RSS

Tri godine

21 апр

…je danas od kako te nema. I čudno je, jer, nekad se čini kao da je prošla cela večnost, nekad kao da si već juče bio tu, a ponekad je sve tako maglovito i sve tako ludo, da ponekad pomislim i da te možda nikad nije bilo.

To je zato što sam te, verovatno, idealizovala. Mnogo je lakše da to uradim pošto te nema da me osporiš. Postao si onaj jedini, pravi, najbolji u svemu i svačemu. Neko ko se samo rađa jednom. Neki ljudi mi kažu, da se naša priča i završila idealno, baš zbog toga što si umro. Da nisi stigao da me razočaraš putem kojim si pošao. Možda je i to tačno, al’ baš me briga.

Jer, ja volim našu priču. Volim način na koji smo se upoznali. Volim način na koji smo se zavoleli. Volim sva sranja koja smo prošli zajedno. I smejem se, kad se setim, kako su nas ljudi posmatrali, kao da nikada, ali nikada nećemo uspeti. A ostali smo jedno uz drugo do kraja.

Kada si umro, mislila sam da nikada neću moći da se podignem. Mislila sam da je, nemoguće da nešto toliko fizički boli, a da se ostane normalan. Ali jesam. I dosta dugo sam se osećala krivom zbog toga. Nekako mislim, da je bilo obrnuto, da ti nikada ne bi. Ali to nikada nećemo saznati.

Ne dozvoljavam sebi da mi nedostaješ mnogo. Ne bih to podnela. Dozvoljavam sebi na ovaj dan da mi nedostaješ tužno. Da se rastužim, možda i zaplačem. Ali ostalih dana ne. Tada, kada te se setim, setim te se sa osmehom na licu.

Volim da pričam o tebi. Ali, često, nemam sa kim. Verovatno ljudi misle da je isuviše bolno, pa izbegavaju tu temu sa mnom. Ali, ima, par onih, koji su te iskreno voleli, oni tvoji najbliži, kao ja, sa kojima uvek, ma gde god bili i šta radili, završimo pričom o tebi.

Stvarno volim da pričam o tebi. Jer ti, jesi zaista, bio neko ko se jednom rađa u hiljadu, milijardu godina. Toliko života, mudrosti, nezrelosti, konflikta, radosti, bola, ideja…. u nekom. Nisam to još uvek našla nigde više.

Samo tvoj ego je mogao da parira mome. Ili je možda bilo obrnuto. Da je moj parirao tvom. Biće više da je tako. Zajedno jesmo odrastali, ali ti si vodio mene. Tvoja želja za životom i neverovatan duh je mene vodio kroz iskustva, koja je ne bih stekla da nije bilo tebe.

Nedostaješ mi. I, nemoj pogrešno da me shvatiš, sećam se svih tvojih mana. Sećam se kako si me nervirao i izluđivao do besvesti, iako to sad sve zvuči nebitno. Ali, ti si me voleo. Najčistije i najiskrenije. I u to nikada nisam posumnjala. I žao mi je što smo određeno vreme potrošili na povređivanje jedno drugog, jer smo oboje bili isuviše tvrdoglavi da priznamo da smo budale. To je jedino što mi je žao. To vreme koje smo izgubili. Ali ko je mogao da znao da ga nećemo imati? Ja sigurno nisam. Sigurna sam bila samo u to. Da ćeš uvek biti tu. Da ćeš ostati konstanta u mom životu ma šta god da se dogodi. Pogrešila sam, jebi ga.

I…volim te. Onom dečjom, čistom, najčistijom idealizovanom ljubavlju. Volim te. Mesto gde ti stojiš u mom srcu je samo tvoje. Tu niko ne može da uđe. Ne kažem da nema mesta za nekog drugog, ali to je samo tvoje mesto. I negujem ga. Jer, kad god mi je izuzetno teško, ja pogledam u našu zvezdu (koja je definitivno satelit) i popričam sa tobom. I bude mi lakše. Stvarno.

I nemam pojma šta će se dalje događati. Ali danas sebi dozvoljavam da budem tužna. Danas sebi dozvoljavam da mi najboljnije nedostaješ. Na današnji dan sam znala da si umro, i pre nego što su mi javili. Jer, duša je u stomaku, a na današnji dan se neka cigla otkačila u mom stomaku i dalje stoji tu popreko.

Jer ja sam te imala. Mi smo se imali. Imali smo nešto. I to mi mnogo nedostaje. Volim te Mali…

Photobucket

 
9 коментара

Објављено од стране на април 21, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: ,

9 responses to “Tri godine

  1. marouk

    април 21, 2010 at 9:39 am

    :((((

     
  2. zelenavrata

    април 21, 2010 at 1:30 pm

    psujem te mnogo.

     
  3. Exxx

    април 22, 2010 at 6:09 am

    Šta napisati posle ovakvog teksta ? Esencija ljubavi, tuge i bola…

    Žao mi je što si izgubila takvu osobu, stvarno mi je žao, a tekst, tekst je tako dobar da sam se naježio dok sam ga čitao…

     
  4. magi21

    април 22, 2010 at 2:42 pm

    ovo je nekako samo tvoje, ali posto sam nekako povezala sliku iz raznih tvojih postova, samo da ostavim trag…

     
  5. Charolija

    април 22, 2010 at 3:05 pm

    Nemilosrdan je ovaj jebeni život.

     
  6. electrasdreams

    април 22, 2010 at 8:42 pm

    E, kada ja ne umem da kazem nista?!

     
  7. Mahlat

    април 22, 2010 at 11:18 pm

    Bila ovde…

     
  8. drummerche

    мај 16, 2010 at 2:33 pm

    :(…Rastužila si me tekstom, iskrenom emocijom…ali i pokazala koliko neko može da voli i šta su prave vrednosti u životu…hvala ti…

     
  9. Повратни пинг: Ipak volim « Ivanizmi

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: