RSS

Архиве ознака: Bor

Kako sistematski uništavam svoj socijalni život

Imam ovaj blog. Imam fejzbuk. Imam i myspace od vremena kad je bio popularan, samo što sad uđem jednom u 6 meseci iz čisto sentimentalnih razloga.

Na borskom forumu sam živela dok nije prs’o server, pa mi bilo žao da se vratim, jer sve izgubljeno, a ja pisala i pisala.

Imam, mislim, 5 različite mail adrese, svaka ima svoju posebno određenu svrhu i namenu. Koristim skype, msn i g talk.

Večeras me je kidnapovala Suske. I to na mnogo pokvaren način. Zvala je juče moju majku i rekla joj da ja danas mora da se pojavim u 7 sati tu i tu. Ko poznaje moju dragu madreS, zna da su mogli svetovi da se ruše, ali ja sam morala da budem tamo danas u 7.

I bila sam. I to je bilo okupljanje neki tvitap, neću ga pišem na engleskom, jer se još uvek ne razumem u terminologiju.

I tako me je Suske kidnapovala, odvela u kafanicu gde sede Borski blogeri, uključila notebook i namestila me da otvorim nalog na twitter-u. I ja moram šta ću.

Posle smo pili neku kafu i kiselu vodu, pušili cigare, pričali i šalili. I da, dobila sam i ružu. Pupoljak. Lepo.

Eto sad imam i taj twitter.

Divota.
🙂

 
15 коментара

Објављено од стране на октобар 2, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Dragi dnevniče…

Danas sam ustala izuzetno vesela. Jes’ da sam juče odgledala 11 epizoda za redom nove sezone True Blood-a i da sam sanjala svakakve psihopate vampire, al’ ustala sam vesela.

I jeste da sam se sinoć istuširala pred spavanje, a to je u našoj kući postala prava avantura jer u kupatilo idemo sa motrcanglama. Zašto, pitaš se? Zato što nam se fensi slavina sjebala, pa da bi “prebacio“ vodu na tuš moraš da zahvatiš motorcanglama ono što je ostalo od tog dela i da vučeš kao manijak na gore. Ja sam, opet ustala vesela danas.

Pa sam se nešto smejala iako mi mnogo ‘ladno, čim temeratura padne ispod 35 stepeni, a kamoli kad tresne ovako dole i duva vetar i padne kiša. Ne, meni bilo smešno, i Čak Noris i neki klipovi na jutubetu, e ‘el znaš da Čak Noris razume žene? Dobar je….

Pa sam onda tako vesela otišla na pijacu sa mamom da kupim patlidžan da ga stavljam u zamrzivač, da pravim moju najfabulozniju pitu od plavoga paradajza. I “pao je dim“ u gradu i mnogo se teško disalo, al’ mama i ja smo se smejale dok sam ja ljubila bebe patlidžane kako su slatke. I dovukle smo kući 10 kg patlidžana da ja iseckam i spakujem u naš novi frižider i zamrzivač. Zove se Max, dala sam mu ime. Nov je. Kupili smo ga skoro, zato što nam je stari crk’o. Imali smo ga 2 godine i 20 dana, a garancija mu je bila 2 godine. I niko nije shvatio zašto je preminuo. Sve mu radi, al’ on neće. Nema veze sad imamo Maxa. Crn je. Frajer.

I onda sam ja tako vesela seckala i pakovala taj patlidžan, jedno dva sata, pa me malo zabolela ruka, i leđa, i noge, jerbo sam felerična, al’ nema veze. Kad mi prođe dijeta, jer nemam više 16 godina i gojim se na brzinu, ima da spremim moju fabuloznu pitu, pa ću da jedem i uživam i sve će bude lepo.

I tako, baš sam vesela

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 11, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Do 2

Kad sam prvi put pročitala pre par dana da je doneta nova odluka o radnom vremenu noćnih klubova do dva sata, umesto dosadašnjih pet, rekoh da oćutim, ko me šta pitao.

Al’ malopre čitam novine, a ono ceo članak bate. Naime kad se dogodila ona strašna tragedija u Boru, pre par meseci, kad je dečak umro u jednom noćnom klubu (izgažen od strane maloletnika), poduzeta je inicijativa da se smanji radno vreme noćnih klubova, i evo, sad će da je uvedu.

I to je budalaština. Totalna, glupa budalaština i šta me briga ko će šta da kaže.

Da se objasnim, kao prvo, mene generalno baš zabole dokle će klubovi da rade. Izlazim u jedan od njih samo, mogu da ne izađem, mogu da se vratim kući u 2, mogu da ga zatvorim ujutru sa sve osoboljem, pa da nastavim u jutarnju, mogu da se napijem preko dana, pa da spavam naredna dva.

Ali da mi neko kaže da će time da se reši ili da se bar spreči nasilje koje se događa, to baš osećam kao da me neko bitch-slapovao u facu.

Od kada se desila ta tragedija, vodi se računa o tome da maloletnici ne mogu da uđu lokal, i to je okej. Mada, opet, i taj koji izađe do 2 ili do 5, nebitno, neko ga je PUSTIO da izađe. Nečiji roditelji su pogledali svoju sedamnaestogodišnju ćerku koja izgleda kao da je ispala iz Vividovog porno filma, svu doteranu i verovatno joj rekli “Lepo se provedi, sine“.

I dobro. U 2 će kafane da se zatvore, a ti isti što se lepo provode i što se ubijaju će da odu do prvog kioska, kupe gomilu alkohola, posedaju po klupama, puste muziku na svojim ultra-mega-giga- mobilnim telefonima i ponašaju se potpuno isto. A i ide leto, lepo vreme, koga pa briga.

Majke mi, mnogo sam se izvnervirala, izgubila sam reči. Noćni klub je noćni klub. Tu treba da izlaze mladi ljudi, zato postoji. Mlada deca po defoltu ne bi trebalo da izlaze. Mlada decabi trebalo da imaju roditelje koji će da ih vaspitavaju i da im zabrane određene stvari.

Al’ dobro. Ovo je problem grada. Vlast se umešala. Ona rekla do 2. Okej. I sad više neće deca da se ubijaju, gaze i seku flašama po i ispred javnih lokala, sada će to da rade na malo privatnijim i zabačenijim mestima. Al’ bitno da će lepo da se provedu.

A nešto će valjda i lokalni izbori uskoro, a?

 
8 коментара

Објављено од стране на април 14, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , ,

Muteno, po tezama, vol II

– Pošto me više “strana“ u mom životu obavestilo da previše razmišljam i previše analiziram, rešila sam da razmišljam kao “common man“. E tako pri mom “običnom“ razmišljanju nije mi npr jasno ovo oko prinudne uprave u Boru. Retko gledam tv, još manje lokalnu nam našu televizuju, al’ me neko juče ispreseko da se još neka deca poubijala (nije bilo tačno, hvala Bogu), pa rekoh da vidim. I tu u’vatim izveštavanje sa prvog zasedanja prinudne uprave, i nešto mi ne bi jasno.
Naime, vidim sve iste face tamo. ‘Ajde dodali jednog novog. Ali opet sve isti. I ako su ti isti doveli ovaj grad u vr’ govana, kako će ti isti sad da ispadnu spasioci ovog grada? Bez ikakvog velikog razmišljanja, bez ikakvog prevelikog analiziranja, to nikako ne zvuči logično, pa ni najprostijem čoveku.

– Juče glavna vest bila ona o navodnom ubistvu – samoubistvu medijskih ličnosti. Jeste, žalosno, ali ovdašnje novine i crna hronika su puna sekira, pušaka, gaženja, silovanja itd, tako da opet ništa novo, osim što se radi o “poznatim“ ličnostima. Ono što meni nekako upalo u oko i uvo, dok sam štampala neki materijal za klince, a tv bio upaljen, jeste voditeljka koja je jedno 300 puta ponovila beživotna tela, kao da sama sebe hoće da uveri u to, a posebno komentar da su viđeni, od poznatih, kako na “mesto zločina“ dolaze “pevačica Goga Sekulić i imitator Karamela“. Zašto je to bitno, ja i dalje ne shvatam, ili sam samo možda preveliki cinik.

– Rekoh vam da sam sad nastavnica Ivana. I uglavnom umirem od smeha. ‘Ajde od dece, nego i od same sebe što sam nastavnica i što se ponašam kao jedna. Izgovorim neku “nastavničku stvar“ i odma’ dobijem poriv da se onesvestim od smeha što sam to rekla, ali ne smem. Tako da sve u svemu, zabavno mi.

– Od januara sedim kući i umirem od dosade, razvlačim se i ništa ne radim, počnem nedelju dana da radim i zvekne me gnojava angina. That’s my luck.

– A sad malo o sujeti. Nedavno sam imala razgovor u kojem mi je rečeno da je sujeta veoma opasna stvar, i da bi svet bio mnogo bolje i lakše mesto kada bi ljudi uspeli da iskontrolišu svoju sujetu. Čak i Al Paćino, u ulozi đavola u “Đavolovom advokatu“ kaže sa najđavolskijim smehom “ Vanity! Definitely my favourite sin“. Ja – sujetna! Mnogo. Priznajem, grešna sam. A ko pa nije? Grešan, mislim. Zato i imam onaj problem koji imam, a koji ne imenujem. Prošlog vikenda sam na jedno kratko vreme mislila da sam rešila taj problem. Ali nisam. Ublažila sam ga. Ali uspela sam bar da ga klasifikujem u stvar sujete. A kako će to da se završi, ne’am pojma. Obavestiću vas, to je sigurno

 
4 коментара

Објављено од стране на март 17, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Ništa posebno

Sad ću tresnem nešto, pa ću ga tresnem. Mnogo sam pametna. Bez nekakvih snobovskih zajebancija. Pametna sam. Znam, jesam. Doduše, i uvrnuta sam. Isto dosta.

I što sam starija i iskusnija, logično, sve sam pametnija i mudrija. I što sam pametnija i mudrija, sve mi je teže da živim u ovom gradu. Nemam dijalog. Ne mogu.

Zaključila sam da mi je najlepše da razgovaram sa roditeljima, porodicom i nekim njihovim prijateljima. Nisam snob, majke mi. Nije mi problem inteligencija ili obrazvanje ili tako nešto. Potreban mi je razum. Zdrav razum. ‘Oću razumne osobe. A njih sve teže i teže nalazim. Ljudi su uvek bili prsnuti, svako ima neku svoju muku, al’ ovo više je stvarno otišlo dođavola. Nemam dijalog. Težak je dijalog.

I šta? Ništa.

Juče sam obukla gaćice sa zvončićima, ja idem a one zvone, možda da dozovem nekog. A i malo da izađem da se proveselim. Al’ onda…ne znam kako da objasnim. Kao da se već ta noć desila. Odjednom sam znala ko će šta da mi kaže, ko će šta da uradi i kako da se ponaša. Prokleta, dosadna, rutina.

I drama. Mnogo drame. Velika koncentracija drame, čak i za mene ovako patetičnu. A i empatičnu. Opet sam se približila onome da ja sve razumem i patim zbog toga.

A nećeš vala! Ne, ne! Ne opet. Iako sam se sklonila u blagosloveni wc da u jednom trenutku vrisnem NE MOGU VIŠE, duboko sam udahnula posle vriska i nastavila.

Jebi ga, toliko dugo sam tražila otkrovenje, a njega nema. Znate onaj trip, kad sedite sami sa sobom i pitate silu “Šta propuštam? Šta ne shvatam? Šta treba da naučim?“

Mislim da sam trebala da naučim da nema ništa posebno. Da je to to. Dosadna, prokleta rutina. Da se ništa ne menja. Bar ovde. Da se ljudi ne menjaju. Osim na gore. Da ja nisam odgovorna što se ljudi menjaju na gore. I što je najvažnije, da ja ne mogu da ih spasim.

I opet šta sa tim? Ništa.
Vraćamo se na početak. Ja sam pametna. Uvrnuto pametna. Bor je premali za mene. Srbija je premala za mene. Svet je premali za mene. Ja sam pretesna za mene. A je l’ mogu nešto da promenim? Nikako.

Mogu da guram samo napred. I da volim one koje volim. I budem ja, sa sve manjim krugom ljudi koji razgovaraju sa mnom. I da čekam da izmisle međuzvezdano putovanje ili da stignu vanzemaljci. Do tad, STVARNO ništa posebno. Dosada je najgora bolest čovečanstva.

..i evo Goger mi je smetao dok sam ovo pisala, pa rekoh da ga spomenem. On je veseo…

 
5 коментара

Објављено од стране на фебруар 28, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Sada…

..nemamo ni VODU.

…al’ bar se topi sneg….

?!…

 
7 коментара

Објављено од стране на фебруар 27, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,

Ivning

‘Oću da se zakačim na fejs. Ne mogu, sporo nanu mu. U nedostatku ideja, (a neću da upalim tv, neću) krenem ja da jedem neke ajkule i da skidam krunu ajkulinom kralju. Glupo do zla Boga, al’ opuštajuće. Kad ono cap! Nema struje.

Prvo se izbezumim za komp, da ne crkne, šta ću onda? Onda tumaram po sveće i konsolidujem se sa roditeljima po dnevnoj sobi. Gledamo se kao telići. Izdržim 5 minuta i uzimam telefon (onaj pre hrista, jer nam “onaj“ drugi radi na struju, pa ne radi). Zovem elektrodistribuciju i uvek ljubazno (izbegavam da se derem zašto jaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa baš nemam struju??) pitam:

Dobro veče, zašto V mesna nema struju?

Imali smo ispad.

A kada očekujete da ispad bude popravljen?

Ne znamo, evo ekipa je “pripravna“

Hvala doviđenja.

Popričasmo malo u kući kako je kome bio dan, šta ko koga muči, madre mi pipne radjator, vidi da je leden i odustane. Ode žena da spava. Ionako je pola 1. Šta će nam struja i grejanje u pola 1 noću?

Mene nekako nostalgija hvata, setila se onih godina, kad Anka i ja dođosmo iz škole, isto nema grejanja, ‘ladno, nema struje, pa se mama i tata dosete da se igramo na slovo na slovo. Pod svetlošću sveća, sve nekako romantično. Prosto me pukla ta nostalgija, da žalim za lepšim vremenima. Samo sad, niko neće se igra na slovo na slovo.

Ćale i ja oštećeni, mama spava, gledamo se, ćutimo i pušimo, i on i ja navučeni na svu sveCku tehnologiju, ne znamo šta ćemo sa sobom. Noć je naša da vilenimo po kompjuterima.

Gledamo se tako, ne progovaramo, šetamo, gledamo kroz prozor, pošto nam trafo stanica ispred zgrade, pa malo desno, nit’ stiže ekipa, nit’ ništ’. Možda i oni misle da nam noću ne treba struja.

Prođe pola sata, ja mora zovem opet. Opet ja ljubazna i dobro veče i pitam jel’ identifikovali kvar, on meni kaže ne. Doviđenja. Pa sigurno da nisu, kad nisu ni došli.

Gledamo se opet ćalac i ja, i šta ćemo, na spavanje. Mene stra’ da legnem da spavam, šta ako se probudim a opet nema struje, mislim možda zaborave u toku noći?

Priznajemo poraz i odlazimo na spavanje.

 
9 коментара

Објављено од стране на фебруар 15, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,