, često i luckast, i veoma sam zadovoljan tobom. Ne bih želeo da budeš drukčiji. U sukobu sa Neprijateljima možeš sramno podbaciti, kao što često činiš. Ali znam da ćeš uraditi onako kako uvek činiš’

“A to je?“, promucah

“Uradićeš najbolje što budeš mogao, a ima li nešto više što bih čak i Ja mogao da tražim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov“. Podigao je ruke, onim sveobuhvatnim gestom božanskog milosrđa. Onda mu se izraz na lici promeni i on se oštro zagleda naniže, u mene. Ne možete reći za Boga da “uznemiren“, ali izgledao je nezadovoljan. “Šta ti opet nije po volji?“, upita on.

“Još uvek sam nezadovoljan sobom“, rekoh tvrdoglavo.

“Tako i treba da bude“, zagrme Bog. “Ja sam te stvorio da budeš nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da budeš bolji?“

“Bolji od koga?“, zapitah, drhteći, i protiv svoje volje.

“Od Mene“, viknu Bog.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

13 responses to “Nisam depresivna (ili jedan od razloga zbog koga treba čitati knjige)

  1. zelenavrata

    април 7, 2010 at 1:51 am

    Odlican citat!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

     
  2. Alex

    април 7, 2010 at 8:08 am

    U doba kriza ljudi se okreću Bogu. Čak i ateisti postaju naprasno pobožni. Izbeći odgovornost za svoje postupke i prebaciti je na neko imanigarno biće. To je najlakše i najelegantnije rešenje.
    U mračnim vremenima ljudi se najbolje štite verom,
    baš kao čovek kojem je u mrkloj noći slepac najbolji vodič;
    on zna sve puteve i staze bolje od čoveka koji vidi.
    Međutim, nakon što svane, besmisleno je da vam slepi starac pokazuje put.
    – Hajnrih Hajne, Gedanken und Einfalle (Misli i dosetke)

     
  3. Ivana

    април 7, 2010 at 10:57 am

    Zelena, jeste!!!!

    Alex, i tvoj citat je odličan i veoma je blizak mom razmišljanju. Ali, bojim se, da uopšte nisi razumeo ono što sam želela da kažem, inače ne bi postovao taj citat. 🙂

     
  4. magi

    април 7, 2010 at 11:43 am

    tesko mi je da te uopste zamislim bez snazne emocionalne reakcije…

     
  5. Milko

    април 7, 2010 at 2:20 pm

    Očigledno su ovi moderni pisci vrlo pametna čeljad. Otkrivaju tako te nove i mudre stvari i ideje. Istina, konzervativan i staromodan kakav jesam, meni nakon onog razgovorčića Ivana Karamazova i djavola, ovakvi dijalozi nekog tipa i neke višeenergetske kreature nisu toliko interesantni. Evo, kad već evociramo uspomene iz nekih dragih nam knjižica, meni pade na pamet ona iz Stepskog vuka, kad neki tamo sud na kraju knjige osudjuje Harija na kaznu Vječnog Smijeha. Shvatile sudije da su ljudi danas, uostalo, vrlo ozbiljni, i da sa njima nema više cile-mile, pa su jadnog Halera osudili na tako tešku kaznu, bez imalo milosti.

    I tako, ljudi danas krajnje ozbiljno i studiozno razmišljaju. A ovi gore se smiju k`o nenormalni :lol

     
  6. Ivana

    април 7, 2010 at 3:40 pm

    Magi, pa da, 🙂

    Milko, ehhh Milko. Snobe jedan. Mrzi me da ti objašnjavam koliko je moderan ko ili nije. Ne dopada mi se sarkazam o “novim i modernim“ idejama. Ti si isuviše pametan da znaš da su sve to iste ideje koje se preživaju na ovom svetu. Vauuuu čitao si Braću Karamazove, kako si ti mudar. Hesea ne volim. A opet kad smo kod đavola, meni je nekako najdraži Voland iz Majstora i Margarite.

    Ali ovo nije imalo veze ni sa đavolom ni sa Bogom. Već sa nesavršenošću…

     
  7. Milko

    април 7, 2010 at 4:01 pm

    Znaš kako, imam te neke kasete od prije par decenija, kao kako naučiti engleski u devet dana..naglasak je onaj teški londonski..engleski sam naučio tako-tako, al` zato ciiiniiiizaaam 🙂

    Ideje, ideje, ideje..ne znam šta je to, znam samo da ih neki i imaju, i onda su to vrlo dramatične situacije.

    A ne voliš Hesea, a…jbg, šta da ti radim..uostalom, do vraga sa njim, nisam siguran da ti gotiviš ni Bouvija, a to je već ozbiljan problem. Mada, objašnjava zašto te muči ovih dana nesavršenost :mrgreen:

     
  8. Ivana

    април 7, 2010 at 4:23 pm

    E vidiš, poslednji pasus je već smešan 😀

    Anegdota: Neka serija, neku curu upucaju, bore se za njen život, i ona priča posle kako je videla neku svetlost, čula “Heroes“ i pomislila

    “DA LI JE BOUVI ZAISTA BOG?“ :mrgreen:

     
  9. Milko

    април 7, 2010 at 4:47 pm

    vojim te 😆

     
  10. Exxx

    април 7, 2010 at 6:09 pm

     
  11. electrasdreams

    април 7, 2010 at 8:26 pm

    A kako bi zivela bez snaznih emocionalnih reakcija? Kao bandera?

     
  12. Dzoni

    април 7, 2010 at 8:36 pm

    Izgleda da te niko ne razume Ivana. Što nije tako strašno.
    Ne moraš čitati knjige da bi otkrila da je nesavršenost ok. Meni su prva asocijacija na tvoju priču Silverštajnove slikovnice u tvrdim koricama na koje sam nekada davno naleteo u knjižari.

     
  13. Повратни пинг: Moderni Vavilon « E x p e r i m e n t

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: