RSS

Архиве ознака: kafana

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Do 2

Kad sam prvi put pročitala pre par dana da je doneta nova odluka o radnom vremenu noćnih klubova do dva sata, umesto dosadašnjih pet, rekoh da oćutim, ko me šta pitao.

Al’ malopre čitam novine, a ono ceo članak bate. Naime kad se dogodila ona strašna tragedija u Boru, pre par meseci, kad je dečak umro u jednom noćnom klubu (izgažen od strane maloletnika), poduzeta je inicijativa da se smanji radno vreme noćnih klubova, i evo, sad će da je uvedu.

I to je budalaština. Totalna, glupa budalaština i šta me briga ko će šta da kaže.

Da se objasnim, kao prvo, mene generalno baš zabole dokle će klubovi da rade. Izlazim u jedan od njih samo, mogu da ne izađem, mogu da se vratim kući u 2, mogu da ga zatvorim ujutru sa sve osoboljem, pa da nastavim u jutarnju, mogu da se napijem preko dana, pa da spavam naredna dva.

Ali da mi neko kaže da će time da se reši ili da se bar spreči nasilje koje se događa, to baš osećam kao da me neko bitch-slapovao u facu.

Od kada se desila ta tragedija, vodi se računa o tome da maloletnici ne mogu da uđu lokal, i to je okej. Mada, opet, i taj koji izađe do 2 ili do 5, nebitno, neko ga je PUSTIO da izađe. Nečiji roditelji su pogledali svoju sedamnaestogodišnju ćerku koja izgleda kao da je ispala iz Vividovog porno filma, svu doteranu i verovatno joj rekli “Lepo se provedi, sine“.

I dobro. U 2 će kafane da se zatvore, a ti isti što se lepo provode i što se ubijaju će da odu do prvog kioska, kupe gomilu alkohola, posedaju po klupama, puste muziku na svojim ultra-mega-giga- mobilnim telefonima i ponašaju se potpuno isto. A i ide leto, lepo vreme, koga pa briga.

Majke mi, mnogo sam se izvnervirala, izgubila sam reči. Noćni klub je noćni klub. Tu treba da izlaze mladi ljudi, zato postoji. Mlada deca po defoltu ne bi trebalo da izlaze. Mlada decabi trebalo da imaju roditelje koji će da ih vaspitavaju i da im zabrane određene stvari.

Al’ dobro. Ovo je problem grada. Vlast se umešala. Ona rekla do 2. Okej. I sad više neće deca da se ubijaju, gaze i seku flašama po i ispred javnih lokala, sada će to da rade na malo privatnijim i zabačenijim mestima. Al’ bitno da će lepo da se provedu.

A nešto će valjda i lokalni izbori uskoro, a?

 
8 коментара

Објављено од стране на април 14, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , ,

Ništa posebno

Sad ću tresnem nešto, pa ću ga tresnem. Mnogo sam pametna. Bez nekakvih snobovskih zajebancija. Pametna sam. Znam, jesam. Doduše, i uvrnuta sam. Isto dosta.

I što sam starija i iskusnija, logično, sve sam pametnija i mudrija. I što sam pametnija i mudrija, sve mi je teže da živim u ovom gradu. Nemam dijalog. Ne mogu.

Zaključila sam da mi je najlepše da razgovaram sa roditeljima, porodicom i nekim njihovim prijateljima. Nisam snob, majke mi. Nije mi problem inteligencija ili obrazvanje ili tako nešto. Potreban mi je razum. Zdrav razum. ‘Oću razumne osobe. A njih sve teže i teže nalazim. Ljudi su uvek bili prsnuti, svako ima neku svoju muku, al’ ovo više je stvarno otišlo dođavola. Nemam dijalog. Težak je dijalog.

I šta? Ništa.

Juče sam obukla gaćice sa zvončićima, ja idem a one zvone, možda da dozovem nekog. A i malo da izađem da se proveselim. Al’ onda…ne znam kako da objasnim. Kao da se već ta noć desila. Odjednom sam znala ko će šta da mi kaže, ko će šta da uradi i kako da se ponaša. Prokleta, dosadna, rutina.

I drama. Mnogo drame. Velika koncentracija drame, čak i za mene ovako patetičnu. A i empatičnu. Opet sam se približila onome da ja sve razumem i patim zbog toga.

A nećeš vala! Ne, ne! Ne opet. Iako sam se sklonila u blagosloveni wc da u jednom trenutku vrisnem NE MOGU VIŠE, duboko sam udahnula posle vriska i nastavila.

Jebi ga, toliko dugo sam tražila otkrovenje, a njega nema. Znate onaj trip, kad sedite sami sa sobom i pitate silu “Šta propuštam? Šta ne shvatam? Šta treba da naučim?“

Mislim da sam trebala da naučim da nema ništa posebno. Da je to to. Dosadna, prokleta rutina. Da se ništa ne menja. Bar ovde. Da se ljudi ne menjaju. Osim na gore. Da ja nisam odgovorna što se ljudi menjaju na gore. I što je najvažnije, da ja ne mogu da ih spasim.

I opet šta sa tim? Ništa.
Vraćamo se na početak. Ja sam pametna. Uvrnuto pametna. Bor je premali za mene. Srbija je premala za mene. Svet je premali za mene. Ja sam pretesna za mene. A je l’ mogu nešto da promenim? Nikako.

Mogu da guram samo napred. I da volim one koje volim. I budem ja, sa sve manjim krugom ljudi koji razgovaraju sa mnom. I da čekam da izmisle međuzvezdano putovanje ili da stignu vanzemaljci. Do tad, STVARNO ništa posebno. Dosada je najgora bolest čovečanstva.

..i evo Goger mi je smetao dok sam ovo pisala, pa rekoh da ga spomenem. On je veseo…

 
5 коментара

Објављено од стране на фебруар 28, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Tunis, deo treći – NIGHTLIFE

Još u Boru, kada smo uplaćivali more, srele smo A. i ja nekog tipa koji je letovao u istom mestu i rekao nam je da je mnogoooo dosadno i da nema ničega. Ja ne znam gde je on bio.

Dve važne činjenice za aš noćni život. Imale smo bar u hotelu sa svakodnevnim dešavanjima. Jako bitno. A drugo, rekla sam vam da smo prvog dana upoznale G. I Z. Z. Je već treću godinu u Tunisu, zbog Habibi situacije i imale smo tu sreću da zbog nje znamo kada, gde i kako da odemo. Ali to su one zvezde i univerzum koji je namestio da bude sve kako treba.

Ali prvo bar. Svake večeri u 21.30 počinje neko dešavanje i program u baru. Njihov koncept (koncept hotela, ne animatora) zabave se razlikuje od našeg koncepta zabave. Mene sve to nekako slatko podseća na poljsku nastavu u trećem razredu osnovne škole u Sokobanji kada postoje razne tematske večeri. Ali, umesto da se durimo kao neki Srbi koji su bili i da gledamo sve sa visine, mi smo se trudile da učestvujemo u svakoj vrsti zabave i svaki put smo se ludo zabavljale.

Prve večeri u baru smo imali muzički kviz, pogađanje pesama. Pogodite ko je pobedio? Pa mi naravno. Nagrada – flaša tunižanskog šampanjca. Mi smo već bile potkovane Celtiom, tako da smo i šampanjac slistile bez problema. Veče smo nastavile u Saloonu. Saloon je, pa meni, najbolja kafana u kojoj sam bila. Saloon se nalazi u Susu, na 5 kilometara od Porta. Zahvaljujući Z., koja nas je naučila cake, uvek smo se vozile jeftinije taksijem iako smo po noćnoj tarifi. Taksiste sam obožavala. Svakog sam malterirala pričajući mu kako sam lepa i savršena. Umirale smo od smeha.

Saloon. Disko u podrumu. Kao pećina. Atmosfera neverovatna. NEVEROVATNA! Prvo veče smo još iz bara iz hotela, nas 5, povele dva nemca i jednu belgijanku. Onako nacirkane upale u Saloon. A tamo haos. Divljanje. Svi igraju. Ima i turista i tunižana. Svi raspoloženi. Devojke bose. Letnji hitovi. Mi se odmah pridružile zabavi i ukrale svu pažnju. A. je majstor za komunikaciju i za privlačenje turista u naše društvo. Ivana ima cigansku dušu i svi tunižani su njeni omiljeni drugari. To veče su Ivana i konobar Nizar postali najbolji drugari na “jebi si mater“. Svaki sledeći put kada smo se pojavili u Saloonu, Nizar nam je nalazio najbolja mesta za igranje, rezervisao nam stolove (u jednom trenutku nam je ekipa brojala 13 ljudi), vodio računa o nama, terao pijavice koje se zalepe itd. Nizar je car! Nizar je moj prijatelj!!

Photobucket

Ne znam kako da vam tačno opišem atmosferu u Saloonu. Imate 300 ljudi. Svi igraju, znoje se, piju, dobro provode, luduju. Ima onih udaraljki i u toku noći kreće da se lupa. Svima srce kuca kao jedno. Neverovatno. Tu energiju nikada ranije nisam osetila i ne umem da je opišem nekome ko nije bio tamo. Zato smo i najviše izlazili tamo. I uvek je bilo fenomenalno.

Photobucket

Jedno od večeri smo otišli u popularnu diskoteku Bora – Bora. Još u Srbiji, ljudi su nam pričali da se tamo mora otići. To je najbolja diskoteka u celom Tunisu, ma celoj Africi. I skockasmo se mi kao za crveni tepih i uputismo tamo.

Photobucket

Bora – Bora je nenormalno ogroman prostor. OGROMAN. Imaju neke baklje, ogroman stejdž, dj je “negde“ gore. I izvode razne performanse. Neko svira neku violinu, neke igračice (najbolje ribe koje sam videla u životu), čuda i čudesa na sve strane. Neka koja se vere po nekom konopcu, ljudi na štulama kroz publiku, baš je onako…ali džabe! Pozerajsko je mesto skroz. Ljudi tu izlaze da vide i budu viđeni. Nema one Saloonske atmosfere. Nema iskrene zajebancije i dobrog provoda. Nemojte pogrešno da me razumete, odigrale smo mi i tu, i zezale se, ali nije to to. U dva smo već krenuli kući, dok smo u Saloonu dočekivale fajront.

Bili smo i u Portu, u nekoj diskotici Platinum. Isto full mesto (ne mogu da verujem da sam rekla full), muzikca za leto, ali opet pozeraj. Doveli devojke da ih pokažu. I tu smo im do dva pokazali kako se densuje i otišle kući.

Što se tiče tematskih večeri u baru hotela, imali smo jedno veče nastup tranvestita. Ja se oduševih. Bilo ih je dvojica ili trojica, nisam uspela da provalim. Imitirali su slavne pevačice – Witney Houston, Shakira, Anastasia, Gloria Gaynor…Totalno su cool kada su na sceni i istinski zabavljači su. Kada sam htela da razgovaram sa njima, onda vidiš koje su to teške budale. Okreću glave kao prave primadone i neće da pričaju, uopšte. Mnogo sam se smejala.

Photobucket

Sledeće veče gde smo bile glavne, je veče karaoka. Čim sam čula karaoke, odmah sam odlepila. Moram napomenuti da je to bilo veče kada smo se vratili iz Sahare, da sam bila bolesna, pod temperaturom, zapušenog nosa i promuklog glasa, ali opet sam pevala. Iz sveg glasa. Koliko god me držao. Puk’o kod treće pesme – Like a prayer, Madonna. Šteta. I M. je pevala i pravile smo atmosferu. Te večeri smo bile preumorne od Sahare, za izlazak, pa smo rešile da dovedemo izlazak u bar. Kad god se tematska večer u baru završi, ljudi posede još malo i raziđu se. Ali ovo veče im nismo dali. Animatoru i dj Alexu smo rekle da pušta ludu muziku i napravile smo atmosferu samo takvu. Sve smo ih digli na noge, a koliko je dobro bilo, govori i to da su ljudi, koji nisu gosti hotela čuli i došli u bar da se zezaju sa nama. Ma šašavo.

Photobucket

Imali smo i izbor za mis. Majke mi. M. i Z.su učestvovale. Mnogo smešno. Nešto su kao izvodile trbušni ples, pa sexy hod i ples, a posle je to sve prešlo u zajebanciju u kojoj su glumili obavljanje jutarnje toalete. Koliko je nebulozno toliko je i smešno. Raspali smo se od smeha, jer animatori stvarno znaju svoj posao. Na kraju su sve misice dobile koktele i diplomu. Poljska nastava, kažem vam.

Imali smo i tradicionalno folklorno veče u baru. Izvodili su svakakve kerefeke, plesove, držali piva na glavi, krčage, igrali trbušne plesove i vodili publiku da igra sa njima. Naravno da sam igrala. Toliko sam dobro mrdala, da mi je jedna od njih pokazala da treba malo i grudima da mrdam, na šta sam joj ja pokazala da nemam čime. Onda je ona prsla od smeha.

Photobucket

Sve u svemu, nikada nam nije bilo dosadno. Iako smo najviše vremena provodili u Saloonu, nikada se nismo smorile. Poslednje veče, pred naš odlazak, bilo je afričko veče. Palme na sve strane, crnci koji udaraju u bubnjeve, neke vatre. Ma ludnica!

Photobucket

Apsolutno sam svesna da ovo nikako ne prikazuje pravo stanje stvari, ali ljudi, ako se nekada nađete u Tunisu, obavezno idite u Saloon, koji se nalazi u Susu. Biće vam jasno o čemu pričam!

Nastaviće se…

 
8 коментара

Објављено од стране на август 4, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Holivudski vikend!

U petak smo izašli i lepša polovina i ja smo se kladili da neću da se naljutim na njega celo veče. Zašto? Pa u posledenje vreme sam ekstremno neurotična, da l’ što mi se smučila ova dijeta više, il’ pms, ne znam, ali ono što znam je da sam stalno ljuta. Na njega. Pozove me da mi kaže ćao, a ja nešto vrištim.

I tako se mi kladismo. Vi ne znate da je lepša polovina vrlo takmičarski raspoložena. U svemu. Ne zbog nagrade, već zato što on mora svuda i sve da pobedi i bude najbolji. Ovde je nagrada bila milka od 200 grama, a on nije nešto lud za čokoladom, tako da nagrada nije bila u pitanju.

I tako se ja nisam ljutila na njega jako dugo. Dok je nestajao tokom čitave večeri, pričao gluposti, smetao, bio smešan. Nisam se naljutila na njega do negde 2 sata noću/ujutru. A onda je on izvukao tešku artiljeriju. Počeo je da se mota oko nekog devojčeta i kako bi se među mladima reklo da je “muva“. E tu sam se naljutila. Pa sam ga malo vatala za vrat. On čovek pukne od smeha i kaže mi “ Ne mogu da verujem da si pala na to…hahahahahh“. I stvarno, ne mogu da verujem da sam pala na to. Malko smo se svađali, njemu bilo smešno, pa otiđosmo kući.

U subotu dolazio nam bend u omiljenu kafanu koji svira muziku moga najomiljenijeg benda od svig bendova, pa sam se obradovala. Bili oni već jednom u toj kafani, i ja se sećam da sam se pod nekoliko tekila tada mnogo dobro provela. Bila mi i Ana tu i sve to bilo lepo veče.

I tako ja, nosim milku od 200 grama, jerbo mi bojfrend konobariše u toj kafani ponekad, sva srećna što ću se lepo provesti slišajući tribjut mog najboljeg benda.

Ajoj. Ono je bolelo. Majke mi. Ne znam šta mi bi prošle godine pa da mislim da su oni dobro svirali onomad. Ajde, promenili su bubnjara, al’ on dobro svira, i gitarsta, i on je dobar. Basista – ‘ajde, loš je, ali ne toliko. Ali onaj dečko što peva. Lele! Kuku! Stvarno me bolelo, kao da mi neko nož zario u srce. Čak smo napravili i hejterski klub na terasi, nas nekoliko. Sedeli smo po praznim gajbama i pričali kako je ovo najlošija svirka…. tuuužno.

Toliko loše muzike, a ja sam opet stigla kući u 5 ujutru. Zašto, ne znam jer….

…. sećate se da sam se prijavila da statiram u onom filmu što se snima u Boru? E pa zvali me da dođem u nedelju ujutru da snimamo. I tako, ja legala u 5, probudila se u 7, da stignem u 8 da snimamo film.

Ja sad tu volim da gledam filmove i za to mislim da sam kompetentna. Ne znam kako se snimaju filmovi, tako da tu ne što ne mogu da kritikujem mnogo, ali sam to nekako zamišljala mnogo interesantnije, zabavnije i…organizovanije.

Znači u 8 ujutru. Na platou u centru grada. Snimanje treba da se odvija na rudarskom kopu nedaleko od Bora. Velika scena, nas 340 statista se pojavilo. Zašto nam nisu rekli da odemo direktno gore, sami, kako znamo i umemo, ne znam. Pa da se gore prijavimo i ostavimo podatke. Ali, kao što rekoh, nisam kompetentna.

Ovako je nas 340 ulazilo u jedan obezbeđen autobus koji je vodio do gore, tako da je ispalo 5 tura. Ja sam bila u poslednjoj. Svako ko je ušao u bus, čekirao se i ostavio svoje podatke, tako da se u bus ulazilo jako dugo. Kao što rekoh, ja bila u poslednjoj, jer ne volim da se guram. Stigli smo gore oko 10, mi poslednja tura.

Čim smo izašli iz busa, kidnapovala me jedna cura iz tog filmskog tima da mi skine majicu, jer nosim istu majicu kao glavni glumac u većini filma i to jednostavno nije u redu. Zaseniću ga, šta li? Dobro. Promenim ja majicu i odem za stadom.

Ovo ne znam kako da objasnim, ali probaću. Od nas 340, većina su muškarci, zato što smo mi neki rudari koji stoje u polukrugu, na ivici provalije, na kopu i glume hor! Da, hor! Rudara. I mi smo imali ulogu da pevamo pesmu koju smo prvi put čuli tada. Snimljenu za potrebe filma. Ko ne uspe da nauči pesmu iz jedne probe, ima zadatak da otvara usta u skladu sa upečatljivim samoglasnicima u pesmi. A pesma je… blago rečno weird! U stvari cela scena mi je wird i imam problema da je uglavim u bilo kakav nadrealistički film, al’ ajde, opet nije moje da kritikujem.

I tako smo mi pevali. Take one, tako two, take fifteen….Sunce upeklo, na kopu gde je vazduh malo drugačije, 340 ljudi je teško kontrolisati, pogotovu bez megafona, ali opet oni bolje znaju nego ja. Pesma ima jedan deo de se peva “Doćićemo mi kod vas…“, a jedno 50% statista ima problem da izgovori to, što reče jedan moj frend, već izgovaraju “Dočičemo“. Ti isti su posle drugog “tejka“ počeli da se žale što nema pivo, pa kada će organizovan doručak da bude, da se smeju, igraju, pevaju pesme sa drugih radio stanica, da pričaju mobilnim, da im zovne mobilni najrazličitijim melodijama, i da se žale kada će da se završi ovo mučenje.
Ja ne razumem ljude, to znam. Ali razumem, da što budemo poslušniji i odradimo kako treba, pre će da završimo. Ali to izgleda malo nas razumemo. Zadržasmo se tu, pevasmo, jedna žena pade u nesvest od vrućine i su interesantniji delovi.

Napokon završismo pevanje svi prašnjavi, prljavi i ujedeni od svakojakih buba mutiranih koji žive gore. A onda su nas poterila kao stoku da se popnemo na brdo, da bi se spustili niz brdo, pa opet u polugrug da snime ulazak. Onda su nas poterali na još veće i strmije brdo, da siđemo sa tog većeg i strmijeg brda da snime grand ulazak. Tu već počelo da mi svitka pred očima i da mi klecaju kolenca, jer je vrućina i gladna sam i neispavana, a već brinem za lepšu polovinu jer on siroma nije spavao 30 sati pošto je radio.

Završi se i to. Opet busevi da nas vrate u grad, na neku drugu lokaciju. Međutim, pola ljudi je otišlo peške, jer je brže nego da čekamo bus da nas prevozi u turama, tako da je bilo samo dve ture busa.

Onda su u nam u gradu delili sendviče na pauzi. Elegantno sam zaobišla. Onda smo imali zadatak da blokiramo neki autobus i da protestvujemo. Samo što su imali problem da objasne ljudima da je to neki miran protest gde mi treba da budemo ozbiljni, namršteni i tihi, jer čim su nas postavili ljudi su počeli da se deru UAAAAAAAAA i slične stvari koje se viču na takvim prilikama.

Pomeraše nas još malo tamo – vamo, gledali smo autobus, mrštili se na njega, ćutali na njega i tako to.

A onda iz tog autobusa počeše da prozivaju za dnevnice. Lele majko. Jadan autobus. To su trebali da snime. Kada 302 čoveka, po mojoj slobodnoj proceni jurne ka autobusu. Neprocenjivo. Deljenje dnevnica je trajalo, jedno sat i po vremena. Ja dobih moju negde u sredini. Pa sam čekala lepšu polovinu. Skroz do kraja. Negde pred kraj je pao dim. Kada padne dim u Boru u centru grada, to je jezivo, to boli, pluća se zatvore, ne može da se diše. Završi se i to nekako.

Kući sam se cela bacila u veš mašinu, na 90 stepeni sa predpranjem.

I nikako ne mogu da izbacim onu glupu pesmu iz glave!

Holivud. Bukowski je opet bio u pravu. Samo on nije živeo u Boru.

 
14 коментара

Објављено од стране на мај 18, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Kreten

Prođe i taj prvi “mau“. Bila zajebavancija, pivo, zajebavali me zbog kuvanih krompira i krastavaca, bila oluja, pa još malo zajebavancije, zvezde granda nisam videla, nisam smela da se vozim na nekom ringišpilu, pa bila neka svirka za nas, al’ je prekinula kiša koja je opet počela da pada, pa smo se pokupili i otišli kući. Eto.

E sada, mojim pomnim proučavanjem prvih majeva, došla sam do zaključka da svakog prvog maja mora da ispadne neko sranje kasnije u toku večeri. Prisetila sam se gomile i svaki put je ispalo neko sranje. Što je i normalno, imate ljude koji ceo dan šljokaju, izađu uveče, šljokaju još malo, i sranje je suđeno da se desi. Tako i bi sinoć.

Ima tu jedan lik, ne izlazi stalno, ali kada izađe jednom u 2 -3 meseca, on izađe da bi napravio sranje. Mnogo je jak i mnogo je lud, i obično niko neće da se kači sa njim. E tako je on sinoć bio mnogo jak i mnogo lud i mnogo pijan. Dobitna kombinacija!

Pa se malo tukao sa svojom stolicom, pa sa svojom jaknom, pa kada je njih prebio, onda je morao da pređe na ljude. Pa je terorisao pola kafane. Non stop je kretao na nekog, pa ono malo ljudi koji mogu da ga drže su ga držali. Pa su ljudi odlazili iz kafane. Mislim, baš je terorisao. Padao, udarao, gurao devojke itd.

Onda je neko u neko doba zvao interventnu. Hvala Bogu. Došli, pokupili ga i odveli. I dosta je bilo. Kafana živnu, opsutismo se i zajebavancija.

E prošlo je sat do dva, i ovaj se vratio. Pustili ga. I on se čovek vratio još besniji da pita ko je zvao interventnu i da teroriše još malo. Pa je opet počeo i opet držanje, i onako, pristojno ti se smuči. E, ali onda je naleteo na nekoga ko nije hteo da trpi njegova sranja. I onda je terorista odleteo na pod, nečija noga na njegovoj glavi, flaše i čaše poletele, popucale…ja pobegla na terasu, odma’ da vam kažem. Kakav sam baksuz nešto bi odletelo u moju glavu, pesnica, noga, piksla, čaša, flaša.

Kako su kafanske tuče, kafanske tuče, tu se ubacili još neki ljudi, dal’ da razdavaju dal’ šta, ne znam nisam videla, bila na terasi. Pa došla opet interventna, samo ovog puta malo više, i kao razdvojili i priveli njih nekoliko.

I šta sam u stvari htela da vam kažem? Da me to MNOGO nervira! To što postoji neka životinja, neandertalac, stoka, poremećeni kreten koji je u stanju da teroriše celu kafanu, sve goste, nedužne ljude u njoj koji su došli samo da se zezaju, a da mu ti ništa ne možeš. Jer, realno i ne možeš. Treba ti da se smeškaš i da se sklanjaš od budale koja očigledno treba negde da se institucionalizuje. I to me stvarno mnogo nervira. Jer tako nam funkcioniše narod. Pametni i normalni se sklanjaju od siledžija i idiota.

A smešno je i tužno, što on uopšte nije toliko strašan, samo je trebao neko da mu se suprotstavi. I dok je masa okolo malo navijala da se ovaj kreten izgazi, moram da priznam da sam i ja. Bilo mi je drago što se našao neko da ga spusti na zemlju.

A ja se i dalje pitam, kada ćemo mi više da se opametimo i da svako od nas bude u stanju da se suprotstavi takvim budalama?

 
9 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,

…I počeo je, zvanično…

April. Juče je stigao. Tako lep dan. Ceo dan lepo vreme, jurimo tamo – ‘vamo, družimo se, svirka ispred studentskog, kafana… Toliko je bio okej dan, da sam trebala ranije da ukapiram da će se desiti neko sranje,

Ne mogu puno da objašnjavam. Boli me. Tužna sam. Niko nije umro, to je najbitnije.

Izgubila sam dva prijatelja juče. Jedan još uvek misli da smo prijatelji, samo da se više ne čujemo… Drugi je propatio od one boljke, u kojoj je oterao sve ljude kojima je iskreno stalo do njega, a raduje se onima…..koji su mu napravili neko veliko sranje…

Pa sam malo plakala

U kafani smo slavili drugarev rođendan i Brankin odlazak, dobila je posao u drugom gradu. Dogovorile smo se da ostanemo dok nas ne isteraju iz kafane, da pravimo veče kakve samo ona i ja umemo. Nedostajaće mi.

Pa sam opet malo plakala

Onda je lepša polovina odlučila da mu ništa ne odgovara. Pa je otišao kući. Nije se javio. Pa mi je spuštao slušalicu kada sam ga zvala.

Pa sam popizdela

Onda se desilo nešto zbog čega sam se osetila strašno poniženo. I glupo. Pa sam prsla i mnogo plakala.

I otišla kući.

Možda ja jednostavno nisam za ljude. Za socijalne kontakte. Isuviše me sve to pogađa. Zato što uletim celim srcem u svaki odnos. Dam celu sebe. I onda se raspadnem kada izgubim ljude. Raznešena sam. Ne mogu da se pokupim. Bezbednije je ovde, virtuelni svet. Imati prijatelje koji te ne mogu povrediti.

…a i ovo sa lepšom polovinom, osećam kako krcka i lomi se…ali nisam sigurna da imam snage više to da držim…

 
10 коментара

Објављено од стране на април 5, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , ,