RSS

Архиве ознака: društvo

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Zašto nastavnice pričate stvari koje su ilegalne?

Ne znam da li je zbog odustajanja od moje zen prirode, da li je zbog toga što te ova zemlja tera da stvarno postaneš divljak i ludak, ili zbog toga što patim od biblijskog pms-a, ali ja poludeh ovih dana.

Sve nešto me dotiče mnogo. Ovo sa paradom i nadolazećim nasiljem me tera da emigriram, pizdim i šištim svakodnevno, pa onda dobijem nenormalan nagon za plakanjem.

Gde god se okrenem, šta god i koga god čujem imam želju da mu pričam : “ti si idiot! Ti si idiot! Ti si idiot!“ i tako u krug. Nemam strpljenja više za budale i budalaštine, tako da se krijem od ljudi.

Jedino gde mora da imam strpljenja je posao, gde treba neku decu da naučim nekim stvarima kao što su komunikacija, razmišljanje, nenasilje, prave vrednosti, sve ono šta ih ova država uči da je nebitno.

Nekim njihovim stavovima i razmišljanjima sam blago rečeno zaprepašćena, toliko, da nekad stvarno mislim da me zajebavaju. Ali, mirna sam, trudim se, objašnjavam, argumentujem i rukama i nogama. Ponekad vidim na nekom detetu da se zamislilo, pa prihvatam to kao ličnu pobedu.

Da ne grešim, ima i par izuzetaka. Izuzetne dece, čije bi roditelje izljubila, ali su retka.

Elem, držim malopre čas petom razredu. Učim ih da njihova uloga kao đaka u školi se ne zaustavlja kod pismenih zadataka i odgovaranja, već da imaju pravo i obavezu da unapređuju školu na svaki mogući način. Da imaju mogućnosti kroz razne institucije i kanale da urade to. Zatim ih pitam šta bi oni promenili da mogu. Ima tu smešnih predloga, ima loših, dobrih, izuzetnih i nemogućih.

Na pitanje zašto su neki nemogući, objašnjavam da je u našoj zemlji to nemoguće, jer nam sistem nije tako uređen, da naša zemlja dobro organizovana po tom pitanju.

Iz prve klupe, slatko devojče diže ruku:

– Nastavnice da li smem nešto da Vas pitam?
– Naravno
– Nije baš ovo što radimo…
– Reci?
– A kako Vi možete da govorite te ilegalne stvari?

Ja se zbunim do stojedaninazad. Udahnem duboko i pitam:

– Koje ilegalne stvari?
– Pa to, protivzakonito je da se priča da Srbija nije dobra, da nije dobro uređena…

Ja udahnem još jednom, duboko, sprečim paru da mi ne izađe iz ušiju, zatvorim oči da mi ne pođu suze i počnem polako da objašnjavam, najbolje što mogu, da bilo kakva kritika društva i sistema, osnovana ili neosnovana, nikako ne može biti ilegalna.

Koliko me je razumela, jebemliga.

Završi se čas, ja krenem kasnije kući, a sve mi se kuva, u glavi, stomaku i duši. Ne znam da li da se derem na nekog il’ da zaplačem. Pa jebem mu mater. To dete je peti razred, 12 godina i već je društveno uslovljena da o majčici Srbiji ne sme ništa loše da se kaže.

Ja ću umrem ovde. Majkemi

 
21 коментара

Објављено од стране на октобар 14, 2010 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Kol’ko dugo nisam pisala, zaboravila sam da smislim naslov (Ima dobre muzike)

Čudno je kad naučiš da ćutiš. Stvarno mi dobro ide. Zaprepastila sam samu sebe. Nemam više potrebu da svima kažem SVE. Dobro biram. Tako da mi to malo otežava pisanje na blogu.

A i nije samo to. Bukvalno nemam vremena. Malo sam regresirala. U stvari ne znam koja je ovo faza mog života. Možda treba malo da obnovim razvojnu psihologiju.

Na godišnjem sam. Još malo. Ali kao da sam na raspustu. Maksimalno ga koristim i nemam nameru da stanem. Putujem, ludujem, zezam se, izlazim, vraćam se u ranim jutarnjim časovima, veselim se, družim se. Pomeram svoje granice impulsivnosti. I što je najlepše, uživam u svakom trenutku.

Pomenula sam u nekom od prošlih postova da sam toliko dugo bila tužna da sam zaboravila kako je dobro osećati se dobro. Ja sam dobro. Srećna sam, zaista. Nije mi život odjednom postao, savršen, daleko od toga.

Evo baš pre neki dan sam imala neki privatni haos, nešto što me povredilo i isteralo iz takta, ali ja nisam reagovala na to kako bi obično. Dopustila sam da prođe kroz mene, da ga izanaliziram, da objektivno sagledam svoju ulogu u tome, razmotrim svoju i tuđu krivicu, da shvatim da ništa ne mogu da uradim povodom toga, i da nema svrhe da depresiram oko toga, život će već da odradi svoje, svojim tokom. I šta god bude, biće okej.

I trudim se, kroz svu zabavu, da reorganizujem svoj život. Pokušavam da promenim zaposlenje i stambeno pitanje. ‘Oću da se “relociram“. Negde gde ću imati mnogo više mogućnosti i izbora. I tako sam malo jurila i tražila i kao našla nešto. Ali to nije ispalo kako sam ja zamišljala. Ne može tako. Pa sam malo bila tužna i uplašila sam se da ću ceo život da živim u Boru, sa mamom i tatom, u narandžastoj sobici. Ali neće biti tako, ne odustajem. Imam još hiljadu opcija i probaću nešto, i uspeću u tome. Jer sam ja Ivana, i ja sam neuništiva i ja mogu sve.

I bila je Gitarijada. I svirala su Bjesovi. Bjesovi su jedan od retkih bendova sa našeg govornog područja koje ja slušam. Fenomenalni su mi, i odavno sam zaljubljena u njihovu muziku. I nikada nisam uspela da ih čujem uživo. Nekako, kad god su oni svirali u Bg-u, dok sam ja živela tamo, ja sam bila u Boru, ili nisam imala para, ili tako neka glupost. Sad skoro, kad su svirali u Negotinu, ja sam morala da radim i nisam mogla da odem.
Kada sam čula da nastupaju na Gitarijadi, čvrsto sam rešila da ih ne propustim. U to vreme mi se palo neko putovanje u Beograd. Uspela sam da sve reorganizujem i obavim oba.

I eto mene na Bjesovima! Sa finim društvom, razveseljeni od alkohola, čekamo do 4 sata ujutru, trpimo Đorđa Davida da bismo čuli Bjesove. I na neki način to je bilo super, jer su ostali oni koji iskreno vole Bjesove.

I šta da vam kažem? Ne da me nisu razočarali, nego su mi samo zacrtali da više nikada ni jedan njihov koncert ne propustim, jer sam mnogo do sada već propustila. Evo, i sad se ježim kad se setim. Već sviće, Marinko urla Sve će se doznati, ja skačem, i pevam i šizim, okrenem se, vidim moje prijatelje kako to isto rade, i srećna sam.

I to je to.

A vi slušajte malo muziku. Dobra je. Ja idem da iskoristim i današnji dan

 
3 коментара

Објављено од стране на август 10, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Ko o čemu, deca o nauci i umetnosti


Ja sad dobro, i više nisam toliko dete, ali se i dalje deklarišem kao jedno. Mislim, živim kod mame i tate, nemam izvore prihoda tako da sam po definiciji (mojoj) još uvek dete.

I tako ovo dete sinoć malo izašlo da se vidi sa drugarima. Po klupicama. Zaklela sam se da neću više na određena mesta da idem, pa mi lepo po klupicama. I lepo vreme, dobro malo mi ‘ladno, ja još uvek radim po Afričkom vremenu, no dobro. Skrenula sam sa teme.

Reci ne drogama. Rekla sam ne. Kao i moje društvance od sinoć. Treba mi bre kamera u oku da snima situacije koje ja, ma koliko bila rečita i sarkastična, ne mogu da prenesem onako genijalno i nebulozno kakve jesu.

Ako vas interesuje šta vaša deca rade uveče kada izađu, evo ja ću da vam kažem. Skupe se njih 5 – 6, sednu na neku zabačenu klupicu, na nekom mračnom mestu, kupe pivo, i dobar deo svog razgovora posvete….fekalijama! Da, da fekalijama, izmetu ili ako već ‘oćete – govnima.

I to nisu neki prostački razgovori, to su bre iscrpni eleaborati sa osvrtom na gastronomiju, književnost, umetnost, film itd. Tako npr, raspravljalo se o pijanom govnetu, koje je vrlo zajebano i zavisi od količine i vrste alkohola popiveno prethodne noći. Dotaknut je i socijalni aspekt onoga ko uđe u toalet posle pijanog govneta. Zatim se raspravljalo o arhitekturi onoga što izađe i kako se “namesti“. Pa o kreativnim načinima kako se otarasiti istog. Pa se setismo jednog čoveka, koga na žalost znamo, kako je krativan bio i u svom “desposal“ poslu uoptrebio viljušku i nož, ne bi li dotično govno skratio na prihvatljive delove. Genijalno.

Bilo je tu i priče o revoluciji i borbi za prava kada ne dobijete četku za wc, pa rešite da iz protesta ne čistite ništa, pa priroda sama, fantastična kakva jeste, napravi genijalne oblike, skulpture i instalacije uz kolaboraciju vode koja curi iz vodokotlića.

Spomenula sam i književnost. Da. To je moja uloga, jebi ga, ja sam ipak štreber i “reader“. Ima tu neke “Otkačene priče Latinske Amerike“, pa jedna priča se bavi o tipu koji proriče sudbinu iz fekalija. “Gledanje u šolju“ dobija totalno novu dimenziju. Tip je bio totalno temeljan da je dokumentovao boju, oblike, gustinu, čvrstinu, mirise i od toga sebi napravio foto album. Na kraju je prorekao sopstvenu smrt. Što pa da ne? Na šta se moj frend nadovezao da taj fenomen već postoji u umetnosti, sedmoj umetnosti tačnije, u “Poslednjem kineskom caru“, gde se kuhinja mlađahnog cara određuje na osnovu već pomenutog govneta. Evnuh lepo omiriše nošu i zaključi koje namirnice su potrebne za pravilan razvoj cara. Preteče nutricionista, šta li?

I tako… Šta sam ‘tela ovim da vam kažem? A da. A vi se tu brinete da vam se deca drogiraju, piju ili su u lošem društvu…

 
7 коментара

Објављено од стране на август 14, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , ,

Tunis, deo treći – NIGHTLIFE

Još u Boru, kada smo uplaćivali more, srele smo A. i ja nekog tipa koji je letovao u istom mestu i rekao nam je da je mnogoooo dosadno i da nema ničega. Ja ne znam gde je on bio.

Dve važne činjenice za aš noćni život. Imale smo bar u hotelu sa svakodnevnim dešavanjima. Jako bitno. A drugo, rekla sam vam da smo prvog dana upoznale G. I Z. Z. Je već treću godinu u Tunisu, zbog Habibi situacije i imale smo tu sreću da zbog nje znamo kada, gde i kako da odemo. Ali to su one zvezde i univerzum koji je namestio da bude sve kako treba.

Ali prvo bar. Svake večeri u 21.30 počinje neko dešavanje i program u baru. Njihov koncept (koncept hotela, ne animatora) zabave se razlikuje od našeg koncepta zabave. Mene sve to nekako slatko podseća na poljsku nastavu u trećem razredu osnovne škole u Sokobanji kada postoje razne tematske večeri. Ali, umesto da se durimo kao neki Srbi koji su bili i da gledamo sve sa visine, mi smo se trudile da učestvujemo u svakoj vrsti zabave i svaki put smo se ludo zabavljale.

Prve večeri u baru smo imali muzički kviz, pogađanje pesama. Pogodite ko je pobedio? Pa mi naravno. Nagrada – flaša tunižanskog šampanjca. Mi smo već bile potkovane Celtiom, tako da smo i šampanjac slistile bez problema. Veče smo nastavile u Saloonu. Saloon je, pa meni, najbolja kafana u kojoj sam bila. Saloon se nalazi u Susu, na 5 kilometara od Porta. Zahvaljujući Z., koja nas je naučila cake, uvek smo se vozile jeftinije taksijem iako smo po noćnoj tarifi. Taksiste sam obožavala. Svakog sam malterirala pričajući mu kako sam lepa i savršena. Umirale smo od smeha.

Saloon. Disko u podrumu. Kao pećina. Atmosfera neverovatna. NEVEROVATNA! Prvo veče smo još iz bara iz hotela, nas 5, povele dva nemca i jednu belgijanku. Onako nacirkane upale u Saloon. A tamo haos. Divljanje. Svi igraju. Ima i turista i tunižana. Svi raspoloženi. Devojke bose. Letnji hitovi. Mi se odmah pridružile zabavi i ukrale svu pažnju. A. je majstor za komunikaciju i za privlačenje turista u naše društvo. Ivana ima cigansku dušu i svi tunižani su njeni omiljeni drugari. To veče su Ivana i konobar Nizar postali najbolji drugari na “jebi si mater“. Svaki sledeći put kada smo se pojavili u Saloonu, Nizar nam je nalazio najbolja mesta za igranje, rezervisao nam stolove (u jednom trenutku nam je ekipa brojala 13 ljudi), vodio računa o nama, terao pijavice koje se zalepe itd. Nizar je car! Nizar je moj prijatelj!!

Photobucket

Ne znam kako da vam tačno opišem atmosferu u Saloonu. Imate 300 ljudi. Svi igraju, znoje se, piju, dobro provode, luduju. Ima onih udaraljki i u toku noći kreće da se lupa. Svima srce kuca kao jedno. Neverovatno. Tu energiju nikada ranije nisam osetila i ne umem da je opišem nekome ko nije bio tamo. Zato smo i najviše izlazili tamo. I uvek je bilo fenomenalno.

Photobucket

Jedno od večeri smo otišli u popularnu diskoteku Bora – Bora. Još u Srbiji, ljudi su nam pričali da se tamo mora otići. To je najbolja diskoteka u celom Tunisu, ma celoj Africi. I skockasmo se mi kao za crveni tepih i uputismo tamo.

Photobucket

Bora – Bora je nenormalno ogroman prostor. OGROMAN. Imaju neke baklje, ogroman stejdž, dj je “negde“ gore. I izvode razne performanse. Neko svira neku violinu, neke igračice (najbolje ribe koje sam videla u životu), čuda i čudesa na sve strane. Neka koja se vere po nekom konopcu, ljudi na štulama kroz publiku, baš je onako…ali džabe! Pozerajsko je mesto skroz. Ljudi tu izlaze da vide i budu viđeni. Nema one Saloonske atmosfere. Nema iskrene zajebancije i dobrog provoda. Nemojte pogrešno da me razumete, odigrale smo mi i tu, i zezale se, ali nije to to. U dva smo već krenuli kući, dok smo u Saloonu dočekivale fajront.

Bili smo i u Portu, u nekoj diskotici Platinum. Isto full mesto (ne mogu da verujem da sam rekla full), muzikca za leto, ali opet pozeraj. Doveli devojke da ih pokažu. I tu smo im do dva pokazali kako se densuje i otišle kući.

Što se tiče tematskih večeri u baru hotela, imali smo jedno veče nastup tranvestita. Ja se oduševih. Bilo ih je dvojica ili trojica, nisam uspela da provalim. Imitirali su slavne pevačice – Witney Houston, Shakira, Anastasia, Gloria Gaynor…Totalno su cool kada su na sceni i istinski zabavljači su. Kada sam htela da razgovaram sa njima, onda vidiš koje su to teške budale. Okreću glave kao prave primadone i neće da pričaju, uopšte. Mnogo sam se smejala.

Photobucket

Sledeće veče gde smo bile glavne, je veče karaoka. Čim sam čula karaoke, odmah sam odlepila. Moram napomenuti da je to bilo veče kada smo se vratili iz Sahare, da sam bila bolesna, pod temperaturom, zapušenog nosa i promuklog glasa, ali opet sam pevala. Iz sveg glasa. Koliko god me držao. Puk’o kod treće pesme – Like a prayer, Madonna. Šteta. I M. je pevala i pravile smo atmosferu. Te večeri smo bile preumorne od Sahare, za izlazak, pa smo rešile da dovedemo izlazak u bar. Kad god se tematska večer u baru završi, ljudi posede još malo i raziđu se. Ali ovo veče im nismo dali. Animatoru i dj Alexu smo rekle da pušta ludu muziku i napravile smo atmosferu samo takvu. Sve smo ih digli na noge, a koliko je dobro bilo, govori i to da su ljudi, koji nisu gosti hotela čuli i došli u bar da se zezaju sa nama. Ma šašavo.

Photobucket

Imali smo i izbor za mis. Majke mi. M. i Z.su učestvovale. Mnogo smešno. Nešto su kao izvodile trbušni ples, pa sexy hod i ples, a posle je to sve prešlo u zajebanciju u kojoj su glumili obavljanje jutarnje toalete. Koliko je nebulozno toliko je i smešno. Raspali smo se od smeha, jer animatori stvarno znaju svoj posao. Na kraju su sve misice dobile koktele i diplomu. Poljska nastava, kažem vam.

Imali smo i tradicionalno folklorno veče u baru. Izvodili su svakakve kerefeke, plesove, držali piva na glavi, krčage, igrali trbušne plesove i vodili publiku da igra sa njima. Naravno da sam igrala. Toliko sam dobro mrdala, da mi je jedna od njih pokazala da treba malo i grudima da mrdam, na šta sam joj ja pokazala da nemam čime. Onda je ona prsla od smeha.

Photobucket

Sve u svemu, nikada nam nije bilo dosadno. Iako smo najviše vremena provodili u Saloonu, nikada se nismo smorile. Poslednje veče, pred naš odlazak, bilo je afričko veče. Palme na sve strane, crnci koji udaraju u bubnjeve, neke vatre. Ma ludnica!

Photobucket

Apsolutno sam svesna da ovo nikako ne prikazuje pravo stanje stvari, ali ljudi, ako se nekada nađete u Tunisu, obavezno idite u Saloon, koji se nalazi u Susu. Biće vam jasno o čemu pričam!

Nastaviće se…

 
8 коментара

Објављено од стране на август 4, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Bila – vratila se


– Otišla
– Namestila nokte
– Šetala
– Pila kafu sa kerom Đoletom
– Spasila kornjaču
– Slušala kišu
– Stekla prijatelje
– Obnovila stara prijateljstva
– Učila da u uživam u samoći
– Pričala svoje probleme
– Slušala tuđe probleme
– Izlazila
– Smejala se
– Odgledala film In Bruges (odličan, obavezno pogledati)
– Flertovala ?! 😀
– Sanjala
– Oprostila…..sebi
– Vratila se

I? Ništa. Nisam imala ono otkrovenje kakvo želim već neko vreme. Nisam shvatila ništa posebno….osim da cerovatno nikada neću imati to moje “otkrovenje“. Taj momenat u kome će mi biti sve jasno. I to je okej. Sada učim da živim u momentu, da ne pravim planove… da uživam. I to je to.

Kako ste vi?

 
10 коментара

Објављено од стране на јун 10, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

They make me smile….

Gledam jutros moju statistiku i vidim da najviše poseta imam kada pišem o mojim dragim ljudima. O sestri, porodici, tati, lepšoj polovini tako to.

Što me je navelo da razmišljam da nisam pisala o nekim drugim važnim ljudima u mom životu, koje beskrajno volim. A to je greška. Velika.

Pričala sam vam o tome da mi je malo teže da nađem prijatelje, da sam odrastala usamljena, da sam se dosta razočaravala u ljude i bila strašno povređivana od strane istih.

Tokom godina sam stekla par prijatelja, svako za “različitu upotrebu“, ljude koje neopisivo volim, i koji su tu za mene i ja sam tu za njih. O njima hoću da pišem sada.

Prvo Burton. Njemu sam ime na ovom blogu već spomenula i jedino ime koje spominjem. Zato što sam 100% ubeđena da se nikada neće naljutiti zbog toga i zato što se ja njime PONOSIM što je moj prijatelj i hoću to SVIMA, UVEK da kažem.

Taj čovek je neverovatan. Znamo se jako dugo, ima veliku ulogu u mom odrastanju, obrazovanju, kreiranju muzičkih ukusa i još svašta po nešto. On je savršen prijatelj i evo počinjem da brljam i da ne znam šta prvo da napišem.

Nikada, ali NIKADA me nije osuđivao zbog bilo kog mog postupka, ni zbog onih najglupljih. Uvek je bio tu za mene, da sasluša, da me pušta da analiziram do besvesti, da premotavam i unapred i unazad, da histerišem, da vičem…. Uvek je tu da sasluša kada treba. Dovoljno me zna, da mi vrlo retko i oprezno daje savete kada mu ja ne tražim. I dovoljno je čovek, da se ne naljuti kada ja te savete (vrlo često) ne poslušam. Još me posle sluša opet kako histerišem i plačem i analiziram do besvesti.

Mislim da nema osobe na svetu koja me bolje poznaje od njega. Koja razume svaku moju misao, moj postupak, svaku moju glupost i svaku moju tajnu. Sva moja zaljubljivanja, moje patnje, moje sreće i moje bolesti.

Burton je moj prijatelj i uvek je bio tu za mene kada treba. Ja ga volim. Volim i to što se ne moramo viđati svaki dan, što i ne radimo. Volim naše prijateljstvo, što smo u stanju da se ne vidimo i čujemo godinama (mada se nikada nije desilo) i da opet bude kao da smo se videli dan pre.

Mogu ja sada ovde da pišem i kako i šta sam ja radila za njega, da pokažem da je to uzajamno prijateljstvo (glupe li rečenice), ali to bi izgledalo kao da hvalim sama sebe. A to neću! Hoću da hvalim moje divne prijatelje!

Zatim imamo Goyu. Začetnika metasinkrizma, čoveka čiji link sam vam ostavljala više puta, da biste čitali njegove fenomenalne stvari.

Goyu sam upoznala kada sam bila najluđa. Sa 16 godina, glupa i tupa, željna svega i svačega. Upoznali smo se jedno veče, sasvim slučajno, a onda sam se ja polomila i prevrnula par ljudi da bih dobila njegov broj telefona da ga zovem da ga pitam da li hoće da budemo najbolji drugari.

Goya je veeeeoma pametan. I načitan. Pored njega sam počela još više da čitam da bih mu parirala. Hvala mu na tome.

Goya me je razumeo u mom ludilu. Našli smo se tu. Sličan smisao za humor, slična želja i način divljanja u tom periodu. Sa njim imam nezaboravne, najnebuloznije i najzabavnije situacije.

Goya sada živi malo drugačijim životom u drugom gradu. Ali znam da mi je prijatelj. I nedostaje mi. Veoma često. Moram otići uskoro u posetu.

Eee tu je onda B. Moja prijateljica. Znamo se još od osnovne škole, i životni putevi su nam se često ukrštali, jezivo, u isto vreme smo imale iste situacije i iste momke čak, ali smo prijateljice postale tek, otprilike, dve godine. Sada moj život nikako ne mogu da zamislim bez nje u njemu. Draga, dobra, emotivna, jaka, snažna, prijatelj, moja B.!

Lepa! Prelepa, jaka žena! Zbog jezivo sličnog razvojnog puta, tačno se razumemo kada nam je potrebno da divljamo, a kada da pijemo kafe i razgovaramo. Volim je baš zbog toga. Što se prepoznamo u divljanju, najluđem. Što umemo da prevrnemo kafanu, a isto tako umemo da se zaplačemo i rasplačemo do besvesti zajedno.

Prosto mi nekada dođe žao što ranije nismo postale ovakve prijateljice, ali mi je jasno da smo neki određeni put morale preći da se ovako dugo razumemo.

J.! Ogijeva mama. Drugar. Drugarčina! Najjače stvorenje na kugloj zemaljskoj. Najpraktičnije. Nema problema koji ona ne može da reši. Nema prepreke koju ona ne može da premosti. Nema reči koja ona ne može da izgovori. Divim joj se na toliko mnogo načina da ne umem da ih napišem.

Kada smo se upoznale, htela je da me izbije. Sa razlogom. A onda su pomorandže, sa moje strane, spasile i započele celo naše drugarstvo. J. je drugar. Ko nema jednu J. u svom životu, taj ne zna šta propušta. Ona obogaćuje moj život na nebrojano mnogo načina. Divim joj se sa kojom snagom rešava sve svoje probleme i prepreke u životu. Srećna sam, neizmerno, što je sada sredila svoj život. I evo, odma’ mi se plače.

M. je bio moj prijatelj. Nadam se da još uvek jeste. Samo je sada malo…away. Život ga je odveo na drugu stranu. Čekam da se vrati sa te strane. Dočekaću ga raširenih ruku. Jedva čekam taj dan. I strpljiva sam. Ne požurujem ništa, čekam i volim ga potpuno isto. Samo mi nedostaje.

Još jedna osoba u mom životu koja me ne osuđuje i prihvata me ovakvu, blesavu, kakva jesam. Doduše, mizantrop, kakav jeste, uvek mi kaže šta ne valja. I da sam kučka, i da sam nezrela, i da sam majmun, i da sam nebulozna i neshvatljiva i sve. Ali me i dalje voli. I prihvata.

Bez njega, moje studiranje nikada ne bi bilo isto. Bezbrojni, kilometarski razgovori telefonom i razglabanje o najnebuloznijim stvarima. Osoba koja može da me natera da izgovaram reč “limun“ dvesta puta sama u sobi i da umirem od smeha. Bruce Willis maratoni i svi filmovi u kome se svet spašava od neke katastrofe… Nisam ni bila svesna koliko mi sve ovo nedostaje dok nisam napisala.

M. mi nedostaje i jedva čekam da mi se prijatelj vrati.

Ja ove ljude ludački volim. Za njih ću da ubijem, osakatim, povredim, odem u Sibir, sve šta treba. Ja sam srećna devojka/žena(?). Ja sam najbogatija na svetu. I zahvaljujem se, skoro svakog dana, na njima. I šta čovek može poželeti više?

 
13 коментара

Објављено од стране на мај 13, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,