RSS

Nekad & Sad

04 мај

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

18 responses to “Nekad & Sad

  1. Braunovic

    мај 4, 2011 at 11:44 pm

    Proći će. Kad počneš da stariš, ne brini..

     
  2. Ivana

    мај 4, 2011 at 11:49 pm

    Braunović, a ja nekako mislim da neće baš da prođe skroz. A ne brinem, samo ga konstatujem u svom životu. Hvala

     
  3. zelenavrata

    мај 5, 2011 at 12:00 am

    Nece da prodje, kao i drugi neprolazeci oziljci,odjeci i secanja, samo se zivi sa tim. Nekad te napadne, nekad doputise, nekad ne mozes…znas i sama..
    Ipak se i meni nesto sto bi ti rekla poplakivalo dok sam citala post, eto.

     
  4. Ivana

    мај 5, 2011 at 12:01 am

    Zelena, pa to je zato što si ti tako isto plačipičkasta kao i ja. Volim, grlim!

     
  5. D.

    мај 5, 2011 at 12:15 am

    Taj film potpuno obozavam! I iako mogu da kazem da sam imala „normalno“ detinjstvo, uvek sam zelela tu bezbriznost jer cini mi se da ceo svoj zivot brinem.

     
  6. magi

    мај 5, 2011 at 12:17 am

    i kod tebe moram da ukucavam nick svaki put kad ostavljam komentar. na drugim blogovima ostane. to ste se ti i mahlat nesto urotile. nego, drugo sam htela. boli! al’ nekad i lepo jel’ da?

     
  7. Ivana

    мај 5, 2011 at 12:26 am

    D. , stvarno mi je drago što još neko zna za taj film 🙂 A što se tiče tvojih briga, htedoh da ostavim komentar na onaj tvoj post gde brineš, ali nešto ne mogu, ne znam šta je. Ono što sam ja naučila je da sam uvek brinula oko stvari oko kojih nisam imala nikakvu kontrolu. I da to uvek život reši sam od sebe, ma koliko ti brinuo. A onda sam naučila da se jednostavno, opustim. Ali to, tek pre tri meseca. Ali ja sam zaostala.

    Magi, nemam pojma u čemu je problem, niko se nije žalio pre tebe. Zbun. Pa ja sam malo S&M, pa i volim kad nekad boli 😛

     
  8. Marko - Buki blog

    мај 5, 2011 at 3:00 am

    E moja Ivana , mozda sve to sto mislis da nisi imala si imala na neki drugi nacin, jer nisu svi ljudi isti i nisu sva okruzenja ista. To sto mozda nisi imala sitne raygovore sa drugaricama, to ne znaci da ih sve devojke i bez saobracajnih nesreca imaju, jednostavno neke stvari se dese ili ne , ali to samo treba shvatiti kako Frank Sinatra kaze kao My Way… I to da si propustila nesto vala nisi, nista jer si samo isla svojim putem koji je prilagodjen za tebe da je trebalo da drugacije odrastas to bi se i desilo…Licno sam imao jedno traumaticni incident u petom rayredu i posle toga sam bio dosta povucen iako sam veoma ekstrovertna osoba cak i za moj ukus hehe:) i sta se desilo nista posle 7,8 godina sam eksplodirao i vratio se Marko koji vise nije povucen, koji je onaj stari i kako bi Mile Kitic rekao Jacin Nego Ikada 🙂 Ono sto sam naucio je , da mi se to sto se desilo nije desilo ko zna gde bih zavrsio, a ovako sam udario u zid zivota koji me je bacio na drugu stranu tj . na put koji je meni predodredjen tj. pravi put!!!!
    Znaci samo uzivaj i opusti se 🙂

     
  9. Ivana

    мај 5, 2011 at 9:36 am

    Ufff Marko, hvala ti prvo na opširnom komentaru, ali mislim da nisi uradio domaći kako treba, tj. nisi pročitao tekst gore koji sam linkovala, jer da jesi, video bi da sam ja to sve napisala tamo.

    Apsolutno to shvatam sve baš kao “My way“, ali pošto sada odrastam, samo sam prihvatila činjenicu da sam propustila nešto. Otprilike kao kad Eskim shvati da nije proveo svoj život pod palmama 😉

     
    • Marko - Buki blog

      мај 5, 2011 at 11:23 am

      Za opsirnost se izvinjavam, jer se covek zaboravi dok kuca 🙂
      A procitao sam linkovani clanak ako na taj mislis yugo 45,Banja Koviljaca…

       
  10. Ivana

    мај 5, 2011 at 2:12 pm

    Ma budi opširan koliko želiš, nema problema bre, opiči ti ovde sve što ti na pameti 🙂

    A ako jesi, onda se ja izvinjavam, al’ opet, mislimo isto 😉

     
  11. rainbowica

    мај 5, 2011 at 7:14 pm

    Znam sta hoces da kazes. Makar mislim da znam. 🙂 Ja sam se, hm.. recimo rodila stara. Krivim horoskop za to. 😉 Ali sa svakom novom godinom sve vise podjetinjim. Zato mi je valjda najdraze da se druzim sa maleckom sestricinom. Imam legitiman izgovor da se satima igram sa barbikama. 🙂

     
  12. Ivana

    мај 5, 2011 at 8:09 pm

    rainbowica, aa biti dete je super, ja kako napredujem tako i regresiram istovremeno. Uvek čuvam dete u sebi. Mada mislim da je to napredovanje/regresiranje u stvari život 😉

     
  13. Charolija

    мај 6, 2011 at 5:23 am

    Hm… Na svu moju sreću jugići su me zaobišli, a isto tako su me zaobišle i ove druge stvari koje tebi ponekad nedostaju. Što su me zaobišle, ne znam? Ne nedostaju mi, možda zato što sam imala izbor, a ne kao ti da sam bila na neki način primorana. Ne znam da li se sećaš da sam bežala iz škole, ne da bih zevala sa drugaricama, nego da bih čitala knjige u biblioteci. Baš u tim istim godinama života. Tužno je što ti ne možeš da znaš da li bi baš sve tako bilo da nije bilo tog jugića i svega ostalog, ali sa druge strane potpuno sam sigurna da bi u svakom slučaju bila divna kao što jesi. 🙂 Jesi propustila dosta toga, silom prilika, jesam i ja propustila, svojim izborom, ali baš iz tih i takvih razloga, ostaćemo deca, a biti večno dete je najbolje nešto što može da se desi čoveku u životu. 🙂

     
  14. Ivana

    мај 6, 2011 at 11:35 am

    Čarobna, hvala ti! Ovaj komentar je predivan! Pogodila si suštinu, nisam imala izbor i to je tužno.
    I hvala ti što misliš da bi bila divna u svakom slučaju, meni mama kaže da sam ja i pre nesreće bila drugačije dete, ali to nikada nećemo saznati.
    Ja se sebi sviđam ovakva, a sviđaš se i ti meni 😉 😛

     
  15. Exxx

    мај 6, 2011 at 3:35 pm

    Meni ovo pade na pamet:

     
  16. Ivana

    мај 6, 2011 at 5:05 pm

    Heheh, pa da… 🙂

     
  17. Suzana J.

    мај 7, 2011 at 9:39 am

    ma ja nekako ipak mislim da se sve dogadja s razlogom, i lepo i ruzno… tako da (a mrzi me sad da citam linkovani tekst! :P) ako mislis ili ne mislis da si nesto propustila, ja da ti kazem da se nije desilo to sranje tad, ti sad sigurno ne bi bila ovakav car… 😉

     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: