RSS

Архиве ознака: heroin

21 April

Danas je dve godine od kada je Mali umro.
Otišla sam na groblje, zapalila sveću, popušila cigaretu, popričala sa njegovim roditeljima i bratom, i otišla kući.

Mali je bio moj momak, paaa skoro celog života. Bilo smo on – off jedno 5 godina. Uvek smo se vraćali jedno drugom. Uz njega sam odrasla.

Neću da vam pričam o njemu, o nama, o tome kako sam podnela njegovu smrt i slične stvari. Neke određene uspomene treba čuvati samo za sebe i ne dozvoliti da se izližu. Ljudi koji su imali slične tragedije u životu znaju kako se čovek nosi sa tim, oni koji nisu, nadam se da nikada neće saznati.

Ali želim da vam pričam o druge dve stvari koje mi se motaju po glavi od sinoć.

Prva:

To je moja lepša polovina. O njemu. Kada je Mali umro mislila sam da jako dugo, pa nikada neću biti u spremna i u stanju da volim ponovo. A onda sam upoznala lepšu polovinu. Zaljubila sam se tako brzo kao da me je voz udario. Nisam znala gde se nalazim. Nisam planirala da se zaljubim, nisam htela vezu, a posebno je bio taj problemčić njegovih godina (koji uopšte nije problem). E sada, svi su znali mene i Malog, tako da posle njegove smrti niko nije hteo da me pipne (figurativno), bila sam “oštećena roba“. Lepša polovina je bila dovoljno hrabra da me zavoli, da bude sa mnom i da mi skine sve oklope i štitove koje sam stavila na sebe. Dovoljno je bio jak da se nosi sa situacijom preminulog momka, jer, istina je da je Mali poživeo možda bih ga nekada i zamrzela, a ovako će uvek imati posebno mesto u mom srcu. E zbog toga se divim lepšoj polovini i ponosna sam na njega. Samo on zna kako mu je, iako se ja trudim da ga ne stavljam u bilo kakvu neprijatnu situaciju povodom toga.

Volim ga. Stvarno, puno, ludački. Obožavam ga i divim mu se ne nebrojeno mnogo načina zbog načina na koji živi svoj život. Zbog načina na koji se bori sa svojim životnim problemima. Zbog načina na koji se bori sa mnom i zbog, nadam se, beskrajnog strpljenja koje ima sa mnom. Ponosna sam na njega što je dovoljno lud i hrabar da voli mene, ovakvu kakva jesam, posle svega.

Druga:

Mali je umro od heroina. Ili od neke druge droge koje je uzeo te noći. Autopsija nikada nije rađena tako da se ne zna tačno od čega je preminuo, ali činjenica je da je bio narkoman. To je druga stvar o kojoj želim da pričamo. O narkomaniji. Ali pošto ne mogu rešiti i pričati o globalnom problemu narkomanije, želim da pričam o narkomaniji u Boru.

U Boru ima nenormalno mnogo narkomana. 99.9% ljudi puši travu i to je manje – više okej. Ako se ostane na tome. A retko ko ostane samo na tome. Puno ljudi je na heroinu. Statistička cifra narkomana u Boru je neka idiotska cifra. Ima ih punooo, mnogo više nego što iko može da zamisli. Većinu njih poznajem ili sam ih poznavala. Mnogi su otišli, pre i posle Malog.

Narkomanija je bolest koja jede čoveka. Heroin tupi čelik. Pojede mozak, uništi telo i sve oko bolesne osobe. Ne mogu i nikada neću da shvatim ljude koje prodaju, distribuiraju i zarađaju na heroinu. Nikada! Razumem kako ljudi uđu u tu priču, jer je to bolest. Ali me srce boli kada neko od njih umre, a kaže se “eto overio još jedan narkoman iz Bora“. To su divni ljudi, sa tako toliko mnogo problema, gde je potrebna nenormalna snaga volje, zdušna asistencija porodice, lekara, sredine i ne znam koga sve već da bi se osoba možda, nekada, izlečila

Ranije, dok sam više bila u tom društvu, mogao je neko u pola noći da me probudi i da ja izdeklamujem sve dilere u Boru. Sada već ne znam, znam neke, najpoznatije. Ali ako sam ja to tada znala, svi znamo da to treba da znaju ( a i znaju) onima kojima je to posao da znaju. I da spreče. I jasno mi je da i da nam je to državna politka – grand, pink i ostale gluposti za jednu sredinu, droga za drugu i zaglupi, preokupiraj ljude, da ne misle kako ih yebeš u zdrav ili bolestan mozak. I znam tj ne znam za ogromne profite koje se slivaju nekom u džep zbog toga. I jasno mi je da čovek opet sam, svojevoljno uđe u to, ali nije svestan ma koliko čitao, koliko mu pričali, u šta se upušta. Ali mi nije jasno kako neko može svesno ubijati ljude. Ti ljudi su ubice. Hladnokrvne ubice. Najhladnokrvnije. Ubijaju zbog profita.

I u suštini, ne znam gde mi je poenta ovde, ni kakva zapravo treba biti.
Imam (još uvek) 24 godine
Počela sam da gubim prijatelje od 15 godine
Prijatelji mi bili: Milan, Joda, Mali, Miki, Miki, Jova, Miloš, Hari, Zoki, Beka…
Malo li je?
Mnogo je! Previše!

I biće ih još više!

 
14 коментара

Објављено од стране на април 21, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,