RSS

Архиве ознака: filmovi

Machete i Black Swan

Znam, nikako ne idu zajedno, al’ da objasnim.

Sinoć, na petak veče, me ispališe dva muškarca. Dotičnim muškarcima nije uloga u timu da me romantičarski izvode, već prijateljski trpe, tako da sam im dozvolila da me iskuliraju. Jedan zbog Family Guy-a, drugi zbog nekih plakata.

Elem, ostadoh tako sama u petak veče, pa reših da pogledam filmove koje sam propustila zbog depresije, nalaženja posla, zadržavanja posla, frke oko posla i na kraju krajeva jednog sveopšteg “mrza“ i apatije u koju sam zapala.

Ova dva su mi bila prva na listi.

I krećemo.

Machete

Machete je jednom rečju sjajan! Ali stvarno sjajan. Ja mislila da se takvi filmovi više ne prave. U mojim kategorijama to ide pod neki akcioni trash. Robert Rodriguez je jednostavno genije, volim njegove radove i uopšte me nije razočarao. Cast mu je sjajan, Danny Trejo je napokon uspeo da zablista u glavnoj ulozi, za’ebana Michelle Rodriguez, Robert De Niro, malo Jessice Albe zbog kozmetike, a da ne napominjem moje oduševljenje zbog Steven-a Seagal-a.
Priča – jednostavna kao kod svakog takvog žanra. Čovek davno zaboravljenih vrlina, lojanost, čast, hrabrost, sa zajebanim talentom da kolje sve oko sebe, biva uništen od strane onih koji to nisu. Nakon nekoliko godina, čovek pokušava da stane na svoje noge, pošteno i iskreno, pošto je takav kakav jeste. Ali, ne lezi vraže, sistem, pokvaren kakav jeste, ga opet uvlači u svoje zavrzlame, dok naš junak na kraju ne reši da ih sve lepo pošalje u pakao.

To je to. Ništa više, ništa manje.

U prvih pet minuta filma sam znala da me čeka super zabava, nekoliko puta sam se raspala od smeha, prvi sex je stigao u 25 minutu (pisala negde ovde da sex ne sme biti u prvih 30 minuta filma, oprostiću 🙂 ), dosta krvi, eksplozija i sve ono što ovakav film treba da ima.

Sve u svemu, baš to. Žanrovski je obuhvatio sve “dramaturške“ zahteve koje mora imati. Usamljenog junaka, svetsku zaveru, neophodnu brutalnost i sirovost, rekoh već dosta krvi i eksplozija, san o boljem životu, revoluciju, meni dobrog humora, Jessicu Albu zbog kozmetike(ponavljam), par dobrih sisa, kao i Rodrigezovo igranje sa stereotipima o Meksikancima, koje je na granici uvredljivog, ali vrlo tačno.

Sve u svemu, ja zadovoljna.

Black Swan

Hm.

Ovo mi je zeznuto. Kada sam prvi put čula za film, kategorisan je pod “obavezno“ pogledati. Posle su mi neki ljudi, čije mišljenje izuzetno cenim i poštujem, preporučili film isto kao “obavezno“ pogledati.

Onda je stigla sva ona frka oko Oskara, pa se odjednom svima sviđao film. Tu se meni upalila lampica, jer nekako mislim da ne može nešto svima da se sviđa.

Da me je bar jednom taj ludi osećaj prevario.

I tako, juče rekoh nekima: Sablažnjavam javnost, meni Black Swan …onako!

Odmah se ograđujem od onih koji će me prozvati glupom i da ja ne razumem. Oooo itekako ja razumem. To što sam počela ovaj post sa filmom Machete, ne znači da ja ne znam za bolje. Znam itekako.

Ali…ne kažem ja da je film loš. Nije, daleko od toga. Ali kada mi se tako napumpaju očekivanja, ja zaista očekujem nešto mind blowing. A ovo, jednostavno nije to.

U slučaju, da mi film ne pada pod akciju ili trash, kao Machete gore, ja volim o mom filmu da mislim sve vreme dok ga gledam, da me intrigira, da mi nije jasno, da nagađam, da mozgam i pametujem.

Ovde mi nekako sve odma’ jasno. I mama i ćerka, i ružičasta soba, i inhibicije, i odnos prema telu, i balet kao metafora i naravno Crni labud. I onda, znam sve šta će biti, i da mi oprostite, malo mi bilo dosadno.

Black Swan je psihološki triler i vidim tamo na nekim sajtovima ga upoređuju i povezuju za sa “StanaromRomana Polanskog. Epa, mene je Stanar bukvalno držao na ivici fotelje, bila sam fascinirana ulaskom u bolest, bila sam izbezumljena sve vreme tokom filma, a tri dana posle toga nisam mogla da spavam. I sad ponekad, kad ga se setim, imam problem da gasim svetlo noću. Dok me je Black Swan štrecnuo par puta, ali ništa…onako…

Sve u svemu, ja sam snob. To sam zaključila. I film stvarno nije loš. Dobar je. I svi su sjajni. I kamera, i muzika i glumci, al’ meni sve to …onako…

 
7 коментара

Објављено од стране на април 16, 2011 in Tv, novine i slične ljudske gluposti

 

Ознаке:

Edit i ja

Ja sam oduševljena. Prvo. Zato nemam pojma na šta će ovaj post da liči. Kao drugo, posle prvobitnog oduševljenja, spopalo me nešto što ću nazvati stid.

Ovako, “prvi srpski animirani film“ – Edit i ja, je imao premijeru 28 septembra (na moj rođendan) 2009 godine. Po wikipedi, kaže da je bio na četvrtom mestu gledanosti u našim bioskopima.

A ja o tome nisam imala pojma. Nikakvog!! Odatle ide stid.

A sad ide oduševljenje. Bog blagoslovi mog prijatelja Burtona što krenuo da me cima pre jedno mesec dana da gledam taj film. Ja bila zauzeta politikom, pa eto tek danas ga odgledah. Dva puta. Morala sam.

I zinula sam od oduševljenja! Raspametila se. Filmove obožavam, to znate. SF obožavam, geek sam, to sam isto negde spomenula.

Priča je SVETSKA. Pizdarija koliko je dobra, još uvek ne mogu da se oporavim, pod utiskom sam, vrtim filmove po glavi i ježim se od oduševljenja koliko je dobro.

Animacija predobra, ideje fantastične, futuristički Bege fenomenalan, detalji presavršeni, humor odličan. Ma bre SVETSKI.

Rekla sam već da sam ga odgledala dvaputa danas, odgledaću ga još 300 puta dok ga ne svarim. Odgledala i one dodatke, “making of“ i tu se još više oduševila. I rastužila.

Pravili ga u jednosobnom stanu, na Bogznakkakvimračunarima, drugari se skupili. I što mi milo što takvi ljudi postoje, pojma nemate. Što mi krivo što se za to više ne zna, opet pojma nemate.

I izađoh tako iz kuće, zaputim se na kioske, da ga kupim, NEĆU da ga režem ‘oću da ga KUPIM. Da to malo para ode njima, zaslužili su. Hoću bre da im se zahvalim što su napravili nešto tako dobro. Što su kreativni, ambiciozni, što postoje, što mi malko povratili veru u čovečanstvo. Mame mi. Mnogo sam se oduševila. Eto koliko je malo potrebno me čovek usreći.

I evo vam trejler. Vidite. Nađite film, odgledajte, predobar je!!

 
8 коментара

Објављено од стране на јул 2, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Ja – KRITIČAR

Ja sam filmski snob. Tačka.
Uživam u filmovima. Tačka.
Volim genijalne zaplete, priče, scenografiju, kameru i sve što ide uz to.

Istovremeno uživam u “trash“ filmovima, onima što su toliko loši da moraju biti dobri.

Uživam u akcionim filmovima ako ispune sve dramaturške zahteve: sjebanog, ali duhovitog i zajebanog i mekog srca super heroja, najboljeg mu nevoljnog partnera smešnog crnca (a u poslednje vreme može biti gej, jer je to taaakooo popularno), komete/vanzemaljci/bilo koja prirodna katastrofa koja preti, bivša žena/nova ljubav i sex ne pre 30 minuta filma, malo golotinje i puno nepotrebnih eksplozija. Zabavno mi, uživam.

Pratim filmove i režisere i većinu ostvarenja koja treba da izađu, što komercijalnih, što underground. Na prvi, pogled – dva mogu da procenim da li nešto treba da gledam ili ne. Retko se zajebem. Teško me je oduševiti.

Par puta sam se zajebala. Proklinjala sam bioskop i “nju vejv“ srpsku kinematografiju posle “Munja“ i isposvađala se sa Zoranom Cvijanovićem na premijeri.

“Mističnu reku“ Klinta Istvuda sa Šonom Penom još uvek ne mogu da prežalim. Ježila sam se na trejler, odvukla sam se u bioskop i ono – prazno. Kao ja nešto sad tu treba da osećam, al’ neće bato. Sve veštački, sve isforsirano. Isto sa onim, kakosezove – “21 gram“. Pola planete se isplaka zbog težine duše, ono ništa. Sve je reklama. Ne može meni na silu da bude žao. Nema. Nisi uradio dobro film. Tačka.

Al’ ovo večeras…jaooooooo. Dugo najavljivani Avatar. Čekala sam ga dugo.Nisam očekivala previše u vidu priče, ‘ajd efekti to me ne fascinira previše, nego akciono fantastična zajebancija, ako ima gore navedene elemente, biće cool.

Pošto nam je bioskop bio deranžiran ovde kad je dotični film pokupio najviše para ikada do sada, čekasmo frend mi i ja, dobro izdanje na ilegalnim sajtovima. Bioskopske kopije ne varimo. Snobovi. Našla sinoć. Skinula. Narezala. Pravili filmsko veče. Ovde zavejao sneg preko glave. Probijala se kroz smetove da odgledamo dugo očekivani film…

…i NIŠTA! Jedno veliko ništa! Ne, u stvari što je najgore nije ništa. Film je uvredljivo prosečan, mlak, idotskog već sto puta viđenog zapleta, sa totalno kretenskim metaforama, nerazrađenim likovima, nema ni nekih eksplozija, a ni sisu nisu pokazali u nekom pokušaju seksa. Nisu se čak ni udostojili da ubiju jednog od glavnih likova čisto zbog drame. Sve pocrcali neki sporedni. Nisu bre ni napravili, a kamoli ubili, najveselijeg i najživotnijeg lika, da bismo svi mi više cenili život. Ništa.

Toliko je prosečan i neinteresantan, da ne može ni da se stavlja u kliše.

I onda sam se po snegu, koji je u međuvremenu napadao još više, vraćala kući i postajala sve besnija i besnija. Pa jebem mu mater. U taj jebeni film uloženo 300 – 400 miliona dolara. Zaradio jebemliga koliko, ne mogu ni da izgovorim tu cifru.

Reklama batoooo. I ‘ajd da je samo reklama. Ljudi bre obožavaju taj film. Nominovan za oskara. Neki osnivaju sekte i oće da se ubijaju da pređu na onaj svet prikazan u filmu. Ovaj naš svet im izgleda besmislen posle sveta viđenog u filmu.

Alo breeee!!! Znam ja da je ovo prilično glupa stvar za nervirati se, ali breee!!! Ljudska glupost nema granica, to znamo. Ali ako nam je ovo najbolji film snimljen ikad, ja zaista želim da dobijem 3 miliona na lotou i kupim jednu atomsku bombu da malo resetujem čovečanstvo.

Pa stvarno bre!

 
16 коментара

Објављено од стране на фебруар 11, 2010 in Tv, novine i slične ljudske gluposti

 

Ознаке: , , , ,

Holivudski vikend!

U petak smo izašli i lepša polovina i ja smo se kladili da neću da se naljutim na njega celo veče. Zašto? Pa u posledenje vreme sam ekstremno neurotična, da l’ što mi se smučila ova dijeta više, il’ pms, ne znam, ali ono što znam je da sam stalno ljuta. Na njega. Pozove me da mi kaže ćao, a ja nešto vrištim.

I tako se mi kladismo. Vi ne znate da je lepša polovina vrlo takmičarski raspoložena. U svemu. Ne zbog nagrade, već zato što on mora svuda i sve da pobedi i bude najbolji. Ovde je nagrada bila milka od 200 grama, a on nije nešto lud za čokoladom, tako da nagrada nije bila u pitanju.

I tako se ja nisam ljutila na njega jako dugo. Dok je nestajao tokom čitave večeri, pričao gluposti, smetao, bio smešan. Nisam se naljutila na njega do negde 2 sata noću/ujutru. A onda je on izvukao tešku artiljeriju. Počeo je da se mota oko nekog devojčeta i kako bi se među mladima reklo da je “muva“. E tu sam se naljutila. Pa sam ga malo vatala za vrat. On čovek pukne od smeha i kaže mi “ Ne mogu da verujem da si pala na to…hahahahahh“. I stvarno, ne mogu da verujem da sam pala na to. Malko smo se svađali, njemu bilo smešno, pa otiđosmo kući.

U subotu dolazio nam bend u omiljenu kafanu koji svira muziku moga najomiljenijeg benda od svig bendova, pa sam se obradovala. Bili oni već jednom u toj kafani, i ja se sećam da sam se pod nekoliko tekila tada mnogo dobro provela. Bila mi i Ana tu i sve to bilo lepo veče.

I tako ja, nosim milku od 200 grama, jerbo mi bojfrend konobariše u toj kafani ponekad, sva srećna što ću se lepo provesti slišajući tribjut mog najboljeg benda.

Ajoj. Ono je bolelo. Majke mi. Ne znam šta mi bi prošle godine pa da mislim da su oni dobro svirali onomad. Ajde, promenili su bubnjara, al’ on dobro svira, i gitarsta, i on je dobar. Basista – ‘ajde, loš je, ali ne toliko. Ali onaj dečko što peva. Lele! Kuku! Stvarno me bolelo, kao da mi neko nož zario u srce. Čak smo napravili i hejterski klub na terasi, nas nekoliko. Sedeli smo po praznim gajbama i pričali kako je ovo najlošija svirka…. tuuužno.

Toliko loše muzike, a ja sam opet stigla kući u 5 ujutru. Zašto, ne znam jer….

…. sećate se da sam se prijavila da statiram u onom filmu što se snima u Boru? E pa zvali me da dođem u nedelju ujutru da snimamo. I tako, ja legala u 5, probudila se u 7, da stignem u 8 da snimamo film.

Ja sad tu volim da gledam filmove i za to mislim da sam kompetentna. Ne znam kako se snimaju filmovi, tako da tu ne što ne mogu da kritikujem mnogo, ali sam to nekako zamišljala mnogo interesantnije, zabavnije i…organizovanije.

Znači u 8 ujutru. Na platou u centru grada. Snimanje treba da se odvija na rudarskom kopu nedaleko od Bora. Velika scena, nas 340 statista se pojavilo. Zašto nam nisu rekli da odemo direktno gore, sami, kako znamo i umemo, ne znam. Pa da se gore prijavimo i ostavimo podatke. Ali, kao što rekoh, nisam kompetentna.

Ovako je nas 340 ulazilo u jedan obezbeđen autobus koji je vodio do gore, tako da je ispalo 5 tura. Ja sam bila u poslednjoj. Svako ko je ušao u bus, čekirao se i ostavio svoje podatke, tako da se u bus ulazilo jako dugo. Kao što rekoh, ja bila u poslednjoj, jer ne volim da se guram. Stigli smo gore oko 10, mi poslednja tura.

Čim smo izašli iz busa, kidnapovala me jedna cura iz tog filmskog tima da mi skine majicu, jer nosim istu majicu kao glavni glumac u većini filma i to jednostavno nije u redu. Zaseniću ga, šta li? Dobro. Promenim ja majicu i odem za stadom.

Ovo ne znam kako da objasnim, ali probaću. Od nas 340, većina su muškarci, zato što smo mi neki rudari koji stoje u polukrugu, na ivici provalije, na kopu i glume hor! Da, hor! Rudara. I mi smo imali ulogu da pevamo pesmu koju smo prvi put čuli tada. Snimljenu za potrebe filma. Ko ne uspe da nauči pesmu iz jedne probe, ima zadatak da otvara usta u skladu sa upečatljivim samoglasnicima u pesmi. A pesma je… blago rečno weird! U stvari cela scena mi je wird i imam problema da je uglavim u bilo kakav nadrealistički film, al’ ajde, opet nije moje da kritikujem.

I tako smo mi pevali. Take one, tako two, take fifteen….Sunce upeklo, na kopu gde je vazduh malo drugačije, 340 ljudi je teško kontrolisati, pogotovu bez megafona, ali opet oni bolje znaju nego ja. Pesma ima jedan deo de se peva “Doćićemo mi kod vas…“, a jedno 50% statista ima problem da izgovori to, što reče jedan moj frend, već izgovaraju “Dočičemo“. Ti isti su posle drugog “tejka“ počeli da se žale što nema pivo, pa kada će organizovan doručak da bude, da se smeju, igraju, pevaju pesme sa drugih radio stanica, da pričaju mobilnim, da im zovne mobilni najrazličitijim melodijama, i da se žale kada će da se završi ovo mučenje.
Ja ne razumem ljude, to znam. Ali razumem, da što budemo poslušniji i odradimo kako treba, pre će da završimo. Ali to izgleda malo nas razumemo. Zadržasmo se tu, pevasmo, jedna žena pade u nesvest od vrućine i su interesantniji delovi.

Napokon završismo pevanje svi prašnjavi, prljavi i ujedeni od svakojakih buba mutiranih koji žive gore. A onda su nas poterila kao stoku da se popnemo na brdo, da bi se spustili niz brdo, pa opet u polugrug da snime ulazak. Onda su nas poterali na još veće i strmije brdo, da siđemo sa tog većeg i strmijeg brda da snime grand ulazak. Tu već počelo da mi svitka pred očima i da mi klecaju kolenca, jer je vrućina i gladna sam i neispavana, a već brinem za lepšu polovinu jer on siroma nije spavao 30 sati pošto je radio.

Završi se i to. Opet busevi da nas vrate u grad, na neku drugu lokaciju. Međutim, pola ljudi je otišlo peške, jer je brže nego da čekamo bus da nas prevozi u turama, tako da je bilo samo dve ture busa.

Onda su u nam u gradu delili sendviče na pauzi. Elegantno sam zaobišla. Onda smo imali zadatak da blokiramo neki autobus i da protestvujemo. Samo što su imali problem da objasne ljudima da je to neki miran protest gde mi treba da budemo ozbiljni, namršteni i tihi, jer čim su nas postavili ljudi su počeli da se deru UAAAAAAAAA i slične stvari koje se viču na takvim prilikama.

Pomeraše nas još malo tamo – vamo, gledali smo autobus, mrštili se na njega, ćutali na njega i tako to.

A onda iz tog autobusa počeše da prozivaju za dnevnice. Lele majko. Jadan autobus. To su trebali da snime. Kada 302 čoveka, po mojoj slobodnoj proceni jurne ka autobusu. Neprocenjivo. Deljenje dnevnica je trajalo, jedno sat i po vremena. Ja dobih moju negde u sredini. Pa sam čekala lepšu polovinu. Skroz do kraja. Negde pred kraj je pao dim. Kada padne dim u Boru u centru grada, to je jezivo, to boli, pluća se zatvore, ne može da se diše. Završi se i to nekako.

Kući sam se cela bacila u veš mašinu, na 90 stepeni sa predpranjem.

I nikako ne mogu da izbacim onu glupu pesmu iz glave!

Holivud. Bukowski je opet bio u pravu. Samo on nije živeo u Boru.

 
14 коментара

Објављено од стране на мај 18, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Filmovi, filmovi, filmovi, filmovi….

Pričala sam vam o muzici, sada hoću da vam pričam o filmovima.

Ja sam manijak za filmove. Obožavam da ih gledam, studiram, analiziram pa ponovo sve gledam još nebrojano mnogo puta.

Kada gledam film, ne razgovaram. Nikako. Niko ne sme i ne treba da se obrati. Ako jedem ili nešto slično tokom filma, nikada, ali NIKADA ne skidam pogled sa ekrana. I nije mi jasno kako neko to radi. Tako više puta vičem na lepšu polovinu kada u toku filma ustaje više puta, radi nešto drugo, treće. Meni je nezamislivo da ne odgledam ceo film. Sve, meni je svaka scena bitna, svaki kadar, zvuk…

Imam svoju kolekciju filmova koju manijakalno dopunjujem, pogotovu od pojave dragog nam adsl-a i blagosloven bio rapidshare i premium account, jer od tada nalazim davno zaboravljene filmove. Svi moji filmovi imaju omote, klasifikovani su i uredno složeni. Čisto da dobijete sliku kakakav sam filmovil.

Pošto sam ja po prirodi tako malo, depresivna i patetična, takvi filmovi su mi i omiljeni. Volim teške filmove, baš onako, sa zajebanom moralnom dilemom, bez odgovora, filmove koji ti ostave gorak ukus u ustima i roj pitanja u glavi kojih danima ne mogu da se otresem.

Za to je majstor gospodin Lars von Trier, danski režiser koji kaže da film treba biti kao kamenčić u cipeli koji vas žulja sve vreme. Meni su njegovi filmovi kao kloca od ne znam koliko tona koja tresne na mene. Ne umem da opišem koja osećanja sve izviru iz mene kada gledam Evropu, Idiote, Ples u tami, Kroz talase i Dogvil. On pravi jedine filmove za koje ja nemam snage da ih odgledam više od jedanput. Isuviše mi je teško. Jednom je dovoljno, ali ti filmovi su ostali u meni zauvek!

Što se tiče tih “težina“ ne mogu da ne spomenem Magnoliju, moj omiljeni od omiljenih. E sad ja imam veliki problem kod opisivanja i preporučivanja filmova. Pošto ih toliko volim i da kažemo “višeslojno“ gledam, uvek mi je banalno bilo kako da ih objasnim i opišem. Ali trudim se, na neki svoj način. Dakle, Magnolija – film posle koga se nikako nećete osećati sjajno. Film u kome žabe padaju sa neba. Film u kome čak i Tom Cruz ima ulogu, a neće vam biti gadan. Mislim hoće, ali uloga mu je takva. Film…ma jednostavno “must see movie“!

Sada, ako ste nastavili da čitate ovaj text, da pređem na neko laganije “štivo“. Ne lako, nikako nemojte to pomisliti. “Tri sahrane Melkijadesa Estrade“ je film za koji ja nikada nisam videla reklamu i nikada nisam čula da ga je gledao još neko osim mene (osim ljudi koje sam ja maltretirala da ga odgledaju). Sličajno je naleteo na mene (baš je naleteo) i kada sam ga odgledala, ostala sam otvorenih ustiju. Tako jedan spor film, nikako pretenciozan, bez nekih “zvezda“ da glume u njemu, bez efekata, ali sa jednom od “najljudskijih“ priča koju sam ikada odgledala.

Stižemo ovim putem, do Jima Jarmusha i njegovih filmova sa malo reči ali puno društvene kritike i ironije i sasvim malo, i sasvim dovoljno smeha. Sigurno ste gledali bar neke od njegovih filmova – Noć na zemlji sa brilijantnim Roberto Beninijem, Dead Man – film koji kada sam prvi put odgledala, rekla nešto ovako “Vauuuu, šta sam ja ovo gledala, aj pusti ponovo“, Coffe and Cigarettes, Down by Law sa sjajnim Tom Waitsom ili Slomljeno cveće. Ma Jarmush je genije! A i dobar je frajer 😀

Dok pišem ovaj post, sve brljam, brišem i pišem ponovo, jer mi iskaču filmovi jedan za drugi, a moram ih nekako organizovati, dati neki red, da ne bi ispalo da samo pišem naslove filmova.

Moram spomenuti Mržnju, francuski film Metju Kasovica. Odličnu socijalnu dramu sa kojom se svako rođen pre 87 godine u Srbiji (mislim) može povezati i osetiti je. Zašto sam navela godište, zato što sam terala lepšu polovinu i njegove prijatelje da odgledaju taj film, ali im nije bilo jasno zašto sam ja i mnogi drugi ljudi oduševljeni tim filmom. Zakasnili su za taj period. “Nije bitno kako padaš, već kako se dočekaš“

Kada govorim o francuzima, mora se spomenuti ludački uvrnut Žan Pjer Žene i njegov Grad izgubljene dece i Delikatesna radnja. Uvrnute, drugačije priče od nečeg već viđenog sa sjajnim scenografijama i ludim bojama.

Boje me vode do do Tim Burtona i njegovog viđenja sveta i priča. Mračan i pomalo morbidan, pravi sjajne filmove – Edvard Makazoruki koja je na svoj poseban način sjajna sociološka i psihološka studija, u kojoj pokazuje večiti, već poznat problem ljudi koji unište sve što ne razumeju.

Da bih vam pokazala da umem i da se nasmejem, idemo u Veliku Britaniju i posećujemo Pajtonovce. Genijalce koje ikada sumnjam da će neko moći da prevaziđe u svom bizarnom humoru, koji meni itekako odgovara. Tu su isto fantastični filmovi Gaj Ričija – Snatch i Dve čađave dvocevke. Šta ću, takvi filmovi su mi smešni, alergična sam na svaku vrstu “američke komedije“ i takvu vrstu, za mene, debilnog humora.
Jao! Umalo zaboravih Kevina Smita i njegovu seriju genijalnih filmova. Prvi i jedini Prodavci, film snimljen sa najmanjim budžetom, a par puta sam ozbiljno mislila da ću se upiškiti od smeha gledajući ga. Zatim, Mallrats, pa Chasing Amy – koji mene lično dotiče u toliko mnogo pitanja, a sve vreme se kriveljim od smeha.

Imam i “ feel good“ filmove. One koje puštam kada sam u totalnom bedaku. Jedan od njih je Čudesna sudbina Amelije Pulen, koja me podseti da su sva čuda na ovom svetu moguća. Drugi je jedan ljubavni film. Da, da ljubavni. Pisala sam da ih ne volim, i da mi ruše ljubavne harmonike, ali ovaj tako volim da odgledam. Britanski je – Love Actually i govori o svim vrstama ljubavi, verovatno mi je i zato toliko drag!

I Brus Vilis, naravno! Ništa bez njega. Ništa me više ne može oraspoložiti od Brus Vilisa koji spašava svet. Umri muški mi je omiljeni serijal, a “Hipikajej motherfucer“ omiljena “catchphrase“

I zanela sam se. Odlete ja. Nisam stigla da budem geek i da vam pričam o svim filmovima naučne fantastike koje obožavam i gutam, nisam pričala o filmovima po stripu koje obožavam, nisam čak ni Linča spomenula, ali mnogo je. Rasplinula sam se. Tako je to kada čovek u nečemu uživa!

O crtaćima i serijama, neki drug put!

Gledajte filmove ljudi! Divni su! Nisu bežanje od stvarnosti već štivo koje vas može naučiti kako bolje živeti!

 
5 коментара

Објављено од стране на април 20, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Ljubavni Ivanizam

Znata sada, ono, na televiziji kada puštaju filmove, što ima one oznake u crvenim kružićima, starosna granica ispod koje deca ne bi trebalo da gledaju filmove? E ja bih te kružiće turila na sve ljubavne filmove i romantične komedije. Ne može da te upropasti Kill Bill ili neki sex, koliko može da te upropasti ljubavni film. Tačka!

Ozbiljno, većina tih ljubavnih filmova ima početnu premisu, da će, onda kada sretneš svoju srodnu dušu, da te opali grom ili neki čekić u stomak. Glavni problemi će ljubavnicima biti, to što su rođeni u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu, u pogrešnoj dimenziji, što imaju pogrešnu mamu, tatu ili pogrešnu najbolju drugaricu ili drugara. Kada se te prepreke razreše, uz puno debilnog humora, onda će oni živeti srećno i zadovoljno do kraja života. Jes’ fut!

Nigde ti oni ne pokažu kad neko prdne, podrigne, ne opere kadu, ne opere zube. Kad te taj koga toliko voliš, nervira samo što diše u određenom trenutku. Toga nema.

Ja sam se tako kao klinka zajebala, gledajući te filmove da ljubav tako laka. Još sam imala kao primer moje roditelje koji su već sto godina zajedno, iz pelena, i koji se i dan danas vole kao tada. Zaključak se sam nameće meni – ljubav je laka, samo kada je nađeš. Opet fut! Pa sam tako tresnula glavom i dobila potres mozga. Od tog potresa mozga sam prešla na drugu stranu – ako je ljubav prava, ona mora da je teška, skoro i nemoguća.

Da li u skladu sa tom filozofijom ili sa mojom blesavom ličnošću, takve sam ih i birala – Nemoguće! Propale, teške, isfrustrirane, nedopravljene, zauzete, narkomane, narkofile, “mamofile“ itd. I svaki put mi dopizdi. Pa onda padnem u depresiju, jerbo ljubav nije ni laka ni teška. Kakva je onda? Niko me nije naučio.

Ne kažem ja sada da nisam volela, i da u svom ovom ludilu, nisam ja imala neke vredne veze, ali one se upravo pucale zbog prvog gore navedenog – ljubavnih filmova. Dobro ne baš zbog njih, već zbog njihovog uticaja da sve treba da bude lako. I sa moje, i sa druge strane.

Na sreću, moja lepša polovina ne voli da gleda ljubavne filmove. Tako da taj problem nemamo. Ali imamo gomilu drugih. Pošto sam ja kraljica skandala u našoj velikoj familiji, moji momci nikada nisu mogli da budu po PESU i JUSU. Sa lepšom polovinom sam ih još malo razmrdala. Naime, mlađi je od mene pet godina. Uff, jaka stvar kažete vi. Kažem to i ja. Međutim, kada ih pokopam svim logičnim argumentima, oni prelaze na nešto ovako tipa – “Ma nije to velika razlika uopšte, ali u vašim godinama, da ste malo stariji“. Da smo malo stariji, šta? Da li bismo uopšte imali taj razgovor da sam ja muško, a on žensko? Ne, sve bi bilo u redu. Double standard, again!

Nego, nebitno, što bi Mahlat rekla, šta ja njemu da radim što se on kasno rodio. I ne reagujem na provokacije, a i uglavnom su prestale.

Nisam ni htela o ovome da pričam, rasplinula sam se. Htedoh da kažem da je moja lepša polovina operisana od bespotrebne patetike i holivudskih iluzija. Da sam ja osoba u njegovom životu, koja ga najverovatnije, NAJVIŠE NERVIRA. Jer sam ja teška, komplikovana, pomalo razmažena, blesava, ćudljiva, ponekad sebična, nepromišljena budala. A on me voli. Uprkos svemu tome. To je ljubav.

Eto, to sam ‘tela da kažem, ako me razumete šta sam htela da kažem.

Photobucket

 
13 коментара

Објављено од стране на март 29, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,