RSS

O meni. O njemu. O tužnom

14 сеп

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 
10 коментара

Објављено од стране на септембар 14, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

10 responses to “O meni. O njemu. O tužnom

  1. Mahlat

    септембар 15, 2010 at 6:14 am

    Gle, Ivana… sami smo uvek krivi, sve znaš a ja napisah šta mislim o tome. Mi ih popnemo na tron, mi ih krunišemo, mi im damo prevelik značaj i kad se desi ono nešto ne umemo da razumemo, da se snjadjemo…

    Gledaj to iz drugogo ugla – postoji li neko koga si ti razorila? Koliko te to interesuje? Koliko ti je važno šta on radi i kako živi… a on možda sebe meri po tebi.

    Svi mi imamo nekoga za koga mislimo da nas je obeležio i dugo posle toga umemo da merimo život po tome.

    Onda to počne da bledi…

     
  2. Charolija

    септембар 15, 2010 at 11:41 am

    Uh…nikako ne mogu da se nađem u ovom tvom tekstu. u onom Mahlatinom mogu, ali ovde jok. Postoji to nešto što nikako ne umem da objasnim, pa kada napišem ili kažem da nikada nisam ni za kim patila, ljudi mi ne veruju, a ja to ne umem da objasnim, pa makar pisala do kraja života. Mahlat inspirisala tebe, sada ti mene, možda ću i ja nekog. Jebem mu život. Postala mi uzrečica.

     
  3. hipatija

    септембар 15, 2010 at 12:31 pm

    „Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome…želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.“

    Lancana reakcija izgleda,jebem li ga 🙂 Uh Mahlat,sta nam pocini 🙂

     
  4. hipatija

    септембар 15, 2010 at 12:52 pm

    Elem,jos se neceg sjetih pa da recem 🙂 To sto si rekla da si sama sebi dugovala izvinjenje,bas si u pravu..ja sam se tako mucila,i analizirala,i svasta nesto ,i ono najgore,branila doticnu osobu izgovorom da on nije imao izbora,on je morao tako,s obzirom da su tu bile jos neke osobe..i ja sam ga tako branila,i branila,dok iz……nije doslo u glavu da on JESTE imao izbor,samo nije izabrao mene 🙂 Prvo me to pogodi,pa se zacudi malo nad tim,pa onda shvatih…on nije MENE izabrao…mislim da sam tad,u tom trenutku prestala da ga dizem i krunu stavljam,i da sam se spustila na zemlju..kao da mi je neko skinuo teret sa ledja…i oplela dalje 🙂

     
  5. rainbowica

    септембар 15, 2010 at 3:56 pm

    Ti jesi najbolja i najposebnija osoba koju je on mogao imati. 😉 Sto jes’ jes’, to si mislila sa pokricem.

    Sve drugo je jednostavno wrong place, wrong time, wrong people.

     
  6. magi

    септембар 15, 2010 at 10:43 pm

    pa jeste, tuzno je, ali nekako vise za te sto ostanu nedodirnuti. valjda? ne, bez valjda, tako je, sigurna sam. a to ce da se zaboravi nekad. znam da sam nekada davno imala tako nekog ko me je potresao do temelja. ali nesto ne mog’ se setim svega.

     
  7. at1st

    септембар 16, 2010 at 10:32 am

    Bio jednom jedan…i onda više nije, rastali se zbog ˝objektivih˝ razloga. Cimali smo se drugarski, pa smo se ignorisali. Patila sam neobjektivno, pa sam ga strpala u fioku, konačno sa nalepnicom ˝sve najlepše u budućim nastojanjima˝. Fino, konačno, život se nastavio i mongo pre toga. Kad odjednom eto ti njegam ne znam ni kakao me je našao, ali jeste. Oženjen dakako. Vraća mu se sve, teško u životu, razumevevanje, prijateljstvo. Dobro, konačna potvrda je tu, i on je zamno kao i… nahranjen ego a slučaj gurnut dalje u fioku. Pa ipak, mitološka svojstva date ličnosti (čitaj kako nam je samo bilo…), ne daju da se ignorše potpuno, ljudski faktor malo strepi što mu je teško (a ego traži još malo, a šta je sa onom nalepnicom tek?). Kamikaze. Sa desete strane, eto ga kako sebi dodaje nove prideve, ali ni blizu božanskih ovaj put. On ima svoj život, a ja li treba da premotavam traku? Molim lepo, saslušaću te, ali iz fioke glavu ne pomaljaj.

     
  8. zelena

    септембар 16, 2010 at 5:22 pm

    znas…postojao je taj neko i kod mene. da li mi verujes da ne znam koja sam ja tada bila a za njega..ravna linija, ne osecam vise nista i ne zelim mu nista i ne zanima me i ne znam, sve je nestalo…eee drugi je padez sto nisam skoro nista od tada naucila, ali taj razarac je za mene nepostojeci.
    svanuce i tebi taj dan, sigurna sam!

     
  9. zelena

    септембар 16, 2010 at 5:24 pm

    cu napisem neki post na ovu temu sam` da dobijem komp.

     
  10. D.

    октобар 8, 2010 at 9:29 pm

    „Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu.“
    Tacno je ovo trebalo da cujem pre nekog vremena. Ipak sam morala da skontam sama. Najteze je ovo priznati sebi, a zapravo je prilicno logicna stvar: ljudi ne ocekuju isto jedni od drugih. I mozemo zdravorazumski (a samo svoj zdrav razum slusamo) da analiziramo od jutra do sutra… „or move the fuck on“ sto bi rekao jedan citat koji sam stavila sebi na vidno mesto. Na ovakve lekcije se treba podsecati.

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: