RSS

Архиве ознака: deca

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Ma kakvi crni trbušnjaci….

Rekoh vam u prošlom povratničkom postu da sam se opet ugojila. Nazdravlje.

I isto vam rekoh da me boli dupe. Epa nije baš tako, malo sam vas slagala. Nisam se bacila na ona gladovanja kao što umem jerbo sam definitivno zaključila da ja VOLIM bre da jedem i da ne mogu toga da se odreknem.

Ali sam mudro zaključila da ću da se trudim da potrošim to što unesem, a to nije nimalo lako, jer unosim brate muški. Neće se lažemo. Nisam ja od onih što pričaju “ma i voda se lepi za mene“. Normalno da se sve “lepi“ kad jedem kao svinja. Tačka.

I tako ja idem svuda peške, od kako se otopio sneg, gde god treba, tamo – vamo. Čak idem posle posla (kad mogu) do prijatelja koji radi na skrooooz daleko na kraj grada, pa se vraćamo peške kući jer je on muškarac od 116 kila, pa da se stanjimo. Jes da 8 od 10 puta svratimo usput na neku klopu, al’ bitan je trud, da? 🙂

Elemmmm, ja juče imala milijardu i jednu obavezu, pa nisam stigla da uradim i svoju dnevne vežbice za smanjivanje pojasa oko strukića koji mi nenormalno ide na živce, pošto se u farmerke uvlačim kašikom za cipele.

Pridveče svratim do moje drugarice one najbolje u univerzumu i do onog dečka Ogija koji mi je najbolji drugar. On sad zna da me zove Ivana, a ne više Iana. Sad sklapamo cele rečenice, vodimo razgovore, znamo da brojimo do 10, pa i malo više, učimo boje, a znamo kako se kaže maca, kuca, zeka na engleskom, i tako još neke stvari.

I da se vratim na naslov. Kakvi bre crni trbušnjaci i vežbice?! To meni uopšte ne treba kad provedem sat vremena sa Ogijem. Nije ni čudo što mi drugarka ima ukupno 14 kila sa sve odećom.

On i ja smo šizeli i đuskali uz funky muziku osamdesetih, tako da sam aerobik precrtala sa liste za taj dan. Posle smo se valjali po tepihu i radili te iste trbušnjake dok smo učili da brojimo. Posle je bilo – Ivana donesi loptu, pa mogu i pilates da precrtam sa svoje liste.

Sve u svemu, kome trebaju trbušnjaci kad imam Ogija? Je l’ da? Da.

A vi vidite kakav je to frajer:

 
12 коментара

Објављено од стране на април 14, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , ,

Zašto nastavnice pričate stvari koje su ilegalne?

Ne znam da li je zbog odustajanja od moje zen prirode, da li je zbog toga što te ova zemlja tera da stvarno postaneš divljak i ludak, ili zbog toga što patim od biblijskog pms-a, ali ja poludeh ovih dana.

Sve nešto me dotiče mnogo. Ovo sa paradom i nadolazećim nasiljem me tera da emigriram, pizdim i šištim svakodnevno, pa onda dobijem nenormalan nagon za plakanjem.

Gde god se okrenem, šta god i koga god čujem imam želju da mu pričam : “ti si idiot! Ti si idiot! Ti si idiot!“ i tako u krug. Nemam strpljenja više za budale i budalaštine, tako da se krijem od ljudi.

Jedino gde mora da imam strpljenja je posao, gde treba neku decu da naučim nekim stvarima kao što su komunikacija, razmišljanje, nenasilje, prave vrednosti, sve ono šta ih ova država uči da je nebitno.

Nekim njihovim stavovima i razmišljanjima sam blago rečeno zaprepašćena, toliko, da nekad stvarno mislim da me zajebavaju. Ali, mirna sam, trudim se, objašnjavam, argumentujem i rukama i nogama. Ponekad vidim na nekom detetu da se zamislilo, pa prihvatam to kao ličnu pobedu.

Da ne grešim, ima i par izuzetaka. Izuzetne dece, čije bi roditelje izljubila, ali su retka.

Elem, držim malopre čas petom razredu. Učim ih da njihova uloga kao đaka u školi se ne zaustavlja kod pismenih zadataka i odgovaranja, već da imaju pravo i obavezu da unapređuju školu na svaki mogući način. Da imaju mogućnosti kroz razne institucije i kanale da urade to. Zatim ih pitam šta bi oni promenili da mogu. Ima tu smešnih predloga, ima loših, dobrih, izuzetnih i nemogućih.

Na pitanje zašto su neki nemogući, objašnjavam da je u našoj zemlji to nemoguće, jer nam sistem nije tako uređen, da naša zemlja dobro organizovana po tom pitanju.

Iz prve klupe, slatko devojče diže ruku:

– Nastavnice da li smem nešto da Vas pitam?
– Naravno
– Nije baš ovo što radimo…
– Reci?
– A kako Vi možete da govorite te ilegalne stvari?

Ja se zbunim do stojedaninazad. Udahnem duboko i pitam:

– Koje ilegalne stvari?
– Pa to, protivzakonito je da se priča da Srbija nije dobra, da nije dobro uređena…

Ja udahnem još jednom, duboko, sprečim paru da mi ne izađe iz ušiju, zatvorim oči da mi ne pođu suze i počnem polako da objašnjavam, najbolje što mogu, da bilo kakva kritika društva i sistema, osnovana ili neosnovana, nikako ne može biti ilegalna.

Koliko me je razumela, jebemliga.

Završi se čas, ja krenem kasnije kući, a sve mi se kuva, u glavi, stomaku i duši. Ne znam da li da se derem na nekog il’ da zaplačem. Pa jebem mu mater. To dete je peti razred, 12 godina i već je društveno uslovljena da o majčici Srbiji ne sme ništa loše da se kaže.

Ja ću umrem ovde. Majkemi

 
21 коментара

Објављено од стране на октобар 14, 2010 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

O nekim ozbiljnim stvarima

Htela sam danas da pišem o nekim sexy muškarcima, al’ me nešto pomete. Zelena je pisala o veoma ozbiljnoj temi, ja komentarisala, a als011 odgovorio. Da ne bi tamo nastavljala neke filozofije rekoh da pređem ovde kod mene.

Naime, rekoh u jednom trenutku da bih ja davala dozvole za rađanje dece. Als011 je na to postavio pitanja koje se granaju iz toga “Koliko je to pametno, ne dozvoliti nekim ljudima da imaju decu? Ko bi to određivao? Kako bi se neko od vas osećao kad bi mu u opštini neko rekao, „tebi je zabranjeno da rađaš“? Uostalom, deca se rađaju u braku iz ljubavi, nesporazumi nastaju kasnije.“

Prvo, moram da se uhvatim za ovo da se deca rađaju iz ljubavi. Ja jesam romantik, ali nekako ne mogu da se složim sa tim. Većina dece se začnu tokom pijanih noći, iz nepažnje ili zato što je kontracepcija zatajila. Ljudi koji planiraju decu, su obično oni koji imaju poteškoća da ih dobiju.

Ako ćemo i iskreno, deca se i prave i rađaju iz sebičnih razloga. Sada, da li je to čisto za produžavanje moje vrste, produžavanje mog prezimena, da ja ne budem sam, da ja imam nekog da volim i mene da voli. I okej, to uopšte nije tako strašno kao što zvuči.

Ali zaista mislim da neka vrsta kontrole kod začeća, rađanja i odgajanja dece treba da postoji. I nije to neka revolucionarna ideja. Platon je još u svojoj Državi pisao da bi deca trebala da pripadaju svima i da država ima obavezu da vodi računa o njihovom obrazovanju i vaspitanju.

E sada, ja ne mislim da “neko iz opštine“ može da ima toliku kontrolu pa da kaže: ti možeš, ti ne možeš, ali mislim da neki sistem treba da postoji.

Imamo dozvole za oružje, za lov, za pecanje zaboga, a za nešto tako ozbiljno, kao što je donošenje i odgajanje ljudskog bića na svet, nemamo. Ljudskog bića koje treba da raste, uči, živi i obogaćuje taj isti svet u kome živi.

Suočavamo se sa činjenicom da danas na svetu imamo mnogo probleme, što izazvane od strane čoveka, a što ne. Ali probleme koje čovek treba da rešava i kontroliše. A, nisam pesimista, samo realista, sve je manje i manje dobrih ljudi na svetu, sve je manje i manje pametnih ljudi, moralni kompasi su okrenuti i izokrenuti skroz, ljudi postaju inertni i sve više novcem orijentisani.

Ne mislim da su ljudi po prirodi dobri ili loši. Mislim da su neutralni. Mislim da čoveka čini čovekom upravo ta konstanta borba i izbor između dobre i loše strane u njemu. Današnje vaspitanje, ne vaspitanje, način života, obrazovanje… ma celokupan način življenja olakšava čoveku da bez mnogo krivice pređe na onu lošiju stranu u njemu.
I to je problem koji mene užasava. Deca koja danas rastu, koja će rasti treba da vode ovaj svet. A na šta će taj svet ličiti, to me još više plaši.

Pa kako sam ja onda to zamislila? Treba da postoji organ kome će se podnositi zahtevi za začeće (da, ovo sam mrtva ozbiljna rekla). Onda taj organ izvrši celokupan skrining buduće majke i oca, od zdravstvenih, psiholoških, ekonomskih, socijalnih i sredinskih faktora. Komplet. Ako ne prođu, ukazuje im se na to koje aspekte života treba da poprave. Ako prođu, dobijaju dozvolu, ali tu se nikako ne završava taj posao.

Ljudi koji vaspitavaju i obrazuju decu po školama, obdaništima i raznim ustanovama, moja da završe određene škole, zašto roditelji onda nemaju osnovne kurseve za to?

Tako da, kada roditelji dobiju dozvolu, imaju zakonsku obavezu da pohađaju i završavaju razne kurseve roditeljstva. I tu se njihov posao ne završava. Kako dete raste, država tj određeni organi proveravaju u kakvom domu to dete raste i kako se vaspitava, a roditelji u skladu sa detetovim razvojnim nivoima i karakteristikama imaju obavezu da pohađaju kurseve u skladu sa istim.

I tako. Znam da ovo zvuči faštički, nacistički, znam da nema teoretske šanse da ikada ovo bude primenjeno, ali ja zaista mislim da je potrebno. Situacija na ovom svetu je alarmanta, onda su i potrebne teške, nepopularne mere.

Aj’ sad’, udrite

 
30 коментара

Објављено од стране на март 31, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Vilina dolina

– Hajdemo do šumice i potoka, našle smo Aleksandra i ja novu vilinu dolinu!
– Jaoo ne mogu, mama i tata su mi rekli da odmah posle škole idem kući
– ‘aaaaajdeeeee, nećemo dugo
– ‘ajde

– gle evo su Miki i Dragan! ‘Ajde da se igramo. Kao mi smo princeze, a oni su prinčevi
– ‘ajde

Posle sat vremena

– ‘Ajmo kući
– ‘ajde još maaaaloooooooo
– Ja i Aleksandra idemo kući, a i sama si rekla da su ti mama i tata rekli da posle škole ideš kući
– Ma ostaću još malo
– Mi idemo, aj ćao
– Ćao

Kad je već počeo da pada mrak

– Leleeeeeee! Mora da idem kući ubiće me mama!
– Mi će te ispratimo, to dečaci rade.

Na putu do kuće

– Le – le, eno su ti mama i tata, traže te. Beeeežiiiiiiiimooo!

Ispred zgrade

– Sad kad uđemo u kuću, da odeš u sobu i da se spremiš za batine kakve nisi videla u životu
U sobi

Smeh
– Majku ti detinju, kako da te bijem tako!? (dete leži na krevetu, spuštenih pantalona)
– Šmrc
– Neću da te bijem, ali kažnjena si. Nema izlaska napolje dve nedelje i nema crtana nedelju dana
– Ali mama crrrrtaaaaniiii!! ‘el mogu bar pesme kad su da gledam?
– Ne
– Šmrc

Dnevna soba. Tata leži na kauču.

– Tata?
– Šta je bilo?
Ulazi u zagrljaj
– Tata volim te. ODUVEK sam te volela!

 
4 коментара

Објављено од стране на новембар 25, 2009 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , ,

Dva’espet

Da li ja gledala tv, neki filim ili emisiju, nebitno, postoje dve rečenice koje me zaista nerviraju:

1. Svaka žena još od devojčice zamišlja svoje venčanje. =
2. Svaka žena hoće da se uda.

Prvo i “prvenstveno“ zato što me izbezumljuje svaka vrsta generalizacije i stavljanje u fijoke. Bez bilo kakvih feminističkih sranja. Nervira me bilo šta što počinje sa “svi“, “sve“ i “svaki“ i “svaka“, a odnosi se na ljude.

Drugo, zato što stvarno nikad nisam zamišljala svoje jebeno venčanje. Nikad nisam sanjala o dekoracijama, cvetnim aranžmanima, listi gostiju, skulpturama od leda i svemu ostalom što vidim da neke glumice traže u filmovima. Nikad mi palo na pamet nije.

Zatim, venčanica mi je ubedljivo najružniji komad odeće i koliko god buljila u svaku od njih, nikad ni jednu jedinu nisam videla da mi se dopada, niti sam bilo kako mogla da se zamislim u njoj. I najneprkatičniji deo odeće je. Možeš da je obučeš samo jednom. Čak i ako se budeš udavao više puta, ne možeš da obučeš prethodnu jer je to ne znam baksuz, nije u redu, muž će ti bude ljubomoran i bla bla bla.

Treće, meni ćale topličanin, ako se i ‘oću udam i to bude po “narodnim“ običajima, odma’ zamišljam jadnog ćaleta kako treba da ide “s buklijom“ da zove goste, a on siroma ne pije već jako dugo vremena. I tu mi mozak staje, dalje ne mogu.

Zašto pričam o ovome? Zato što mi rođendan. Danas. Napunih 25 godina. Ništa mnogo, lepe godine. Ali rekoh vam već više puta da me rođendani izbezumljuju celog života i da padam u depresiju. Od malena. Od toga da me deca baš nisu volela, pa ti mama napravi za rođendan kiflice, dekoracije i sve propratne zajebancije, a tebi niko ne dođe na rođendan. Ili ti dođu dvoje – troje. Ili da ti je rođendan, a tebi cela generacija ode na ekskurziju u Grčku. A ti ne možeš. Pa do toga, da kako se cifra koju punim povećava, sve vrtim dosadašnji so called life i padam u depresiju.

Zašto udaja i venčanice? Pa zato što sa 25 godina nikako nisam zamišljala svoj život ovako. Okej, obično se ne ostvaruje većina onog što želimo. Ali, ja živim sa mamom i tatom. Imam svoju sobu. Nemam izvore prihoda. I ubija me taj parizitski način života. Mislim, nisam parizit, studirala sam, nije da ništa ne radim, ali me opet kolje. Ne volim što tako živim, pa ne volim.
Zato što sa 25 godina, nikako nisam zamišljala da budem udata, ali nisam zamišljala nikad ni da ću biti sama. Da ću imati nekog ko će da me doprati i dočeka. Da sedne sa mnom da odgleda film. Da me poljubi. Da me voli. Da se svađa sa mnom. Da ću imati ja nekog da otpratim i dočekam. A to, ne mora pod obavezno da bude muž, sa velikim M.

I najbolnije, nikako se nisam zamišljala bez dece. To je moja ljuta rana. Htela sam da budem mama i htela sam da budem mlada mama. Sebi sam još odavno ispostavljale neke rokove, koje sada vidim da jesu smešni, ali sam se u ovim godinama videla sa bar jednim detetom.

I pizdim zbog toga što treba da se pravdam zbog toga što želim decu. Čekaj, to ti neće pobegne, završi fakultet, zaposli se, nađi stan, čekaj sve uslove. Nikad neće biti svi uslovi. Nikada neće biti savršeno vreme. Uvek će nešto faliti. A vreme prolazi. I prolazi.

A ja sedim u narandžastoj sobici, kod mame i tate u stanu, sama i bez dece. Doduše, sutra ću diplomirati, ali kad nekako stavim na vagu…

Dobro jutro.

 
25 коментара

Објављено од стране на септембар 28, 2009 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , ,

Kad bih ja bila neka vlast…


…bila bih totalni tiranin… Šalim se, ne bih. Ali inspirisao me čika Iva svojim komentarom o demokratiji. Naime, kontam ja da je demokratija, kao takva, najbolje državno uređenje koje “na papiru“ postoji. Ljudi nisu smislili ništa bolje. Ali upravo u tome je problem. U ljudima. Da demokratija ostane samo na papiru, svet bi bio savršen.

Ali ne, demokratija je vladavina naroda. Narod su ljudi. Ljudi su – stoka. Pa ne baš stoka, ali ljudi su glupi, uskogrudi, puni predrasuda, sitne duše, imaju cenu i da ne nabrajam dalje, shvatate poentu.

E zato sam ja za nešto, što u svom privatnom rečniku nazivam, kao čist elitizam. Ljudi smo. Na planeti zemlji. Koja se nalazi u beskonačnom svemiru za koji još nije neoborivo dokazano kako je uopšte nastao. Nemamo pojma zašto smo ovde. Imamo mozak čiji zanemarljivi procenat koristimo. Smatram da svako od nas ima OBAVEZU, kao ljudsko biće da se razvija. Intelektualno. Da misli. Da misli bolje, da uči, istražuje, sumnja.

E zato ne verujem u demokratiju. Zato što 95% čovečanstva (po mojoj slobodnoj proceni) nije svesno svoje obaveze za razvitkom. A njihov glas vredi isto kao i moj, a pošto ih ima više, oni meni određuju život i sudbinu. E pa neću! Kao što je Antonije Pušić – Rambo jednom izjavio da ne glasa upravo zbog ovoga. Kazao je da bi glasao samo kada bi se njegov glas vrednovao kao hiljadu ili više.

Ja glasam, nemojte pogrešno da me shvatitite, ali sam i dalje za taj moj elitizam. Tako da, kada bih ja bila neka vlast…

… uvela bih dozvole za rađanje i podizanje dece. Nazovite me fašistom, nacistom ili kako god hoćete, ali dozvole za vožnju i oružije postoje. Znači ne može svako da vozi i da puca, ali svako može da ima decu. Znam ja da se sada tu mešaju osnovna ljudska prava, ali brate neki red mora da postoji. Hoćeš da imaš decu, prijaviš se nekom nadzornom organu. Oni vide da li si narkoman, lud, alkoholičar ili tako nešto. Ako nisi – šalju te na kurs. Predavanja. Osnove pedagogije, psihologije, vaspitanja, opšte kulture. Pa polažu test. Oba roditelja. Ako položiš, dobijaš dozvolu pa praviš decu. Kada je dete na putu, opet obavezni kursevi roditeljstva. Kada se dete rodi, kao kod Platona mislim, isti taj nadzorni organ proverava da li roditelji opravdavaju svoji dozvolu. Molim lepo, linčujte me, ali tako mislim.

…uvela bih one Dedine lokalne samouprave u kojima bi radio samo jedan čovek i sve ostalo bi bilo kompjuterizovano

… uvela bih poreze i drakonske kazne za nekulturu. Ako hoćeš da se baviš muzikom koja neguje nekulturu ima da plaćaš i plaćaš. Pa ti vidi ako ti se isplati. Ako baciš đubre na ulicu i tu ima mnogo da plaćaš. Udri po džepu za takve stvari, dok se neki ne nauče

… nastavnici u školama bi isto bili stalno lincencirani za rad

…. Svaki građanin bi polagao test minimum opšteg obrazovanja i kulture. Naravno da ne mislim da svi traba da budu fakultetski obrazovani. Neko treba, jel’te i klozete da čisti, ali minim kulture treba da se zna. Minimum pročitanih knjiga. Da zna u ukrštenim rečima da napiše da je hemijska oznaka za gvožđe Fe, a ne da piše Gv.

I tako, mogla bih ja ovako do sutra, ali prve dve moje stavke kada bi se ostvarile, ovaj svet bi bio neuporedivo bolje mesto.

Znam.
Ne pitam vas 😀

Čist elitizam….

 
19 коментара

Објављено од стране на април 14, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , ,