RSS

Архиве ознака: detinjstvo

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,