RSS

Архиве ознака: jutro

Deadline

Nevezani intro: Kako da ne volim engleski: “Deadline“ zvuči tako dramatično, krajnji rok zvuči šabanski.

Početak: Juče, tačno u 0:00, doš’o je taj jebeni krajnji rok. U mojoj glavi. Za cilj koji sam postavila odavno. Cilj je stari, isti, nepromenjiv. Rokovi su se menjali. U jednom trenutku sam postavila ovaj i rekla to je to, ako do tad, to ne obavim, ‘ladno mogu se utepam. Neću se ubijam, to samo zbog dramskog efekta sam rekla.

Nadolazeća depresija povodom neispunjavanja tog roka je krenula pre jedno pet dana. Sve mi se nešto spava i ne izlazi iz kreveta. Juče, oko roka, sam se rasplakala i isplakala oko dve nebulozne stvari:

1. Hendla na violini i violončelu
2. Rečenice: “Jezuiti su me naučili kako da razmišljam i od tada se ne osećam sigurno“

Nisam uspela. Nisam se pomerila sa mesta u kome stojim već jako dugo vremena. Nevinom posmatraču se možda čini drugačije, ja znam bolje. Isto sam ovde, pametnija, mudrija, gluplja, samo se još zakomplikovalo, paaaa recimo sve.

I muka mi je od rečenica kako ima vremena, kako sam mlada, od čekaj, ne znaš ti, polako i tako to. Ja valjda najbolje znam kako i na koji način želim da živim svoj život.

I frustrirana sam što ne mogu da napravim neke kompromise u svom životu, iako sam bolesno ponosna što iste ne pravim.

U stvari, samo sam ljuta, zato što nemam dovoljno muda, što ne mogu da ih skupim da donesem vrlo nepopularnu odluku za koju znam, ma gde znam, UBEĐENA sam da će me učiniti srećnom, ali je nepopularna za one čije odobravanje mi očajnički treba,

I to mi je cilj, do sledećeg roka, sledeće godine, u isto vreme. Da skupim kohones za to,

Eto tako

 
9 коментара

Објављено од стране на септембар 28, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , ,

Dragi dnevniče…

Danas sam ustala izuzetno vesela. Jes’ da sam juče odgledala 11 epizoda za redom nove sezone True Blood-a i da sam sanjala svakakve psihopate vampire, al’ ustala sam vesela.

I jeste da sam se sinoć istuširala pred spavanje, a to je u našoj kući postala prava avantura jer u kupatilo idemo sa motrcanglama. Zašto, pitaš se? Zato što nam se fensi slavina sjebala, pa da bi “prebacio“ vodu na tuš moraš da zahvatiš motorcanglama ono što je ostalo od tog dela i da vučeš kao manijak na gore. Ja sam, opet ustala vesela danas.

Pa sam se nešto smejala iako mi mnogo ‘ladno, čim temeratura padne ispod 35 stepeni, a kamoli kad tresne ovako dole i duva vetar i padne kiša. Ne, meni bilo smešno, i Čak Noris i neki klipovi na jutubetu, e ‘el znaš da Čak Noris razume žene? Dobar je….

Pa sam onda tako vesela otišla na pijacu sa mamom da kupim patlidžan da ga stavljam u zamrzivač, da pravim moju najfabulozniju pitu od plavoga paradajza. I “pao je dim“ u gradu i mnogo se teško disalo, al’ mama i ja smo se smejale dok sam ja ljubila bebe patlidžane kako su slatke. I dovukle smo kući 10 kg patlidžana da ja iseckam i spakujem u naš novi frižider i zamrzivač. Zove se Max, dala sam mu ime. Nov je. Kupili smo ga skoro, zato što nam je stari crk’o. Imali smo ga 2 godine i 20 dana, a garancija mu je bila 2 godine. I niko nije shvatio zašto je preminuo. Sve mu radi, al’ on neće. Nema veze sad imamo Maxa. Crn je. Frajer.

I onda sam ja tako vesela seckala i pakovala taj patlidžan, jedno dva sata, pa me malo zabolela ruka, i leđa, i noge, jerbo sam felerična, al’ nema veze. Kad mi prođe dijeta, jer nemam više 16 godina i gojim se na brzinu, ima da spremim moju fabuloznu pitu, pa ću da jedem i uživam i sve će bude lepo.

I tako, baš sam vesela

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 11, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Grom vas spalio


Mislila sam da ništa više ne može da me iznenadi kod nas u zdravstvu. Celog života sam bolesna, secam se po lekarima, pizdim i svađam se.

Proteklih mesec dana kao da živim u Domu Zdravlja, idem najsporijim koracima od jednog do drugog, od šaltera do šaltera, i opet psujem i svađam se.

Mislila sam da sam naučila kako ide. Oni jedva rade, bezobrazni su, ja naoružana strpljenjem i najsočnijim psovkama.

Ali danas…..sam se zbunila.

Još juče sam zakazala nešto danas u pola 8. Doktor je kasnio samo 10 minuta, tako da sam već u 8 završila kod njega. U 8 sam se zaputila na šalter da overim recepte i upute.

A tamo..Em gužva, em sestre obaveštavaju da ne rade kompjuteri. Kako ne rade, pitam, kad ga ti gasiš sama, vidim lepo?

“GRMI“

????

“Dobili smo naređenje iz baze, svi kompjuteri se gase“

Ostadoh bez teksta. Ne mogu da kontepliram činjenicu da CEO JEBENI DOM ZDRAVLJA STANE ZATO ŠTO NAPOLJU GRMI!!!!!

Ništa ne radi. Ni jedan šalter, ni apoteka, ništa. Ručno, hvala Bogu, ništa ne popunjavaju. Jedino ako neko ima hitan uput za bolnicu.

I tako, napolju pada kiša i grmi, mi stojimo kao kreteni i čekamo, a ljudi se nagomilavaju.

Onda sam se pribrala i počela da psujem. Naravno, niko me nije zarezivao.

Posle 45 minuta i 200 ispušenih cigara, dobili su “dozvolu“ da upale kompjutere.

Još pola sata dok je stigla do mene.

Jeboteeeeee!!!!!

 
16 коментара

Објављено од стране на мај 7, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , ,

E svašta!


Spavanje je za mene postala veoma opasna aktivnost.

‘Ajde što sanjam sve i svašta pa kad se probudim ne znam da li mi je gore ili bolje što sam se probudila.

‘Ajde i to što neretko se budim u sred noći vrišteći ne znam ni ja zašto.

I to što se nekad probudim utrnutih ruku i nogu, da mi ponekad treba dva do tri minuta da mi krv ponovo prostruji da mogu da se pokrećem.

I to što zabijam nokte do krvi u šake, a jednom sam nabila nokat u oko

‘Ajde i to što sam se pre neko jutro probudila tako što sam se izvila u vrlo neprirodan položaj i zdamnula glavom u radjator. Kad je prestalo da boli, postalo je smešno.

Ali sad sam zaprepastila samu sebe. Uspela sam da UGANEM RUKU dok sam spavala!! U stvari toliko me boli, da sam počela da sumnjam da sam je možda slomila.

E svašta stvarno!!

 
11 коментара

Објављено од стране на децембар 7, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , ,

Jutarnji ivanizam, ne znam koji deo

Provilenila sam noćas. Lepo sam legla u jedan i lepo sam se probudila u tri i nešto i nema šanse da zaspim. Obrći se, okreći se…ma jok. Neće

Uhvatila me i neka serija, da se ne lažemo, malo sam se veselila poslednja dva- tri dana, pa ima neke veze sa tim sigurno. Što moj drugar reče, pobeg’o mi želudac na drugu stranu skroz od mene.

I tako dok sam vilenila noćas i menjala kanale svašta mi padalo na pamet, razmišljalaaa ja i razmišljala, kao i uvek ništa pametno nisam smislila.

Neću vas davim onim mojim klasičnim trebaminekoplusidealistikipoglednaljubavsvetisveostalo, a i nisam si nešto razmišljala o tome.

Malo sam razmišljala o Plutonu. Planeti, u stvari sad kažu da nije planeta, al’ meni jeste. Kad sam bila mlađa bila sam ubeđena da sam vanzemaljac i da sam stigla odatle. Prevelika fikcija se pomešala sa jednim događajem koji mi je ostao mutan u sećanju i odatle sam fabrikovala celu priču. Znala sam satima da objašnjavam nekim ljudima tačno vreme i mesto gde je “ona“ Ivana zamenjena “ovom“ Ivanom. Smislila sam ceo zaplet zašto sam dovedena ovde (naravno skroz je romantično naivno sladak, al’ me sramota da vam ispričam) i tu sam po kazni i kako ja moram da naučim i shvatim neke stvari od totalno kontradiktorno ljudske rase i kad naučim te stvari oni će da dođu po mene. Još ih čekam. Simbolično skrooooz. Sve sam smislila, kreirala sam celu rasu na Plutonu, kulturološke tripove, ekonmske prilike, klimatske uslove (znam, nije mnogo teško) i zapisala sam sve u jednu priču. Novelu, da kažemo tako. Ne znam gde mi je.

Onda sam šetkala kanale i našla na onom kanalu neku emisiju o 15 zajebanih priča dece glumaca. Kada sam bila klinka, bio jedan film Klijent se zove, triler kao neki, neki klinac prisustvovao samoubistvu advokata nekog mafijaša i on mu rekao nešto mnogo bitno i sad ga juri mafija da kokne. Mnogo sam se zaljubila u tog dečka, gledala sam film do imbecilnosti zbog njega. I tako gledam tu emisiju i vidim da taj dečko umro prošle godine. Predoziranjem heroina, naravno. Pa sam se iskreno zaprepastila. Pa sam malo razmišljla o tome kako sam još kao mlado devojče razvila njuh za “takve“. Mogla sam još tada da ih prepoznam.eeeeeeeeeeee

Pa vrteći tako kanale gledala neke trejlere za neke filmove pa se divila idiotizmu da nekoj glumici, koju proglasiše za jednu od najlepših žena na svetu, daju ulogu NEVIDLJIVE ŽENE. Nešto mi tu ne štima.

I tako sam brljavila još malo i ne da mi se da se uspavam i neće i onda došlo pola 7 i ja provalila da sam mnogo gladna i ustala i moji bili budni i nešto smo se smejali i tako…..

Dobro jutro. I oprostite na ovome

 
1 коментар

Објављено од стране на новембар 24, 2009 in Uncategorized

 

Ознаке: , , ,

Brb…

Jutros mi se mozak pretvorio u kašu. Lepo mi se oči otvorile, ja da ustanem iz kreveta kad ono – fut. Mozak uopšte ne daje informacije rukama i nogama da rade. Samo se tresu. Strovalim se nazad u krevet.

Posle nekog vremena probam opet. Isto. Trese se bre. Neće me nose noge. Opet nazad u krevet.

Napokon uspem da ustanem. Istostiram nešto da doručkujem i da vas čitam. Posle odustanem. Kažem ( ne kažem, nego pomislim) ne mogu više. Ja ne mogu više da jedem?! Nemoguće, neverovatno, žalosno i tragedija.

Tako moj kašasti mozak krene da priča sa nekim turčinom koji me je obavestio da je njegov “open penis“ 21 cm. Onako kašasta dok sam našla gde se ljudi blokiraju, onaj mi napisa još nešto.

Posle sam malo pričala sa Anom. Svirala mi gitaru i pevala. Malo mi se zgrušao mozak.

Odem do uputstva koje mi mama ostavlja svaki dan da obavim, odem, malo sve pogrešno uradim.

I stoje mi sudovi, i kuća treba da se usisa i ja treba da se istuširam. Al’ ne mogu. Sve stojim u mestu tj sedim ispred ovog komjutera buljim u jebemliga šta i slušam Everlast. Everlast cool!

 
9 коментара

Објављено од стране на октобар 29, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: ,

Jutarnja misao

Imaju iluziju da žive supercool životom, da su dobri ljudi i mnogo im je dobro.

Uglavnom me zato nerviraju. Mrzim ih što su zadržali tu iluziju. Odakle njima pravo da je zadrže, kad sam ja svoju razbila?

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 27, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,