RSS

Архиве ознака: idioti

Ja sam suuuuper

Ako nešto ne volim da čujem iz usta muškarca sa kojim bih se ja svojatala malo, je da sam suuuuuuper!

Zašto, interesuje vas? Ili ne? Ipak ću vam reći.

Prvo, znam da sam suuuuupeeeerr!

Drugo, to što sam suuuuper, po difoltu znači da od mene hoće da mu kompenziram neki kompleks, dok mu “ne komplekse“ leči legitimna, žena, devojka ili neka koju juri da mu bude žena ili devojka.

O! Aman više stvarno. Što me vole ti oženjeni i/ili zauzeti, pa to je neverovatno. I to ne oni što imaju devojke po mesec dva, nego što se vodaju po deset godina.

Elem, ja sam suuuper. Ja razumem, ja znam, ja osećam, ja pametna, ja šašava, sa mnom se može popije, može opsuje, nisam ljubomorna, posesivna, može gledamo fudbal i boks, može da igramo fudbal (ja da branim), komentarišemo ženske, igramo tekken i svašta još nešto. Za sve sam suuuuperr, samo nisam suuuuperrr da budem legitimna, zvanična devojka. ‘Ajde. Za to su sve one koje nisu suuuuuuupeer. Tako nekako sam ja ukapirala.

Ozbiljno, sad ono kad sam se skoro zaljubljivala i odljubila monUmentalno, tako sam sa se jednim davila do besvesti da ja to sve “ispipam“ teren, da se ne u’vatim opet za budalu, i kad me konačno smekšao, ja se opustih lepo, vidim lepo, kažem lepo: Sviđaš mi se, aj se dogovorimo šta će radimo, on meni reče da je jeo mnogo lepu pljeskavicu. Ja njemu da je idiot.

Al’ neće duša, moram ja sebi sve da objasnim, pa ga iscimah da mi objasni razloge svog idiotskog ponašanja. Kad sam dovoljno pritegla, prizna mi on, da se negde u međuvremenu našeg davljenja on pomirio sa bivšom mu ljubavi, al’ da mu to “poluprazno“, pa da mi nastavimo da se davimo (jer sam ja suuuuperr, jel’te), dok on ne odluči šta će! Mame mi tako rek’o i ostao živ. Ja da ti popunjavam poluprazno? Idi begaj bre!

I to sve zato što sam super! Pa majke mi bre, nije više fer, al’ ozbiljno vam kažem.

I tako kad čujem da sam suuuuuppeerr od nekog, prvo o’ću da se bijem, pa posle begam glavom bez obzira u poznato i nepoznato.

Ja sam suuuper!

 
27 коментара

Објављено од стране на април 18, 2011 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Kako sam provela jesenji predah

Imali smo mi prosvetari taj jesenji predah. Četiri dana, od četvrtka do nedelje.

Ja rešila da odem do Bg-a u posetu prijateljima i porodici.

Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Photobucket

Photobucket

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi :P. Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući “Dva sata kvalitenog programa“ i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali 🙂

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš “sa svi dani u nedelju“, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki “Uradi sam“. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na “informacije“, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim “naopačke“, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene “ Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!“

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:Photobucket

I

Ova:
Photobucket

 
17 коментара

Објављено од стране на новембар 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Jutarnji Ivanizam #3

Ovih dana splasnula sam nešto k’o izduvani balon zbog par različitih stvari. I imam problem sa kompozicijom teksta, tako da izvinite unapred.

‘Ajde prvo ovo o Paradi ponosa, što je aktuelno, da ne ispadne da ja jedina nemam mišljenje o tome. Ne umem da opišem koliko ne mogu da se zainteresujem šta neko radi u svom krevetu. Verujem u seksualnu energiju, podržavam sve vrste orijentacije, izbora, eksperimentisanja. Ko voli ono što voli, nek’ radi, uz ogradu da je sve uz obostrani, trostrani pristanak i da se ne povređuje bilo koje ljudsko biće,

Razumem odakle potiče potreba za Paradom i samim tim je podržavam. Ko ne razume, uz sve argumente koje lete ovih dana, nikad je, verovatno, i neće razumeti.

Razumem i homofobiju, i razloge odakle ona potiče. Prastata činjenica da čovek sve ono što ne razume hoće da uništi. Ali ovo što se desilo u Beogradu, tokom parade, to nije bila homofobija. To je bilo organizovano nasilje, sa mnogo dubljim i skrivenijim motivima i sa mnogo drugačijim i dugoročnijim ciljevima. Nisam pobesnela zbog toga, ne. Samo sam se rastužila, splasnula i shvatila da ja zaista ovde nemam budućnost, da mora da se beži odavde, al’ nemam načina da to izvedem. Jebi ga.

Par večeri pre toga, došla sam u situaciju da pomislim da uradim nešto pakosno. Nekome ko je to itekako zaslužio. Neko ko je jedno obično đubre, jednoćelijski organizam, ko je zao, ko me tretirao i tretira kao đubre i dalje, i ko me čačka konstantno. Posle dve sekunde te pomisli, odustala sam od toga. I onda sam se narednih 10 sati jela zbog toga što sam samo pomislila da uradim nešto tako, nešto što je ispod mene.

Ustala sam gunđajući i analizirajući i traumirajući moju majku, koja, sirota, još nije popila prvu kafu. Objašnjavala sam joj problem koji imam. Dva ljudska bića, rođena u ovoj zemlji. Jedno – đubre, parazit koje konstantno radi loše i zle stvari, i koje ni za sekundu ne zastane da razmisli o njima, a kamoli da se oseti loše. I drugo, mene, koja se trudim celog mog mladog života da živim najbolje što umem, na trenutak popustila u trenutku besa, popustila samo da POMISLIM, da uradim nešto pakosno, koja se jedem zbog toga. Porodično zaključismo da sam ja budala, i da drugog odgovora nema.

Kasnije tog dana, nalazimo se u kolima. Ćale i ja napred, pozadi mama i prijateljica. Svira neka pesmica na radiju, ja pevam, ćale sluša, puši i vozi, pozadi prijateljica čita knjigu poslovica naglas mojoj majci i one razgovaraju o životnim istinama.

Mama je snimila trenutak, pa me pita Ivana, a šta misliš kako bi ljudi posmatrali ovaj trenutak?

Ja odgovaram, da smo svi mi budale, ne samo ja.

Zakačila me Mahlat juče svojim textom. Kako zbog sve češćih događaja i situacijama u ovoj zemlji, razmišljamo o istim stvarima.

Pisala sam već o tome kako su moji roditelji jedni divni ljudi. I kako su nas divno vaspitali. Kad kažem divno, mislim normalno. Da budemo svoje, svoji ljudi, da razumemo uzrok i posledicu, da odgovaramo za svoje postupke, da jurimo svoje snove…. u ovom svetu to je drugačije. Majka mi neretko na glas pati i pita se da li je pogrešila. Jeste ona ponosna na nas do imbecilnosti, ali ne može da se ne zapita da li je pogrešila. Jer su nas napravili toliko drugačije. A drugačije u ovoj zemlji povlači za sobom – odbačeno i nesrećno.

Ne mislim nesrećno zbog odbačenog. Sa time sam završila posle trećeg razreda osnovne škole. Mislim nesrećno jer mi je mnogo teško da se snalazim u ovoj zemlji, među ovim ljudima. Jer me nepravda, pokvarnost, laž i zločin bole. Jer ne umem da shvatim, ma koliko pokušavala. Jer mi se najradije sedi sa mojom porodicom i njihovim prijateljima, jer nemam želju da izađem među svet, jer mi je ponekad strašno muka da odem na posao.

I tako to…

Ko razume, shvatiće…

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 12, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Nacija idiota

Kad ljudi rade, onda svašta i čuju. I tako sam ja ovih dana svašta nešto čula. Kao na primer, već duže vreme čujem da će uskoro da se iz srednjih stručnih škola izbace svi opšte obrazovni predmeti. Tako se to radi u svetu, kaže argument. Pre neki dan čuh da bi u izborne predmete trebalo da se prebaci istorija i muzičko vaspitanje, sa argumentom da je istorija prevaziđena.

Ja se tu zapalih odma’, krenem da psujem, al’ se isto tako brzo i ugasim. Rešim da konsultujem internet radi provere te informacije, ne nađem nigde konfirmaciju, ali me to opet nije smirilo.

Već danima razmišljam o tim glupostima, o tome gde naše školstvo ide, kako i šta deca uče i kako i šta deca znaju. Da objašnjavam nema svrhe, ne bi mi verovali. Kada sam počela da radim, ja sam se, blago rečeno zaprepastila. Sada se trudim da izvučem nešto.

Al’ me sve to čini neverovatno ljutom. Imala rasprave sa nekim ljudima, koji meni kažu da ne mogu svi da budu intelektulaci. Pa ko bre kaže da svi treba da budu intelektualci?! Neću ja naciju intelektualaca, naravno da mora da postoje automehaničari, čistačice, bravari itd, ali ‘ajde da imamo bar intelektualnu naciju. Gde bre piše da moj vodoinstalater ne može sa mnom da gleda “Milionera“?! A?

Jasno je meni da nam je to nacionalna politika, napraviti što gluplju i inertniju naciju, da možeš da ih jašeš i muzeš do besvesti. Nisam toliko naivna, jasno mi je to. Ali ne mogu da verujem da su ONI toliko naivni. Jer, ovo, što sad raste, to sutra treba da bude i taj isti automehaničar, i lekar, i advokat i policijac i zubar i sve! A koga gajimo i šta i proizvodimo, za 30 do 50 godina ova zemlja ima se uruši sama u sebe. I to mi nikako nije jasno, kako “njima“ nije jasno.

Eto!

 
6 коментара

Објављено од стране на септембар 24, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , ,

Gospode, kako mrzim realnost!!

Tačno sam znala da treba onaj presek lepog da napravim pre prvog, pre nego što krenem opet među ljude i realnost, da je to neverovatno.

Samo dva dana sam u situaciji da se bakćem sa ljudima, i evo za dva dana sam imala 300 frustracija i 800 nervnih slomova.

Ja bre, ne treba da živim među ljudima. Za dva dana se moja situacija promenila 10 puta. Kraj i konačno rešenje ne vidim, a ne verujem da je vidi ni onaj ko treba to da zna. I ne mislim da to radi iz zlobe ili neke ogromne nesposobnosti, već je viša sila u pitanju (čitaj država Srbija).

Ja kad sam krenula u tu zavrzlamu, majkemi sam mislila da će status da mi se promeni na bolje, da će finansijska situacija da mi se poboljša, da ću napokon uspeti da se odselim iz kuće mojih divnih roditelja, eto napravila sam bila neki dvomesečni finansijski plan, da počnem. Ali Đoka! Nema, pa nema! Ne može. Ne daju ti. Ne daju mi!

I onda u svom tom ludilu, daju ti zadatak. Ja se polomim da taj zadatak uradim kako treba. Potrošim pare koje nemam da bi se to odradilo profi. Zadatak je, naravno, od danas do sutra. Odma’. Ali sutra više niko to ne spominje, a ja ostanem kao magare. Lepo se gledam u ogledalo, a magareće uši mi rastu iz glave i piše mi iznad glave SUCKER!

I neću bre tako!

I naravno, čim se istresiram tako, odma’ krenu mi one moje zdravstvene zajebancije. I treba da idem kod lekara. Za to mi treba knjižica. Knjižica treba da bude overena. Za overenu knjižicu mi treba neki anexmanexinterkontinetal, koji ne može da postoji dok se moja situacija ne reši, a kad će da se reši, niko živ ne zna.

A onda neko od genijalnih primeraka na ovoj planeti reši da mi sam ispravi overu na knjižici. Ja se “zazebeknuh“. Sa rečenicom “valjda će ti prime ovako“.

I onda ja sa takvom valjdaprimujućom knjižicom se zaputim da se zakažem kod lekara, sve sa pred anexmanexnim ugovorom da objasnim tu celu zavrzlamu. I uspela sam da je objasnim. Prva šalterska službenica koja me nije iznervirala, već razumela da na ovoj planeti, pogotovu u ovom cirkusu od države, postoje svakavi primerci koji se zovu ljudi.

Gospode kako mrzim realnost u ovoj zemlji!!

 
6 коментара

Објављено од стране на септембар 2, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , , , ,

Kad izgubiš sebe…

Ne znam kako da vas uvedem u priču. Čitam marouk, pa mi srce stane. Jer je strašno, tužno, teško, preteško, al’ razumem. I to sam joj rekla, i rekla sam joj da ću napisati post o tome, ona je rekla da treba, treba se stalno pričati o tome.

O čemu – o nasilju u porodici. I tu ne mislim isključivo na fizičko nasilje, već kako do toga dođe. Kako se čovek nađe jednog dana u bespomoćnoj, nezamislivoj situaciji iz koje ne zna kako da se iskobelja.

To se dešava mnogo više nego što mi mislimo. Ne bira obrazovanje, inteligenciju, starosno doba. Ima ga svuda. I, nažalost, imam gomilu primera iz bližeg i daljeg okruženja.

Ali ja ne mogu da ispričam njihove priče, nije na meni. Mogu da ispričam moju, koja nije tako strašna i užasna, ali je mogla da bude. Upravo to, objašnjavanje kako do toga dođe. Jer, kad je neko meni veoma drag i blizak, bio u toj situaciji, i kada mu je trebalo čupanje, ja sam ispričala svoju priču. Da objasnim, da nije sama u toj situaciji, da se to dešava, i da je ne treba biti sramota. Jer stid, jeste jedno od primarnih osećanja.

Počelo je, kao i sve što počinje, bezazleno i uzbudljivo. Ja mlada i lepa, on stariji, “iskusniji“, veoma mi se dopadao. I privukla sam mu pažnju, što je mom prevelikom egu jako godilo. Cimao se oko mene, trudio, posvećivao mi pažnju. Uživala sam.

Kao i svaka druga veza koja počinje, sve je bilo savršeno prvih mesec dana, dok ljudi osećaju uzbuđenje novog, upoznavanja. Bila sam zadovoljna.

A onda se desila tako neka glupa situacija, gde je on meni nešto prebacio i napravio mi scenicu (ne scenu, to je došlo kasnije). Moja prva reakcija je bila bes i odma’ sam rešila da to raščistim, da postavim granice, da to tako kod mene ne može. To se pretvorilo u neku čudnu svađu/raspravu, gde nismo ništa rešili, ali je kao sve okej, ali ništa nije okej. Sve u fazonu “oprostio sam ti zbog toga“, iako nije imalo meni šta da se oprašta.

Sledeće je bilo zbog alkohola. Ja kad pijem, ja se nenormalno ponašam i muvam njegove drugare, i kako to ja mogu njega da ne poštujem. To je već bila svađa. Iz koje opet ništa nismo rešili. Samo sam se nekako osetila kao magare. Ali sam prestala da pijem, kada sam sa njim.

A onda, mic po mic, skoro da ne primetiš, smo prešli u teror. Ja sam tada taman pošla na fakultet. Kada sam bila u Beogradu, bila sam non-stop na telefonu – sad’ sam piškila, sad’ sam kakila. Ako mi se ne daj Bože, negde ispraznila baterija, trčala sam kući da što pre punim telefon, jer kako ja zaboga mogu da budem nedostupna?! Ako se ne javim, jer sam u čitaonici, učim, to je skandal, jer “koji još student uči u čitaonici?!“

A onda je došlo leto, i ja sam se vratila da budem sa njim. Tada je krenulo ukidanje prijatelja i kontakta sa mojim svetom. To je bilo za njega veoma lako, pošto uglavnom imam muške prijatelje. Patologija od ljubomore je tu bila na vrhuncu. Provela sam sate, ma kakve sate, DANE, u besmislenim svađanjima i dranjima, objašnjavajući da neće mene svi moji drugari da jebu, već da hoće samo da se druže sa mnom. Logika i argumenti ne postoje u tim raspravama. To su iscrpljujuće, besmislene svađe, gde se samo vrtiš u krug i kad se završi uopšte nisi siguran šta se desilo, ali imaš osećaj da si teška budala. A ne želiš da se požališ, jer stid već počinje da te obuzima. Sramota te je, jer znaš da dopuštaš nešto što nikako ne bi smela, i nećeš da se požališ, jer znaš šta će ti svi tvoji normalni ljudi rekli. I stalno nalaziš neka opravdanja za njega, samo još ovo da prođe i biće sve okej.

Neće. Onda je nastala potpuna izolacija. Prešla sam da živim kod njega i njegovih. Obrazac ponašanja mi je odmah bio jasan. Brat i otac isti. Potpuno isto se ponašaju prema svojim ženama. Njegova majka, divna, namučena žena, koja mi, dok pijemo kafu ujutru, priča kako me mnogo voli, ali da bežim odatle.

Život mi se sveo na sedenje u četiri zida, učenje za ispite dok sam ih imala, gledanja brdo filmova i jedenja čipsova i ostale nezdrave hrane. Time me je držao tamo. Znao je da obožavam filmove, donosio mi je gomilu svakog dana, gojio me da budem neprivlačna sebi i drugima, a da bi istovremeno mogao da mi prebacuje (nisam paranoična, oni su majstori manipulacije). I svađe, konstantne besmislene svađe oko svega i svačega. Nijedno moje mišljenje ili stav nije bilo ispravno. Ništa što ja radim ne valja. Na kraju, da bi izbegla to maltretiranje od bolesnih svađa, prestala sam i da imam bilo kakvo mišljenje. Postala sam zombi.

Moja majka, koja je primetila da tu debelo nešto nije u redu, je postala glavni neprijatelj. Osetio je da ga je pročitala, pa je sveo naše susrete na minimum. Uglavnom je bio tu kada sam se viđala sa njom, da slučajno ne kažem nešto, da se ne požalim. A i ne bih. Do tada me je već bilo isuviše sramota od onoga šta sam postala.

A onda su ponovo počela predavanja, a ja sam uhvatila sebe kako mi kolege u menzi ćute kad mi zvoni telefon. Oni su provalili šta se dešava. Bilo me je mnogo sramota. Svaki vikend, sam naravno išla “kući“. A onda se jedne noći desila scena, koja je napravila pukotinu zahvaljujući kojoj sam smogla snage da se otkačim od te situacije.

Nije mu se dopalo kako sam legla da spavam, tj okrenula sam se na stranu koja mi odgovara i rekla laku noć. Kako sam ja to smela da uradim, on neće da ga njegova žena ne poljubi pred spavanje. To se pretvorilo u svađu duboko u noć. Pa u moju rešenost da odem, samo u gaćama kući, pa njegovo jurenje mene. Tu noć me je prvi put fizički povredio. A to sam uvek sebi govorila da nikad neću da trpim. Nikad! Ali sam opet ostala tu noć i prespavala. I sledeću.

Ali dok sam bila u Beogradu posle, nešto u meni se prelomilo. Imala sam neki problem, zdravstveni i jako sam se zabrinula. Naravno, mu nisam ništa rekla o tome. Ali me je zvao dok sam se vraćala od lekara, i čuo je da sam u tramvaju. Pa sam mu rekla gde sam i zašto sam tamo bila. Ma koliko da su poremećeni skotovi, mislila sam da će mu bar prva reakcija biti da se zabrine za mene. Ne. Prva reakcija je bilo dranje. I još dranja. Ne pitajte me zbog čega. Nemam pojma. Uhvatila sam sebe kako se pravdam. Pa sam primetila poglede po tramvaju. Pa me je bilo sramota. A onda mi je puklo. I terala sam ga u pizdu lepu materinu. I ugasila telefon.

Kada sam ga, kasnije te večeri upalila, imala sam tonu poruka i propuštenih poziva. Neke su pretile, neke su molile. Na jednu sam se sažalila i pozvala. A onda je on opet krenuo da se dere. Doviđenja! Ma ne želim više to. Znam, da sam bila u Boru tada, ne bih imala snage da učinim to. Daljina mi je olakšala.

Ne završava se to tako lako. Telefonski teror je trajao još neko vreme. Bes i pretnje, pa plakanje i cmizdrenje, pa opet bes, pa pokušavanje da me reprogramira opet, pa na kraju se sve to svelo samo na cmizdrenje.

I šta? Ništa! To su jedne obične pizde! Pičke i pičketine. Patologije i kompleksaši koji mogu da postoje samo ako oslabe nekog i kontrolišu. I nikad neće biti zadovoljni. I nikad neće shvatiti da se nenormalno ponašaju. Nikad.

I dan danas, on meni nije “oprostio“. Kada sam ga napokon ostavila, po gradu je pričao da je moja mama kriva za to. Da me je ona nagovorila. Isprala mi mozak, šta li? Kada me sretne, pređe na drugu stranu ulice. Majke mi. Tolika sam kučka ispala prema njemu.

I eto… to je moja priča. Nije strašna kao neke, ali je šablonska. Tako se to dešava. I može svima da se desi. I svi se oni ponašaju na isti kalup. Svi do jednog.

I zato, ako ovo neko pročita, ko se nalazi u sličnoj situaciji…zajebi stid i sramotu što gaziš sebe. Jedina tvoja greška je što ne kažeš nikome. Sve ostalo je samo život i dešava se. I rešava se. Samo treba nekom da kažeš i da dopustiš da ti neko pomogne. A pomoći će mnogi. I svi oni od kojih si bila odvojena, razumeće, oprostiće i dočekaće te raširenih ruku.

 
22 коментара

Објављено од стране на јул 15, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , ,

Kako sam sama sebe opet šutnula u glavu

Napokon ja nađem slobodno vreme da odem kod lekara za one moje zajebancije. Sve isplaniram, kad telefon zazvoni uveče, treba da se opet prekreče prostorije, da otvorim u pola 8. Kažem, ne mogu, mora da odem kod lekara, bla bla, bla…nađemo neko devojče da otvori.

Ja to jutro ustanem u 6. Nacrtam se u 15 do 7 da predam knjižicu prva. Predam prva.I čeekaam.

Negde oko pola 8, ona je krenula da radi. Ali je prvo uvela od svoje neke drugarice mamu i tetku. ‘Ajde, razumem. I ja idem kod ćaleta preko reda nekad. Razumem, nije da ne razumem.

Ono devojče iz kancelarije mi šalje poruke da majstori nisu došli. Ja je uputim koga da zove.

Izađu mamaitetka, ona prozove neku ženu, od milion njih koje su došle posle mene. Iskuliram i to, mislim ‘ajde, pogrešila, neću se nerviram.

Dolazi neka u belom mantilu i ulazi unutra. Opet, ‘ajde, kolega je. Dolazi neka drugarica da popriča sa njom, i isto ulazi unutra. A onda pola sata ništa. Nestale unutra. Tu ja već dobro napumpana i besna, ulazim u unutra i kažem da samo proveravam da li su dobro, da im se nije nešto desilo. ONA što radi, me uvređeno pogleda i pita “MOOOOLIIIIMMMM?“

Čekam ja opet, gužva već do plafona. Dolazi čistačica sa nekom ženom i drži karton u ruci. Ja počnem da psujem i da se derem, ona dolazi kod mene i kaže da ona samo “nosi karton jer joj sestre tako dale“. Ja kažem osamnest psovki i pitam je da li ja izgledam kao da sam pala sa Marsa? Naravno, nije mi odgovorila.

Posle okruglo DVA sata čekanja, izađoše njih četri iz one crne rupe u koju su upale i proziva ONA onu čistačicinu. Tu se meni pritisak digne na 800 i uletim unutra i kažem joj da MORA da je malo promešala kartone jer sedim ovde jebenih dva sata, od kad nije bilo nikog. A ona meni ovako:

“Izlazi napolje, jer ću da zovem obezbeđenje!“
“Molim?!“
“ Da uđe samo ova žena koju sam prozvala inače ću da zovem obezbeđenje“
“ Mani da mi pretiš obezbeđenjem, čekam ovde sto godina, uvela si sve živo preko veze….“
“ Izlazi napolje, zvaću obezbeđenje“
“ Ko je tebi šef ovde?“
“ Pa ja sam ovde GLAVNA SESTRA“
“ Ma mora ti da odgovaraš nekome, kome?“
“ Pa evo, doktorki toj i toj“
“ Odlično, daj mi knjižicu“
“ Neću“
“ Daj mi bre knjižicu!!“

Vadi ona moj karton i knjižicu koji stoji poslednji. Izlazim iz ordinacije, a ona se dere za mnom za publiku i opet mi preti obezbeđenjem.

One žene što sede ispred, ćute i gledaju, samo mi jedna reče: “Pa mogla si da ćutiš, došla bi na red uskoro…“
Tu ja puknem, i počnem da se derem još jače objašanjavajući im da se ponašaju prema nama kao prema stoci, zato što one sede i ćute, i nek’ sede i ćute kad su stoka, ja neću.

I šta? Ništa. Veliko ništa. Samo sebe opet zajebala. Dok sam izašla napolje da ispušim cigaru, nije me proš’o bes, al’ me stig’o onaj osećaj bespomoćnosti, pa krenula da plačem, jer sam sama na ovom jebenom svetu, zato što ODBIJAM da budem stoka, al’ ne možeš da se izboriš sa govedom, i kako onda takva da idem u upravu, da se svađam.

Krenem na pos’o da dočekam majstore. Usput svratim kod privatnika da pitam kol’ko košta to što sam mogla da uradim za džabe, samo da sam “malo ćutala i čekala“. Dve ‘iljade. Nek’ ide život. Ću platim. Kad primim platu.

Stignem na pos’o, pošaljem devojče kući, dočekam majstora. Krene čovek da kreči, raspričasmo se i on me obavesti da je taj dan utorak. Kako bre utorak. Lepo, utorak.

Ja bila ubeđena da je sreda, jer ja sredom treba da idem kod lekara, jer tad moj doktor radi.

I krenem da se smejem kao kreten. Šta da radim, jebi ga.

A i crk’o mi i mp3. To mu dođe sve ukupno 4 hiljade nepredviđenih troškova.

Jebi ga, to su samo pare…

 
11 коментара

Објављено од стране на јун 3, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: