RSS

Архиве ознака: bolest

Duševne bolesti, “slavne osobe“ i uticaj istih na moje mentalno stanje

Ja mislim da sam mentalno zakinuta još od kad sam se rodila. Prvo je tu genetika odradila svoje, pa ona spirala, pa ono što me davilo dok sam se rađala. Posle me zakidaše ovi moji divni roditelji što me učili da je svet lep, da su ljudi divni, da se priča dobar dan i tako te slične stvari koje veze nemaju sa realnošću.

Eto, baš juče, farbamo jajca mama i ja, i pričam ja o jednoj, što je baksuz i zmija od kad se ispilila, al’ štooooo ima muža, na lebac da ga mažeš kol’ko fin čovek. I meni mama reče da je to obično tako, tj da su muškarci generalno laki za manipulaciju i da svaka žena može to. Tu se ja uzjogunim i kažem Ti si kriva što ja to ne znam, nikad me nisi naučila, kako ja to da znam, eto zato sam sama, umreću sama i bla bla bla…

Elem, nisam uopšte o ovome ‘tela da vam pišem. Htedoh o mentalnoj zakinutosti da vam pišem. Rekoh vam da patim od nekih dve F dijagnoze. One panike i “poremećaji ponašanja“ tj u današnjoj literaturi popularno nazvano bipolarni poremećaj.

Ja tako na ovom tviteru videh pre neki dan rečenicu od koje se fino nasmeja – I hate being bipolar. It’s fantastic! I metnem je kao status na fejsbuk da se malo ljudi vesele. Kad ono svi promašiše temu. Niko se ne smeje, svi krenuše da mi objašnjavaju kako sam fensi bolest izabrala, kako meni “nije ništa“, to izmislii doktori itd.

Ja rekoh jedno 15 O Aman-a i pobrišem sve to uz odgovor da su mnogo ozbiljni.

Pa se zamislim malo. Pa se pitam.

Pa negde u međuvremenu farbanja onih gore jajca pročtim novine, pa vidim kako ona Catherine Zita-Jones izašla sa klinike gde se bila sama prijavila baš zbog tog bipolara, jer nije više mogla da izdrži. Pa bila tamo pet dana, vratila se izlečena i svima preporučila da idu da se leče. Usput dobila ulogu u novom filmu.

Pa se iznerviram. ‘Ajde, evo idem da se lečim. Pa popizdim. Pa shvatim ono “fensi si bolest izabrala“.

Meni su taj F dijagnostikovali u šesnaestoj godini života, kad popularno nije bilo uopšte i još dok se svi ti selebritiji nisu setili da imaju takvu neku “bezazlenu“ boles’.

I to se ne leči! To je jebeno stanje koje traje. I kontroliše se. To vam je gospodo, laički rečeno, blaži oblik manične depresije. U malo težim slučajevima, piješ lekove celog života, u lakšim, kao što je moj, piješ lekove dok se ne “anuliraš“. Posle, učiš da živiš sa tim, prepoznaješ faze, učiš da kad si u maničnoj ne kupiš kuću na Havajima, ili se udaš za prvog kog ti kaže da si lepa. Učiš, da kad si u depresivnoj, jer si video tužnu reklamu, nećeš da umreš i da će da prođe.

Sve u svemu, to je stanje. Zajebano i teško. I ne leči se! Pogotovu za pet dana. I baš mi je ta trebala da mi kaže da ja treba da se lečim.

I što pizdim što mi ti takvi, trivijalizuju ozbiljnu bolest, sa kojom se mačujem jako drugo vremena, jer joj niko nije ponudio ulogu neko vreme.

Eto tako!

 
32 коментара

Објављено од стране на април 23, 2011 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , ,

Gde sam, šta radim?

Ne mogu se nakanim da napišem 5 reči, stvarno ne mogu.

Nije kao da mi se ništa ne dešava, dešava se. Nego, jednostavno me mrzi.

Mada, dane uglavnom provodim kod lekara jer sam uspela nekako svakako da se razbolim, vrisnuo mi imunitet skroz.

Pa bio prvi maj, a prvi maj je uvek super, pa bila zajebavancija, drugari, mali Steva, dobra rakija i tako to.

Posle je doš’o drugi maj pa mi je organizam poludeo skroz. I još više se razbolela, pa sam danas opet malo posećivala doktore.

Tako da mogu slobodno da vam kažem da se bavim psovanjem ljudi po Domu zdravlja.

Jednoj ženi sam rekla da je ružna, kad mi je objašnjavala da treba da čuvam živce da bi izgledala onako lepo kako ona izgleda u svojim godinama.

Par puta sam sestre izbezumljivala pitanjima da li doktori nisu doživeli neke nesreće pošto ih toliko nema.

Jednoj sam danas rekla da ću da je bijem.

I na kraju sam se izdrala nekoj babi jer me pitala kako ona da dođe po rezultate u četvrtak kad joj je tad slava.

I tako…to radim….

 
7 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Muteno, po tezama, vol II

– Pošto me više “strana“ u mom životu obavestilo da previše razmišljam i previše analiziram, rešila sam da razmišljam kao “common man“. E tako pri mom “običnom“ razmišljanju nije mi npr jasno ovo oko prinudne uprave u Boru. Retko gledam tv, još manje lokalnu nam našu televizuju, al’ me neko juče ispreseko da se još neka deca poubijala (nije bilo tačno, hvala Bogu), pa rekoh da vidim. I tu u’vatim izveštavanje sa prvog zasedanja prinudne uprave, i nešto mi ne bi jasno.
Naime, vidim sve iste face tamo. ‘Ajde dodali jednog novog. Ali opet sve isti. I ako su ti isti doveli ovaj grad u vr’ govana, kako će ti isti sad da ispadnu spasioci ovog grada? Bez ikakvog velikog razmišljanja, bez ikakvog prevelikog analiziranja, to nikako ne zvuči logično, pa ni najprostijem čoveku.

– Juče glavna vest bila ona o navodnom ubistvu – samoubistvu medijskih ličnosti. Jeste, žalosno, ali ovdašnje novine i crna hronika su puna sekira, pušaka, gaženja, silovanja itd, tako da opet ništa novo, osim što se radi o “poznatim“ ličnostima. Ono što meni nekako upalo u oko i uvo, dok sam štampala neki materijal za klince, a tv bio upaljen, jeste voditeljka koja je jedno 300 puta ponovila beživotna tela, kao da sama sebe hoće da uveri u to, a posebno komentar da su viđeni, od poznatih, kako na “mesto zločina“ dolaze “pevačica Goga Sekulić i imitator Karamela“. Zašto je to bitno, ja i dalje ne shvatam, ili sam samo možda preveliki cinik.

– Rekoh vam da sam sad nastavnica Ivana. I uglavnom umirem od smeha. ‘Ajde od dece, nego i od same sebe što sam nastavnica i što se ponašam kao jedna. Izgovorim neku “nastavničku stvar“ i odma’ dobijem poriv da se onesvestim od smeha što sam to rekla, ali ne smem. Tako da sve u svemu, zabavno mi.

– Od januara sedim kući i umirem od dosade, razvlačim se i ništa ne radim, počnem nedelju dana da radim i zvekne me gnojava angina. That’s my luck.

– A sad malo o sujeti. Nedavno sam imala razgovor u kojem mi je rečeno da je sujeta veoma opasna stvar, i da bi svet bio mnogo bolje i lakše mesto kada bi ljudi uspeli da iskontrolišu svoju sujetu. Čak i Al Paćino, u ulozi đavola u “Đavolovom advokatu“ kaže sa najđavolskijim smehom “ Vanity! Definitely my favourite sin“. Ja – sujetna! Mnogo. Priznajem, grešna sam. A ko pa nije? Grešan, mislim. Zato i imam onaj problem koji imam, a koji ne imenujem. Prošlog vikenda sam na jedno kratko vreme mislila da sam rešila taj problem. Ali nisam. Ublažila sam ga. Ali uspela sam bar da ga klasifikujem u stvar sujete. A kako će to da se završi, ne’am pojma. Obavestiću vas, to je sigurno

 
4 коментара

Објављено од стране на март 17, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Ne znam, bre, koji naslov na ovo da stavim

Raslinavili smo se ovih dana i ćale i ja. Ja premrla od stra’ da nisam zakačila ovo svinjsko. Kakva sam kljakava i sa nula imunitetom, ne bi me čudilo. Kupila mi mama odma’ onaj ekomer za imunitet, trošim čajeve, vitamin c i ostala čudesa. Zdravstvenu još uvek nemam jer kad si posle 17 godina školovanja završio svoje skupo i teško visoko obrazovanje, nemaš posao a nemaš ni zadravstvenu. Mada, ionako se kod nas čeka dva dana kod lekara sada, a ovi ne bi razlikovali boginje od svinjskog gripa.

Ćale uzeo odmor od nedelju dana. Juče. Od juče smo počeli da se svađamo. Prvo kad sam prijavila da sam bolna. Počeo da se dere na mene. Pričala sam vam o tome da je to mehanizam odbrane kod njega, da krene da se dernja kad ga stra’. I tako krene on meni da se dere kako se ne oblačim dovoljno i da sam zato stalno bolesna. Ja uzvratim paljbu da to NIJE TAČNO, gle kako sam obučena, gle kako se oblačim, jorgan sam izvukla još u avgustu i “pogle’ me bre, spavam u džemperu!!“. Onda je promenio dranje da nisam bolesna zbog toga što se ne oblačim premalo, već zato što se oblačim previše. Odlučila sam da nema šanse da pobedim u toj raspravi i povukla se u svoju narandžastu sobicu da tupim po internetu…

… kad ono – Đoka Pavlović, d’izvinete. Internet odbija saradnju, na sitno, već neko vreme. Samo se isključi, pa se ponovo uključi, pa se isključi itd. Vratim se kod ćaleta po hiljaditi put da mu ukažem na taj problem i da ga teram da zove nadležne da vidimo u čemu je problem i da isti rešimo. On odbija. Ja penim. On peni. Opet dezertiram u sobu.

Posle određenog vremena, proviri njegova glava sa molbom da mu skuvam kafu. Posle je mirno igrao igricu i pio kafu, dok sam ja pizdela oko interneta.

U toku dana, svađasmo se još malo oko tog istog interneta, dok me negde pridveče nije obavestio da je identifikovao problem na njegovom kompu (vezani smo na istu kablu za net) i da ga rešava. Ja srećna. Rešio problem, radi. Lepo.

Ustanem jutros, pripremim klopu, zakucam se da čitam i da se probudim kad opet isti Đoka Pavlović. Zapenim opet. Ćale spava, uživa u odmoru. Već se radujem današnjem danu kako će da izgleda.

…a da, pao je sneg. Duva vetar. Ima – 300 napolju. MI JOŠ UVEK NEMAMO GREJANJE!!!!! Sve manje mislim da sam obolela od bilo kakvog gripa. I mislim da još treba da se oblačim.

Najebasmo ga ove zime. Smrt nekome!

 
12 коментара

Објављено од стране на новембар 3, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , ,

Crno beli tv

Mnogo sam nezanimljiva, breeeeeee
I dosadna.
Toliko sam dosadna da nemam šta da pišem.

Poludela sam koliko sam dosadna.

Sedim ovde, sad ovako bolesna i slinava, bukvalno po ceo dan. I ne mogu se nateram da budem zanimljiva uopšte.

Čak mi i fejZbuk rek’o da sam dosadna i nezanimljiva kao crno beli tv.

I ne samo što sam dosadna, nego sam teška, komplikovana i hejter, što mi reče jedan dečko na tom istom fejZbuku koji tako voli da četuje sa mnom (tek juče sam provalila opciju go offline na facetu). I sve to zato što sam mu tri puta ponovila da se ne znam piše odvojeno. Tu se on smrtno uvredi i napiše mi tri toma o tome kako je to NJEGOV život, kako ne želi niko da mu se MEŠA u život, niti da mu govori kako da ŽIVI svoj život. Ja umesto pristojno da se iznerviram, samo beznadežno splasnem kao izduvani balon. I ispisa on tu još nešto, i na kraju mi napiše nemoj se ljutiš. On je MENE, kao pobedio u toj raspravi. Ja onako splasnuta, mu kažem maaaa ne ljutim se. I on napiše – onda je UREDU (baš tako).

Toliko sam dosadna da mi našli onu mnogo dooooosadnu bakteriju što se leči dvesta godina, a tek kod mene ne znam kako će pošto sam alergična na sve žive lekove. Počela sezona glupih bolesti kod mene…

Toliko sam dosadna da mi telenor čestitao danas (par dana ranije) rođendan i poklonio mi neke minute i poruke, ali ja jebi ga, sam toliko dosadna da nemam na koga da ih potrošim. A radi, majke mi. Proverila sam odma’. Dođe mi da zivkam tačno vreme i železničku, samo da vide da sam ja strašno interesantna i da imam kog da zovem.

Jedina uteha u mojoj dosadnosti mi je moja Ana. God bless internet i skype. I ona sirota zakucana ispred monitora, jer je država u koju je otišla zarad boljeg života malo zajebava, pa sada ne može da radi. Fale joj dva sata radnog staža. Pa je i ona dosadna. Gleda disney kanal i kuvanje. Napravi se na fabuloznu domaćicu.

E tako se nas dve dosadne nađemo. Pričamo, nešto se smejemo, bem li ga. Pa ogovaramo, pa smo zlurade itd. Eto baš juče – prekjuče se složismo da mnogo volEmo da gledamo one apokaliptične filmove u kome celo čovečanstvo ode u kurac nam krasni, i gde čovečanstvo gledaš iz druge perspektive. Da navijaš za bilo koji mutirani virus samo da nas što pre slisti sa lica zemlje.

I tako ja dosadna sada, ne samo što sam dosadna, nego što mi i dosadno. Niko me ne zove, nikog ne zovem da ga ne bi kontaminirala slinama (koje mi uopšte nije jasno GDE bre stanu onolike?!), čekam 12 sati da saznam kad mi zakazali diplomski, a Ana sluša peščanik pa će pričamo kasnije…

Mnogo sam dosadna

 
16 коментара

Објављено од стране на септембар 25, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Jedno prepodne

Bila sam jutros kod lekara da uzmem uput za nešto. Odem na školsko, gde idem veliki deo svog života jer sam išla u školu, a sada sam student. Ti više nisi za nas. A za gde sam. Idi gore. Gde gore? Na prvi sprat. Na medicinu rada?! Tamo ima trista ‘iljada ljudi! Tamo ti je prebačen karton.

Odem gore. Predam knjižicu. A gde ti je karton? Ma odakle znam, rekli mi dole da su ga prebacili gore. A ko ti je izabrani lekar? Nemam, nikad nisam bila ovde. Zakazali mi u pola 10. Ovo za šta mi treba uput prima do pola 10. Znači ništa neću da završim.

Dok čekam pola 10, odem do pošte pošto nam stiglo obaveštenje da je stigla preporučena pošiljka za baku. Više od mesec dana posle njene smrti. Piše predati na ruke lično. Svi se zbunismo šta je to. Da li je baka, ona pogubljena pred kraj naručivala nešto ili šta. Pošta radi od 9. Tamo sam u 9. Zatvoreno. Već se red napravio. Prva stoji mlada ženica sa bebom. Radnik otključava vrata malo ih odškrine i vrati se unutra. ‘Ladno. Ona ženica sirota ne može sama da uđe. Ma jok, njoj ne treba pomoć

Stignem na red. Predam obaveštenje. Objasnim situaciju. Pa ti sad hoćeš ovo da podigneš?. Hoću. Potpiši ovde. Potpišem. Odem. Baki stiglo obaveštenje od zdravstvenog zavoda, da pošto je umrla, skinuta je sa njihove liste osiguranika. I to su joj poslali preporučeno, lično da preuzme. IDIOTI!

Pola 10. Prozovu me. Uđem. Kažem dobar dan i šta mi treba. Nema problema, ali gde ti je karton? Ma jebo te karton, ne znam. Odakle ja znam gde mi je karton?! (nisam mu to rekla, mislila se u sebi). Napiše on meni šta treba, izađem ja. Da overim uput i recept. Reeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeed. Jedna, samo jedna radi. I to najsporije u univerzumu. A ima ih 200. Šta one rade, ne znam. Ali izgledaju strašno zauzeto. Samo idu tamo-vamo, lupaju onim klompama i vratima koje otvaraju i zatvaraju. Izgledaju strašno bitno.Čekam. Čekam. Čekam. Čekam. Za malo stignem na red, kad ona jedna što radi popizdi i kaže: Pa nemojte više da stajete u red, nisam doručkovala. Pa nisam ni ja. Rekoh joj. A još sam i bolesna i stojim. Vi ste zdravi i sedite. Ne bilo joj svejedno, uzela naše knjižice i recepte i kaže: Ovo je poslednje, ne primam više nikog, nisam doručkovala.

Overi. Uzmem. Apoteka. Reeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeed. Stanem. Jedan čovek se zaleti u mene i stane preko reda. Lepo mu kažem: ‘Ajde što ste stali preko reda, nego što ste me gurnuli veoma jako. Mogli ste bar da se izvinite. Nije me udostojio odgovora. Gledao me kao da sam pala sa Marsa. Onih 48582 ljudi u redu se nije pobunilo. Doooobro.

Jedna baba je provela bar 20 minuta za šalterom – “Sine, imam dve knjižice i ovol’ko recepta, ali nemam pare za sve. Aj ti meni daj one od grudnog, za temperaturu, za gušu i one crvene kapsule“ Posle nekoliko pogrešnih crvenih kapsula, ona jadna devojka je uspela da provali da baba ‘oće crvenu kutiju. More da ti jebem mater, ako ne znaš koje lekove piješ i nećeš da naučiš. Crkni. Odma’!

I tako…stigla sam kući…. I praktično ništa nisam uradila. Bar ne ono što mi trebalo. To sutra. Jedva čekam!

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 21, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , ,

Bukowski je to sve znao

‘Oću da budem kao Bukowski!
Ja se njemu divim do imbecilnosti. Od kada sam ga prvi put čitala. Ne zbog toga što je pisao o jebanju, pijenju, kenjanju, pišanju i bijenju. Nikako! Već zbog toga što je VIDEO i ZNAO da nema više ništa od toga.

Pesme! Njegove pesme! Da li ste čitali njegove pesme?! Ja ih tamanim ovih dana.

Divim mu se, majke mi.
I hoću da budem kao on. Hoću da VIDIM stvari i da čekam. Hoću da znam nema ničeg više.

I biće tako. Smislila sam i moj pseudonim, alter – ego, mog Henrija Kinskog, spremam se da slušam Baha i da pišem pesme. Što da ne? Znam.

…… Pre neko veče sam ušla negde gde sam ulazila proteklih 3 – 4 godine, ali komotno mogu da kažem da sam tu ulazila ceo život. I videla sam ih. VIDELA! I oni su znali da sam ih videla. I mrzeli su me zbog toga.

Ne postoji autentična patnja. Ne postoji autentični bol. Sve što doživljavamo doživele su hiljade ljudi na potpuno isti način kao mi. I Bukowski je to znao.

Postoji samo jeftina patetika. I oni se hrane njome. Pravdaju svoje bedno postojanje time. “Ti to ne razumeš“. Ma more marš! I Bukowski je i to znao.

I to je prelazna bolest. Inficirala sam se na neko vreme. Ali NEĆU! Neću više. Ne tamo, ne sa njima. Neću!

Ne pripadam tu. I ne pripadam tamo. I zato ću da pišem pesme. A neki drugi će početi da dolaze. I Bukowski je to znao, jer kod njega su dolazili. A nije imao ništa da im ponudi. Ili možde jeste? Bukowski je bio autentično cool. Baš zbog toga što je znao da smo mi svi isti. Da imamo snove, nade, patnje i dosadne živote.

Drugačiji život je moguć. I ja ću ga sama sebi stvoriti. To može. I Bukowski je to znao.

Mase
svi ti ogorčeni, bedni, usamljeni ljudi što se
osećaju uskraćeno, iznevereno od sveta, oni okrivljuju
život, okrivljuju okolnosti, okrivljuju druge,
dok su u stvari
oni
totalno neprimamljivi, pokorno neoriginalni,
kukavni i nepokretni, utonuli u samosažaljenje,
ništa ne rade kako treba, i dalje se osećaju jalovo,
šireći zemljom svoje jadikovke, svoje mržnje –
beživotnih očiju u središtu ničega, ti milioni ljudskih
grešaka, idući iz dana u dan i noći u noć kroz
svoje kastrirane nagone,
što vređa samu zemlju, vređa sve živo,
ta pustoš
užas sve te
pustoši.

Charles Bukowski
Septugenerian Stew
Stories & Poems
– 1990-

 
12 коментара

Објављено од стране на јун 22, 2009 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , ,