RSS

Архиве категорија: Dobro sam

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 3, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza 😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc 😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana

Photobucket

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Photobucket

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 
20 коментара

Објављено од стране на април 27, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Ma kakvi crni trbušnjaci….

Rekoh vam u prošlom povratničkom postu da sam se opet ugojila. Nazdravlje.

I isto vam rekoh da me boli dupe. Epa nije baš tako, malo sam vas slagala. Nisam se bacila na ona gladovanja kao što umem jerbo sam definitivno zaključila da ja VOLIM bre da jedem i da ne mogu toga da se odreknem.

Ali sam mudro zaključila da ću da se trudim da potrošim to što unesem, a to nije nimalo lako, jer unosim brate muški. Neće se lažemo. Nisam ja od onih što pričaju “ma i voda se lepi za mene“. Normalno da se sve “lepi“ kad jedem kao svinja. Tačka.

I tako ja idem svuda peške, od kako se otopio sneg, gde god treba, tamo – vamo. Čak idem posle posla (kad mogu) do prijatelja koji radi na skrooooz daleko na kraj grada, pa se vraćamo peške kući jer je on muškarac od 116 kila, pa da se stanjimo. Jes da 8 od 10 puta svratimo usput na neku klopu, al’ bitan je trud, da? 🙂

Elemmmm, ja juče imala milijardu i jednu obavezu, pa nisam stigla da uradim i svoju dnevne vežbice za smanjivanje pojasa oko strukića koji mi nenormalno ide na živce, pošto se u farmerke uvlačim kašikom za cipele.

Pridveče svratim do moje drugarice one najbolje u univerzumu i do onog dečka Ogija koji mi je najbolji drugar. On sad zna da me zove Ivana, a ne više Iana. Sad sklapamo cele rečenice, vodimo razgovore, znamo da brojimo do 10, pa i malo više, učimo boje, a znamo kako se kaže maca, kuca, zeka na engleskom, i tako još neke stvari.

I da se vratim na naslov. Kakvi bre crni trbušnjaci i vežbice?! To meni uopšte ne treba kad provedem sat vremena sa Ogijem. Nije ni čudo što mi drugarka ima ukupno 14 kila sa sve odećom.

On i ja smo šizeli i đuskali uz funky muziku osamdesetih, tako da sam aerobik precrtala sa liste za taj dan. Posle smo se valjali po tepihu i radili te iste trbušnjake dok smo učili da brojimo. Posle je bilo – Ivana donesi loptu, pa mogu i pilates da precrtam sa svoje liste.

Sve u svemu, kome trebaju trbušnjaci kad imam Ogija? Je l’ da? Da.

A vi vidite kakav je to frajer:

 
12 коментара

Објављено од стране на април 14, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , ,

Odrasla sam (I’m back)

Konačno se i to desilo!

Ono tamo kad sam depresirala i nestala, imala sam, da ga nazovemo blaži nervni slom.

Lepo sam legla nedelju dana u krevet i nisam ustala. Do wc-a možda. Pičila sudoku i slušala/gledala VH1.

Oko čega sam sve depresirala neću da vas smaram, ko me čita zna otprilike šta me sve muči, samo se složilo, onako na gomilu, pa je moralo negde da prelije.

Onda sam tih nedelju dana dok sam ležala smišljala kako da sve to popravim, smišljala, smišljala i na kraju smislila! Sve sam isplanirala! I kako ću da promenim posao, i kako ću da promenim grad i da se odljubim i zaljubim i sve. Plan je fenomenaalan!

Samo što sam nogicom zakoračila u ostvarivanje plana, život mi tresnuo jedan šamar i kaže ne moooožeeee! I ne samo da ne može nego ti tovarim još problema. I tako za svaku stavku mog problema. NIŠTA mi se nije ostvarilo niti ima šanse da se promeni.

Pos’o – ne samo da ga nisam promenila, nego sam dobila cirkus situaciju o kojoj neću da pišem dok se ne završi, ovako ili onako. Al’ to je dobro, jer sam postala dvesta puta sposobnija nego što sam bila, naučila sam posao mnogo bolje, naučila sam i što znam i što ne znam, i što mi treba i što će mi možda zatrebati. I kuliram. I zviždim. I radim na 130% pogona i SUPER MI

Grad – Ovde sam, jebi ga još uvek. Pokušavam i dalje, koliko odbijenica za posao imam iz cele Srbije, a i inostranstva, izložbu mogu da napravim. Al’ opet dobro.

Odljubila se – ja jesam, moj ego nije i verovatno nikad neće. Njemu neće bude jasno nikad kako onaj tamo, koji više i nije bitan ko je, mene ovakvu savršenu ne može da voli. I opet dobro. Generalno me boli dupe. Stvarno

Zaljubila se – i to sam uspela da uradim. Onako fino sam ispitvala sa svih strana, da se negde ne zajebem i opet sam se zajebala. Samo što sam nešto naučila iz prethodnih iskustava, pa samo rekoh doviđenja i odmah se i odljubila. I za to me boli dupe.

Ugojila se. Opet dobro. Idem peške svuda, upoznala grad bolje nego ikad, slušam muziku po 15 sati dnevno na sluške i super mi.

Postala još netolerantnija na gluposti. Još lajavija. Sposobnije lajavija. Očvrsnula sam. Udebljala mi se koža. I tako sam ja zaključila da sam odrasla.

Eto mene opet. Jel’ sam nedostajala nekom bar malo? 🙂

 
23 коментара

Објављено од стране на април 13, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Najlepše na svetu

….nema me. Sa razlogom. Biće me opet, kad dođe vreme.
Ali morala sam da napravim izuzetak, jer sam dobila najlepši poklon na svetu. Tek onako.

Jedna veoma posebna osoba je napisala sastav:

Moj idol

Mozda idol ne treba po ponasasnju da bude slican nama ili po njegovim zivotnim iskustvima, jer,na primer, ja sam tip osobe koji je zainteresovan za umetnost, koja ima neka malo neobicna razmisljanja i pogled na svet. Imam vise, necu reci idola, ali ljudi kojima se divim, pevacica Florence, koja stvara tako jedinstvenu muziku koju kad slusam imam osecaj da peva sve ono sto je u mojoj glavi, Natalia Fabia, slikarka koja me inspirise njenom preciznoscu i detaljnoscu…
Pojam idola jeste precenjen, zato sto pre svega, deca, kao svoj uzor, gledaju poznate licnosti, da ne nabrajam. Ali zasto bi tako bilo?
Moj pravi idol, uzor jeste moja sestra Ivana. Nju ja mnogo volim. Naucila me je mnogim stvarima. Kako da vam predstavim Ivanu? Neko bi rekao da je prosecnog izgleda. Naravno, meni je nesto vise od toga. Ona je divna osoba, koja zna u svakom trenutku da kaze one prave reci. Ne zivimo u istom gradu, ali ta daljina nas ne sprecava da se svaki dan cujemo. Njeno prisustvo mi prija i nikad mi nije dosadno dok sam sa njom. Jednostavno ona je zabavna. Energicna. Spremna da ucini drugima i ne trazi za uzvrat. Mogu reci da svako od nas ima svoj pristup i pogled na svet. Nas dve se u tome slazemo. Ali i jos jedna stvar koju delimo jeste da volimo istu vrstu muzike. I ne, to nije bezazleno koliko mozda zvuci, jer muzikom mnogi ljudi ispoljavaju ono sto misle.Ona je vedra i vrlo komunikativna osoba. Za svojih dvadeset sedam godina ona je prosla kroz razne stvari koje neko za ceo zivot ne bi, iz kojih se vesto izborila. I zato volim da svoje probleme podelim sa njom. Jer u njenim dubokim braon ocima vidim da mi svoje odgovore daje iskreno, najiskrenije.
Volim i samo da je slusam kako prica, volim i samo da je gledam. Hocu da znam sve ono sta ona zna. Sigurna sam da to ne mogu uspeti,jer ona je jedna od onih osoba koja se radja samo jednom i nikad vise, ali trudim se, radi sebe, i to je ono bitno. I hocu jos jednom da kazem da, moju sestru Ivanu, ja mnogo volim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot bez nje. Ona ima jedno mesto u mom srcu koje ce uvek ostati njeno, netaknuto.

Marija Šešlija
14 godina
MOJA SESTRA!!

 
7 коментара

Објављено од стране на март 4, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,