RSS

Архиве ознака: ivanizam

Nekad & Sad

Pre neko veče sednem tj. legnem ja da odgledam jedan film iz detinjstva tj. tačnije kada sam imala jedanest godina, a mnogo mi se svideo.

Film se zove isto kao i naziv ovog posta Now & Then i ništa nije posebno popularan i nešto sumnjam da ste za isti čuli.

To je baš film za devojčice, i ja sam ga kao devojčica od jedanest godina obožavala. Od kada sam otkrila taj film pa do moje saobraćajne nesreće, je prošlo jedno dva meseca, ako me sećanje dobro služi. I mislim da ga posle toga nikad više nisam odgledala.

I tako ja sednem tj. legnem pre neko veče da odgledam isti i da se onako “nostalgično obradujem“ i umrem od plakanja!

Plačipička totalna.

Zašto? Na film o četiri devojčice koje provede letnji raspust.

Evo zašto.

Sećate se da sam vam pričala o mojoj saobraćajnoj nesreći i o tome kako je ona uticala na mene. U smislu intelektualnog napredovanja i u tome kako sam ja tada naučila da mislim.

Nikad nisam pričala da sam bilo šta izgubila ili da mi nešto fali, zato što sam mislila da mi ne fali. Ali nisam znala. A sada, jbg, pošto na moju veliku žalost odrastam, sam ukapirala.

Jesam propustila. Normalno detinjstvo. Ja sam intelektualno napredovala i to mnogo (ne naduvano, pametna jesam, ništa mi dobro nije donelo u životu), ali moji emocionalni razvoj nije mogao to da prati i zato sam emocionalno zaostala.
Zato sam, između ostalih problema, stvari doživljavala onako bolno kako jesam.

Propustila sam!

Jesam!

Mnogo. Sitnice i male stvari neophodan za pravilan razvoj mlade ličnosti. Propustila sam nevine razgovore sa drugaricama. Propustila sam otkrivanje simpatija.
Nikad nisam naučila da prepisujem u školi. NIKAD! I kasnije, u srednjoj školi, kada sam pokušavala da prepišem nešto, uvek sam se osećala kao da iznad mene leti onaj helikopter iz američkih filmova, sa reflektorom na meni, dok tip na megafonu priča :“ Ivana, vidimo te šta radiš, prekidaj ODMA’!“

Nisam naučila da lažem i lažuckam kako već to deca rade.

Nisam naučila da tračarim i da se svađam sa drugaricama. A trebala sam.

Vidim svog sestrića, pre neki dan, ima 12 godina, ja sam u njegovim godinama već “ležala u gipsu“.

A on beba! Majke mi. Klinac bre! I treba da bude. Ja sam u to vreme raspravljala Kiša.

Propustila sam da budem dete.

I ne žalim se. Jesam plačipička, ali ovo nije plačipičkasti post.

Htedoh da vam kažem da sam plakala za mojim izgubljenim detinjstvom. I da ovo odrastanje, bre, mnogo ponekad može da boli!

 
18 коментара

Објављено од стране на мај 4, 2011 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Ho Blože!

Ovaj post mi se sprema već neko vreme, ali mi sve bilo nekako bezveze da ga napišem, dok nisam ukapirala da ja taj post i hoću da napišem zbog toga što mogu da pišem za bezveze koliko god hoću.

Elem, sad ću malo da zvučim k’o bejbi bloger, tj. kao neki “početnik“ jer sam se ovako osećala na početku kad sam počela da pišem.

Elem, čitam mnogo svašta na netu poslednjih dana i sve, kroz sublimirane poruke, vidim da nešto mora tu da se kategoriše, da se piše ovako, da se piše onako, da ima ovo pravilo, da neko mlati praznu slamu i takve stvari, pa se nekako, tj, nikako ne slažem sa tim.

Pa zato, da krenem po hiljaditi put, na hiljaditom mestu o ovome.

Meni moj blog služi kao moj izduvni ventil, kao moje mesto za samosagledavanje i obrtanje mojih misli na hiljadu i jedan način. Naravno, pišem ga da bi to neko čitao, uostalom kao i svi mi koji se pojavljujemo na netu.

Imam tu potrebu da neko pročita ono što ja mislim, ali ne zato što mislim da sam nešto preterano pametna i mudra, već imam tu potrebu za pažnjom, tj “vidite me“, koja mi je nabijena kao kompleks još u obdaništu pošto me vaspitačica otvoreno nije volela.

Pišem zarad svog zadovoljstva, apsolutno nemam nameru da se samoreklamiram, da zarađujem novac i da gradim karijeru od ovoga.

Naravno, drago mi je kad vidim da se ljudima sviđa ono što napišem, kada sam čitana, kada mi poraste poseta, kad me neko preporuči, ali ne patim od toga.

Skroz mi je jasno da postoje gomila ljudi kojima se neće dopasti moje pisanje i koji me neće čitati, isto kao što se meni ne dopada nečije pisanje i nije mi zanimljivo to da čitam.

Pišem ono što mislim, ono što ludijam i sve što mi padne na pamet. Ali opet, da se ne lažemo. Ne mogu da pišem o svemu o čemu bih želela da pišem iz više razloga, opet o nekima sam već pisala.

Nikad nisam umela da se “krijem“, tj od početka su ljudi koji me poznaju znali da je ovo moj blog. Ivanizmi nikad nije bio pseudonim niti tajna. I živim u malom gradu, u maloj zemlji, među većinom malih ljudi. Neke događaje i misli jednostavno ne mogu da napišem, jer bi mi donelo više problema nego što bi donelo zadovoljstvo to da napišem ovde. I ne nije zbog onoga “šta će reći svet“, odavno svet već svašta misli i priča o meni, već bih imala probleme koje jednostavno ne želim u životu.

I opet ništa posebno nisam htela da kažem ovim postom, niti ću da spektakularno poentiram nešto, već samo hoću da se zna, da ima nas koji jednostavno, najiskrenije uživamo u ovakvom vidu, pisanja i hobija. Baš ovakvom kakav jeste.

Eto to. A o ljudima koje upoznah onlajn i oflajn biće još postova, to je tek posebna priča od koje mi je puno srce!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 3, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Duševne bolesti, “slavne osobe“ i uticaj istih na moje mentalno stanje

Ja mislim da sam mentalno zakinuta još od kad sam se rodila. Prvo je tu genetika odradila svoje, pa ona spirala, pa ono što me davilo dok sam se rađala. Posle me zakidaše ovi moji divni roditelji što me učili da je svet lep, da su ljudi divni, da se priča dobar dan i tako te slične stvari koje veze nemaju sa realnošću.

Eto, baš juče, farbamo jajca mama i ja, i pričam ja o jednoj, što je baksuz i zmija od kad se ispilila, al’ štooooo ima muža, na lebac da ga mažeš kol’ko fin čovek. I meni mama reče da je to obično tako, tj da su muškarci generalno laki za manipulaciju i da svaka žena može to. Tu se ja uzjogunim i kažem Ti si kriva što ja to ne znam, nikad me nisi naučila, kako ja to da znam, eto zato sam sama, umreću sama i bla bla bla…

Elem, nisam uopšte o ovome ‘tela da vam pišem. Htedoh o mentalnoj zakinutosti da vam pišem. Rekoh vam da patim od nekih dve F dijagnoze. One panike i “poremećaji ponašanja“ tj u današnjoj literaturi popularno nazvano bipolarni poremećaj.

Ja tako na ovom tviteru videh pre neki dan rečenicu od koje se fino nasmeja – I hate being bipolar. It’s fantastic! I metnem je kao status na fejsbuk da se malo ljudi vesele. Kad ono svi promašiše temu. Niko se ne smeje, svi krenuše da mi objašnjavaju kako sam fensi bolest izabrala, kako meni “nije ništa“, to izmislii doktori itd.

Ja rekoh jedno 15 O Aman-a i pobrišem sve to uz odgovor da su mnogo ozbiljni.

Pa se zamislim malo. Pa se pitam.

Pa negde u međuvremenu farbanja onih gore jajca pročtim novine, pa vidim kako ona Catherine Zita-Jones izašla sa klinike gde se bila sama prijavila baš zbog tog bipolara, jer nije više mogla da izdrži. Pa bila tamo pet dana, vratila se izlečena i svima preporučila da idu da se leče. Usput dobila ulogu u novom filmu.

Pa se iznerviram. ‘Ajde, evo idem da se lečim. Pa popizdim. Pa shvatim ono “fensi si bolest izabrala“.

Meni su taj F dijagnostikovali u šesnaestoj godini života, kad popularno nije bilo uopšte i još dok se svi ti selebritiji nisu setili da imaju takvu neku “bezazlenu“ boles’.

I to se ne leči! To je jebeno stanje koje traje. I kontroliše se. To vam je gospodo, laički rečeno, blaži oblik manične depresije. U malo težim slučajevima, piješ lekove celog života, u lakšim, kao što je moj, piješ lekove dok se ne “anuliraš“. Posle, učiš da živiš sa tim, prepoznaješ faze, učiš da kad si u maničnoj ne kupiš kuću na Havajima, ili se udaš za prvog kog ti kaže da si lepa. Učiš, da kad si u depresivnoj, jer si video tužnu reklamu, nećeš da umreš i da će da prođe.

Sve u svemu, to je stanje. Zajebano i teško. I ne leči se! Pogotovu za pet dana. I baš mi je ta trebala da mi kaže da ja treba da se lečim.

I što pizdim što mi ti takvi, trivijalizuju ozbiljnu bolest, sa kojom se mačujem jako drugo vremena, jer joj niko nije ponudio ulogu neko vreme.

Eto tako!

 
32 коментара

Објављено од стране на април 23, 2011 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , ,

O (ne)pušenju….

“Čuvajte se onih koji su ostavili cigarete, jer kad’ jednog dana zaključe da niste dobri za njih, ostaviće i vas“ – Duško Radović

Ja sam pušač. Strastveni. Ubijam mnogo cigara dnevno. Ali mnogo. Uživam u svakom dimu, tresem se bez cigara, neupotrebljiva sam bez cigareta. Ne želim da ostavim cigarete, a i da hoću – neću! I APSOLUTNO odbijam da umrem od toga. Ja ću da umrem ili mnogo spektakularno ili mnogo glupo. Nema treće.

Ali isto tako, kao pušač, se maksimalno trudim da ispoštujem svakog nepušača. Uvek poštujem zabrane pušenja, kad uđem u nečiju kuću, pitam da li sme da se puši, ako ne može, pijem kafe po terasama ili se ne zadržavam dugo, sve u svemu, trudim se da budem maksimalno fer.

Elem, uz dužno poštovanje svim divnim nepušačima i ostavljačima cigareta, postoje dve vrste ljudi iz ovog soja koji me jednostavno isteruju iz takta.

Prvi, Gospodin/đa Nepušač Sveznalica. Taj/ta nikad u životu cigaretu zapalili nisu, ili ako jesu oni su odmah videli da im to “ne treba u životu, bacili i NIKAD se okrenuli više nisu“.
Elem, ti isti znaju koliko su štetne svake cigarete na svetu koje postoje, a pogotovu marka koju ja pušim. I tačno šta radi svakom mom organu. I kako ću teško i dugo da umrem. I što ne ostavim? Pa nisi ti toliki pušač! Ja da sam na tvom mestu, ja bi’ to bacio/la i nikad se ne bih okrenuo/la.

Ti isti me gledaju sa neke meni nejasne visine i upućuju mi neverovatan pogled pun gađenja kad zapalim cigaretu gde smem, mogu i niko mi ne brani, a oni su tu. I izvode mi razne egzibicije, mašu glavom i rukama, uzdišu i njište jer sve “ide dim u njih“.

A svaki moj postojeći ili nepostojeći finansijski problem rešavaju mojim ostavljanjem cigareta u fazonu “Samo da ostaviš cigarete i moći ćeš da letuješ na Maldivima tri meseca“

E neću, baš neću!!!

Drugi, oni koji su pušili stodvadesetiosamgodina i onda su jednog dana rešili (naredila im žena, šef, čitali Koelja ili nešto slično) da prestanu.
I manje više su uspešni u tome. Njihova svaka rečenica, kada vas vide sa cigaretom, počinje sa “Ej, što ne ostaviš to, vidiš kako JA, samo sam jedan dan bacio/la paklu, sad samo, ako zapalim jednom dnevno, posle ručka, ta mi najslađa…“

Oni vam opisuju sve boje, sve mirise, ukuse ma SVE što propuštate zato što pušite. I konstantno vas dave svojom herojskom borbom protiv cigareta, očekuju vašu podršku i saučesništvo u istoj.

E neću, baš neću!!!

I ponavljam za kraj, zaista poštujem sve normalne ljude koji ne puše, i iskreno se divim ljudima koji su želeli i ostavili cigarete, ali ova dva gore opisana tipa me izuzetno nerviraju i sad sam mnogo iznervirana i morala sam da napišem ovo.

 
23 коментара

Објављено од стране на април 20, 2011 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , ,

Ja sam suuuuper

Ako nešto ne volim da čujem iz usta muškarca sa kojim bih se ja svojatala malo, je da sam suuuuuuper!

Zašto, interesuje vas? Ili ne? Ipak ću vam reći.

Prvo, znam da sam suuuuupeeeerr!

Drugo, to što sam suuuuper, po difoltu znači da od mene hoće da mu kompenziram neki kompleks, dok mu “ne komplekse“ leči legitimna, žena, devojka ili neka koju juri da mu bude žena ili devojka.

O! Aman više stvarno. Što me vole ti oženjeni i/ili zauzeti, pa to je neverovatno. I to ne oni što imaju devojke po mesec dva, nego što se vodaju po deset godina.

Elem, ja sam suuuper. Ja razumem, ja znam, ja osećam, ja pametna, ja šašava, sa mnom se može popije, može opsuje, nisam ljubomorna, posesivna, može gledamo fudbal i boks, može da igramo fudbal (ja da branim), komentarišemo ženske, igramo tekken i svašta još nešto. Za sve sam suuuuperr, samo nisam suuuuperrr da budem legitimna, zvanična devojka. ‘Ajde. Za to su sve one koje nisu suuuuuuupeer. Tako nekako sam ja ukapirala.

Ozbiljno, sad ono kad sam se skoro zaljubljivala i odljubila monUmentalno, tako sam sa se jednim davila do besvesti da ja to sve “ispipam“ teren, da se ne u’vatim opet za budalu, i kad me konačno smekšao, ja se opustih lepo, vidim lepo, kažem lepo: Sviđaš mi se, aj se dogovorimo šta će radimo, on meni reče da je jeo mnogo lepu pljeskavicu. Ja njemu da je idiot.

Al’ neće duša, moram ja sebi sve da objasnim, pa ga iscimah da mi objasni razloge svog idiotskog ponašanja. Kad sam dovoljno pritegla, prizna mi on, da se negde u međuvremenu našeg davljenja on pomirio sa bivšom mu ljubavi, al’ da mu to “poluprazno“, pa da mi nastavimo da se davimo (jer sam ja suuuuperr, jel’te), dok on ne odluči šta će! Mame mi tako rek’o i ostao živ. Ja da ti popunjavam poluprazno? Idi begaj bre!

I to sve zato što sam super! Pa majke mi bre, nije više fer, al’ ozbiljno vam kažem.

I tako kad čujem da sam suuuuuppeerr od nekog, prvo o’ću da se bijem, pa posle begam glavom bez obzira u poznato i nepoznato.

Ja sam suuuper!

 
27 коментара

Објављено од стране на април 18, 2011 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,