RSS

Архиве ознака: kučka

Pa tako…

Imam jedan tekst naziva “Znam te“, napisan, evo sad sam pogledala, 11 novembra 2009 godine. Ne znam zašto mi puklo da ga napišem baš tada, ali napisala sam ga.

I evo, sad sam ga opet pročitala, i mnogo je dobar. Efektan. Znam zašto ga nisam objavila. Nisam ga objavila zato što imam 25 godina i po društvenom ugovoru, moralu, etici i dostojanstvu se to ne radi. Bar ne ja. Retko normalno ljudsko biće preostalo u ovom mulju.

Od tada do sada svašta se izdešavalo. Imam informacije da se taj tekst apdejtuje samo tako.

Najnovija me isterala iz takta na 10 minuta. A onda sam umrla od smeha. Onda sam je podelila sa ostatkom društva, i onda smo se smejali zajedno.

A onda sam ukapirala da, i kada bih se popela na Mars, ne bi to moglo ilustrovati razliku, u svakom pogledu, između nas.

Ali sam isto tako ukapirala da više neću da se igram lepo. Imam pamet, znanje, sposobnost i urođenu žensku pakost da otežam život nekome. Da zgazim, pregazim, povredim i vratim u rupu iz koje izađe.

A ne meni je da odlučim, da li i kad ću to da uradim….

 
7 коментара

Објављено од стране на април 18, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке:

Ne znam da “naslovim“

Vi već znate da je funkcionišem po nekim svojim životnim pravilima tj. po sopstvenim Ivanizmima. I da sam ja ubeđena da je tako ispravno, pa ne znam, svet da se raspada ja ću da guram tako, makar mi glava prsla…

Elem, u međuvremenu, ovih proteklih meseci mi lepša polovina objašnjava da ja ne mogu sve to tako, jerbo tri čoveka me kapiraju ispravno, dok ostatak misli da sam budala, kučka, kurva, veštica iliti ludača. Ja na to odgovaram da me baš briga i teram dalje.

Skoro mi je u jednom razgovoru jedan tip malo bolje objasnio, da meni bude jasno, ono što lepša polovina već mesecima pokušava da mi objasni. U fazonu, nije problem što ja funkcionišem po Ivanizmima, već je fora što ako ih tako otvoreno prosipam, to znači da ja ne obraćam pažnju na njihove “-izme“, tj ne vodim računa o kriterijumima normalnog nekog drugog. Zamislih se tu ja malo, kao okej, ali opet ja teram po svome…

Ovaj post je inače inspirisan situacijom koja se odvija već neko vreme, u kojoj ja mislim da postupam kao dobar čovek, i u stvari već jesam dobar čovek, nego sa’ću vam pokažem kako to sve može da se preokrene i izgleda drugačije.

Dakle, pre nekog vremena, pojavio se neki tip koji mi je dao do znanja, tj otvoreno mi je rekao da mu se sviđam. Ja sam mu se lepo zahvalila (?!), ali isto tako otvoreno sam mu rekla da od toga nema ništa, da imam dečka, a i da ga nemam, opet ne bi bilo ništa. I kao mi smo se tu razumeli. Tip je okej. Ili sam ja bar mislila da smo se razumeli.

Ja u mojoj glavi zaista ne vidim ili već sada, nisam videla razlog zašto ja sa njim ne bih mogla porazgovarati povremeno o nekim drugim stvarima. Majke mi nisam. Kontam, razumeli smo se oko onoga, šta sad. Dečko je okej, može da se zezamo.

I tako ja jedno veče sednem sa njim, porazgovaramo desetak minuta, odem da zujim negde drugde, i naletim na njegovog druga, koji me pristojno izvređa i ponizi, sve u stilu da sam ja “mala koja mnogo voli da se zajebava“ i kao ‘oću da sedim “s jedno dupe na dve klupe“. Tu se ja načisto zaprepastih, “zazebeknuh i nađem u nedomujici“. I umesto da ispičkaram čoveka onako pristojno, ja se uvredih i odem kući plačući.

Pričam ja tu situaciju lepšoj polovini, on mi kaže da sam ja glupa. Tu se mi dobrih tri sata raspravljasmo, gde ja branim svoje stavove oko toga da nema ništa loše u tome da ja sa tim tipom povremeno popričam, dok on zabenaveo i poplaveo objašnjavajući mi da mene taj tip i dalje ‘oće da muva i time što ja i dalje razgovaram sa njim, samo ga “navlačim“ i dajem mu neke ultrasonične signale da jače zapne.

Ma nema šanse. Ne verujem ja u to. Ja taj tip smo se razumeli, bla bla bla. Ali nekako se složismo da napravimo kompromis da ja ne iniciram razgovore, jer bi lepšoj polovini to smetalo. Nije mi svejedno, ja i dalje mislim da sam u pravu, ali ‘ajde.

Priča ide dalje, sinoć izađem ja sa drugom mi Burtonom u kafanu, zezamo se, pojavi se dotični sa onim njegovim još dotičnijim drugom, klimnem glavom, kaže “zdravo“ i nastavim da gledam svoja posla. Malo se iznerviram što nema više belog vina da pijem jer zbog dijete samo to smem da pijem, međutim svirka je bila okej, pa se tamo veselili, densovali i tako to.

Baš pre nego što krenuh kući, dotični seda do mene sa pitanjem zašto sam ja ljuta na njega. Ja mu objasnim da nisam ljuta već situacija sa prijateljem i sve ono što muči mene i lepšu polovinu. I on mi kaže da sam budala, da sam ja trebala da se svađam sa njegovim drugom (?!), da mu ne dozvolim da mi se obraća tako i tako, da smo se on i ja razumeli i šta koga briga šta ko misli ili priča. I bla bla bla, ja njemu kažem za smetnje kod lepše polovine, on meni kaže u redu, ali nema razloga da ne razgovaramo i tako dalje

– Mi ćemo samo razgovarati, ali se nikada nećemo poljubiti (neodređena izjava, nisam sigurna da l’ je izjava ili pitanje)
– Nećemo, to sam ti odmah rekla
– Da, da…mi se nikada nećemo poljubiti…
– Dobro
– Nikada se nećemo poljubiti i pitaćemo se kako bi to bil..
– E, aj odjebi

I odem.
Ispričam Burtonu, on pukne od smeha i kaže “Ti si najbolja riba u kafani“. I nastavi da se smeje…
Ispričam lepšoj polovini, on srećan što je u pravu, samo mi kaže “Izvini se sama sebi što si ispala glupa“

I smejem se i ja sama sebi. Samo ne razumem kako ja bre ispadnem glupa i naivna u situacija tako? Kako ispadnem najgora, kada jedina postupam iskreno i imam dobre namere?
A?
Šta vi mislite?

 
19 коментара

Објављено од стране на април 12, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Čisto onako, došlo mi….

Od juče se dvoumim i troumim da li da napišem sledeći post. Kao isuviše je intimno. Ja nemam svoju intimu i upravo o tome treba da se radi u ovom postu. Ali mi je žao tate koji mi je već rekao da možda ne bi trebalo da pišem sve i svašta.

Upravo u tome je caka. Ja svima dam svoj život odma’, tu na otvoreno, pa ti vidi da li me hoćeš ili nećeš. Tako da, izvini, tata.

Juče razgovaram sa mojim najboljim prijateljem u univerzumu, Burtonom, o mojoj emotivnoj prirodi i moji socijalnim statusom u ovom gradu, našoj kafani i okruženju. I kada sam njemu istresla ono što me muči i o čemu filozofiram ovih dana, shvatila sam da nije to tako strašno, pa mogu i vama.

Ja nisam neka “riba“. Mislim lepa sam, onako. Ništa posebno. Imam svoje kvalitete (hahahahhaha). Ranije sam bila zgodna, sada ovako podgojena i nisam baš. Retko se šminkam i doterujem, u poslednje vreme sam nešto poludela, pa mi dođe povremeno, ali ne izgledam spektakularno. Niti želim. Izgledam upravo onako kako želim.

Za fizičke nedostatke ili viškove, obično se zajebavam rečenicom – šta me briga, ja imam ličnost. E to je najzabavnije, što ja stvarno imam ličnost. I što sam nekako najzanimljivija njima. Pričam o muškom polu. Kada god dođe neko iz nekog drugog grada u našu popizdinu, odma’ se zakače za mene. Ne za one lepe, našminkane, mirišljave. Za Ivanu. Interesantna sam. Da se ne lažemo, prija mi pažnja, imponuje mi. Ali mi ne prija pozadina toga.

….digresija, da bi se objasnile neke stvari:

Zajebano je odrastati u Boru kao individua. Od prvog razrade osnovne škole, pa i pre, imala sam problem da me prihvate deca. Uvek sam nekako bila drugačija. Nisu me voleli. Teško sam sticala prijatelje. Primarni razlog za to je moja bolna iskrenost i moja nesposobnost da se foliram. A ljudi to, naučila sam, ne mogu da prihvate.

Tako sam odrastala veoma bolno i usamljeno, uz teška razočarenja od drugova i drugarica koji sam smatrala prijateljima.

Pubertet sam imala ludački! Svaka čast mojima kako su preživeli to. Ništa nisam zaobišla – bežanje od kuće, alkohol, droge…Radila sam svašta, proživela sam svašta. Ne kajem se zbog svojih postupaka. Sav taj skup iskustva čini mene, osobu koja sam sada, a ja se sebi prilično sviđam sada.

Između ostalog, imala sam sex u životu. Nekako je ispalo da samo ja u Boru radim “to“. Niko drugi. Pa je pored epiteta kučka, počeo da me prati i drugi na slovo k. Generalno me baš bolelo dupe, ali povredi me povremeno. Jer je ničim izazvano. Imala sam momke. Pa šta?

U stvari lažem da je ničim izazvano. Tu završavam ovaj digresivni izlet i vraćam se na početak. Izazvano je sve mojom iskrenošću. Od kastrofa sa prijateljima iz detinjstva, prijatelje jako pažljivo biram. Ljude oko sebe odma’ obavestim o sebi. Istresem sve iz sebe. Dam celu sebe. Ovo, ovo, ovo i ovo sam ja. To i to i to i to sam radila. Uzmi me ako hoćeš, PRIHVATI ME, ali ovakvu kakva jesam celu. Ako nećeš u redu je, ali nemoj se folirati da si me prihvatio/la, pa posle ispadne da sam ti mnogo, da ne možeš da podneš. To samo mene povredi.

E sada da se vratim na moju socijalnu prirodu. Znači, ja tako interesantna i zanimljiva sam – klovn. Zabavljač u njihovom životu. Jao, kako je luda i šašava Ivana. Retko ko je u stanju da moju iskrenost shvati ozbiljno, onako kako se nadam, da sam je objasnila.

Svi bi deo mene, mog “ludila“, za kratko vreme. Da se zezamo. Retko ko želi da mi bude prijatelj i da me voli. Jer sam ja veoma zahtevna i teška za prijateljstva. Dam celu sebe, ali i mnogo tražim.

Vremenom sam naučila da koegzistiram sa svojom ulogom u timu. Imam oko sebe kvalitetne ljude koje me prihvataju, i retko kada može da me pogodi to što me shvataju neozbiljno ili pogrešno. Ali nekad me baš raznese, kao pre neko veče. I eto..

Što se tiče moje emotivne prirode, plakanje je uvek bio sastavni deo mog života. Preosetljiva sam na te stvari. Pisala sam u prethodnim postovima da ne želim venčanja, spašavanje od muškaraca i ostale zajebancije. To što ih ne želim, ne znači da mi ponekad fale. Fali mi stabilnost u tom pogledu. Želim da imam svoj lični porodični balon. Ali nekako ga uvek izgubim..

Svaki put kada mi se veza raspadne, i ja se rastavim zbog nje. Ne toliko zbog ljubavi koja je tu postojala, ljubav uvek dođe i prođe. Nego zbog vremena. Vremena uloženog u zidanje te veze, u gradnju i nadogradnju svega. Kad se to raspadne, ja ne mogu da se pokupim. Zbog vremena koje je moglo biti i zbog vremena koje sam, još jednom, izgubila na nekog za koga se ispostavi na kraju da me nije prihvatio celu. Da ne može da me podnese i nosi se sa svim mojim ludilima, bubicama, iskrenošću i prošlošću.

I tako.. o svemu ovome raspravljasmo sinoć Burton i ja, i lepo zaključismo da nije ni prvi ni poslednji put da se osećam nokautirano zbog same sebe. Isto tako, setili smo se, da sam ja neuništiva i apsolutno sposobna da preživim svaku situaciju koju mi život donese. Ali da moram malo da izdramim. Zato je on tu. Da me sasluša kako dramim, pošto razume da mi je to potrebno.

I tako, od danas ja ulazim u 65445454 rundu svog života. I ustala sam jutros nekako “light“. Od danas sam na dijeti, uplatila novi mesec u teretani, treba diplomski da završim i završim organizaciju žurke.

I sve će biti okej…

 
21 коментара

Објављено од стране на април 6, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

KUČKA

Neretko čujem za sebe da sam kučka. Moj prijatelj Milan mi je rekao da sam superiorna kučka. Što superirona i što kučka, nije želeo da mi obrazloži. Kada mi je to rekao, pre tri godine mislim, na proslavi jedne nove godine, ja se zaprepastih. Pa sam uradila “anketu“ na pomenutoj proslavi. Većina ljudi mi je rekla da ja jesam kučka. Superiorna, manje – više.

Šta me to čini kučkom, do dan – danas ne znam. Ali juče sam dvaput nazvana tako, pa rekoh da malo elaboriram:

Ja kao osoba i individua, sa dovoljno mozga, pameti i stavova, imam prava da sama izaberem sa kim hoću i sa kim neću da se družim. Niko me ne može naterati da se družim sa nekim, niti bilo koga ja mogu naterati da se druži sa mnom. Ali apsolutno zadržavam pravo da ne želim sa nekim ljudima da budem u blizini.

Elem, juče se skupilo neko društvo kod prijatelja moje lepše polovine, a i mog prijatelja. Bilo nam je lepo, pili i zezali se. Ljude koje su bili prisutni znam i volim biti u njihovom društvu. Plan je bio da posle odemo do kafane ne bi li se malo razveselili. Kada smo krenuli, javili su se neki ljudi jednom od drugara, da su u blizini i da će krenuti sa nama. Nisam imala ništa protiv. Dok ih nisam upoznala. Onda sam imala protiv. Nisam želela da idem deset minuta sa njima dok jednom momku trešti mobilni telefon najglasnije sa najdebilnijom muzikom. Nisam želela da hodam sa maloletnom devojkom tupog pogleda i tupih misli koje je glasno delila sa svima. Jednostavno nisam. Bilo bi me sramota, ne da me neko vidi sa njima, nego onako sramota zbog same sebe. Imam to pravo.

Tako sam i rekla lepšoj polovini i našem prijatelju. Da ne želim da pravim dramu ili scenu, ali da ja ne želim da budem u društvu sa njima. Da ću ja otići ili sama do kafane ili da se nekako podelimo. Lepša polovina me je razumela i slagala se sa mnom. Prijatelj isto. Međutim, drug tih ljudi mi je rekao da pravim glupe situacije i da sam kučka.

Dobro, kučka sam. Ako sam zbog toga kučka, onda u redu. Ali otišli smo odvojeno.

Kasnije te večeri, za šankom, neki tip mi se nudio da mi plaća piće. Pristojno sam odbila. Pa je on navaljivao. Opet sam pristojno odbila. Pa je opet navalio, e, a onda sam nepristojno odbila. Onda sam postala kučka. Pa jebem mu mater. Sedim da dečkom, on to vidi. A i da nisam sa dečkom, MOJE pravo je da ne prihvatim piće od nekoga. Svoja pića plaćam sama, ne dozvoljavam ni lepšoj polovini da to radi. Ne iz nekog feminizma ili prava, već zato što, kada sam u mogućnosti da plaćam sama, preferiram da to i uradim. Ako ostanem bez para, nemam problem da pitam nekog da mi plati piće. Kad organizujemo sedeljku ili pijanku, nemam problema da se svi učipimo. Ali opet, ja sam kučka. Dobro, u redu.

Onda sam malo danas razmišljala o još nekim situacijama kada me nazivaju kučkom. Nazivaju me tako kada dođe neko da mi priča neke stvari, a ja mu/njoj kažem da me ne zanima. Kučka sam i kada je neko glup, a ja mu kažem da je glup. Kučkom me čini to što pušim, pijem i psujem. Nemam drugarice, imam dve prijateljice – isto kučke. Izlazim sa muškarcima. Ugodnije mi je u njihovom društvu. Kučke valjda to rade. Kučke isto tako nemaju problem da stvari nazivaju pravim imenom, makar to bio i sex!

Kučka sam što se ne zaljubim u svakog lepotana koji mi prodaje onu stvar za bubrege. Kučka sam kada ostavim nekoga u koga više nisam zaljubljena. Zato što volim svoje slobodno vreme. Zato što ne volim cveće. Banalne reči i poruke koje nemaju težinu. Zato što mislim da je 8 mart licemeran praznik. Zato što nemam želju da budem “spašena“ od strane muškarca. Zato što ne sanjam o svom venčanju celog života. Zato što ne nosim suknje. Zato što mislim…

Kada ga ovako napišem, ja stvarno jesam kučka. Najponosnija kučka na svetu. I ne pada mi na pamet da se menjam

 
23 коментара

Објављено од стране на април 4, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,