RSS

Архиве ознака: ludnica

…While liberty stands naked screaming in horror…

Ja sam danas mnogo besna i suludničava iako sam počela jutros cvrkutanjem o trbušnjacima i Ogiju.

Nisam ja toliko jebivetrasta da ne primećujem ništa oko sebe. Pizdim ja i oko Cece, i oko preCednika, i dvorafarmevelikogbrata i onihtamoštosejebuajanemogutodanevidiminečujemabolimedupe, i oko Alo-a, i Amerikanaca što izazvaše cunami i oko trešanja i najviše oko ovog glupog naroda.

Al’ umorila sam se od toga da pizdim, jer rekoh već hiljadu puta, pa i opet – svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, sami smo si krivi za ovo. Tj nisam ja, ja sam genijalna, al’ ko dozvoljava sam je kriv, a narooood glup. I sve zaboravlja, i blesav i lenj, i apatičan i neobrazovan i neće da se obrazuje i samim tim, sedi, ćuti i trpi. Ako bre onda!

Nego mi žao mene i dragih mi ljudi, i to rekoh više puta. Ja ne dam, ne “svrstavam se sa njima“, ja se svađam na sitno, ne dam da me prave budalom i ako to rade kako god se okrenem, slavno izgubim u 9 od 10 slučajeva, al’ se nadam da sam bar pokazala zube, da vide dušmani da ne mogu sa mnom tako lako.

I ljuta sam i besna do besvesti oko nečega što se još nije razrešilo, pa ne mogu da vam pišem, al’ kad se reši sve ću vam napišem, sa sve imenima i prezimenima, ni to neće ništa da promeni, al’ duša će mi se olakša.

A što se tiče ove “socialno političke osvešćenosti“ i glupog naroda, rek’o Everlast sve lepo u ovoj pesmici, bez obzira da li neko živi u Ugandi, Americi ili Srbiji:

Blue sky, devil eye
Cyanide, suicide
Double down, let it ride
Lose your money
Bruise your pride
Easy come, easy went
Ghetto slums tenements
Things look real, Old Testament
Blame it all on the president

(Chorus)
The emperor’s got brand new clothes
And everybody but him knows he’s naked
But you don’t say a word
The emperor’s got brand new jewels
Wake up soon you silly fools
He’s naked
But you don’t say a word
The rich they get richer
The poor they get poorer
While liberty stands naked screaming in horror
The emperor raped her but we just ignore her
The rich they get richer
The poor they get poorer

Euthanize, youth will rise
Scrutinize, truth from lies
Time to revolutionize
Organize, weaponise
Easy come, easy go
Think I’m movin just a little bit too slow
Got front row tickets to the big freak show
Wait for the whole freakin’ thing to blow

(Chorus)

Homicide, genocide
Victimize, paralyze
Empathize and analyze
Compromise and vandalize
Easy come, hard to take
Wide awake the original fake
Find the heart, drive the stake
Wait for the whole freakin’ thing to break

(Chorus)

Ko razume, razume

Ko ne zna engleski, nek’ nauči

Ko neće, i za to me baš briga

Aj pa tako….

 
4 коментара

Објављено од стране на април 15, 2011 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , ,

Kako sam provela jesenji predah

Imali smo mi prosvetari taj jesenji predah. Četiri dana, od četvrtka do nedelje.

Ja rešila da odem do Bg-a u posetu prijateljima i porodici.

Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Photobucket

Photobucket

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi :P. Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući “Dva sata kvalitenog programa“ i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali 🙂

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš “sa svi dani u nedelju“, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki “Uradi sam“. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na “informacije“, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim “naopačke“, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene “ Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!“

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:Photobucket

I

Ova:
Photobucket

 
17 коментара

Објављено од стране на новембар 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Zašto nastavnice pričate stvari koje su ilegalne?

Ne znam da li je zbog odustajanja od moje zen prirode, da li je zbog toga što te ova zemlja tera da stvarno postaneš divljak i ludak, ili zbog toga što patim od biblijskog pms-a, ali ja poludeh ovih dana.

Sve nešto me dotiče mnogo. Ovo sa paradom i nadolazećim nasiljem me tera da emigriram, pizdim i šištim svakodnevno, pa onda dobijem nenormalan nagon za plakanjem.

Gde god se okrenem, šta god i koga god čujem imam želju da mu pričam : “ti si idiot! Ti si idiot! Ti si idiot!“ i tako u krug. Nemam strpljenja više za budale i budalaštine, tako da se krijem od ljudi.

Jedino gde mora da imam strpljenja je posao, gde treba neku decu da naučim nekim stvarima kao što su komunikacija, razmišljanje, nenasilje, prave vrednosti, sve ono šta ih ova država uči da je nebitno.

Nekim njihovim stavovima i razmišljanjima sam blago rečeno zaprepašćena, toliko, da nekad stvarno mislim da me zajebavaju. Ali, mirna sam, trudim se, objašnjavam, argumentujem i rukama i nogama. Ponekad vidim na nekom detetu da se zamislilo, pa prihvatam to kao ličnu pobedu.

Da ne grešim, ima i par izuzetaka. Izuzetne dece, čije bi roditelje izljubila, ali su retka.

Elem, držim malopre čas petom razredu. Učim ih da njihova uloga kao đaka u školi se ne zaustavlja kod pismenih zadataka i odgovaranja, već da imaju pravo i obavezu da unapređuju školu na svaki mogući način. Da imaju mogućnosti kroz razne institucije i kanale da urade to. Zatim ih pitam šta bi oni promenili da mogu. Ima tu smešnih predloga, ima loših, dobrih, izuzetnih i nemogućih.

Na pitanje zašto su neki nemogući, objašnjavam da je u našoj zemlji to nemoguće, jer nam sistem nije tako uređen, da naša zemlja dobro organizovana po tom pitanju.

Iz prve klupe, slatko devojče diže ruku:

– Nastavnice da li smem nešto da Vas pitam?
– Naravno
– Nije baš ovo što radimo…
– Reci?
– A kako Vi možete da govorite te ilegalne stvari?

Ja se zbunim do stojedaninazad. Udahnem duboko i pitam:

– Koje ilegalne stvari?
– Pa to, protivzakonito je da se priča da Srbija nije dobra, da nije dobro uređena…

Ja udahnem još jednom, duboko, sprečim paru da mi ne izađe iz ušiju, zatvorim oči da mi ne pođu suze i počnem polako da objašnjavam, najbolje što mogu, da bilo kakva kritika društva i sistema, osnovana ili neosnovana, nikako ne može biti ilegalna.

Koliko me je razumela, jebemliga.

Završi se čas, ja krenem kasnije kući, a sve mi se kuva, u glavi, stomaku i duši. Ne znam da li da se derem na nekog il’ da zaplačem. Pa jebem mu mater. To dete je peti razred, 12 godina i već je društveno uslovljena da o majčici Srbiji ne sme ništa loše da se kaže.

Ja ću umrem ovde. Majkemi

 
21 коментара

Објављено од стране на октобар 14, 2010 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Gospode, kako mrzim realnost!!

Tačno sam znala da treba onaj presek lepog da napravim pre prvog, pre nego što krenem opet među ljude i realnost, da je to neverovatno.

Samo dva dana sam u situaciji da se bakćem sa ljudima, i evo za dva dana sam imala 300 frustracija i 800 nervnih slomova.

Ja bre, ne treba da živim među ljudima. Za dva dana se moja situacija promenila 10 puta. Kraj i konačno rešenje ne vidim, a ne verujem da je vidi ni onaj ko treba to da zna. I ne mislim da to radi iz zlobe ili neke ogromne nesposobnosti, već je viša sila u pitanju (čitaj država Srbija).

Ja kad sam krenula u tu zavrzlamu, majkemi sam mislila da će status da mi se promeni na bolje, da će finansijska situacija da mi se poboljša, da ću napokon uspeti da se odselim iz kuće mojih divnih roditelja, eto napravila sam bila neki dvomesečni finansijski plan, da počnem. Ali Đoka! Nema, pa nema! Ne može. Ne daju ti. Ne daju mi!

I onda u svom tom ludilu, daju ti zadatak. Ja se polomim da taj zadatak uradim kako treba. Potrošim pare koje nemam da bi se to odradilo profi. Zadatak je, naravno, od danas do sutra. Odma’. Ali sutra više niko to ne spominje, a ja ostanem kao magare. Lepo se gledam u ogledalo, a magareće uši mi rastu iz glave i piše mi iznad glave SUCKER!

I neću bre tako!

I naravno, čim se istresiram tako, odma’ krenu mi one moje zdravstvene zajebancije. I treba da idem kod lekara. Za to mi treba knjižica. Knjižica treba da bude overena. Za overenu knjižicu mi treba neki anexmanexinterkontinetal, koji ne može da postoji dok se moja situacija ne reši, a kad će da se reši, niko živ ne zna.

A onda neko od genijalnih primeraka na ovoj planeti reši da mi sam ispravi overu na knjižici. Ja se “zazebeknuh“. Sa rečenicom “valjda će ti prime ovako“.

I onda ja sa takvom valjdaprimujućom knjižicom se zaputim da se zakažem kod lekara, sve sa pred anexmanexnim ugovorom da objasnim tu celu zavrzlamu. I uspela sam da je objasnim. Prva šalterska službenica koja me nije iznervirala, već razumela da na ovoj planeti, pogotovu u ovom cirkusu od države, postoje svakavi primerci koji se zovu ljudi.

Gospode kako mrzim realnost u ovoj zemlji!!

 
6 коментара

Објављено од стране на септембар 2, 2010 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , , , , , ,

Kontempliram o svemu i svačemu

Imala danas slobodan dan, pa se razvlačila po krevetima i internetu, pa sam napokon dozvolila sebi da malo razmišljam o drugim stvarima osim o poslu.

Pa sam odgledala kraj serije ‘’Lost’’, dosta se razočarala, ne može to tako, mora se meni objasni još gomila stvari, mislim okej je što su akcentirali iskupljenje I ljubav, al’ ne može da ostane neobjašnjeno tako mnogo stvari. Mislim, može, ali ja ću se ljutim.

Pa sam sam onda danas shvatila da sam se malo obrukala negde, al’ šta da se radi. Život je miks svega: sreće, ljubavi, patnje, bola, smeha, poniženja I takotih stvari, pa sam odlučila da me baš zabole za to.

I tako, opet sam zaključila da sam mnogo bitna i vredna. Vredna sam kao pčelica, završila sam ogroman posao, napokon dobila pohvalu (smeh) i zato imam danas ovaj slobodan dan.

I imam bre, kakoseonokaže, integritet i suvereni identitet, il’ obrnuto. Opet smeh ili smajli. Mnogo sam ista u situacijama kada ljudi krenu da se foliraju pred drugima, da im vire cipelke iz nečijeg dupeta, ja ostajem ja. Savršeno nesavršena, pametna, lepa, bahata i bez dlake na jeziku. Aha!

Zato i ‘oće svako na ovom mom poslu da me uda. Niko mi u kancelariju nije ušao a da nije imao idejno rešenje gde treba da se udam. Dal’ u Metovnicu il’ u Majdanpek, nije bitno, bitno da mogu. Smeh.

I nešto mi se zaljubljuje, dal’ što došlo proleće ili šta, nemam pojma, ali tako bi malko da se volim. Probala sam da se zaljubim pre neki dan, al’ nije išlo, al’ nema veze, bitno je da imam volju.

I tako…Nemam više problem sa nesanicom, to verovatno ima neke veze što nisam više lenja i besposlena, nego imam posao za 10 čoveka i tako to, tako da jebeš proučavanje nesanice, uzn’ite da radite nešto ljudi.

I za kraj, smejem se ovome ceo dan. Došli juče neki tipovi sa strane, jedan bio sa nama u kolima, dečko se zove Peđa, ovaj jedan ga sve vreme zove Žule. Posle tri sata, ortak i ja mu objasnimo da se ne zove Žule nego Peđa, on se prvo malo ubeđuje sa nama, al’ ukapira. Posle ga je malo zvao Vlada. Ode si čovek kući, mi se zapismo sa neka piva, da proslavimo urađen posao. Ovaj što ga zove Žule/Vlada, setio se čoveka, pa ga puklo na emocije, krene da okreće telefon, I samo čuješ razdragan glas : IGORE, gde si?!.

Ja padoh pod sto i ceo dan umrem od smeha kad se setim toga.

Eto to.. 🙂

 
7 коментара

Објављено од стране на мај 26, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Stvari o kojima ćutim

Danas je bio baš onako usran dan. Počeo je od ponoći…..

…ali pre opisa kakav mi je bio dan….

Ne volim da pišem o ovome što ću sada pisati. Ne volim da pričam o ovome što ću sada pričati. Imam strašno potrebu da sročim to. Da pišem o tome. Da se malko izjadam. Ali ….

Ja volim svoj život. Ne mogu da kažem da sam nesrećna. Sviđam se sebi ko sam i šta sam (mada što se više sebi sviđam ispada da se drugima sve manje i manje sviđam). Volim svoju porodicu, divna je. Imam predivne prijatalje i svaki dan se zahvaljujem na njima. Imam obe ruke i obe noge, koliko toliko zdrava sam, kao i svi koje volim oko mene. Nije kao da krvarim ili imam neku neizlečivu bolest. Zato kada krenem da cmizdrim oko ovih stvari samo imam još veći osećaj krivice.

…ali da se vratimo na noć pre nego što je počeo dan. Na svakih pola sata me je isterivao iz kreveta napad panike. Na svakih pola sata sam se budila sa vriskom i proveravala da li još uvek osećam ruke i mogu da ih koristim.

Ujutru sam bila kao zombi, pa su počeli naleti hladnoće i vrućine. Tresu se ruke i apsolutno sam bila neupotrebljiva bila. Onda su stigli svi boom-ovi koje krijem u kutijama sakrivenim u svom mozgu.

Ćutim o usamljenosti koja me izjeda.

Ćutim o najjednostavnijoj želji koja nikako da se ostvari. Ćutim o strahu i o jezivom predosećanju da se nikada neće ostvariti.

Ćutim o onome što me je toliko povredilo da ne smem da mislim, a kamoli govorim o tome, jer se sve vrati, odmah istim intenzitetom.

Ćutim o svom idealističkom, romantičnom pogledu na lojalnost, čast i hrabrost.

Ćutim o tome koliko me izjeda što toliko ljudi nema pojma ko sam u stvari ja, iako se derem na sva usta i pokušavam da objasnim.

….

Onda je došla mama i razgovarale smo. Onda nisam ćutala. Onda sam plakala. Jako dugo. I govorila o stvarima o kojima ćutim. I nije bilo lakše. Lažu, kad kažu da treba da se isprazniš. Nije lakše, samo se praznije osećaš.

Onda sam htela nešto da napišem. Pa sam otvorila blog. Pa sam videla jedan od onih komentara koje dobijam svaki dan. Da je bilo koji drugi samo bih ga obrisala i ne bih se obazirala. Ovom sam dopustila da me povredi.

Onda sam vagala da li da prestanem da pišem blog i da ga obrišem. Da li ja stvarno moram da trpim svakakve uvrede od ljudi koje ja uopšte ne zovem, a još manje teram da čitaju bilo što ja baljezgam ovde na mom minijaturnom prostoru na internetu.

Odlučila sam da tu odluku donesem kasnije.

Onda sam popila lek za lepo ponašanje.

Onda je došao prijatelj i učinila sam nešto lepo za njega.

Onda je on učinio nešto lepo za mene.

Onda se dan završio.

Sve stvari sam spakovala nazad u kutije i gurnula ih još dalje, sa čvrstom namerom da ih ne otvaram neko vreme. I da nastavim da ćutim. O njima…

…jer ja volim sebe i ono što sam. Volim svaki trenutak koji me je načinio ovakvom, volim sve ljude koji su me napravili ovakvom kakva jesam i koji me idalje obogaćuju i pomažu mi da rastem i razvijam se. Volim svoj život.

Ovo je bio samo jedan izuzetno loš dan.

 
13 коментара

Објављено од стране на новембар 14, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Nije mi jasno

Već par dana jurcam po nekim administracijama i lekarima, pa se zbunjujem i nerviram.
Znači, nije mi jasno zašto:

… na odeljenju opšte prakse u domu zdravlja radi najmanje 30 sestara (odokativno) u jednoj smeni, a samo pet stvarno rade, dok ostale samo trčakaraju, secaju neke kartone, lupaju vratima i klompama i izgledaju strašno zauzeto?
…. na istom tom odeljenju, na intervencijama, rade njih pet, sa toliko isto kreveta za injekcije, a prozivaju jednog po jednog, dok samo jedna traži papire, daje injekcije i piše priznanice za participacije?

…. zavod za zapošljavanje radi od jutra do jedan sat, kad samo jedan radi u tom periodu ( i to sporo), dok ostali dođu oko pola jedanaest na posao?

…. taj isti zavod za zapošljavanje postoji kad nikom nikada posao nisu našli?

…. zašto nezaposlena lica kada treba da izvade zdravstveno osiguranje moraju da plaćaju sopstveno osiguranje od odprilike dve ‘iljade mesečno? Mislim, ipak su nezaposleni.

…. zašto izvod iz matične knjige za vađenje pasoša nije oslobođeno takse, a za vojsku jeste? (dobro, ovo znam ali ‘ajde).

… zašto su u svim opštinskim ustanovama postavili portirnice i vrata napravljena od pvc-a, pa sve liči kao da ulaziš u neku pekaru?

…. zašto pauze u tim istim preduzećima nikada ne traju onoliko koliko piše, već još pola sata najmanje?

…zašto me svi prave majmunom?

… zašto se rodih ovde?

 
7 коментара

Објављено од стране на октобар 13, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , ,