RSS

Архиве ознака: mama

Dragi dnevniče…

Danas sam ustala izuzetno vesela. Jes’ da sam juče odgledala 11 epizoda za redom nove sezone True Blood-a i da sam sanjala svakakve psihopate vampire, al’ ustala sam vesela.

I jeste da sam se sinoć istuširala pred spavanje, a to je u našoj kući postala prava avantura jer u kupatilo idemo sa motrcanglama. Zašto, pitaš se? Zato što nam se fensi slavina sjebala, pa da bi “prebacio“ vodu na tuš moraš da zahvatiš motorcanglama ono što je ostalo od tog dela i da vučeš kao manijak na gore. Ja sam, opet ustala vesela danas.

Pa sam se nešto smejala iako mi mnogo ‘ladno, čim temeratura padne ispod 35 stepeni, a kamoli kad tresne ovako dole i duva vetar i padne kiša. Ne, meni bilo smešno, i Čak Noris i neki klipovi na jutubetu, e ‘el znaš da Čak Noris razume žene? Dobar je….

Pa sam onda tako vesela otišla na pijacu sa mamom da kupim patlidžan da ga stavljam u zamrzivač, da pravim moju najfabulozniju pitu od plavoga paradajza. I “pao je dim“ u gradu i mnogo se teško disalo, al’ mama i ja smo se smejale dok sam ja ljubila bebe patlidžane kako su slatke. I dovukle smo kući 10 kg patlidžana da ja iseckam i spakujem u naš novi frižider i zamrzivač. Zove se Max, dala sam mu ime. Nov je. Kupili smo ga skoro, zato što nam je stari crk’o. Imali smo ga 2 godine i 20 dana, a garancija mu je bila 2 godine. I niko nije shvatio zašto je preminuo. Sve mu radi, al’ on neće. Nema veze sad imamo Maxa. Crn je. Frajer.

I onda sam ja tako vesela seckala i pakovala taj patlidžan, jedno dva sata, pa me malo zabolela ruka, i leđa, i noge, jerbo sam felerična, al’ nema veze. Kad mi prođe dijeta, jer nemam više 16 godina i gojim se na brzinu, ima da spremim moju fabuloznu pitu, pa ću da jedem i uživam i sve će bude lepo.

I tako, baš sam vesela

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 11, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Spisateljska blokada i još nešto malo

Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla “Možeš ti to i bolje“.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona “bezparna“ u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima “nekog“ za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.

 
10 коментара

Објављено од стране на јул 27, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , ,

Vilina dolina

– Hajdemo do šumice i potoka, našle smo Aleksandra i ja novu vilinu dolinu!
– Jaoo ne mogu, mama i tata su mi rekli da odmah posle škole idem kući
– ‘aaaaajdeeeee, nećemo dugo
– ‘ajde

– gle evo su Miki i Dragan! ‘Ajde da se igramo. Kao mi smo princeze, a oni su prinčevi
– ‘ajde

Posle sat vremena

– ‘Ajmo kući
– ‘ajde još maaaaloooooooo
– Ja i Aleksandra idemo kući, a i sama si rekla da su ti mama i tata rekli da posle škole ideš kući
– Ma ostaću još malo
– Mi idemo, aj ćao
– Ćao

Kad je već počeo da pada mrak

– Leleeeeeee! Mora da idem kući ubiće me mama!
– Mi će te ispratimo, to dečaci rade.

Na putu do kuće

– Le – le, eno su ti mama i tata, traže te. Beeeežiiiiiiiimooo!

Ispred zgrade

– Sad kad uđemo u kuću, da odeš u sobu i da se spremiš za batine kakve nisi videla u životu
U sobi

Smeh
– Majku ti detinju, kako da te bijem tako!? (dete leži na krevetu, spuštenih pantalona)
– Šmrc
– Neću da te bijem, ali kažnjena si. Nema izlaska napolje dve nedelje i nema crtana nedelju dana
– Ali mama crrrrtaaaaniiii!! ‘el mogu bar pesme kad su da gledam?
– Ne
– Šmrc

Dnevna soba. Tata leži na kauču.

– Tata?
– Šta je bilo?
Ulazi u zagrljaj
– Tata volim te. ODUVEK sam te volela!

 
4 коментара

Објављено од стране на новембар 25, 2009 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , ,

Ohh, happy day

Znate ona moja dva fibroadenoma Kalkutu i Rahmanjina? E nema ih više! Nema!
Volim facu doktorke kada traži na onom ultrazvuku i kaže “Ne mogu da ga nađem, si pila ti neku terapiju?“
A ja se smeškam, a i mama.

I jesam pila nešto.
Ali ne terapiju.
Nešto prirodno. Što mama pravi.

Kome treba, neka se javi…

😀

 
9 коментара

Објављено од стране на мај 21, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

A,b,v,g,d,đ,e,ž….

Opet me uhvatio neki haos.
Svrbe me prsti, piše mi se.
Gledam stare textove koje sam sačuvala po kompjuteru. Ili su mnogo depresivni ili me sramota da ih objavim.
Pa sam vas čitala ponovo, i vas i neke druge..
Pa me opet zasvrbeli prsti.
Pa sam videla na nekom blogu azbuke i abecede. Videla sam to i po novinama. Pa rekoh ‘ajde da probam, ko zna šta će da ispadne. Bolje i to, nego sebe da intervjuišem. Možda to i uradim. Ko zna?

A – avion. Yebi ga, ne pada mi na pamet ništa inventivnije, a i samo mi je on u glavi. Zbog predstojećeg puta. Ako Bog da vizu, pa odem. Mi smo kao u zatvoru u ovoj zemlji. Pričala sam već da ne razumem tu mehaniku, fiziku po kojoj avion leti. Sve me nešto stra’, srušićemo se. Opasan sam baksuz ja. Ali, o tom –potom (nikad ne znam kako se ovo pravilno piše)

B – baka. Moja baka. Ona nije baba, već baka. Gospođa od 83 godine. Poreklom iz Francuske. Živimo sa njom. Baka je pravi laf. Na ne znam koliko načina. Moja baka ima troje dece, šestoro unučadi i petoro praunučadi. Baka je došla iz grofovske porodice u Francuskoj, pravo u Bor. Preživela drugi svetski rat. Gomilu bolesti. Sada voli da rešava ukrštene reči. Baka ima sposobnost da me iznervira do padanja u nesvest. Pa vičem, ali se uvek izvinim. Razumem, usamljena je, dosadno joj je. Mnogo je volim. Baka je baka zmaj!

V – voz. Ne znam otkud mi on na pameti. Ne volim da se vozim vozom. Par puta sam išla od Bora do Beograda i nazad, i svaki put sam se osećala kao da sam gurala voz sve vreme. Tih, jedno, pet do osam sati. Jedino je bilo dobro što može da se puši. Sada sam čula da su i to zabranili.

G – golub. Ne volim ih. Podsećaju me na leteće pacove, prenose boleštine. Ali imali smo jednog – Životu. Sletao je dugo na našu terasu. Hranili smo ga. Onda smo jednog leta otišli svi na more, i nije bilo nikog da ga hrani. Kada smo se vratili, više nije sletao. Bio mi je drag

D – delfini. Prelepe životinje, volela bih da plivam jednom sa njima.

Đ – đubre. Previše ga ima, svuda, alergična sam na njega. U stvari više mi smetaju ljudi koje to đubre ostavljaju i bacaju svuda.

E – ekran. Mnogo buljim u isti.

Ž – život. Fascinirana sam životom. Kako je organizovan, napravljen i pitanjem koja je naša svrha u svemu ovome. Divim se ljudima koji umeju da žive život. Koji uživaju u svakom trenutku života.

Z – zubi. Čuvam ih manijakalno. Imam keca gornjeg krivog i sve se bojim da će neko nekad da me tresne preko pomijare zato što mnogo lajem, i da će mi se taj zub otkačiti. Volim moje zube, planiram da ih imam još dugo. Prošle godine sam izvadila svoj prvi stalni zub i bilo je to veoma traumatično za mene. Da ne govorim o napadu panike koji me je strefio kada sam utrnula.

I – Ivana. Moje ime. Uvek mi je bilo tako obično, svaka treća devojka se zove tako. U pubertetu sam maštala da promenim ime u neko spektakularnije – Helena, na primer. Sada ga ne bih menjala nikada, Ivana je deo mene. Znamo se dobro sada.

J – jakna. Kožna. Na zemunskom buvljaku se dobro očuvana kožna jakna može kupiti za 100 dinara. Imam, znam.

K – knjige. Ne mogu da zamislim život bez njih. Moji najbolji drugari. Ponekad mi dođe da zaplačem kada shvatim koliko knjiga ima na svetu, jer neću stići sve da ih pročitam.

L – lova, pare, šuške. Uzrok i rešenje skoro svih problema na svetu.

Lj – ljubav. Šta drugo? Da citiram Don Huan de Marka iz istoimenog filma: “Postoje samo četiri pitanja na svetu: Šta je sveto? Šta pokreće svet? Zbog čega vredi živeti? Zbog čega vredi umreti? Odgovor na sva pitanja je ljubav“

M – MAMA! Nesalomivi stub koji nas sve drži. Najteži posao i uloga u timu. Nezamenjiva i najhrabrija. Heroj.

N – naočare. Za čitanje i buljenje u ekrane. Imam neke glupe dioptrije, na jednom oku plus, na jednom minus, cilindre i neku poremećenu fusiju, fisiju štatijazanam, pa imam i za to posebna stakla. Neonke me ubijaju kada ne nosim naočare. Sve mi muka i pada mi se u nesvest.

Nj – njamb kocke. Nudili me juče, a ja ne smem. Zbog dijete.

O – opera. Nikada nisam gledala/slušala, a volela bih. Jako.

P – piksle. Obožavam ih. Imam fetiš na piksle 😀 Jedina stvar koju mažnjavam iz kafana

R – Rolingstones, The. U ovoj kući to ima da se poštuje i voli. Odrasla sam uz njih. I bila sa tatom na koncertu. Bilo je super!

S – strah. Imam ih puno. Plašim se svega i svačega. Najviše da ne odu prerano ljudi koje volim, i da je ne odem prerano, da ne bi patili oni koje volim.

T – Toskana. Jedno od mesta koje bih volela da posetim.

Ć – ćorak. Kakav god hoćete!

U – Ukrajna. Htedoh pre neku godinu da idem tamo na more, ali mi ćale zabranio. Ja videla nešto mnogo jeftino, on mi tri sata objašnjavao kakva je to zemlja i kako bih nestala odmah posle granice.

F – flauta. Predivan instrument, volela bih da znam da ga sviram, ali šta ću, sirota kada sam anti sluhista

H – hrana. Samo na to mislim ovih dana. Yebi ga. Dijeta. Gladna sam.

C – Cvrle. Imali smo papagaja zvanog Cvrle. Nije me nešto voleo.

Č – čarape. I njih obožavam. Razne boje, oblici, šareno, drečavo…Što više, to bolje

Dž – džabalebaroši. Zaobilazim.

Š – šašavilo. Na sve strane!

 
9 коментара

Објављено од стране на април 24, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Fotoaparat

Kupili smo ga.

Mama davi tatu već neko vreme da ga uzmemo. Jutros isto. Ja ustajem i izgovaram rečenicu da hoću fotoaparat. Mama se nasmeje, ćale sedne na biciklu i vrati se sa fotoaparatom.

Dočekali smo ga fino. Svi. Mama, ujka, lepša polovina i ja. Svi se sjatili da vidimo to čudo tehnike. Otimamo se, čitamo uputstva, čačkamo, slikamo sve i svašta.

Mnogo smo smešni, kada nam dođe novi “član porodice“. Sećam se kada smo uzeli mikrotalasnu svi smo nabili dupe u kuhinju, pa gledaj, čačkaj. Stavljali ‘leba, pa “vauuuu kako ga je dobro zagrejaooo“. 😀 Da nije smešno, bilo bi tužno.

Šalim se.

Nego. Uzeli smo aparat, pa da vam pokažem sad tu neke slike.

Ovo sam ja u bitchy izdanju. Ćale kaže da ličim na Laru Kroft. Ja ne vidim, ali mi imponuje.

Photobucket

Suske me podsetila na jaja, pa da vam pokažem maminih ruku delo

Photobucket

Photobucket

I na kraju, lepša polovina i ja

Photobucket

Imamo fotoaparat. YAY!

 
12 коментара

Објављено од стране на април 18, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Šta mi sve fali i/ili imam viška

(Znam ja da je sada frka oko ovog bezobrazluka od 6% na dvanaest ‘iljada i da bi svi da pišu o tome, ali ja ne mogu. I neću. Samo ću se iznervirati, rastužiti i pasti u depresiju. Mogu da idem da se bijem, al’ ne mogu sama. A pošto su svi totalno inertni, ja ne mogu sama. Izgleda da je tačna ona, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Ja sebe ne računam u narod. Ja sam, bre, Ivana!)

Mnogo sam kljakava, bolešljiva i rašrafljena. I tako danas pijem kafu na velikom odmoru u Dedinoj školi, čekajući da mi neki divni ljudi učine neku uslugu, koju nisu obavezni, ali opet mi čine jer su, kao što rekoh, divni. Hvala Deda. I tako, pijem ja kafu i razmišljam se.

Ja sam statistička greška. Začeta sam preko spirale. Čitala u nekom članku da se to jako retko dešava i da je na nivou statističke greške – prema tome, ja sam statistička greška. Nije da mi je to ikada smetalo, naprotiv, u teškim pubertetskim i usamljenim godinama, sam tom činjenicom opravdavala posebnost mog postojanja. Još manje je smetalo mom ćaletu koji se hvalio da je on majstor i da za njega nema prepreke.

Sa šest ili sedam godina sam imala penicilnski šok. Primila injekciju i sve počelo da pišti i da se okreće. Imala zvučne halucinacije, spašavali me tako, provela noć u bolnici i tako. Potvrdili alergiju na penicilin. Tako mi piše na svim zdravstvenim dokumentima, debelim crvenim slovima CAVE PENICILIN!!! Sa tri znaka uzvičnika, uskličnika, radosti i ushićenja. Smrtno sam alergična na njega. Ne smem ni da ga omirišem. Ozbiljno. Čim priđem onoj prostoriji gde te bockaju, meni se pada u nesvest. Ne primam u toj prostoriji injekcije kada sam bolesna, već me premeštaju neke druge. Ne moram ni da vam kažem koliko me sestre zbog toga vole.

Isto neko to doba, Ana i ja trčimo kroz zgradu, ja se sapletem i padnem na stepenik. Pravo na gušu. Rascepim se sve. Da je bilo santimetar niže, ne daj Bože, ko zna da li bih trtljala ovde sada. Sve mi zinulo. Bolnica, ušivanje, lep ožiljak.

Prvi, drugi razred, ja jurcam kroz kuću, sapletem se o sopstvene noge, zabijem glavu u drveni naslon od fotelje, šraf od naočara me raseče pored oka. Krvoliptanje na sve strane. Bolnica, ušivanje, ružan ožiljak.

Opet isto neko to doba, ja jurcam napolju po okolnim zgradama. Pogađate, sapletem se i padnem. Ali bitno je gde! Neki savestan građanin (budala) je tog dana pokupio svu srču od stakla po okolini i stavio je na jedno mesto. Ja sam, naravno, pala na to. Srećom, nekako sam se presamitila i izvela neku egzibiciju, da sam samo ruku “umočila“ u onu srču. Kao da su zaklali omanju kravu. Isekoh šaku, tu odmah iznad onih vena koje tinejdžerke vole da seku. Ja, pikavac, ulazim u obližnji frizerski salon, da operem ruku, a iz mene ide krv i neće stane. Ona se izbezumi i pošalje me kući. Ja dolazim kući, sve iza sebe ostavljajuči finu crvenu liniju, i pitam mamu: “Je l’ sam isekla vene?“. Reče mi ona da joj se tada sve okrenulo i u stomaku, nogama i glavi. Bolnica, prošlo bez ušivanja, prilično cool ožiljak.

Drugi razred, ja u muškom wc-u, mali ‘arambaša, bijem se sa dečacima. Sima me šutne u stomak, ja se presamitim od bolova koji ne prestaju. Učiteljica me pošalje kući, ja ne mogu da stignem. Stignem do ujke i ujne, odmah u bolnicu, hitna operacija slepog creva. Da sam još malo čekala, puklo bi. I taj ožiljak mi se sviđa.

U trećem razredu mi je bilo zabranjeno da se okrećem po onim gelenderima. Ja sam to, naravno, radila. Jedan dan sletim na ivičnjak, booooli, ali ne smem da kažem. Odlazim kući i kažem da sam pala na kamen. Prošlo deset- dva’es minuta, ne prestaje. Ja priznam. Vode me u bolnicu, naprsnuće ključne kosti. Gips mesec dana. Milina.

U petom razredu me udarila kola. Ma gde udarila, razvalila me. Kratak medicinski izveštaj: šest preloma na butnoj kosti, polomljena nadlaktica, rameni zglob i ključna kost (ona ista) i hematom k’o druga glava na glavi. Pločica i pet šrafa na nozi, šipka u ruci. Glava se smanjila sama. Pet meseci u gipsanom koritu. Dve rehabilitacije da prohodam ponovo. Dok sam bila u gipsu, sjebali me još malo. Prvo mi se napravi dekubitis na laktu, pa koža na tom delu nije htela da mi raste više. Neke silne pare dadoše moji da stigne nešto iz Nemačke da mi poraste koža. I dan, danas odvratno izgleda i to ne osećam. Borski lekari me ostavili duže u gipsu nego što treba, pa mi se kičma iskrivila i dobila sam torako – lumbalnu skoliozu 16 stepena. Posledice nemam, osim toga što mi je noga malo kraća, pa nosim uložak u obući da ne bih ćopkala kao veliko pingviče, uz uložak ćopkam kao malo. I to da radim kao vremenska prognoza. Nikad ne grešim. Ruka boli kada da se vreme menja drastično iz toplog u hladno ili obrnuto, noga kada će kiša da pada. Glava počela da zajebava sada na ovo ludilo od vremena.

U prvoj srednje mi našli tumor. Ojhaaa! Ne onaj zli, nego onaj dobar. Fibroadenom na levoj dojci (kako mrzim izraz dojka!). Lečiše me nekim alternativnim (koga su kasnije priznali zvaničnim) lekom. I to nestade. Stručna javnost bila zapanjena. Bez ožiljaka.

U drugoj srednje dobih prvu F dijagnozu. Kao neki stelt bombarder F 43. Neki poremećaji ponašanja sa promenama ličnosti. Radila sam i onog Rošraha i još gomilu testova. Dobih fine neuroleptike i obavezno posećivanje psihijatra u narednih 6 meseci. Prođe i to, dijagnoza osta. Ne smem nikada da imam oružije, a i bolje je tako.

Na fakultetu sam dobila drugu F dijagnozu. Napadi panike. F 41. Mislila sam da ću d’umrem. Otkazala mi desna ruka, pristisak mi se popeo na 300, i završila u hitnoj. Kažu ništa mi nije, fizički. Opet ja kod čika doktora za glavu. Samo što je ova radila na studentskoj poliklinici pa je mrzelo. Tako mi prepisala lekove koji se daju za šizofreniju, rekla mi da se bavim pilatesom i da čitam Valjarevića, jer je on “oslobođen anksioznosti“. Kreten. Nađosmo mama i ja, preko blagoslovenog nam interneta, stručnjake za kognitivno – bihevioralnu terapiju, i naučih ja da kontrolišem taj problem. Hvala Jagodina!

Pre mesec dana opet mi našli one vesele tumore. Ovog puta dva. I u jednoj i u drugoj. Moji prijatelji im dali vesela imena – Kalkuta i Rahmanjinov. I tako opet pijem eksperimentalan, sada već, zvaničan lek. Pa će vidimo šta će biti.

Nisam vam spomenula od deteta da imam migrene koje, ako ne saniram na vreme, me odvedu u hitnu na novalgetole. Ni hronične bronhitise na svaka tri meseca, koje ja samo pojačavam cigaretama koje iz usta ne vadim. Ni to da mi se povremno desi zapaljenje vežnjače, pa izgledam kao da me je neko tukao. A ni to da kada mi jednom mesečno dođu oni dani, toliko me sve boli da želim da mi odma’ neko spuca neki morfijum pravu u venu. I da toliko pravim poplave da moram da se presvlačim stalno.

I tako..
Nisam ovo ispisala da bi se neko sažalio na mene. Niti sam pisala da se ja žalim. Nikako. Nego tako, došlo mi. I da me bolje zamislite, ako me već zamišljate.

A što se tiče onih 6%, to su bre rešivi problemi! Samo neko treba imati volje, a u međuvremenu, ja slušam ovo:

 
20 коментара

Објављено од стране на март 27, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,