RSS

Jutarnji Ivanizam #3

12 окт

Ovih dana splasnula sam nešto k’o izduvani balon zbog par različitih stvari. I imam problem sa kompozicijom teksta, tako da izvinite unapred.

‘Ajde prvo ovo o Paradi ponosa, što je aktuelno, da ne ispadne da ja jedina nemam mišljenje o tome. Ne umem da opišem koliko ne mogu da se zainteresujem šta neko radi u svom krevetu. Verujem u seksualnu energiju, podržavam sve vrste orijentacije, izbora, eksperimentisanja. Ko voli ono što voli, nek’ radi, uz ogradu da je sve uz obostrani, trostrani pristanak i da se ne povređuje bilo koje ljudsko biće,

Razumem odakle potiče potreba za Paradom i samim tim je podržavam. Ko ne razume, uz sve argumente koje lete ovih dana, nikad je, verovatno, i neće razumeti.

Razumem i homofobiju, i razloge odakle ona potiče. Prastata činjenica da čovek sve ono što ne razume hoće da uništi. Ali ovo što se desilo u Beogradu, tokom parade, to nije bila homofobija. To je bilo organizovano nasilje, sa mnogo dubljim i skrivenijim motivima i sa mnogo drugačijim i dugoročnijim ciljevima. Nisam pobesnela zbog toga, ne. Samo sam se rastužila, splasnula i shvatila da ja zaista ovde nemam budućnost, da mora da se beži odavde, al’ nemam načina da to izvedem. Jebi ga.

Par večeri pre toga, došla sam u situaciju da pomislim da uradim nešto pakosno. Nekome ko je to itekako zaslužio. Neko ko je jedno obično đubre, jednoćelijski organizam, ko je zao, ko me tretirao i tretira kao đubre i dalje, i ko me čačka konstantno. Posle dve sekunde te pomisli, odustala sam od toga. I onda sam se narednih 10 sati jela zbog toga što sam samo pomislila da uradim nešto tako, nešto što je ispod mene.

Ustala sam gunđajući i analizirajući i traumirajući moju majku, koja, sirota, još nije popila prvu kafu. Objašnjavala sam joj problem koji imam. Dva ljudska bića, rođena u ovoj zemlji. Jedno – đubre, parazit koje konstantno radi loše i zle stvari, i koje ni za sekundu ne zastane da razmisli o njima, a kamoli da se oseti loše. I drugo, mene, koja se trudim celog mog mladog života da živim najbolje što umem, na trenutak popustila u trenutku besa, popustila samo da POMISLIM, da uradim nešto pakosno, koja se jedem zbog toga. Porodično zaključismo da sam ja budala, i da drugog odgovora nema.

Kasnije tog dana, nalazimo se u kolima. Ćale i ja napred, pozadi mama i prijateljica. Svira neka pesmica na radiju, ja pevam, ćale sluša, puši i vozi, pozadi prijateljica čita knjigu poslovica naglas mojoj majci i one razgovaraju o životnim istinama.

Mama je snimila trenutak, pa me pita Ivana, a šta misliš kako bi ljudi posmatrali ovaj trenutak?

Ja odgovaram, da smo svi mi budale, ne samo ja.

Zakačila me Mahlat juče svojim textom. Kako zbog sve češćih događaja i situacijama u ovoj zemlji, razmišljamo o istim stvarima.

Pisala sam već o tome kako su moji roditelji jedni divni ljudi. I kako su nas divno vaspitali. Kad kažem divno, mislim normalno. Da budemo svoje, svoji ljudi, da razumemo uzrok i posledicu, da odgovaramo za svoje postupke, da jurimo svoje snove…. u ovom svetu to je drugačije. Majka mi neretko na glas pati i pita se da li je pogrešila. Jeste ona ponosna na nas do imbecilnosti, ali ne može da se ne zapita da li je pogrešila. Jer su nas napravili toliko drugačije. A drugačije u ovoj zemlji povlači za sobom – odbačeno i nesrećno.

Ne mislim nesrećno zbog odbačenog. Sa time sam završila posle trećeg razreda osnovne škole. Mislim nesrećno jer mi je mnogo teško da se snalazim u ovoj zemlji, među ovim ljudima. Jer me nepravda, pokvarnost, laž i zločin bole. Jer ne umem da shvatim, ma koliko pokušavala. Jer mi se najradije sedi sa mojom porodicom i njihovim prijateljima, jer nemam želju da izađem među svet, jer mi je ponekad strašno muka da odem na posao.

I tako to…

Ko razume, shvatiće…

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 12, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , ,

5 responses to “Jutarnji Ivanizam #3

  1. Firstname Lastname

    октобар 12, 2010 at 9:53 am

    Procitala, razumela, shvatila… i pozelela da te utesim. Al’ ne umem 😦
    Eto, saljem jedan virtuelni zagrljaj.

     
  2. Mahlat

    октобар 12, 2010 at 9:57 am

    E Ivana, ja sam starija i još nemam odgovore…

     
  3. D.

    октобар 12, 2010 at 10:06 am

    „The reasonable man adapts himself to the world; the unreasonable one persists in trying to adapt the world to himself. Therefore all progress depends on the unreasonable man.“
    Nije tvoja mama pogrešila.

     
  4. Sanja

    октобар 12, 2010 at 10:54 am

    Jutros sam se zapitala da l’ cu da se razbolim od ovolikog stresa i negativne energije kojom me pune debili sa posla, plus sve ostalo sto se desava okolo. Sve te razumem, isto se osecam danima. Al’ ne umem da nadjem resenje ni za tebe, ni za sebe. 😦

     
  5. zelenavrata

    октобар 12, 2010 at 12:45 pm

    Ova Mahlat nas sve zeznula :mrgreen:

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: