Večernji Ivanizam

Divljala sam ovaj vikend.

U petak sam izašla u 9 sati iz kuće da prošetam bez dinara (bukvalno) u novčaniku, vratila se u pola 7 sa sve staklastim očima.

Zbunila sam se kao nikad kad uđoh u kafanu čiji sam inventar od otvaranja, a nikog živog ne znam. Osim osoblja dve osobe koje sam znala su, pa bića, o kojima sam pisala ovde u različitim negativnim konotacijam.

Pobegnem na terasu da ispušim cigaru da se smirim i tu već vidim neke ljude koje znam i bude lakše. Jedan od njih, inače pet godina mlađi od mene, mi se požali kako nikog ne zna, i da me tek sad razume kad ja kukam da sam stara. Idi begaj! I ide i bega. Ode za London čovek.

U subotu sam sve to ponovila, samo sa manje staklastim očima, jer sam imala 200 dinara u džepu, pa to kod mene ide obrnuto proporcionalno. I mnogo sam se smejala, te sam zaključila da sam u maničnoj fazi i objašnjavala da ću sutra da kloknem kao izduvani balon.

Nisam pogrešila. Danas sve spavam, džonjam, dremam, ništa mi se ne radi, niti misli. Poplakujem po malo, da me pitaš nemam pojma zašto.

Ćale me ubija Rod Stewartom iz susedne sobe, sve ga čujem, pa mi se poplakuje još više.

Eto to