RSS

Zašto ne mogu da slušam Chambao (U sećanje na jednu drugu godišnjicu)

25 мај

…Patnja je stanje izlovanosti;tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koje te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i “veniša“ za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta u desno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako “vreme sve leči“, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.
Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem – patila sam. Bezmerno. Tačka.

Marija Jovanović – “Idi, vreme je“

Po meni, patnja, prevazilazi reči. Ne umem da je objasnim. Zato su i moji postovi o njoj uvek bili skarabudženi. Onda sam opet pročitala ovu knjigu. I našla ovaj deo. I razumela. I videla da je uskoro “godišnjica“, pa rešila da ga sačuvam za nju.

Možda ste već ukapirali, da pamtim datume i da su mi godišnjice jako bitne. Da znam datume dramatičnih događaja u životu mome i da ih obeležavam.

Ovo govno već isuviše dugo traje.

Godinu dana.

Ne mogu da slušam Chambao. Kad god probam da slušam, vratim se u isti trenutak. Neverovatno.

Ne mogu da obećam da više nikad neću pisati o “tome“. O toj patnji. Da neću pokušati.

Ali prošlo je godinu dana, majku mu božiju. Dosta bre više!

Puštam Chambao sad, puštam tu jebenu “centrifugu“ poslednji put.

I svojski ću se truditi da sledeće godine potpuno zaboravim da je ovaj datum.

 
12 коментара

Објављено од стране на мај 25, 2010 in Priče iz neke druge priče, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

12 responses to “Zašto ne mogu da slušam Chambao (U sećanje na jednu drugu godišnjicu)

  1. marouk

    мај 25, 2010 at 7:45 am

    😦

     
  2. Milko

    мај 25, 2010 at 8:59 am

    O jbt, uz tolike godišnjice dobro da ikako imaš vremena da živiš..pihh..
    Mala, ne patetiši, i odrasti 😉 Naravno da je igra tako koncipirana da te tresne po glavi malo-malo, ali zar neko nije bio pravedan kad je izumio vino i pljugu, aa? 😉

    I Bouvija, jebo Chambao :mrgreen:

     
    • Ivana

      мај 26, 2010 at 12:09 pm

      Rekla sam ti jednom da me ne zoveš mala. Sad ti kažem treći put. Sledeći put se uvredim što me ne poštuješ toliko da zapamtiš da ne treba tako da me zoveš.

      I hoću da patetišem. I nikako ne želim da odrastem!

       
  3. Exxx

    мај 25, 2010 at 9:05 am

    Idi vreme je super knjiga, govori o urbanim ljudima Beograda, onoj sorti ljudi koja je u izumiranju… Chambao konstantno slusam na poslu. Opusta me taj flamenco chill. Žao mi je što kod tebe budi taj osećaj patnje…. ali ako ne možeš da slušaš Chambao slušaj Pastoru:

     
    • Ivana

      мај 26, 2010 at 12:09 pm

      probom, što da ne 🙂

       
  4. zelenavrata

    мај 25, 2010 at 9:33 pm

    Svasta…i ja pisala nesto i isto mi centrifuga od ves masine bi metafora.
    Sve je to mala fakin shit, ja da ti kazem.
    Muski nas nece umeti razumeti..

     
    • Ivana

      мај 26, 2010 at 12:09 pm

      a jes, šit majku mu

       
  5. Mahlat

    мај 25, 2010 at 9:59 pm

    Ivana, u jednoj drugoj knjizi piše da svoj bol (patnju) treba poštovati. Razmisli o tome.

     
    • Ivana

      мај 26, 2010 at 12:10 pm

      Razmišljam, poštujem ja nju, ali želim da ode negde malo

       
  6. electrasdreams

    мај 25, 2010 at 11:16 pm

    Postovati i voleti. Onda i ona tebe postuje i voli, pa se druzite povremeno i blagonaklono gledate jedna na drugu.
    Svaka istinska patnja je vecita. Da nije, ne bi ni bila patnja, bila bi zajebancija. Zar ne?

     
    • Ivana

      мај 26, 2010 at 12:10 pm

      Pa da, jeste, ali to je tako strašno

       

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: