RSS

Архиве ознака: lepša polovina

Holivudski vikend!

U petak smo izašli i lepša polovina i ja smo se kladili da neću da se naljutim na njega celo veče. Zašto? Pa u posledenje vreme sam ekstremno neurotična, da l’ što mi se smučila ova dijeta više, il’ pms, ne znam, ali ono što znam je da sam stalno ljuta. Na njega. Pozove me da mi kaže ćao, a ja nešto vrištim.

I tako se mi kladismo. Vi ne znate da je lepša polovina vrlo takmičarski raspoložena. U svemu. Ne zbog nagrade, već zato što on mora svuda i sve da pobedi i bude najbolji. Ovde je nagrada bila milka od 200 grama, a on nije nešto lud za čokoladom, tako da nagrada nije bila u pitanju.

I tako se ja nisam ljutila na njega jako dugo. Dok je nestajao tokom čitave večeri, pričao gluposti, smetao, bio smešan. Nisam se naljutila na njega do negde 2 sata noću/ujutru. A onda je on izvukao tešku artiljeriju. Počeo je da se mota oko nekog devojčeta i kako bi se među mladima reklo da je “muva“. E tu sam se naljutila. Pa sam ga malo vatala za vrat. On čovek pukne od smeha i kaže mi “ Ne mogu da verujem da si pala na to…hahahahahh“. I stvarno, ne mogu da verujem da sam pala na to. Malko smo se svađali, njemu bilo smešno, pa otiđosmo kući.

U subotu dolazio nam bend u omiljenu kafanu koji svira muziku moga najomiljenijeg benda od svig bendova, pa sam se obradovala. Bili oni već jednom u toj kafani, i ja se sećam da sam se pod nekoliko tekila tada mnogo dobro provela. Bila mi i Ana tu i sve to bilo lepo veče.

I tako ja, nosim milku od 200 grama, jerbo mi bojfrend konobariše u toj kafani ponekad, sva srećna što ću se lepo provesti slišajući tribjut mog najboljeg benda.

Ajoj. Ono je bolelo. Majke mi. Ne znam šta mi bi prošle godine pa da mislim da su oni dobro svirali onomad. Ajde, promenili su bubnjara, al’ on dobro svira, i gitarsta, i on je dobar. Basista – ‘ajde, loš je, ali ne toliko. Ali onaj dečko što peva. Lele! Kuku! Stvarno me bolelo, kao da mi neko nož zario u srce. Čak smo napravili i hejterski klub na terasi, nas nekoliko. Sedeli smo po praznim gajbama i pričali kako je ovo najlošija svirka…. tuuužno.

Toliko loše muzike, a ja sam opet stigla kući u 5 ujutru. Zašto, ne znam jer….

…. sećate se da sam se prijavila da statiram u onom filmu što se snima u Boru? E pa zvali me da dođem u nedelju ujutru da snimamo. I tako, ja legala u 5, probudila se u 7, da stignem u 8 da snimamo film.

Ja sad tu volim da gledam filmove i za to mislim da sam kompetentna. Ne znam kako se snimaju filmovi, tako da tu ne što ne mogu da kritikujem mnogo, ali sam to nekako zamišljala mnogo interesantnije, zabavnije i…organizovanije.

Znači u 8 ujutru. Na platou u centru grada. Snimanje treba da se odvija na rudarskom kopu nedaleko od Bora. Velika scena, nas 340 statista se pojavilo. Zašto nam nisu rekli da odemo direktno gore, sami, kako znamo i umemo, ne znam. Pa da se gore prijavimo i ostavimo podatke. Ali, kao što rekoh, nisam kompetentna.

Ovako je nas 340 ulazilo u jedan obezbeđen autobus koji je vodio do gore, tako da je ispalo 5 tura. Ja sam bila u poslednjoj. Svako ko je ušao u bus, čekirao se i ostavio svoje podatke, tako da se u bus ulazilo jako dugo. Kao što rekoh, ja bila u poslednjoj, jer ne volim da se guram. Stigli smo gore oko 10, mi poslednja tura.

Čim smo izašli iz busa, kidnapovala me jedna cura iz tog filmskog tima da mi skine majicu, jer nosim istu majicu kao glavni glumac u većini filma i to jednostavno nije u redu. Zaseniću ga, šta li? Dobro. Promenim ja majicu i odem za stadom.

Ovo ne znam kako da objasnim, ali probaću. Od nas 340, većina su muškarci, zato što smo mi neki rudari koji stoje u polukrugu, na ivici provalije, na kopu i glume hor! Da, hor! Rudara. I mi smo imali ulogu da pevamo pesmu koju smo prvi put čuli tada. Snimljenu za potrebe filma. Ko ne uspe da nauči pesmu iz jedne probe, ima zadatak da otvara usta u skladu sa upečatljivim samoglasnicima u pesmi. A pesma je… blago rečno weird! U stvari cela scena mi je wird i imam problema da je uglavim u bilo kakav nadrealistički film, al’ ajde, opet nije moje da kritikujem.

I tako smo mi pevali. Take one, tako two, take fifteen….Sunce upeklo, na kopu gde je vazduh malo drugačije, 340 ljudi je teško kontrolisati, pogotovu bez megafona, ali opet oni bolje znaju nego ja. Pesma ima jedan deo de se peva “Doćićemo mi kod vas…“, a jedno 50% statista ima problem da izgovori to, što reče jedan moj frend, već izgovaraju “Dočičemo“. Ti isti su posle drugog “tejka“ počeli da se žale što nema pivo, pa kada će organizovan doručak da bude, da se smeju, igraju, pevaju pesme sa drugih radio stanica, da pričaju mobilnim, da im zovne mobilni najrazličitijim melodijama, i da se žale kada će da se završi ovo mučenje.
Ja ne razumem ljude, to znam. Ali razumem, da što budemo poslušniji i odradimo kako treba, pre će da završimo. Ali to izgleda malo nas razumemo. Zadržasmo se tu, pevasmo, jedna žena pade u nesvest od vrućine i su interesantniji delovi.

Napokon završismo pevanje svi prašnjavi, prljavi i ujedeni od svakojakih buba mutiranih koji žive gore. A onda su nas poterila kao stoku da se popnemo na brdo, da bi se spustili niz brdo, pa opet u polugrug da snime ulazak. Onda su nas poterali na još veće i strmije brdo, da siđemo sa tog većeg i strmijeg brda da snime grand ulazak. Tu već počelo da mi svitka pred očima i da mi klecaju kolenca, jer je vrućina i gladna sam i neispavana, a već brinem za lepšu polovinu jer on siroma nije spavao 30 sati pošto je radio.

Završi se i to. Opet busevi da nas vrate u grad, na neku drugu lokaciju. Međutim, pola ljudi je otišlo peške, jer je brže nego da čekamo bus da nas prevozi u turama, tako da je bilo samo dve ture busa.

Onda su u nam u gradu delili sendviče na pauzi. Elegantno sam zaobišla. Onda smo imali zadatak da blokiramo neki autobus i da protestvujemo. Samo što su imali problem da objasne ljudima da je to neki miran protest gde mi treba da budemo ozbiljni, namršteni i tihi, jer čim su nas postavili ljudi su počeli da se deru UAAAAAAAAA i slične stvari koje se viču na takvim prilikama.

Pomeraše nas još malo tamo – vamo, gledali smo autobus, mrštili se na njega, ćutali na njega i tako to.

A onda iz tog autobusa počeše da prozivaju za dnevnice. Lele majko. Jadan autobus. To su trebali da snime. Kada 302 čoveka, po mojoj slobodnoj proceni jurne ka autobusu. Neprocenjivo. Deljenje dnevnica je trajalo, jedno sat i po vremena. Ja dobih moju negde u sredini. Pa sam čekala lepšu polovinu. Skroz do kraja. Negde pred kraj je pao dim. Kada padne dim u Boru u centru grada, to je jezivo, to boli, pluća se zatvore, ne može da se diše. Završi se i to nekako.

Kući sam se cela bacila u veš mašinu, na 90 stepeni sa predpranjem.

I nikako ne mogu da izbacim onu glupu pesmu iz glave!

Holivud. Bukowski je opet bio u pravu. Samo on nije živeo u Boru.

 
14 коментара

Објављено од стране на мај 18, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Svinjski grip

Mnogo glup naziv za tako nešto ozbiljno. I malo smešno. Kako svinja može da ima grip? A AH1N1 mi je još gluplje. I to je otprilike sve što mi je smešno ili glupo u vezi ovoga.

Ja se juče usra’. Ozbiljno. Obično ne verujem u te svetske panike i jednostavno ne obraćam pažnju. Kad je bila frka sa ptičijim meni bilo smešno. Al’ sad nekako nije.

I, iako sam alergična na svetske zavere, nekako odbijam da mislim da se ti gripovi javljaju slučajno među stanovništvom. Kontam da farmaceutske industrije jednog dana pročešljaju po magacinu i vide da nekog leka imaju isuviše, i bup! Ay malo da se potroši. I kao činjenica, koja meni ide u prilog je ta da, u Mexiku, gde se prvi pojavio ovaj virus, nisu našli ni jednu zaraženu svinju. Pa kako je onda virus mogao da mutira sa svinje?! Ako nema zaražene?!

Nego, ozbiljno. Svetska zdravstvena organizacija je podigla uzbunu na peti nivo. To znači da imamo pandemiju. Već gomila zemalja se javila sa prijavljenim virusom. U Americi je juče umrla beba od 2 godine i to je prva žrtva, a u Hrvatskoj se pojavio prvi mogući slučaj kod studentkinje koja se vratila iz Amerike.

To čudo će stići kod nas. Naravno da hoće. Kad je svet glup i ne ume da se organizuje. Čitam koje mere su postavljene na aerodromu. Pazite, molim vas, svako ko dolazi iz rizične zemlje (kojih već sada ima sve više) ima obavezu da se javi, ako primeti neke simptome. Eeeeej!!!??? Ko je bre tu lud?! Imamo pandemiju, a neko treba da se javi?! Nema bre da se javi! Virus može da bude u inkubaciji 7 dana, dok neko primeti simptome ima da zarazi ohohoo ljudi. Umesto lepo da u’vate svakog ko dolazi iz Meksika i Amerike, pa u karantin, pa vadi krv, čekaj 7 dana, pa tek onda možeš da izađeš. Jebi ga, vanredna situacija. Ali ne, verovatno se i tada razmišlja o ljudskim pravima, ili je to jednostavno mnogo posla.

Ili naši veseli i zdravi turisti iz Meksika koji su se javili sa Kube da su zdravi. Idioti jedni glupi, majmuni, kreteni, diletantni, neodgovorne budale! Odakle bre znate da ste zdravi?! Odakle vam tolika arogancija da se veseli vraćate u zemlju kao mogućnost da zarazite vašu decu, roditelje i prijatelje? I mene? I još nekoliko zemalja u prolazu?! Ej bre! Proverite to negde!!

Znači virus će stići. Čak i ako se sve odradi po jusu i pesu, ima neka budala negde nekako da prođe, preko ruke, ispod žita, na dođem ti – dođeš mi itd. I tu me počinje bude još više stra’. Naši doktori to dok provale, pa dok odrade sve pogrešno i sjebasmo se. A imamo leka samo za 1% stanovništva u Srbiji. A za vakcinu će trebati od 6 meseci do godinu dana. Pa vi vidite.

Ja se bacam u opasnu preventivu. Pranje ruku 27445454 puta dnevno. Već sam nabavila one posebne maramice. Više se ne pozdravljam sa ljudima, nema rukovanja i cmakanja, tako da se nemojte uvrediti ako se vidimo a ja vas gledam i pravim se luda. Ne vozim se više javnim prevozom. Ne pijem više iz čaše po kafićima. Begam od svakog ko se zakašlje ili kine.

Al’ tu sad postoji još jedan problem. Moja lepša polovina neće toliko da vodi računa, i verovatno, kada mu budem ispričala ovo, ima da mi kaže da sam hipohondar ( a jesam malo, kako se leči hipohondrija? 😀 ) i budala. I on neće da se baci an preventivu. A ja manijak za preventivu. I onda se poljubimo. I kapljice i šta onda?! Da me glupim svinjskim gripom zarazi lepša polovina?! Šta da radim? Da udarim embargo na ljubljenje ili da ostavim momka odma’, što mi tata juče rek’o kada sam mu elaborirala ovu temu?

Ne, ozbiljno. Mene stra’

 
20 коментара

Објављено од стране на април 30, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , ,

Buđenje

Htedoh hiljadu stvari da napišem jutros, al’ mi nešto ne ide
Sve pišem, brišem, pa opet brišem, pa malo cokćem i tako to..
A i sve me neke ozbiljne teme spopadaju od jutros

Pa sam batalila.

Lepša polovina je ubeđena da ga mrzim, već danima ga budim iz slatkog sna.

Pre neki dan, otišao on za Zaječar, biJo neki koncert nekih repera koje on sluša. Ja elegantno zaobišla. Dogovor bio da se javi kada dođe, ne bi li smo se možda videli.

Oko pola jedan noću, mene u’vatili neki pundravci. Uznemirih se nešto, pa gde je, zašto se ne javlja, april je, da mu se ne daj bože nije nešto desilo. Pošaljem poruku pristojnog pitanja da li je živ, ne odgovara. Tu se vrtim još malo, pa pozovem. Živ je. Aj ću spavam.

Al’ cvrc. Pundravci me ne puštaju. Vrtim se celu noć, budim se na pola sata, na petnaest minuta, buljim u telefon, ne javlja se čovek. Pa me opet u’vate crne misli.

Dočekam jutro, dva’es’ do deset, vrtim se za to vreme, ‘oću – neću da pozovem. Ma pozvaću, bolje da se dere na mene što sam ga probudila, nego da izludim skroz. I tako i bi. Izdra se malo na mene, al’ živ je. Ja srećna, pundravci srećni.

Sutradan, ja ustanem, zajebavam se nešto po kući, pa da zovnem lepšu polovinu da vidim šta radi. Pogledam na sat, dvanest je sati, može.

– tu tu tu tu tuuuuuuuuuuu
– Da?
– Ej ćao, šta radiš?
– Pa da….

Opet malo dranja na mene. Na kraju mi je zabranio da ga zovem. Zvaće on mene.

Malopre mi doooosadno, iščitala vas sve, komentarisala, za sebe ne umem da napišem, pregledala ostale sajtove, aj da vidim šta radi lepša polovina. Pola jedan je, nema šanse da spava. Nije izlazio sinoć. Nije se drao na mene. Pitao me šta ‘oću i kada sam odgovorila, samo mi rekao aj ćao. Ili nije ni to. Vratio se da spava. Ako može. Ako ne, sada će da me zove da se dernja.

I tako, al’ šta mogu, ja to sve iz ljubavi….

 
6 коментара

Објављено од стране на април 23, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Fotoaparat

Kupili smo ga.

Mama davi tatu već neko vreme da ga uzmemo. Jutros isto. Ja ustajem i izgovaram rečenicu da hoću fotoaparat. Mama se nasmeje, ćale sedne na biciklu i vrati se sa fotoaparatom.

Dočekali smo ga fino. Svi. Mama, ujka, lepša polovina i ja. Svi se sjatili da vidimo to čudo tehnike. Otimamo se, čitamo uputstva, čačkamo, slikamo sve i svašta.

Mnogo smo smešni, kada nam dođe novi “član porodice“. Sećam se kada smo uzeli mikrotalasnu svi smo nabili dupe u kuhinju, pa gledaj, čačkaj. Stavljali ‘leba, pa “vauuuu kako ga je dobro zagrejaooo“. 😀 Da nije smešno, bilo bi tužno.

Šalim se.

Nego. Uzeli smo aparat, pa da vam pokažem sad tu neke slike.

Ovo sam ja u bitchy izdanju. Ćale kaže da ličim na Laru Kroft. Ja ne vidim, ali mi imponuje.

Photobucket

Suske me podsetila na jaja, pa da vam pokažem maminih ruku delo

Photobucket

Photobucket

I na kraju, lepša polovina i ja

Photobucket

Imamo fotoaparat. YAY!

 
12 коментара

Објављено од стране на април 18, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Ne znam da “naslovim“

Vi već znate da je funkcionišem po nekim svojim životnim pravilima tj. po sopstvenim Ivanizmima. I da sam ja ubeđena da je tako ispravno, pa ne znam, svet da se raspada ja ću da guram tako, makar mi glava prsla…

Elem, u međuvremenu, ovih proteklih meseci mi lepša polovina objašnjava da ja ne mogu sve to tako, jerbo tri čoveka me kapiraju ispravno, dok ostatak misli da sam budala, kučka, kurva, veštica iliti ludača. Ja na to odgovaram da me baš briga i teram dalje.

Skoro mi je u jednom razgovoru jedan tip malo bolje objasnio, da meni bude jasno, ono što lepša polovina već mesecima pokušava da mi objasni. U fazonu, nije problem što ja funkcionišem po Ivanizmima, već je fora što ako ih tako otvoreno prosipam, to znači da ja ne obraćam pažnju na njihove “-izme“, tj ne vodim računa o kriterijumima normalnog nekog drugog. Zamislih se tu ja malo, kao okej, ali opet ja teram po svome…

Ovaj post je inače inspirisan situacijom koja se odvija već neko vreme, u kojoj ja mislim da postupam kao dobar čovek, i u stvari već jesam dobar čovek, nego sa’ću vam pokažem kako to sve može da se preokrene i izgleda drugačije.

Dakle, pre nekog vremena, pojavio se neki tip koji mi je dao do znanja, tj otvoreno mi je rekao da mu se sviđam. Ja sam mu se lepo zahvalila (?!), ali isto tako otvoreno sam mu rekla da od toga nema ništa, da imam dečka, a i da ga nemam, opet ne bi bilo ništa. I kao mi smo se tu razumeli. Tip je okej. Ili sam ja bar mislila da smo se razumeli.

Ja u mojoj glavi zaista ne vidim ili već sada, nisam videla razlog zašto ja sa njim ne bih mogla porazgovarati povremeno o nekim drugim stvarima. Majke mi nisam. Kontam, razumeli smo se oko onoga, šta sad. Dečko je okej, može da se zezamo.

I tako ja jedno veče sednem sa njim, porazgovaramo desetak minuta, odem da zujim negde drugde, i naletim na njegovog druga, koji me pristojno izvređa i ponizi, sve u stilu da sam ja “mala koja mnogo voli da se zajebava“ i kao ‘oću da sedim “s jedno dupe na dve klupe“. Tu se ja načisto zaprepastih, “zazebeknuh i nađem u nedomujici“. I umesto da ispičkaram čoveka onako pristojno, ja se uvredih i odem kući plačući.

Pričam ja tu situaciju lepšoj polovini, on mi kaže da sam ja glupa. Tu se mi dobrih tri sata raspravljasmo, gde ja branim svoje stavove oko toga da nema ništa loše u tome da ja sa tim tipom povremeno popričam, dok on zabenaveo i poplaveo objašnjavajući mi da mene taj tip i dalje ‘oće da muva i time što ja i dalje razgovaram sa njim, samo ga “navlačim“ i dajem mu neke ultrasonične signale da jače zapne.

Ma nema šanse. Ne verujem ja u to. Ja taj tip smo se razumeli, bla bla bla. Ali nekako se složismo da napravimo kompromis da ja ne iniciram razgovore, jer bi lepšoj polovini to smetalo. Nije mi svejedno, ja i dalje mislim da sam u pravu, ali ‘ajde.

Priča ide dalje, sinoć izađem ja sa drugom mi Burtonom u kafanu, zezamo se, pojavi se dotični sa onim njegovim još dotičnijim drugom, klimnem glavom, kaže “zdravo“ i nastavim da gledam svoja posla. Malo se iznerviram što nema više belog vina da pijem jer zbog dijete samo to smem da pijem, međutim svirka je bila okej, pa se tamo veselili, densovali i tako to.

Baš pre nego što krenuh kući, dotični seda do mene sa pitanjem zašto sam ja ljuta na njega. Ja mu objasnim da nisam ljuta već situacija sa prijateljem i sve ono što muči mene i lepšu polovinu. I on mi kaže da sam budala, da sam ja trebala da se svađam sa njegovim drugom (?!), da mu ne dozvolim da mi se obraća tako i tako, da smo se on i ja razumeli i šta koga briga šta ko misli ili priča. I bla bla bla, ja njemu kažem za smetnje kod lepše polovine, on meni kaže u redu, ali nema razloga da ne razgovaramo i tako dalje

– Mi ćemo samo razgovarati, ali se nikada nećemo poljubiti (neodređena izjava, nisam sigurna da l’ je izjava ili pitanje)
– Nećemo, to sam ti odmah rekla
– Da, da…mi se nikada nećemo poljubiti…
– Dobro
– Nikada se nećemo poljubiti i pitaćemo se kako bi to bil..
– E, aj odjebi

I odem.
Ispričam Burtonu, on pukne od smeha i kaže “Ti si najbolja riba u kafani“. I nastavi da se smeje…
Ispričam lepšoj polovini, on srećan što je u pravu, samo mi kaže “Izvini se sama sebi što si ispala glupa“

I smejem se i ja sama sebi. Samo ne razumem kako ja bre ispadnem glupa i naivna u situacija tako? Kako ispadnem najgora, kada jedina postupam iskreno i imam dobre namere?
A?
Šta vi mislite?

 
19 коментара

Објављено од стране на април 12, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Nešto razmišljam…

Ovih dana o svemu i svačemu a nikako da se “pokupim“. Samo mi izleću neke misli u glavi, a ni jednoj se ne posvetim dovoljno, da bih je sagledala sa svih strana. Samo je površno zagrebem.

Eto to, isto na primer. Razmišljam se da li sam ja površna i obična, ma koliko god ja mislila da sam pametna? I tu stanem ne idem, dalje. Tako za sve što mi padne na pamet.

Ima jedan tip, koga ne volim nešto posebno, ali se krećemo u istom društvu. Rekoh već, ne volim ga, malo mi je “ljigav“ i loš. I ja tako sam sebi dozvolila predrasudu da mislim da je glup. Pre neko veče, mi nekako završismo razgovarajući, pa jeeeednooo dobrih sat vremena, možda i više. I on je bre mnogo pametan. Izvozao me samo tako. Ja ne mogu da se povratim. Ja naivna mislim da pametni ljudi uvek naprave izbor da budu dobri ljudi. Ali nije bre tako.

On je isto tako izrekao misao, tezu – da kada mesec može da utiče na plimu i oseku, a ljudsko telo je sastavljeno od 73,2 ili 72, 3 procenata vode, kako možemo da znamo kako taj isti mesec ne utiče na nas? To mi bilo toliko krivo što ja nisam smislila, jer ja obično smišljam takve stvari…

Mislim se isto tako, da ako ja nikada ne odem u Škotsku, nikada neće pronaći Nesi, “čudovište“ iz Loh Nesa, jer samo ja mogu da je nađem. Imam ceo scenario i gde i šte, iako nikada nisam bila tamo. A onda pomislim da je možda bolje da je nikada ne otkrijemo. Vidite, čak joj se obraćam u ženskom rodu….

… E da, ja verujem u Nesi, Deda Mraza, Jetija, vanzemaljce, duhove, Bigfoot-a, druge dimenzije, ali ne verujem u vampire. Glupo, je l’ da? A zašto? Pa kao ima dokaza da su vampiri u osamnaestom veku možda bili ljudi sa tuberkulozom, onda divlja deca, ljudi sa porfirijom itd. Ali je glupo da ja ne verujem u nešto na osnovu dokaza, a da verujem u nešto drugo na osnovu nedostatka istih….

“Izašla sam na televizor“, pre neki dan, i opet sad skoro. Meni to uvek bio bedak, živiš u malom gradu i socijalna gradska televizija dođe da te pita nešto… Nije mi prvi put. U gimnaziji smo jedne zime štrajkovali zato što nije bilo grejanja. Svi smo ispred škole ili u onom prvom hodniku, koji je više napolje nego unutra. Dolazi televizija, a ja vodim horsko pevanje – “Auuuuuu što je školaaaaaaa zgodna, leči lenjos’ i saaaaamoću“. Snimili me tu. I odma’ da dam intervju. Ispričala ja tu neke budalaštine, ali se sve svelo na to “ovi nam ne daju da idemo kući, a nemamo grejanje“…i još par ružih reči na njihov račun. Koliko je ta televizijska stanica gledana, govori o tome da mi niko od onih nije posle zalepio nekog keca.

Opet sam se izgubila. Lele, kako mi lete misli. Mislim znam ja da mogu da se vratim i obrišem ovo, ali neću – to je moj današnjo – jutarnji kognitivni haos. Na neki wird način uživam u njemu.

Da se vratim – televizor. Snima se film u Boru. Beli beli svet, Olega Novkovića. I tako raspisali oni oglas za statiste. Nas troje – prijatelj, lepša polovina i ja se pokupismo i odosmo da se prijavimo. Dok smo čekali red, pojavila se televizija.
– Je l’ hoćete da date intervju?
– Nećemo.
Onda se novinarka unosi u facu svakome od nas, a kamerman ide sa uključenom kamerom i opet te pita, tebi glupo, pa odgovoriš.

– Zašto ste se Vi prijavili na ovaj kasting?

Slede tri najgluplja odgovora u nizu:

Lepša polovina: Pa hoću da ne radim ništa i zaradim pare. Pa ne’am pojma, ono – smeh
Prijatelj: Hoću da budem viden, ovaj viđen. Da ljudi znaju za mene
Ivana: Pa ja jako volim filmove i mene interesuje da vidim kako to izgleda. A i zbog para naravno…

I tako. Preksinoć sam opet davala intervju, ali dobro, tada sam morala. Bila sam organizator neke kampanje za mlade, pa tako pričah u kameru.

Inače ne sviđa mi se moj glas. Jasno mi je da svoj glas čujemo drugačije, zbog nekih veza u glavi. Ali meni se baš ne sviđa moj, a to je gre’ota jer onako kako ga ja čujem, je baš cool – sexy. I kako sada da pevam Elvisa na karaokama? Cccc

Bila sam i kod lekara pre neki dan. Nije mi ništa, nemoj se brinete, neko preventivno – redovno čudo. Otišla sam spremna, ponela sam knjigu, da se ne dosađujem dok čekam. Znači spremna sam na gužvu. Čekam ja tako, kada prozivaju jednog, drugu, treću, četvrtu, a znam sigurno, videla sam ih da su došli posle mene. Odlazim do sestara, ne na šalter, već na vrata i lepo upitam da se moja knjižica nije negde zaturila jerbo uđoše četiri osobe pre mene. Dobijem odgovor od koga sam ‘ladno mogla da ubijem:

– Pa ako je neko ušao pre tebe, tako treba da bude

Je l’ tako?! Pa sam ja malo pustila glas i svađala se sa njima, Vratila se na mesto, nastavila Bukowskog i za nepunih 5 minuta me prozvaše. Moraš da im podvikneš. Kaže lepo moj duhovni brat Peđa, koji je skoro ošamario neku šalterušu u Domu Zdravlja, jerbo je bila mnogo bezobrazna. Kaže:

– Ne ide bre, Ivana, dođeš fin, kulturan, pitaš sa izvinite, molim vas, da li bi mogli, oni te oteraju u pizdu materinu. Kad dovoljno popizdim i ponašam se kao najveći frajer, derem se na sve njih onda sve završe bez problema. To je jedini jezik koji razumeju. A i taman se fino isprazniš, izađeš preporođen

Nije da nije tako, a nije ni da nije

I eto mislim se ja tako, o svemu i svačemu a najviše se mislim kako mi se ne ide sada do SUP – a koji je na drugom kraju grada od mene, a ja sada idem peške svuda, jer je lepo vreme, a ja debela…. i opet nisam htela to da kažem. Znači, ne ide mi se do SUP-a, da vidim šta mi sve treba za novi biometrijski pasoš republike Srbije, a kako sam čitala kod Dudarima i čula od još nekih ljudi, ne piše mi se dobro.

Događaj: Čekao neki moj frend ceo dan, zajabavali ga za ovu – onu papirologiju, na kraju, posle nekog vremena stane on u onaj red gde će uskoro da završi posao. Kažu mi da ide da se slika i da donese dve fotografije. Ode, slika se, stane opet u red, stigne na red i oni mu kažu da uđe u drugu prostoriju da ga slikaju. Digitalno, da ide na biometrijski pasoš.

I sada ako neko zna, ja ga molim da mi objasni. ZAŠTO donositi sopstvene slike kada te oni slikaju tamo? Neki kažu zbog evidencije, ali ako te već slikaju digitalnim fotoaparatom, odatle mogu da izvade slike za evidenciju. Da li se pravi dil sa foto radnjama, i ako je tako, da li stvarno od toga može da se zarade neke dobre pare? Ili je nešto treće?

 
17 коментара

Објављено од стране на април 10, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Akustična crna rupa, u aprilu


Juče me uhvatilo ono moje. Onaj F. Ona depresija. Ma nije to depresija. To je gore od toga. To je ogromna crna rupa. Pojavi se niodkuda, nenajavljeno i bez razloga. I počne da me guta. Jede i žvaće.

Teško je objasniti ljudima crnu rupu. To ništavilo koje te obuhvati. Pogotovu zato što ljudi traže razloge – ‘’Pa šta ti se desilo?’’. NIŠTA! I to je još gore. Ni jedan razlog ne mora biti za tu neopisivu tugu i očaj koji se jave. Najviše mrzim crnu rupu, kada se javi kada mi je okej i kada sam srećna. Kada nemam problema u životu. Pa mi se onda javi osećaj krivice, odakle meni pravo da se osećam kao govno, kada ljudi imaju prave probleme u životu? I onda se osećam još gore.

Dugo sam tražila reči da objasnim ‘’to’’ osećanje. I nikada ih nisam našla. Onda sam tražila tuđe, tražila simboliku i znake u knjigama. Nisam ih našla. U filmovima, muzici. Opet ne. Najpribližnije što opisuje to osećanje našla sam u jednoj muzičkoj numeri. U akustičnoj verziji. Ovoj:

Juče nisam imala vremena da se pozabavim mojojm crnom rupom. Imala sam isuviše obaveza. Uz neke od tih obaveza i dosta razočarenja. Primorana sam da uradim nešto manje od mog maksimuma. I to me čini, da se osećam, baš, baš ljigavo. Na ulici sam srela staru poznanicu, koja se sva zbunila, i pitala me od kada imam bebu, tj u kom sam mesecu. Lepo sam joj odgovorila:

– Jedi bre govna, nisam trudna, nego debela

Posle smo slavili rođendan moje drugarice. Lepša polovina mi je udelila nadimak – Praslin.
U međuvremenu ugovarala neku obavezu, na koju sam pristala, a sada me stra’ kako ću to izvesti i da li sam sposobna za to.

Crna rupa je na proslavi popustila. Razveselila sam se. Ali čvrsto sam rešila da današnji dan pauziram. Da se revitalizujem i energetski restauriram. Zovem lepšu polovinu da prespava kod mene, da se probudimo zajedno. Kažem baki da ugovori sa nekim članom mnogobrojne nam naše familije da obavi jutranje pazarenje umesto mene. Stižem kući. Stavljam telefon na vibraciju, naređujem lepšoj polovini da uradi isto. Spavamo. Zagrljeni.

8:45 ujutru. Telefon toliko vibrira da me budi. Zove otac lepše polovine da ga pita neku glupost. Pokušavam da zaspim. Ne ide. Pobesnim malo. Odem da pijem lek, baka me dočeka spiskom za kupovinu. Nije ugovorila. Bezveze joj bilo. Pobesnim mnogo! Svađam se. Idem u prodavnicu. Vraćam se. Stiže mi radni zadatak mailom za onu obavezu. Molim lepšu polovinu da mi pomogne oko nekog kreativnog dela. Pristaje, samo da odigra još koju rundu Counter Strik-a. To traje. Ja čekam. U jednom trenutku, on se seti da mora biti na jednoj drugoj obavezi za 10 minuta. Ne može da mi pomogne oko onog. Ja pobesnim. Posvađamo se. On odlazi.

Završavam obavezu, nesigurna u moje sposbnosti i vrednost istog. Pogledam datum i nasmejem se. Izvinim se baki. Zovem lepšu polovinu, izvinjavam se i njemu.

April je. Gore stvari se dešavaju u aprilu. Nisam sujeverna, ali mojoj porodici, meni i menim dragim ljudima se sva sranja dešavaju u aprilu. Na to mi je mama skrenula pažnju, kada se stavi na papir, poprilično se uplašim kada dođe april. Zato čuvajte se, meni dragi ljudi. April je.

Ako budem dobra i neprimetna, možda će me ove godine, kao i prošle, april zaboraviti. Kad već crne rupe neće.

 
9 коментара

Објављено од стране на април 1, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , ,