RSS

Kad izgubiš sebe…

15 јул

Ne znam kako da vas uvedem u priču. Čitam marouk, pa mi srce stane. Jer je strašno, tužno, teško, preteško, al’ razumem. I to sam joj rekla, i rekla sam joj da ću napisati post o tome, ona je rekla da treba, treba se stalno pričati o tome.

O čemu – o nasilju u porodici. I tu ne mislim isključivo na fizičko nasilje, već kako do toga dođe. Kako se čovek nađe jednog dana u bespomoćnoj, nezamislivoj situaciji iz koje ne zna kako da se iskobelja.

To se dešava mnogo više nego što mi mislimo. Ne bira obrazovanje, inteligenciju, starosno doba. Ima ga svuda. I, nažalost, imam gomilu primera iz bližeg i daljeg okruženja.

Ali ja ne mogu da ispričam njihove priče, nije na meni. Mogu da ispričam moju, koja nije tako strašna i užasna, ali je mogla da bude. Upravo to, objašnjavanje kako do toga dođe. Jer, kad je neko meni veoma drag i blizak, bio u toj situaciji, i kada mu je trebalo čupanje, ja sam ispričala svoju priču. Da objasnim, da nije sama u toj situaciji, da se to dešava, i da je ne treba biti sramota. Jer stid, jeste jedno od primarnih osećanja.

Počelo je, kao i sve što počinje, bezazleno i uzbudljivo. Ja mlada i lepa, on stariji, “iskusniji“, veoma mi se dopadao. I privukla sam mu pažnju, što je mom prevelikom egu jako godilo. Cimao se oko mene, trudio, posvećivao mi pažnju. Uživala sam.

Kao i svaka druga veza koja počinje, sve je bilo savršeno prvih mesec dana, dok ljudi osećaju uzbuđenje novog, upoznavanja. Bila sam zadovoljna.

A onda se desila tako neka glupa situacija, gde je on meni nešto prebacio i napravio mi scenicu (ne scenu, to je došlo kasnije). Moja prva reakcija je bila bes i odma’ sam rešila da to raščistim, da postavim granice, da to tako kod mene ne može. To se pretvorilo u neku čudnu svađu/raspravu, gde nismo ništa rešili, ali je kao sve okej, ali ništa nije okej. Sve u fazonu “oprostio sam ti zbog toga“, iako nije imalo meni šta da se oprašta.

Sledeće je bilo zbog alkohola. Ja kad pijem, ja se nenormalno ponašam i muvam njegove drugare, i kako to ja mogu njega da ne poštujem. To je već bila svađa. Iz koje opet ništa nismo rešili. Samo sam se nekako osetila kao magare. Ali sam prestala da pijem, kada sam sa njim.

A onda, mic po mic, skoro da ne primetiš, smo prešli u teror. Ja sam tada taman pošla na fakultet. Kada sam bila u Beogradu, bila sam non-stop na telefonu – sad’ sam piškila, sad’ sam kakila. Ako mi se ne daj Bože, negde ispraznila baterija, trčala sam kući da što pre punim telefon, jer kako ja zaboga mogu da budem nedostupna?! Ako se ne javim, jer sam u čitaonici, učim, to je skandal, jer “koji još student uči u čitaonici?!“

A onda je došlo leto, i ja sam se vratila da budem sa njim. Tada je krenulo ukidanje prijatelja i kontakta sa mojim svetom. To je bilo za njega veoma lako, pošto uglavnom imam muške prijatelje. Patologija od ljubomore je tu bila na vrhuncu. Provela sam sate, ma kakve sate, DANE, u besmislenim svađanjima i dranjima, objašnjavajući da neće mene svi moji drugari da jebu, već da hoće samo da se druže sa mnom. Logika i argumenti ne postoje u tim raspravama. To su iscrpljujuće, besmislene svađe, gde se samo vrtiš u krug i kad se završi uopšte nisi siguran šta se desilo, ali imaš osećaj da si teška budala. A ne želiš da se požališ, jer stid već počinje da te obuzima. Sramota te je, jer znaš da dopuštaš nešto što nikako ne bi smela, i nećeš da se požališ, jer znaš šta će ti svi tvoji normalni ljudi rekli. I stalno nalaziš neka opravdanja za njega, samo još ovo da prođe i biće sve okej.

Neće. Onda je nastala potpuna izolacija. Prešla sam da živim kod njega i njegovih. Obrazac ponašanja mi je odmah bio jasan. Brat i otac isti. Potpuno isto se ponašaju prema svojim ženama. Njegova majka, divna, namučena žena, koja mi, dok pijemo kafu ujutru, priča kako me mnogo voli, ali da bežim odatle.

Život mi se sveo na sedenje u četiri zida, učenje za ispite dok sam ih imala, gledanja brdo filmova i jedenja čipsova i ostale nezdrave hrane. Time me je držao tamo. Znao je da obožavam filmove, donosio mi je gomilu svakog dana, gojio me da budem neprivlačna sebi i drugima, a da bi istovremeno mogao da mi prebacuje (nisam paranoična, oni su majstori manipulacije). I svađe, konstantne besmislene svađe oko svega i svačega. Nijedno moje mišljenje ili stav nije bilo ispravno. Ništa što ja radim ne valja. Na kraju, da bi izbegla to maltretiranje od bolesnih svađa, prestala sam i da imam bilo kakvo mišljenje. Postala sam zombi.

Moja majka, koja je primetila da tu debelo nešto nije u redu, je postala glavni neprijatelj. Osetio je da ga je pročitala, pa je sveo naše susrete na minimum. Uglavnom je bio tu kada sam se viđala sa njom, da slučajno ne kažem nešto, da se ne požalim. A i ne bih. Do tada me je već bilo isuviše sramota od onoga šta sam postala.

A onda su ponovo počela predavanja, a ja sam uhvatila sebe kako mi kolege u menzi ćute kad mi zvoni telefon. Oni su provalili šta se dešava. Bilo me je mnogo sramota. Svaki vikend, sam naravno išla “kući“. A onda se jedne noći desila scena, koja je napravila pukotinu zahvaljujući kojoj sam smogla snage da se otkačim od te situacije.

Nije mu se dopalo kako sam legla da spavam, tj okrenula sam se na stranu koja mi odgovara i rekla laku noć. Kako sam ja to smela da uradim, on neće da ga njegova žena ne poljubi pred spavanje. To se pretvorilo u svađu duboko u noć. Pa u moju rešenost da odem, samo u gaćama kući, pa njegovo jurenje mene. Tu noć me je prvi put fizički povredio. A to sam uvek sebi govorila da nikad neću da trpim. Nikad! Ali sam opet ostala tu noć i prespavala. I sledeću.

Ali dok sam bila u Beogradu posle, nešto u meni se prelomilo. Imala sam neki problem, zdravstveni i jako sam se zabrinula. Naravno, mu nisam ništa rekla o tome. Ali me je zvao dok sam se vraćala od lekara, i čuo je da sam u tramvaju. Pa sam mu rekla gde sam i zašto sam tamo bila. Ma koliko da su poremećeni skotovi, mislila sam da će mu bar prva reakcija biti da se zabrine za mene. Ne. Prva reakcija je bilo dranje. I još dranja. Ne pitajte me zbog čega. Nemam pojma. Uhvatila sam sebe kako se pravdam. Pa sam primetila poglede po tramvaju. Pa me je bilo sramota. A onda mi je puklo. I terala sam ga u pizdu lepu materinu. I ugasila telefon.

Kada sam ga, kasnije te večeri upalila, imala sam tonu poruka i propuštenih poziva. Neke su pretile, neke su molile. Na jednu sam se sažalila i pozvala. A onda je on opet krenuo da se dere. Doviđenja! Ma ne želim više to. Znam, da sam bila u Boru tada, ne bih imala snage da učinim to. Daljina mi je olakšala.

Ne završava se to tako lako. Telefonski teror je trajao još neko vreme. Bes i pretnje, pa plakanje i cmizdrenje, pa opet bes, pa pokušavanje da me reprogramira opet, pa na kraju se sve to svelo samo na cmizdrenje.

I šta? Ništa! To su jedne obične pizde! Pičke i pičketine. Patologije i kompleksaši koji mogu da postoje samo ako oslabe nekog i kontrolišu. I nikad neće biti zadovoljni. I nikad neće shvatiti da se nenormalno ponašaju. Nikad.

I dan danas, on meni nije “oprostio“. Kada sam ga napokon ostavila, po gradu je pričao da je moja mama kriva za to. Da me je ona nagovorila. Isprala mi mozak, šta li? Kada me sretne, pređe na drugu stranu ulice. Majke mi. Tolika sam kučka ispala prema njemu.

I eto… to je moja priča. Nije strašna kao neke, ali je šablonska. Tako se to dešava. I može svima da se desi. I svi se oni ponašaju na isti kalup. Svi do jednog.

I zato, ako ovo neko pročita, ko se nalazi u sličnoj situaciji…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku.

 
22 коментара

Објављено од стране на јул 15, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

22 responses to “Kad izgubiš sebe…

  1. marouk

    јул 15, 2010 at 10:38 am

    AUUUUUU!
    Skočio mi je adrenalin dok sam čitala. Kako si dobro objasnila, sažeto (što ja ne umem), svaki njegov korak i razlog tome.

    Imam li dozvolu da ceo ovaj post stavim i kod sebe na blog?

    To je upravo to: Što nisi? Pa kako nisi mogla? Pa kako ćutiš, znači dobro ti je… pitanja na koja ne postoje odgovori, ili tada nisu postojali. Samo treba svako da zamisli situaciju da se neka budala dernja na njega što ima zdravstvenih problema.

    Pokušavam da napišem nešto smisleno ali rasejana sam toliko da ni ovo gore ne rezumem što sam pisala. 😦

     
  2. Bubullina

    јул 15, 2010 at 10:49 am

    Ovo uopšte nije bezazlena situacija. To što ima i gorih slučajeva nikako ne znači da je ovo manje strašno.
    Bes mi se gomila dok čitam ovakve priče. I stalno mislim „nikad ja ne bih mogla tako“, ali opet, sve žene misle tako pa se opet desi sranje…

    U svakom slučaju, drago mi je da ste se i ti Marouk izvukle.

     
  3. Ivana

    јул 15, 2010 at 11:02 am

    Marouk, ja sam samo pokušala da objasnim kako je lako i kako svako može da bude programiran uz doslednu manipulaciju. Naravno da možeš da postaviš, ali linkuj me

    Bubullina, to ja nikad ne bih mogla, može svakom da se desi, i jako je lako, neverovatno je koliko je lako

     
  4. marouk

    јул 15, 2010 at 11:35 am

    NAravno da ide sa linkom. Htela sam jos nesto da dopisem kao osvrt na ovaj post

     
  5. Charolija

    јул 15, 2010 at 12:31 pm

    Takvi likovi su pravljeni kao po nekom kalupu. Imala sam jednog takvog, ali je osnovna razlika bila u tome što mu ja nisam dopuštala da prevlada. Nikada i ni u čemu.

    Istina je da je to bila katastrofalna veza. Bolesna do krajnjih granica. On je terao svoje, ja svoje, a njegov cilj je bio da me potpuno kontroliše. Meni je sve to bilo strašno zanimljivo i da sam nastavila da se tako teram sa njim verovatno bi me ubio do sada, ali ozbiljno mislim tako.

    On je hteo da dokaže da može da me natera da „gledam u pikslu“, a ja sam mu uporno pokazivala i dokazivala da je nemoćan u odnosu sa mnom. Udario tuk na luk. Znao je da me i udari kada više nije znao šta drugo da kaže ili uradi, ali zato sam uvek vratila, čak ga i izazivala.

    Mislim da mu je posle mene bilo veoma lako sa bilo kojom drugom ženom, ali sam i sigurna da se nije promenio i da njegova žena sa njim živi kao rob. Užas.

     
  6. marouk

    јул 15, 2010 at 1:54 pm

    Čarolijo, često se zbog otpora i stvore uslovi za ubistvo žene. Oni u besu nisu svesni svojih postupaka, ili su i te kako svesni i planiraju kako da na najbolji način i što više povrede onu koja se usudila da im se suprotstavi.

     
  7. kofernjaca

    јул 15, 2010 at 5:59 pm

    kupi bombu i vezi mu za j@j@

     
  8. zelenavrata

    јул 15, 2010 at 6:22 pm

    Ne znam, ali mislim da se u svacijem zivotu desi da se nekada postane sadista a nekada mazohista.
    Vrlo dobro znam o cemu pises, nazalost.

     
  9. Mahlat

    јул 15, 2010 at 10:10 pm

    “…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku…

    To je to.

     
  10. marouk

    јул 15, 2010 at 10:57 pm

    Mahlat, dok se dešavalo toliko je bilo stida pri samoj pomisli da nekome kažem. Znam dosta žena koje trpe i to im je problem.. i kad kažu ne veruju im, pa one su same hvalile svoje muževe pa sad odjednom ne valjaju..isto sam prošla.

    Bolje da se ne upada u to..ako se već upadne, treba grebati i rukama i nogama ka izlazu, bilo kakvom

     
  11. electrasdreams

    јул 15, 2010 at 11:35 pm

    Užas. Ja ovakve stvari necu nikada razumeti, pored sveg truda. Mislim da žena najbolje može sama sebi pomoci pa onda dalje, svi drugi. Saosecam, spremna sam da pomognem ali ne razumem, sorry. Imam drugaricu koju godinama ne mogu da izvucem iz nje same, pisala sam o tome. Kako ona živi to je horor. Svašta radim da joj pomognem ali ona jednostavno nece. To ne razumem.

     
  12. marouk

    јул 16, 2010 at 12:27 am

    Izgubila je sebe, ne zna šta hoće, samo hoće da bude živa

     
  13. nastasja

    јул 16, 2010 at 12:42 am

    Slozicu se sa Electrom da ja ovo ne mogu da shvatim.
    Davno, kad sam nanjusila pacijenta, pobegla sam glavom bez obzira i nisu me takle niti pretnje, niti suze… samo IGNORE.

     
  14. nedodjija

    јул 16, 2010 at 4:48 pm

    nevolja je u tome, sto spolja, bez unutrasnje zelje zrtve, niko ne moze da joj pomogne!
    imam sinovicu koja je punu godinu dana taj pakao prolazila… pored roditelja koji su pokusavali da joj pomognu, pored mene… na svaku moju „on te ne voli“ ona je tuzno odmahivala glavom i odlazila…
    trebalo je godina dana da ona smogne snage da ga ostavi…
    moram da priznam da zaista ne razumem fenomen upadanja u takvu situaciju.
    ova moja je osecala da joj „sat otkucava“ iako je tad imala 23 godine !? mislila je da ce ga prevaspitati, da je blizu da on shvati… imala je neverovatnu potrebu za ljubavlju a nije se dala opasuljiti da to sto sa njim ima nije ljubav, mislila je da nije vredna da je iko voli…
    da takvog lepotana nikad vise nece sresti, a posto je tako lep, vredi malo i pretrpeti…
    svakojakih gluposti sam se naslusala od predivne, pametne 23-godisnje devojke…
    presretna sam sto se „vratila“ u normalu, ali ni dalje ne razumem kako je pored svih nas uspela tako da uleti !

     
  15. marouk

    јул 16, 2010 at 11:26 pm

    E rekla si nešto veoma bitno!
    „osecala da joj „sat otkucava“ iako je tad imala 23 godine !? mislila je da ce ga prevaspitati, da je blizu da on shvati… imala je neverovatnu potrebu za ljubavlju a nije se dala opasuljiti da to sto sa njim ima nije ljubav, mislila je da nije vredna da je iko voli…“

    Prevaspitavanje, blizina shvatanja, vreme beži, ljubav se može i odglumiti, samo da smo mi lep par… proćiće, sazrećemo, sredićemo se

    Epa ne ide tako – nažalost.

    Nastasja, dala bih svoju ruku da vratim vreme i neko mi ugradi IGNORE dugmence!
    Neki ljudi to mogu, drugi ne. Volela bih da sam bila od onih što mogu. Volela bih i da su moje prijateljice to. I da je ona jedna koju je muž zadavio bila to… 😦

     
  16. nastasja

    јул 17, 2010 at 12:52 am

    verujem ti Marouk … ali, vidi – ako saberes 2+2… i nesto ti govori (intuicija!) da tu nesto ne stima… BEZIS!!! i samo – ignore…

     
    • marouk

      јул 17, 2010 at 1:06 am

      Gde si ti, draga moja, bila pre 5-6 godina da mi to kažeš? Poslušala bih te, jer sebe nisam slušala

       
  17. kofernjaca

    јул 17, 2010 at 1:17 am

     
  18. Dragan Radović

    јул 20, 2010 at 8:21 pm

    Ako vam se dogodi da postanete žrtva, pređite ulicu na vreme, istog trena kad i najmanja iskrica pokaže sa kim imate posla.
    Prag tolerancije vremenom raste, mučitelj uništava sve najbolje u vama sve dok ne postanete neko drugi. Ljuštura.
    Ako prag previše naraste, ostaćete zauvek pod tim krovom.
    Stravično je koliko žrtve mogu da vole svoje dželate.
    Treba otići odmah,ma koliko to izgledalo nemoguće. Ne dozvolite sebi da otkrijete šta ste sve spremni da podnesete.

     
    • marouk

      јул 22, 2010 at 10:31 am

      Baš dobro rečeno: Stravično je koliko žrtve mogu da vole svoje dželate.
      Treba otići odmah,ma koliko to izgledalo nemoguće. Ne dozvolite sebi da otkrijete šta ste sve spremni da podnesete.

       

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: