RSS

Архиве ознака: knjige

Knjige: Za moju malu i Pet litara krvi

Rešila sam da uvedem novu “temu“ na blogu, pa da vam preporučujem svoje omiljene knjige.

Jesam ja, tu i tamo po blogu, spominjala moje omiljene knjige, ali sada sam se začitala nešto, pa kako stalno čitam omiljene knjige over and over, rekoh kad god čitam neku, da vam je preporučim.

A i čisto da ne ostanete neinformisani o bilo kom delu mog života (evo sad me nešto jajnik zeza 😛 )

Pa da krenemo.

Trenutno čitam dve knjige, što kod mene ništa nije neobično, obično čitam nekoliko knjiga istovremeno, u zavisnosti od žanra, raspoloženja i uvek imam neku totalno light za obroke i ovaj, wc 😀

Prva je “Za moju malu“ Tonija Parsonsa, koju mi je sestra kupila, ja sam je posudila nekome i dobila je nazad posle 3 godine. Nazdravlje. Knjiga mi posebno znači jer ima posvetu “ Cigančetu od Ane. Te quero mi hermana

Photobucket

Za moju malu je prva Parsonsonova knjiga koju sam pročitala i najomiljenija. I ostale su mi dobre, ali ova mi je…nešto najnežnije i najemotivnije što sam pročitala.

Bavi se gubitkom voljene osobe, porodicom, životom i sve u svemu ljubavlju. Ova knjiga i njen pisac imaju fantastičnu sposobnost da životne stvari i tajni prenesu na tako nežan i prost način da i ne primetite kad vam suze krenu. A kreću, veoma često.

Neki kažu da se knjiga graniči sa patetikom, ali ja, ovako prirodno dramatična i patetična, je nisam doživela tako. Meni je knjiga istinita, govori o životu, o borbi sa životom, o borbi sa samim sobom i na kraju krajeva, optimistična je.

Tužna, pretužna na momente, vesela, lepa i govori o nekim pravim vrednostima, koje se u današnjem društvu sve više zaboravljaju.

Da sad ja ne bi tupila više, jer kad god preporučujem nešto, izbegavam da navodim radnju, mislim da je lepši elemenat iznenađenja, navešću vam par citata, odlomaka iz knjige

Mislim da je moguće potrošiti ljubav. Mislim da čovek može svu da je da jednoj osobi. Moguće je voleti toliko snažno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

…Ali nijedan od njih mi nije pravi prijatelj. Krivica nije njihov. Moja je. Nekako sam ih sve pustio da odlutaju. Nisam im uzvraćao telefonske pozive. Odbijao sam pozive na večeru pod bednim izgovorima. Nisam ulagao napor, onaj beskrajan napor koje je potrebno da bi se prijateljstvo održalo u životu….

Lično ne verujem da je moguće ukrasti jedno ljudsko biće od drugog….Ljudi su čudni. Samo iskliznu

Ja sam u dodiru sa mrtvima?

Kakva šala.

Ne mogu da dođem ni u dodir sa živima

… i tako…

Druga knjiga koju želim da vam preporučim je “Pet litara krvi“ Bila Hejza.

Photobucket

Ovo je jedna od onih knjiga koje sasvim čudno ulete u život. Bila sam sa mamom u biblioteci i dok je ona birala knjige, ja sam sasvim slučajno videla ovu i uzela je. Kada sam je pročitala, znala sam da moram da je imam, pa je moja majka, sasvim slučajno, u drugom gradu, na uličnoj tezgi našla i kupila mi je.

Pet litara krvi je “lična i prirodna istorija krvi“. Krajnje neobično delo. O krvi. Ko bi želeo to da čita, pitate se? Verujte mi, delo je jedinstveno.

Bil Hejz je uspeo da na poetičan, šaljiv i ispitivački način napiše esej o sebi, o svojoj porodici, ljudskom rodu i prošlosti sve to vezujući za krv.

Autor ima sopstvene, lične razloge zašto se bavi krvlju, tako da ova knjiga na kraju ispada nežna ljubavna priča, ali na krajnje originalan način.
Saznaćete neverovatne činjenice o krvi, podsetićete se mitova iz detinjstva, zaprepastiti nad nekim sudbinama, par puta dobro opsovati nad ljudskim nesrećama i sve u svemu se raznežiti.

Ovo je jedno od najoriginalnijih dela koje sam ja pročitala i između ostalog predstavlja svedočenje o nepokolebljivoj ljudskoj volji za životom.

Obe ove knjige, toplo preporučujem, pa kad imate vremena….

 
20 коментара

Објављено од стране на април 27, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Nisam depresivna (ili jedan od razloga zbog koga treba čitati knjige)

Obično sklapam ove moje tekstove kad imam snažnu emocionalnu reakciju na nešto. Ili ih sklapam kad mislim da sam ukapirala neku istinu vezanu za moj životić. Al’ ovaj, nije iz tih razloga…

Tražim to moje “otkrovenje“, taj smisao kao manijak, proteklih, pa skoorooo, godinu dana. I ni za jedan trenutak nisam stala da razmislim šta će biti ako ga budem pronašla. Kako bi to onda uticalo na mene? Da li bih bila apsolutno srećna? Ako takva sreća uopšte postoji? Da li bih ja ostala ja? Verovatno ne, ali to je sad neka sasvim šesta filozofija u koju neću da se uvaljujem.

Bio je vikend. I mnogo dugo nisam spavala. I bila sam impulsivna. I nedogovorna. I odavno nisam bila takva. I svidelo mi se. I nisam zapala u svoja “stanja“, ma koliko sam očekivala da me spucaju, pogotovu što je april.

I onda sam sela i razmislila. Ja sam Ivana. I grešna sam, i smotana sam, i sebična sam prečesto, i egoistična sam. Nesavršena, luckasta, povremeno totalno luda, izuzetno manična, često depresivna. Puna ljubavi, puna totalno nebuloznih reakcija. Pametna, načitana, veoma odgovorna. Lepa, dobra, gora i najgora kad treba. Snob, kontrol, frik, prijatelj. Devojka, žena, baba, deda, devojčica, ćerka… I još milion stvari. I to je sve okej!

…………….

Jedna od mojih omiljenih SF knjiga je Kapija, Frederika Pola. Da vam ne bih objašnjavala ceo zaplet (jer, nije ni bitan za ovu moju široku i daleku poentu), samo ću kratko da bih stigla do te poente. Glavnik lik se zove Robinet Brothed. Živi u određenoj budućnosti, gde ga je jedna situacija, koja je bila potpuno van njegove kontrole, učinla veoma bogatim, ali je zbog toga izgubio ljubav svog života na veoma brutalan način. Robinet, između, ostalog koristi to bogatstvo da promeni neke stvari u svetskom poretku kako bi poboljšao svet.

Pošto je to budućnost, postoje razne vrste kopmjuterskih programa koje olakšavaju život. Robinet ima jedan od najboljih. Zove se “Albert Ajnštajn“ i to je jedan svestrani kompjuterski program napravljen po originalnom Albertu Ajnštajnu. On je, ujedno i njegov najbolji prijatelj, prikazuje mu se kao luckasti hologram stalno, i pomaže Robinetu u svemu.

Razumljivo, Robinet pati od masivnog osećaja krivice zbog onog što se dogodilo. I zbog toga sa Albertom često razgovara i analizira do besvesti moralnost svega što čini u životu.
Tako, u jednom razgovoru, kada je Robinet baš otišao do granice, njegov luckast Albert je napravio simulaciju u kojoj je on Bog. Albert, ne Robinet. Poprilično je izbezumio Robineta, a taj dijalog je meni nešto najomiljenije u toj knjizi, i često mu se vraćam. I mislim da to skroz ilustruje ono kako se osećam sada:

“Odlična opsena“, pohvalio sam ga. “Reci mi, Bože, koji si? Jahve? Tor? Čiji si ti Bog?“

“Tvoj Bog, Robine“, zagrme veličanstveni glas

Nasmejao sam se odozdo na Njega. “Ali, ja nemam boga, znaš. Oduvek sam bio ateista. Ideja o svom ličnom bogu je detinjasta, na šta je oduvek ukazivao moj prijatelj – a besumnje i tvoj – Albert Ajnštajn“

“To ništa ne mari, Robine. Ja sam božanstvo koje vlada čak i ateistima. Vidiš, ja sudim. Imam svoje božje atribute, Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Ali nisam samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota“

“Ti meni sada sudiš?“

“Bogovi zato i postoje, zar ne?“

Bez ikakvog stvarnog razloga, počeo sam da osećam neku napetost. “Da, ali…hoću da kažem, šta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje grehe, istražim svaki trenutak svog života?“

“Pa, ne baš Robine“, razložno primeti Bog. “U stvari, ti se ispovedaš i preispituješ već poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve to“

“A ako odbijem da mi se sudi?“

“Ni to ne mari, znaš. Ja ću ti u svakom slučaju presuditi. I evo, izričem svoju presudu“

Nagnuo se napred, gledajući naniže u mene, onim tužnim, dragim, veličanstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam od muke.

“Smatram da si ti, Robine Brodhed“, reče on, “tvrdoglav, opterećen osećanjem krivice, rasejan, tašt, nesavršen, često i luckast, i veoma sam zadovoljan tobom. Ne bih želeo da budeš drukčiji. U sukobu sa Neprijateljima možeš sramno podbaciti, kao što često činiš. Ali znam da ćeš uraditi onako kako uvek činiš’

“A to je?“, promucah

“Uradićeš najbolje što budeš mogao, a ima li nešto više što bih čak i Ja mogao da tražim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov“. Podigao je ruke, onim sveobuhvatnim gestom božanskog milosrđa. Onda mu se izraz na lici promeni i on se oštro zagleda naniže, u mene. Ne možete reći za Boga da “uznemiren“, ali izgledao je nezadovoljan. “Šta ti opet nije po volji?“, upita on.

“Još uvek sam nezadovoljan sobom“, rekoh tvrdoglavo.

“Tako i treba da bude“, zagrme Bog. “Ja sam te stvorio da budeš nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da budeš bolji?“

“Bolji od koga?“, zapitah, drhteći, i protiv svoje volje.

“Od Mene“, viknu Bog.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

8 April

Mrzelo me da smišljam neki inventivniji naslov za ovaj post, odma’ da vam kažem na početku.

Danas je tačno 13 godina od moga susreta sa autom marke yugo coral 45 (mislim), u kome me je dobro izbio. Tačna vreme biće u 14 i 15. Moji roditelji to slave kao moj drugi rođendan. Mama napravi neku tortu, kolač, jednom je čak i neku pogaču pekla, a desilo se i da zaboravi, pa onda se rasplače. Meni svejedno.

Ja sam bila heroj dete kada su me tresnula kola. Svi su se čudili i bili oduševljeni detetom od 11 godina koje ne plače. Sećam se, odmah posle udesa dok me još nisu prevezli u Beograd, mama dolazi da me vidi, ja izgledam strašno. Sva izlomljena, krvava i sa drugom ljubičastom glavom. Normalno, žena ne može suze da zadrži, a ja kažem – Nemoj da plačeš mama, biće sve u redu.

Ne sećam se da sam nekada zaplakala. Imam veoma veliku toleranciju na bol. Kada su mi gulili trulu kožu sa lakta, glas nisam pustila, samo mi se jedna suza slivala niz obraz. Kada su mi vadili šipku iz ruke, “na živo“, rekla sam samo jedno “A“. Kada su me vraćali u gips jer kao nisam dobro zarasla (nije bilo tačno, glupi borski doktori, zbog toga mi sjebali kičmu), nisam plakala, malo sam pala u nesvest, ali dobro.

Hoću da kažem, da ja moj udes uopšte nisam tragično podnela. To je nešto što se desilo, i ‘ajde sada da to prođe, pa idemo dalje. Bolnice kao bolnice, kada sam morala da ležim, ležala sam. U Boru u bolnici su mi čak doneli tv i video da mi ne bude dosadno. Celo moje okruženje se trudilo da mi sve omugući kako bih ja najnormalnije moguće preživela sve to. Kući, pošto sam mogla da koristim samo desnu ruku i levu šaku, su mi instalirali tadašnjeg “terminatora“, kupili gomilu disketa, dali mi palicu i piči igrice. “Obrnula“ sam Maria, pa mislim 200 puta. I dan danas mi je to omiljena igrica. Stalno je bio neko kod mene, i uopšte se nisam osećala usamljeno ili tužno. Činili su sve za mene. Odatle sam i verovatno ostala malo razmažena, ali to je sasvim normalno.

Nego nisam htela baš o ovome da pišem, ovo dođe kao neki preludijum.

Ja verujem u Boga. Ali ne kroz neku određenu religiju ili veru. Verujem u silu. Verujem da postoji smisao našeg postojanja. Verujem da neko sve to vidi i zna. Verujem da neko brine o meni, Ivani, posebno. Isto tako verujem da sve što se desi meni, ili bilo kome drugom, je potrebno da se desi. Da sva iskustva, koja prikupimo tokom života, lepa ili ružna, imaju svoj smisao. Za razumevanje nečeg. Tako nekako. Nadam se da me razumete.

Tako ja svoju nesreću nikada nisam posmatrala kao nešto što meni nije trebalo da se desi. Nikada se nisam pitala zašto baš ja?
Ali sam dosta razmišljala o tome kako je to uticalo na mene i to ne u smislu fizičkih povreda i nedostataka.

Kada su me udarila kola ja sam završavala peti razred. To je bila ’96 godina. Devedesete. Koliko kod sam imala kućno vaspitanje fenomenalno, opet sam polako ulazila u pubertet, nalazila društvo, želela da budem prihvaćena i prilagođavala se. Sećam se, nosila sam duksericu uvučenu u farmerke i slušala Dr. Iggy i Tap 011. Sramota me da kažem, ali jesam. Takvo mi je bilo društvo.

Onda se desila saobraćajka. I ja sam dosta vremena provela u Beogradu u bolnici. Prvih nedelju dana, posle operacije, u šok sobi, prvi put sam videla bebu koja je umrla. U krevetu pored mene, sa sve onim aparatima što rade bip – bip, koje vidimo u američki serijama o doktorima.

Kada su me prebacili, “gore“, sa običnom decom, upoznala sam Božu. Boža je bio iz Sarajeva, dve godine stariji od mene. Ostao je invalid kada ga je snajper pogodio u kičmu. Bila sam malo zaljubljena u njega. Ali dosta smo razgovarali o nekim stvarima koje ja nisam najbolje razumela tada. Ne razumem ih ni sada, ali su mi te stvari jasnije.

Kada su me vratili kući, na “ležanje“ još pet meseci, rekla sam, svi su bili oko mene. Ali koliko god imala ljude oko sebe, filmove, igrice, knjige, opet je to mnogo vremena. Previše. Onda se razmišlja. Imala sam vremena za razmišljanje koliko god želim. Svaki film i svaku knjigu sam analizirala na hiljadu i jedan način. Svaki događaj i svaku situaciiju. Iskreno, koliko god to smešno zvučalo, mislim da sam tada naučila da mislim.

Posle je usledila jedna rehabilitacija, pa druga operacija, pa još jedna rehabilitacija, a ja sam se sve više udaljavala od mog prethodnog života. A kako bi i i moglo drugačije. Kada se nalazite u Banji Koviljači gde je najbolja zabava trka dece u invalidskim kolicima. Decu koju sam upoznala tamo nikada neću moći da zaboravim. Jer oni jesu istinski heroju. Sa toliko dostojanstva nositi se sa svojom mukom… Jeca je bila starija od mene, ali je izgledala kao dete od 4 – 5 godina. Cerebralana paraliza. Mentalne funkcije joj nisu oštećena, mislila je normalno, ali sve ostalo je bilo oštećeno. Teško je govorila, nije mogla da hoda, nosili su je kao bebu. I uvek se ljutila kada joj se neko obraćao kao detetu. Imala je 14 godina, zaboga. Ali ljutila se. Teško je izgovarala svoje ljutite reči, ali nije dozvoljavala da joj se obraćaju kao detetu. I kako ja da mislim na Tap 011 i izlaske, kada Jecu na svu tu muku boli zub.

Ili moj cimer, šestomesečna beba Aca, koji se rodio sa otvorenom ranom na kičmi, deformacijom kukova i stopala. Kako ja da mislim na momke i zaljubljivanje kada je on najveselija beba na svetu, a nikada neće prohodati?

U Banji sam, sa 12- 13 godina prvi put pročitala Kišovu “Enciklopediju mrtvih“. Naravno da je nisam potpuno razumela, ali sam se zaljubila u tu knjigu. Delovala je tako mistično i privlačno, golicala me je i zadirkivala, govorila da ima odgovore za mene, iako tada nisam znala ni pitanja. Zbog te knjige sam krenula da čitam još više, da znam, razumem, da učim. I nije me izneverila. U kasnijim čitanjima dala mi je odgovore, a ja sam tada već bila zaljubljena u Kiša, i nepovratno izgubljena u carstvu knjiga.

Kada sam se oporavila, potpuno i spremna da se vratim u “stvaran“ svet, bila sam potpuno drugačija osoba. Nova i preporođena. Zanimale su me druge stvari i tako sam se i okrenula drugim stvarima. I stigla do ovde. A rekla sam već, ja se sebi sviđam sada kakva sam i gde sam.

To sam htela da vam kažem. Čudno je to sve. Ne mogu da kažem da sam zahvalna na tome što su me tresnula kola, ali opet… Ja ne bih bila ja da se to nije dogodilo. Bila bih neko drugi, a taj drugi je pre trinaest godina krenuo u nekom totalno običnom i za mene, sada, lošem smeru.

 
21 коментара

Објављено од стране на април 8, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,