RSS

Архиве ознака: moral

Abortus

Na faxu smo imali predivne vežbe iz etike. Svake nedelje, smo uz dosta širine, raspravljali o raznim etičkim pitanjima. Obožavala sam te vežbe, iako nekako sam ispadala najgora tamo. Jednom me optužili da branim teroriste, ali takav misandrstund moje ličnosti se često događa, pa se ne uzbuđujem.

Elem, na red je tako jedne nedelje došlo pitanje abortusa. Neke moje koleginice su donele fotografije abortiranih embriona i kao sad mi to svi da vidimo. Pošto smo u grupi od nas pedeset, imale tri muškarca, sve su se one raspričale kako “one nikad“, “to je ubistvo“, a na religijske argumente neću da se osvrćem.

Uvek mi je išlo na živce kategoričko odbijanje nečega. Taj stav – JA TO NIKAD NE BIH URADIO/LA. Ma otkud znaš?! Život je prevrtljiva kučka, može da te stavi u situacije koje nikad ni u najluđim košmarima ne bi mogao da zamisliš. Ja volim o sebi da razmišljam kao da znam kako bih volela da odreagujem u određenim situacijama, ali znam da neki faktor koji tresne iz vedra neba može to da promeni za sekundu. Zato, ne garantujem.

Da se vratimo na abortus. Medicina je utvrdila starosnu granicu do kada je to abortus, a od kada je čedomorstvo. Kako i po kojim kriterijumima, nisam ni ja baš sigurna, ali tako je, kako je.

Protivnici abortusa ne uzimaju u obzir život kao prevrtljivu kučku od života i ne razmišljaju mnogo o ekstremnim primerima kao što su deca začeta silovanjem. Ne razmišljaju o tome koliko je dovoljno traumatično biti silovan, a na sve to da se rodi dete svog silovatelja. Ne razmišlja se o teškoćama voljenja tog deteta. Ili da će jednog dana trebati da mu se objasni njegovo postojanje. Kako objasniti detetu da je njegovo postojanje zločin?

Na jednom forumu sam imala raspravu sa jednim tipom isto oko abortusa. Na bilo koji moji primer neverovatne životne situacije kao što je ova sa silovanjem, ili dečija trudnoća, on je odgovarao da onda sva ta deca treba da se daju na usvajanje. I okej, nekom jeste rešenje i to (ne osuđujem zaista), ali dati toj deci već tako lošu startnu poziciju, bez ljubavi, meni nekako to uopšte nije humanije.

Ili, ma i ako zaboravimo ekstremne primere, šta ćemo sa najobičnijim. Gde, dvoje odgovornih ljudi vode ljubav, učinili su sve da se zaštite, ali je kontracepcija zakazala? Oni nisu bili neodgovorni, mogu iz hiljadu i jednog razloga da ne žele decu u tom trenutku. I verujem da im ta odluka neće lako pasti.

Nemojte pogrešno da me razumete, nisam ja za abortus kao kontraceptivnu meru. Mislim da je svako odgovoran za svoje telo, i da bilo koja seksualno aktivna osoba MORA da bude seksualno odgovorna osoba i da vodi računa o svom telu. Kravetine koje idu na abortus kao kad idu kod frizera, da obave “to“ bi sve malo davila u nekoj kiselini.

Ali činjenica jeste, da ljudi nekad izaberu abortus. Kao najbolje rešenje u tom trenutku svog života. I da se trude da racionalizuju tu odluku koliko god mogu. Da prevrću u glavi sve opcije. I da nekad ta izgleda najbolja u tom trenutku. I zato, nemojte im suditi zbog toga. Oni to već dovoljno rade sebi

 
10 коментара

Објављено од стране на април 9, 2010 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , ,

Ponoćni ivanizam

Osećam se ….uzaludno. Ako je moguće osećati se uzaludno. Isceđeno, eto tako. Ako je to prava reč. Drained. Lepše zvuči na engleskom. Ukapirala sam da neke reči iz engleskog jezika mogu bolje da objasne moja osećanja, nego sve reči na srpskom. Možda tripujem, ne znam, ivanizam.

Tupim ga u glavi opet oko one moje površnosti. Da sam površna i promašena u celom životu. A onda razmišljam, ako jesam, da li bih uopšte razmišljala o tome, i u stvari razmišljala da li bih razmišljala o tome da li bi razmišljala o tome. Razumete? Ponekad umem tako da se zapetljam.

Mislim, gledam ovaj moj blog, i uglavnom su tu neke sve light-headed teme (evo, ga opet engleski). A ja nisam ‘light“. Umem i ja da razmišljam. Stvarno. I to o teškim temama. Etika mi je na faksu bila omiljeni predmet, bila sam glavna u raspravama tamo. I dobila sam 9, mnogo mi žao, nisam mogla da se setim nekog od Hegelovog pravila i da mi čovek devetku. Nema veze. Eto, opet prelazim u “light“, šta mi je? Neki odbrambeni mehanizam valjda…

Bojim se da sam počela da uviđam uzaludnost u raspravama o etičkim temama. (etičke teme! Glupog li izraza, ali koristiću ga sada). Ja, totalno otvorena prema svim argumentima i stavovima. Ne volim da osuđujem i trudim se to da ne radim. Ne volim kategorije za ljude, mislim da bismo svi trebali biti više od toga… elem, teško je diskutovati sa većinom ljudi o nekom etičkom problemu zato što tu obično javljaju te dve stvari – osuđivanje i kategorije: normalno – nenormalno. Sve je crno belo, nema sivog, ljubičastog. A valjda, upravo se zbog tih nijansi raspravlja o tome.

Normalno i moral je ljudska kategorija. Čovek ga je izmislio. Ono što je za mene normalno, ne mora biti i za vas. Gde su granice? Kod povređivanja? Neki ljudi vole da budu povređeni. Onda zakon, on mora postojati. Šta je normalno? Za mene? Sve ono što radiš, čini te srećnim, a ne ugrožavaš nikog drugog po njegovim granicama “normalnosti“. Tako nekako. Kad uspostavimo granice, tada dolazi osuđivanje. Virenje preko granica. Foliranje….

Uzaludnost rasprava za mene. O tome sam počela. Koliko god da sam volela da diskutujem o raznim temama i imala određene čvrste, i tada nesalomive, stavove o nečemu, život me je korigovao. Jer život je kučka, i nikad ne znaš u kakvu situaciju može da te stavi. Kakve sastojke može da izmeša. I onda sam tako par puta bila u situaciji da uradim nešto što sam mislila da nikada neću. U suprotnosti sa mojim granicama, ali ne skroz sa mojim merilima. Još nijansi, i tako u nedogled.

Znači, uradila sam reviziju svojih shvatanja i argumenata posle toga. I tu dolazimo do uzaludnosti. Više ne mogu da kažem “Ja NIKADA ne bih…“, već mogu da kažem “Ne ZNAM da li bih mogla“ ili “VOLELA BIH da nikada ne dođem u situaciju….“

Mislim, odakle znam?! Volim da mislim za sebe da nemam cenu, ali ne daj Bože, nekoj moj dragoj osobi je život ugrožen, a moja cena može da je spasi, pa razmislila bih. Možda i prihvatila. Odakle znam?! Nijanse…

I onda kada ja tako to sve elaboriram, ja ispadam najgora. Sad ću da budem arogantna, ali ljudi jednostavno nemaju “širinu“ da shvate to. Zabarikadirani su unutar svojih granica. Sve je crno ili belo. Sistem se raspada ako ima sredine. Previše informacija, odluka, odgovornosti. Gasi! Ne može tako. Idemo u belo, ili crno, gde je sigurno. Pravila se znaju! Nema izuzetaka! Sistem radi..

I taj osećaj uzaludnosti, dobra mi je reč na početku, me je nekako obuzeo. Večeras. Danas. I usamljenosti. Nisam depresivna. Samo nekako….ne znam. Mislim da mi treba neka promena. Neki značajan momenat. Značaj? Svrha? Ne znam. Nešto mi treba. Fali mi. Zato i trtljam ovde. Uvek ovako bulaznim kad se smotam ovako.

I nemam poentu. I nisam zagrebla ništa duboko. Jesam površna. Al’ šta da radim. U stvari tužna sam. Malo. Tražila sam nečiji trag postojanja na internetu i nisam našla. Pa sam se rastužila. Internet bi trebao imati sve! Ima svakakve budalaštine, a to nema. A to nije ni toliko bitno. Nego, htela sam da vidim, eto tako, došlo mi. A nema.

Uzaludno je. Umorna sam od ljudi. Umorna sam da se umaram od ljudi. Ma nisu mi ništa oni krivi….sama sam ja sebi najveći problem, kada krenem ovako da igram ping – pong u mojoj glavi.

Biće bolje sutra

 
2 коментара

Објављено од стране на мај 7, 2009 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,