RSS

Архиве категорија: Priče iz neke druge priče

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

O meni. O njemu. O tužnom

Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično “ženske“ priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o “onim muškarcima“. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga “kako je samo mogao!?!

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema “onom mom takvom muškarcu“, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. “Istrošila sam je“.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…

 
10 коментара

Објављено од стране на септембар 14, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

Voleti tugu

Juče se desilo nešto mnogo tužno i strašno za nekog koga poznajem. Ja sam se odma’ prebacila u “helperski“ mod jer, jebi ga, takva sam.

A onda mi je taj neko rekao “ti voliš tugu“

A onda sam se ja zamislila. Mislim da nije moguće baš “voleti tugu“. Jes’, empatična sam strašno, jes’ dešavale su nam se strašne i tužne stvari, al’ kom nisu?

Nekako funkcionišem drugačije kada se nešto desi strašno. Umem da “razumem“, da čujem, da slušam, da kažem, da kanališem taj neki bol. Tako nekako. I pogađa me. Osećam sve to. Nisam se džabe jutros izbudila u pola 6 iz čista mira.

Moj ćale je ranije umeo da kaže da ja volim da zapadam u moja “stanja“. Da volim da patim. Ne slažem se sa tim. Više volim da sam srećna i da se smejem, mame mi.

Samo nekako…prihvatam patnju. Ne bežim od nje. Puštam je da traje koliko god treba. Podstičem je nekad muzikom, osećanjima, podsećanjima, mirisima, fotografijama. Mislim da je potrebna, kao i sve što se dešava u životu.

Jebemliga, tako nekako. Ali ne volim je. Ne volim tugu. Prihvatam je.

 
8 коментара

Објављено од стране на јул 31, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , ,

Kad izgubiš sebe…

Ne znam kako da vas uvedem u priču. Čitam marouk, pa mi srce stane. Jer je strašno, tužno, teško, preteško, al’ razumem. I to sam joj rekla, i rekla sam joj da ću napisati post o tome, ona je rekla da treba, treba se stalno pričati o tome.

O čemu – o nasilju u porodici. I tu ne mislim isključivo na fizičko nasilje, već kako do toga dođe. Kako se čovek nađe jednog dana u bespomoćnoj, nezamislivoj situaciji iz koje ne zna kako da se iskobelja.

To se dešava mnogo više nego što mi mislimo. Ne bira obrazovanje, inteligenciju, starosno doba. Ima ga svuda. I, nažalost, imam gomilu primera iz bližeg i daljeg okruženja.

Ali ja ne mogu da ispričam njihove priče, nije na meni. Mogu da ispričam moju, koja nije tako strašna i užasna, ali je mogla da bude. Upravo to, objašnjavanje kako do toga dođe. Jer, kad je neko meni veoma drag i blizak, bio u toj situaciji, i kada mu je trebalo čupanje, ja sam ispričala svoju priču. Da objasnim, da nije sama u toj situaciji, da se to dešava, i da je ne treba biti sramota. Jer stid, jeste jedno od primarnih osećanja.

Počelo je, kao i sve što počinje, bezazleno i uzbudljivo. Ja mlada i lepa, on stariji, “iskusniji“, veoma mi se dopadao. I privukla sam mu pažnju, što je mom prevelikom egu jako godilo. Cimao se oko mene, trudio, posvećivao mi pažnju. Uživala sam.

Kao i svaka druga veza koja počinje, sve je bilo savršeno prvih mesec dana, dok ljudi osećaju uzbuđenje novog, upoznavanja. Bila sam zadovoljna.

A onda se desila tako neka glupa situacija, gde je on meni nešto prebacio i napravio mi scenicu (ne scenu, to je došlo kasnije). Moja prva reakcija je bila bes i odma’ sam rešila da to raščistim, da postavim granice, da to tako kod mene ne može. To se pretvorilo u neku čudnu svađu/raspravu, gde nismo ništa rešili, ali je kao sve okej, ali ništa nije okej. Sve u fazonu “oprostio sam ti zbog toga“, iako nije imalo meni šta da se oprašta.

Sledeće je bilo zbog alkohola. Ja kad pijem, ja se nenormalno ponašam i muvam njegove drugare, i kako to ja mogu njega da ne poštujem. To je već bila svađa. Iz koje opet ništa nismo rešili. Samo sam se nekako osetila kao magare. Ali sam prestala da pijem, kada sam sa njim.

A onda, mic po mic, skoro da ne primetiš, smo prešli u teror. Ja sam tada taman pošla na fakultet. Kada sam bila u Beogradu, bila sam non-stop na telefonu – sad’ sam piškila, sad’ sam kakila. Ako mi se ne daj Bože, negde ispraznila baterija, trčala sam kući da što pre punim telefon, jer kako ja zaboga mogu da budem nedostupna?! Ako se ne javim, jer sam u čitaonici, učim, to je skandal, jer “koji još student uči u čitaonici?!“

A onda je došlo leto, i ja sam se vratila da budem sa njim. Tada je krenulo ukidanje prijatelja i kontakta sa mojim svetom. To je bilo za njega veoma lako, pošto uglavnom imam muške prijatelje. Patologija od ljubomore je tu bila na vrhuncu. Provela sam sate, ma kakve sate, DANE, u besmislenim svađanjima i dranjima, objašnjavajući da neće mene svi moji drugari da jebu, već da hoće samo da se druže sa mnom. Logika i argumenti ne postoje u tim raspravama. To su iscrpljujuće, besmislene svađe, gde se samo vrtiš u krug i kad se završi uopšte nisi siguran šta se desilo, ali imaš osećaj da si teška budala. A ne želiš da se požališ, jer stid već počinje da te obuzima. Sramota te je, jer znaš da dopuštaš nešto što nikako ne bi smela, i nećeš da se požališ, jer znaš šta će ti svi tvoji normalni ljudi rekli. I stalno nalaziš neka opravdanja za njega, samo još ovo da prođe i biće sve okej.

Neće. Onda je nastala potpuna izolacija. Prešla sam da živim kod njega i njegovih. Obrazac ponašanja mi je odmah bio jasan. Brat i otac isti. Potpuno isto se ponašaju prema svojim ženama. Njegova majka, divna, namučena žena, koja mi, dok pijemo kafu ujutru, priča kako me mnogo voli, ali da bežim odatle.

Život mi se sveo na sedenje u četiri zida, učenje za ispite dok sam ih imala, gledanja brdo filmova i jedenja čipsova i ostale nezdrave hrane. Time me je držao tamo. Znao je da obožavam filmove, donosio mi je gomilu svakog dana, gojio me da budem neprivlačna sebi i drugima, a da bi istovremeno mogao da mi prebacuje (nisam paranoična, oni su majstori manipulacije). I svađe, konstantne besmislene svađe oko svega i svačega. Nijedno moje mišljenje ili stav nije bilo ispravno. Ništa što ja radim ne valja. Na kraju, da bi izbegla to maltretiranje od bolesnih svađa, prestala sam i da imam bilo kakvo mišljenje. Postala sam zombi.

Moja majka, koja je primetila da tu debelo nešto nije u redu, je postala glavni neprijatelj. Osetio je da ga je pročitala, pa je sveo naše susrete na minimum. Uglavnom je bio tu kada sam se viđala sa njom, da slučajno ne kažem nešto, da se ne požalim. A i ne bih. Do tada me je već bilo isuviše sramota od onoga šta sam postala.

A onda su ponovo počela predavanja, a ja sam uhvatila sebe kako mi kolege u menzi ćute kad mi zvoni telefon. Oni su provalili šta se dešava. Bilo me je mnogo sramota. Svaki vikend, sam naravno išla “kući“. A onda se jedne noći desila scena, koja je napravila pukotinu zahvaljujući kojoj sam smogla snage da se otkačim od te situacije.

Nije mu se dopalo kako sam legla da spavam, tj okrenula sam se na stranu koja mi odgovara i rekla laku noć. Kako sam ja to smela da uradim, on neće da ga njegova žena ne poljubi pred spavanje. To se pretvorilo u svađu duboko u noć. Pa u moju rešenost da odem, samo u gaćama kući, pa njegovo jurenje mene. Tu noć me je prvi put fizički povredio. A to sam uvek sebi govorila da nikad neću da trpim. Nikad! Ali sam opet ostala tu noć i prespavala. I sledeću.

Ali dok sam bila u Beogradu posle, nešto u meni se prelomilo. Imala sam neki problem, zdravstveni i jako sam se zabrinula. Naravno, mu nisam ništa rekla o tome. Ali me je zvao dok sam se vraćala od lekara, i čuo je da sam u tramvaju. Pa sam mu rekla gde sam i zašto sam tamo bila. Ma koliko da su poremećeni skotovi, mislila sam da će mu bar prva reakcija biti da se zabrine za mene. Ne. Prva reakcija je bilo dranje. I još dranja. Ne pitajte me zbog čega. Nemam pojma. Uhvatila sam sebe kako se pravdam. Pa sam primetila poglede po tramvaju. Pa me je bilo sramota. A onda mi je puklo. I terala sam ga u pizdu lepu materinu. I ugasila telefon.

Kada sam ga, kasnije te večeri upalila, imala sam tonu poruka i propuštenih poziva. Neke su pretile, neke su molile. Na jednu sam se sažalila i pozvala. A onda je on opet krenuo da se dere. Doviđenja! Ma ne želim više to. Znam, da sam bila u Boru tada, ne bih imala snage da učinim to. Daljina mi je olakšala.

Ne završava se to tako lako. Telefonski teror je trajao još neko vreme. Bes i pretnje, pa plakanje i cmizdrenje, pa opet bes, pa pokušavanje da me reprogramira opet, pa na kraju se sve to svelo samo na cmizdrenje.

I šta? Ništa! To su jedne obične pizde! Pičke i pičketine. Patologije i kompleksaši koji mogu da postoje samo ako oslabe nekog i kontrolišu. I nikad neće biti zadovoljni. I nikad neće shvatiti da se nenormalno ponašaju. Nikad.

I dan danas, on meni nije “oprostio“. Kada sam ga napokon ostavila, po gradu je pričao da je moja mama kriva za to. Da me je ona nagovorila. Isprala mi mozak, šta li? Kada me sretne, pređe na drugu stranu ulice. Majke mi. Tolika sam kučka ispala prema njemu.

I eto… to je moja priča. Nije strašna kao neke, ali je šablonska. Tako se to dešava. I može svima da se desi. I svi se oni ponašaju na isti kalup. Svi do jednog.

I zato, ako ovo neko pročita, ko se nalazi u sličnoj situaciji…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku.

 
22 коментара

Објављено од стране на јул 15, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

Peticija za ostavku Tomice Milosavljevica

Svi vi znate koliko ja volim zadravstvo u Srbiji. Neka od svojih divnih iskustava sam prenosila ovde.

Na žalost, većinu svog života sam primorana da budem u bliskom kontaktu sa medicinom. Iskustva imam oho-ho. Počevši od sitnih korupcija (ako se bilo koja korupcija može nazvati “sitnom“, baš zbog toga smo u stanju kakvom jesmom), do ogromnih propusta, afera, grešaka i na kraju zločina.

Ali ja sam, hvala Bogu, do sada, dobro prošla. Neki nisu. I mnogi neće. I to neće stati.

Zato su neki divni ljudi rešili da preduzmu nešto. Jer nepostojanje našeg glasa se čuje. Odjekuje u zemlji u kojoj ništa ne valja. Zato što ćutimo. Pa smo rešili da se ipak postojanje našeg glasa čuje. Svakog dana pišemo o svemu i svačemu, zašto se ne bi potrudili da bar nešto promenimo. Na kraju, krajeva, to je naša obaveza kao ljudskih bića.

O tome šta su ljudi pisali možete čitati na blogu ostavka

Facebook grupa postoji.

A peticiju možete potpisati ovde

Nema svrhe više ćutati. Biće nam samo gore i gore.

 
4 коментара

Објављено од стране на јул 7, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , ,

Zašto ne mogu da slušam Chambao (U sećanje na jednu drugu godišnjicu)

…Patnja je stanje izlovanosti;tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koje te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i “veniša“ za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta u desno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako “vreme sve leči“, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.
Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem – patila sam. Bezmerno. Tačka.

Marija Jovanović – “Idi, vreme je“

Po meni, patnja, prevazilazi reči. Ne umem da je objasnim. Zato su i moji postovi o njoj uvek bili skarabudženi. Onda sam opet pročitala ovu knjigu. I našla ovaj deo. I razumela. I videla da je uskoro “godišnjica“, pa rešila da ga sačuvam za nju.

Možda ste već ukapirali, da pamtim datume i da su mi godišnjice jako bitne. Da znam datume dramatičnih događaja u životu mome i da ih obeležavam.

Ovo govno već isuviše dugo traje.

Godinu dana.

Ne mogu da slušam Chambao. Kad god probam da slušam, vratim se u isti trenutak. Neverovatno.

Ne mogu da obećam da više nikad neću pisati o “tome“. O toj patnji. Da neću pokušati.

Ali prošlo je godinu dana, majku mu božiju. Dosta bre više!

Puštam Chambao sad, puštam tu jebenu “centrifugu“ poslednji put.

I svojski ću se truditi da sledeće godine potpuno zaboravim da je ovaj datum.

 
12 коментара

Објављено од стране на мај 25, 2010 in Priče iz neke druge priče, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Pa tako…

Imam jedan tekst naziva “Znam te“, napisan, evo sad sam pogledala, 11 novembra 2009 godine. Ne znam zašto mi puklo da ga napišem baš tada, ali napisala sam ga.

I evo, sad sam ga opet pročitala, i mnogo je dobar. Efektan. Znam zašto ga nisam objavila. Nisam ga objavila zato što imam 25 godina i po društvenom ugovoru, moralu, etici i dostojanstvu se to ne radi. Bar ne ja. Retko normalno ljudsko biće preostalo u ovom mulju.

Od tada do sada svašta se izdešavalo. Imam informacije da se taj tekst apdejtuje samo tako.

Najnovija me isterala iz takta na 10 minuta. A onda sam umrla od smeha. Onda sam je podelila sa ostatkom društva, i onda smo se smejali zajedno.

A onda sam ukapirala da, i kada bih se popela na Mars, ne bi to moglo ilustrovati razliku, u svakom pogledu, između nas.

Ali sam isto tako ukapirala da više neću da se igram lepo. Imam pamet, znanje, sposobnost i urođenu žensku pakost da otežam život nekome. Da zgazim, pregazim, povredim i vratim u rupu iz koje izađe.

A ne meni je da odlučim, da li i kad ću to da uradim….

 
7 коментара

Објављено од стране на април 18, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: