RSS

Архиве ознака: more

Sweet little regrets

Fotografisala sam nas. Nije mu se dopalo kako je ispao na fotografiji. Ponovila sam. Zaključila sam da mu je jako stalo da ispadnemo ok na fotografiji. To me je jako zabavljalo, pa sam se glupirala i pravila glupe face na svakoj sledećoj fotografiji. Imamo samo jednu normalnu. Sada mi je žao.

Veče, šetamo. Uhvatio me je za ruku. Prsla sam od smeha. Glup odbrambeni mehanizam. Držali smo se za ruke jedno šest sekundi i izvadila sam ruku. Nije se naljutio. Sada mi je žao.

Pozvao me je na kafu, da me upozna sa njegovim prijateljima. Odbila sam. Sada mi je žao.

Dobila sam jedno “Volim te“ u najromantičnijem trenutku ( a znate da ne patim od tih ljigavih romantičnih stvari). I to na jeziku koji on ne poznaje i koji mu veoma teško ide. Ujela sam se za usnu da se ne nasmejem, a nisam želela da se nasmejem. Htela sam nešto da odgovorim, ne to, ali nešto čime bih pokazala da se isto posebno osećam u tom trenutku. Ćutala sam. Ništa nisam rekla. Sada mi je žao.

Sweet little regrets.

Zašto uvek patim od toga da ispadnem Džek u svakoj situaciji?! Kreten.

Sweet little regrets.

 
8 коментара

Објављено од стране на август 8, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , ,

Tunis, deo šesti – povratak

Neću kući! Neeeeeee!

Do poslednjeg momenta nisam želela da to prihvatim. A to i nije bilo teško zato što nismo imali pojma kada se vraćamo kući. Veče pred poslednjeg dana, na oglasnoj tabli u najzabačenijem kutku hotela, tenkre je ostavio obaveštenje kada bus dolazi po nas i kada nam avion poleće.

Bus nas skuplja u 10 do 3. Ustala to jutro normalno i otišla na plažu. Slikala sve i svakoga.

Photobucket

Photobucket

Počinje da mi se skuplja grč u stomaku. Ne želim da odem. Niko mi ne nedostaje, grešna mi duša. Ovu plažu, ovo mesto doživljavam kao moj dom. Ovde mi bre duša kliknula. Ovde sam srećna i zadovoljna.

Prvi put mi vreme ide brzo. Polako se pozdravljamo sa svima. Skupljamo fejsbukove i mejlove. Khalid me pita da li dolazim sledeće godine, ja mu odgovaram da ću. Alexu je žao. Midu isto. Indonežanin oženjen Šveđankom nas zove u Švedsku i kaže da će mu nedostajati “funny girls“. Odlazimo sa plaže. Čekiramo se iz hotela i čekamo bus.

E sad ozbiljno. Oko tenkrea i cele te organizacije. Ja se tu smejem, zajebavam i sarkastična sam. Ali taj čovek je bio odgovoran za nas. U drugoj smo zemlji. Mi smo super prošli, ali ne daj Bože da se nešto desilo, taj čovek bi trebao da nas vadi i da nam pomaže, a on uopšte ne uliva poverenje niti je bio uopšte prisutan.

U 10 do 3 dolazi bus. Z. je nema. Zovemo je, nedostupna je. Kažemo tenkreu i rahitičnoj koleginici da sačekaju. Sačekali su čitavih 5 minuta i autobus kreće u Monastir na aerodrom BEZ NJE!! Majke mi. Neverovatno. Dobra stvar je što Z, koja se pojavila u 3h na recepciji, nije mutava nego je lepo uzela taksi i stigla do Monastira. Još su tenkre i rahitična imali obraza da kažu Z. da smo mi rekli da je ona odlučila da ostane. Zamislite to bre!!

Aerodrom. Sve ono što prolazi kod nas, kod Tunižana ne prolazi. Sve je po propisima, tako da A. nikada ne bi uspela da prošvercuje one kiflice i plinske boce. Još se raštrkamo kod čekiranja i sve dobijemo različita mesta u avionu, što počinje kod mene da izaziva blage napade panike. Sedeću sama, jebote.

Sve smo završili i čekamo let. Ja izgledam ovako. NEĆU KUĆI!

Photobucket

Čekiramo se. Opet u bus. Avion. Tuga i strah pomešani u avionu. Avion poleće. Sad, da li je manja pista u Monastiru ili je drajver žurio negde, ali ne da je poleteo, nego mu je jebao kevu. Sva sam se zalepila za sedište, utroba mi se prevrnula, leva ruka počela da se koči od straha. Ma užas. A onda nas je turbulencija pratila ceo put. Turbulencija se manje oseća nego truckanje busom, ali ja opet znam da sam negde gore u vazduhu i uopšte mi nije prijatno. Opet hrana, ovog puta bolja, najbolji čokoladni kolač ikada. Taman se opustih, pustim mp3 i muzikicu, uzeh aparat da gledam slike i budem nostalgična, kad eto je stjuardesa da mi kaže da sve isključim jer počinje sletanje. Vozi čovek, ne zajebava se.

Opet pritisak. I opet bombone, žvake, zevanje, gutanje, ma ne pomaže. Boli u pizdu materinu. Sletesmo. Ja gluva.

Pasoška kontrola u Srbiji. Aerodromska taksa je 85 evra. To smo platili pre polaska. Koliko beše ovi u Jat-u primaju plate? Imate deset punkta za pasošku kontrolu. Rade tri. A nije samo naš avion sleteo. Sat vremena nam je bilo potrebno da je prođemo. Pola od toga da nađemo prtljag jer se vrteo ispod monitora na kome piše Minhen.

Izlazimo sa areodroma. Izljubismo se, i svako na svoju stranu. Nisam srećna. Uopšte. Od tada samo buljim u slike, skupljam slike sa svih aparata, pričam samo o Tunisu i dosadila sam i Bogu i ljudima. Al’ ne mogu.

Mislim, pametna sam ja. Svesna sam toga da nigde nisam bila i da nemam sa čim da uporedim. Ali ja sam dole bila srećna. Ne srećna, nego SREĆNA. I ne zbog onoga u prethodnom postu. Moja duša je dole kliknula i ciknula. I MORAM da se vratim tamo. G. i ja već pravimo planove za Novu Godinu. Da je proslavimo tamo. Novac više ne trošim. Sve ide u kasicu za Port. Sledeće leto mora da se vratim tamo, najmanje 14 dana. Postoje dve opcije. Da mi opet bude tako dobro i da se preselim da živim dole. Ili da se razočaram, pa da krenem u dalje obilaske…

U svakom slučaju. Tunis se mora doživeti. Mogu ja da trtljam ovde do besvesti, ali dok ne odete tamo, dok ne dišete dole…od mojih reči i slova nemate ništa.

 
5 коментара

Објављено од стране на август 7, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Tunis, deo peti – Ljubav

Ljubav u Tunisu, naslov je knjige Isidore Bjelice, koja mi je preporučena, posle prepričavanja jedne priče. Bilo me sramota, ali sam juče otišla do biblioteke i zamolila bibliotekarku da mi nađe tu knjigu i rekla sam joj da me je sramota. Knjiga je….glupa. Ali opisuje “ono“. Nalazila sam to u nekim pasusima. Nešto kao ovo: “Žid je verovao da Afrika provocira naše stvarno ja i pokazuje nam telo onakvim kakvim ga ne poznajemo…U Africi telo počinje da živi svoj zaseban život, da dominira i preuzima naš duh…“

“To“ je teško objasniti nekome ko nije bio tamo. U Tunisu vreme sporije teče, srce drugačije kuca, krv vrelije teče venama. Ne znam zbog čega. Da li je to od sunca, mora, vazduha – seratonin divlja. Vlada neopisiva euforija i sreća. Stanja u kome je sve moguće. Ne znam. Ne umem da objasnim. Pokušala sam nekim prijateljima kada sam se vratila. Reči zvuče banalno, glupo.

Kažu da leto i odmori podrazumevaju letnje romanse i slične zajebancije.Ne znam. Poslednji put kada sam bila na moru sam tek postajala tinejdžer tako da ne znam kako to ide. Da je bilo letnjih romansi, bilo je. Flerta i uživanja na sve strane. Niko nije ostao uskraćen. Ali Tunis…

….U Tunisu je sve drugačije. Kombinacije, bilo gde na svetu nemoguće, tu su moguće. Komplikacije koje bi ovde nastale, u Tunisu ne postoje. Neverovatna jednostavnost u odnosima. Vetar ima drugačiji ukus, a more drugačije miriše. Sunce peva drugačijom melodijom.

Svako je imao svoju priču. Sve neverovatniju do neverovatnije. Čak, i na aerodromu na odlasku, kada smo se skupljali za avion, iz različitih hotela i različitih gradova, mogle su se čuti neverovatne priče od ljudi od koje to nikada ne bi očekivali. Zaraza, groznica, Tunižanski virus, bakterija, šta li je…

Moje saputnice imaju svoje priče, ali vam o njima neću pričati. Nije na meni da to ispričam. Moju priču vam mogu ispričati, ali neću. Ne zato što se stidim ili se malograđanski bojim “šta će reći svet“. Naprotiv, moja priča je nešto čime se izuzetno ponosim. Ponosim se svojom hrabrošću da uđem u nju bez oklevanja. Divim se i zahvalna sam univerzumu kako je spojio sve okolnosti da se ona desi. Kako je postavio prave ljude na pravo mesto u pravo vreme. Divim se sebi što sam bila dovoljno hrabra da ispratim svoj instinkt do kraja. Što nisam ustuknula pred teškoćama koje bi mi se na bilo kom drugom mestu učinile nepremostive, dok sam u Tunisu lagano odplesala preko njih. Ponosim se svojom kreativnošću i tuđoj spremnosti da tu istu prihvati. Zapanjena sam svojom sposobnošću da uživam i da se smejem punim plućima. I beskrajno sam zahvalna na tom iskustvu. Jer, me je nepovratno promenilo. Na beskrajno mnogo načina.

Pa zašto, pitate se, vam onda ne ispričam? Iz dva razloga. Prvo, zato što ne biste razumeli. Jer niste disali taj vazduh, niste se pržili pod tim suncem i kupali u toj vodi. A drugi, i najbitniji zato što je to moja posebna uspomena. I ne želim da je delim sa svima. Ne želim da je ispričam previše puta, ne želim da bude pročitana previše puta. Želim da je ljubomorno čuvam samo za sebe. Da je ne izližem i ne ofucam. Hoću da uvek ostane sjajna i posebna kao što jeste. Jer jeste zaista posebna. I neverovatna. Dokaz da je život stvarno čudo i da kreira najneobičnije priče na svetu.

Nadam se da to razumete. Ako ne, žao mi je. Ali onda, brzo, trk u Tunis, po svoju priču. Onda ćete razumeti. Ja mogu vam samo pokazati deliće te sreće kako izgledaju:

Photobucket
Photobucket
Photobucket

 
18 коментара

Објављено од стране на август 6, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Tunis, deo četvrti – Sahara

Spomenula sam vam u prvom delu našeg vodiča zvanog tenkre. E on se pojavio prvo jutro u hotelu kao da porazgovaramo o tome gde, smo šta smo, kako smo. Fut malo. Pojavio se da bi video ko ide na fakultativne izlete i da pokupi pare za to.

Još pre nego što sam krenula u Tunis, rešila sam da ne idem u Saharu. Em mi je skupo (100 jevrića), em neću da gubim dva dana i nemam neke preterane želje da jašem histerične kamile po vrućini. Što li ne posluša svoj prvi instikt, ne znam. U stvari znam. Dok čovek pričao o programu, o tome šta ćemo sve posetiti, videti A. i M. mi skakale za vrat da idemo, da je bogat program, da treba da se vidi i tako to. I treba. Ali ne za dva dana. Za dva dana se pređe 1.000 (slovima HILJADU) kilometara i to je PRENAPORNO. Odma’ da vam kažem – ako idete ne more ne idite u Saharu na dva dana. Pet minimum da preživite ono i ostanete normalni.

I tako se ja prijavih za obilazak Sahare. I u nedelju u pola 7 ujutru, eto nama busa. Jesam li vam rekla da je klima u Tunisu fiksna? Ako nisam, sada jesam. Ne možete menjati temperaturu, tako da su temperaturni šokovi ogromni. Tako sam ja već prejebana od te klime krenula u Saharu. Taj dan mi je bio najgori. Dobila sam temperaturu, kašljala, zapušen nos, curi mi nos…užas! U busu te ledena klima bije u glavu, izađeš napolje na 1000 stepeni.

Gde sam sve bila i koja mesta smo posetili mogu samo po sećanju da vam kažem, jer tenkre od našeg vodiča priča i priča, a ništa korisno ne kaže. A kada ga pitate nešto, on vam, naravno ne odgovori.

Prvo smo bili da posetimo najstariju džamiju i medinu (ne znam kako se zove) u Tunisu. Ali pošto nismo muslimani, nije nam dozvoljeno da uđemo u nju, tako smo se pentrali kroz neku fabriku tepiha da bi je videli “odozgo“. A u fabrici tepiha, zamislite, hiljadu i trista prodavnica svakakvih bespotrebnih suvenira i mapa Tunisa od po 10 dinara (10 dinara je MNOGO!)

Photobucket

Posle smo se vozili ubijajuće klimatizovanim busom i gledali maslinjake i urme do prve pauze gde smo dobili 10 min za kafu, wc i cigarete. Opet prodavnice i prodavnice suvenira, jer mi ne idemo samo u obilazak Sahare, već u humanitarnu misiju, kako bi tenkre rekao, jer obilazimo najsiromašnije delove stanovištva. Fuj!

OndaK smo pola sata slušali tenkre-a kako nam objašnjava kako ćemo stići do džipova – TOYOTA LAND CRUISER, BELI, FIRME NOMAD, i kako ćemo njima prelaziti deo Sahare, ići kroz peščane dine. Capsom je napisano ovo zato što je toliko puta ponovio (između ostalog, neki ortak mu drži Nomad) da mi je urezano u nervne ćelije, da i kada zaboravim kako se zovem, ima da znam za toyotu land cruiser bele boje, marke Nomad.

Photobucket

I naguzismo se nas šestoro u džip. M.A.G., dva tipa iz Srbije, drugari i ja. Pa se vozismo običnim putem do oaze. Ne znam kako se oaza zove, izvinite. Posetili smo dve. Jedna se zove Nefta, druga ne znam, jer mi se od vrućine, tenkrea, klime i temperature sve pomutilo u glavi. U oazi nam rekoše da možemo da se popnemo na neku planinčinu odakle puca (buuuuuuuum) fantastičan pogled na pustinju. A za one kojima je loše, da mogu da siđu nekim puteljkom do vodopada u oazi. G.i ja odosmo do vodopada. Izgleda lepo na slikama, ovako ništa posebno. Mali vodopad, jezerce i cigani se kupaju unutra (prim. prev: cigani nisu nikada u negativnom značenju, ja ih obožavam).

Photobucket

Photobucket

Opet džip, pa nas voziše malo, izbaciše u neki deo pustinje, tenkre kaže, evo ovde imate kristale, imate 10 minuta da skupljate kristale i da se fotografišete. Zašto, nemam pojma. I tako mi skupljali kristale i fotografisali se.

Photobucket

Ponovo u džip, odvezli nas do stene koja liči na kamilu. Svi se pentraju, ja onako šašava od temperature reših i ja da se uspentram. I popeh se. Vrućina, znoj i halucinacije izbijaju iz mene, ali ja sam baksuz i zainatila sam se. Popela se gore, malo slikala levo desno i sišla. Dole opet humanitarna misija, iz principa nisam kupila ništa i opet u džip.

Photobucket

Toyota je onda malo vozila “ludo“ po dinama. Kao to je fancy truckava vožnja, ja se nikako ne oduševih, putevi po Boru i okolini su zajebaniji od toga. Još nam je drajvera verovatno ostavila žena, jer je sve slušao neke “habibi“ sevdahe, a kasnije prešao na prenos neke utakmice na arapskom. Doživljaj u pizdu materinu.

Stali smo na nekoj Dini, gde nas opet izbaciše da skupljamo pesak i fotografišemo se. Skupljala pesak. Fotografisala se. Dobro, pesak sam obećala da ću da donesem, pa nije bilo baš uzaludno.

Photobucket

E onda smo stigli do nečega čemu sam se stvarno obradovala. Do seta gde je sniman deo Star Wars-a. Tu sam ludovala od sreće, išla – tamo vamo, slikala se sa svakim kamenom, i izbegavala cigančiće koji me vuku za ruku da kupim najgluplje i najružnije stvari za jedan dinar. Kada sam sve pogledala i islikala, vratih se do džipa u ‘ladovinu, pod šator da pušim i tu se slatko ispričah sa mojim drajverom na indijansko – pantomimskom engleskom gde on meni objasni da je bio drjaver Džordž Lukasu kada su snimali film i tako smo postali najbolji drugari.

Photobucket

Photobucket

Pogađate šta ide sledeće – džip. Vozimo se tako i vidmo kamilu na putu. Njih inače u Tunisu uopšte nema, tako da se ne znam zašto moji drugari toliko oduševili što su je videli, da je drajver jurio po putu da je slikamo, i tako produžio moju agoniju za nekoliko minuta. Onda stigosmo u neku oazu i videsmo najlepši bazen na svetu. Ja već krenula da se skidam i da se utopim tamo, kad tenkre poče da viče kako nemamo vremena, kako postoji raspored i moramo da stignemo u hotel u oazi po rasporedu. Što li mi je pokaza onda?!

Photobucket

Stigli u jebeni hotel. U hotelu klima još ledenija. Ako je uključim zalediću se. Ako je isključim umreću od vrućine. Istuširasmo se tu da stresemo prašinu i pesak sa sebe i ovako sam izgledala posle tog dana

Photobucket

Uveče kao svratismo do bara da popijemo kafu, al’ džabe, ceo hotel je u onoj nenormalnoj klimi. Posmrzavasmo se. Napolju lep bazen, ‘ajde da izađemo, uveče je možda svežije. Jeste kao malo prijatnije, ali ima i debelih španaca koji skaču u bazen i sve te prskaju. Otišla sam da spavam.

Ujutru su nas probudili u pola 5. Mame mi. Mora rano da se krene. Doručak, pa polazak. Stigli smo do velikog slanog jezera koje ne postoji. Ne zezam se. Izbacili nas u neko prostranstvo gde je nekad postojalo ogromno jezero, ali se isušilo i tu sada postoji neka crvena voda (nije mi jasno kako ona ne ispari, tenkre mi nije odgovorio na pitanje), ogromna brdašca soli i poneki čamac sa tunižanskom zastavom da bi se turisti slikali. Slikasmo se, neki skupljali so, ja opet izbegavala one što prodaju fejkovane pustinjske ruže, obojene u crveno i teget.

Photobucket
Photobucket

Opet bus, opet divna klima. Stigli smo u Duz. Najjužniji deo. Posle toga ide samo Sahara i ništavilo. Tu je organizovano jahanje kamila za 20 dinara i letenje nekim čudom za 40. Oba sam preskočila i uopšte mi nije krivo.

Za to vreme sam popkupovala original pustinjske ruže ( Digresija: biser M. kada smo pričali o pustinjskim ružama – “A gde to ima da se ubere?“) i pila kafu. Zbog te kafe zamalo se nisam raspala od smeha jer tip pravi espreso na najstarijem aparatu za kafu sa neke tri ručke koje pomera tolikom snagom da sam mislila da će da nas provede kroz vreme. Sačekasmo M. i drugare koji su jahali kamile i opet u bus.

Vodali su nas da vidimo gradove u pustinji i kamene kuće prvih i najstatrijih stanovnika Tunisa – Berbera. Tome sam se radovala, ali i najviše razočarala, zato što nema O od originalnosti i zato što je sve namešteno za turiste. Baš glupo. Tu smo i ručali, u njihovom nekom restoranu (?!), onaj kus-kus koji me je posle zalepio za wc šolju.

Photobucket

Put pod noge, tj točkove, pa u El Jem. Koloseum. Dorađivan. Snimali film Gladjator tamo. Jaoooo! Parking u El Jem-u je napravljen tako da je prekoputa koloseuma. Da bi stigli do koloseuma mora se proći ogroman put, gde sam se osećala kao da igram igricu izbegavajući sve one prodavce svega i svačega. Oni te jure, prate, viču za tobom. M. se zalepila za neke naočare od 70 dinara (???!!!), jedva sam je odvojila, dok smo stigli do Koloseuma, onaj nas je jurio i spustio cenu na 8 dinara, zabranila sam joj da ih kupi iz principa.

Na ulazu u Koloseum ti naplate dinar dozvolu da fotografišeš. Platila i provalila unutra da mi je crkla baterija na aparatu i da ne mogu ništa da slikam. Koloseum ko Koloseum. Lepo. Kamenje. Spustili se u neke Katakombe. Prošetali. Izašli. U bus. Kući. Da, da. KUĆA JE PORT. Ovako smo G. i ja izgledale kada smo se približile Portu:

Photobucket

Stigli u hotel naš, mili i dragi. Tuširanje, večera, karaoke, žurka. Temperatura isparila do jutra.

Šta da vam kažem? Naporno je u pizdu materinu. Dala 100 evra. Izgubila dva dana koja sam mogla da provedem..hmmm… mnogo bolje. Žao mi je i nije mi žao. Okej, iskustvo je nezamenjivo, ali da sam bila mesec dana, pa da mogu da odvojim jedno 5 dana da se to sve lepo obiđe, ovako, jebi ga, čisto je mučenje. Pogotvu ako ste pod temperaturom i bolesni.

Nastaviće se….

 
9 коментара

Објављено од стране на август 5, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , ,

Tunis, deo treći – NIGHTLIFE

Još u Boru, kada smo uplaćivali more, srele smo A. i ja nekog tipa koji je letovao u istom mestu i rekao nam je da je mnogoooo dosadno i da nema ničega. Ja ne znam gde je on bio.

Dve važne činjenice za aš noćni život. Imale smo bar u hotelu sa svakodnevnim dešavanjima. Jako bitno. A drugo, rekla sam vam da smo prvog dana upoznale G. I Z. Z. Je već treću godinu u Tunisu, zbog Habibi situacije i imale smo tu sreću da zbog nje znamo kada, gde i kako da odemo. Ali to su one zvezde i univerzum koji je namestio da bude sve kako treba.

Ali prvo bar. Svake večeri u 21.30 počinje neko dešavanje i program u baru. Njihov koncept (koncept hotela, ne animatora) zabave se razlikuje od našeg koncepta zabave. Mene sve to nekako slatko podseća na poljsku nastavu u trećem razredu osnovne škole u Sokobanji kada postoje razne tematske večeri. Ali, umesto da se durimo kao neki Srbi koji su bili i da gledamo sve sa visine, mi smo se trudile da učestvujemo u svakoj vrsti zabave i svaki put smo se ludo zabavljale.

Prve večeri u baru smo imali muzički kviz, pogađanje pesama. Pogodite ko je pobedio? Pa mi naravno. Nagrada – flaša tunižanskog šampanjca. Mi smo već bile potkovane Celtiom, tako da smo i šampanjac slistile bez problema. Veče smo nastavile u Saloonu. Saloon je, pa meni, najbolja kafana u kojoj sam bila. Saloon se nalazi u Susu, na 5 kilometara od Porta. Zahvaljujući Z., koja nas je naučila cake, uvek smo se vozile jeftinije taksijem iako smo po noćnoj tarifi. Taksiste sam obožavala. Svakog sam malterirala pričajući mu kako sam lepa i savršena. Umirale smo od smeha.

Saloon. Disko u podrumu. Kao pećina. Atmosfera neverovatna. NEVEROVATNA! Prvo veče smo još iz bara iz hotela, nas 5, povele dva nemca i jednu belgijanku. Onako nacirkane upale u Saloon. A tamo haos. Divljanje. Svi igraju. Ima i turista i tunižana. Svi raspoloženi. Devojke bose. Letnji hitovi. Mi se odmah pridružile zabavi i ukrale svu pažnju. A. je majstor za komunikaciju i za privlačenje turista u naše društvo. Ivana ima cigansku dušu i svi tunižani su njeni omiljeni drugari. To veče su Ivana i konobar Nizar postali najbolji drugari na “jebi si mater“. Svaki sledeći put kada smo se pojavili u Saloonu, Nizar nam je nalazio najbolja mesta za igranje, rezervisao nam stolove (u jednom trenutku nam je ekipa brojala 13 ljudi), vodio računa o nama, terao pijavice koje se zalepe itd. Nizar je car! Nizar je moj prijatelj!!

Photobucket

Ne znam kako da vam tačno opišem atmosferu u Saloonu. Imate 300 ljudi. Svi igraju, znoje se, piju, dobro provode, luduju. Ima onih udaraljki i u toku noći kreće da se lupa. Svima srce kuca kao jedno. Neverovatno. Tu energiju nikada ranije nisam osetila i ne umem da je opišem nekome ko nije bio tamo. Zato smo i najviše izlazili tamo. I uvek je bilo fenomenalno.

Photobucket

Jedno od večeri smo otišli u popularnu diskoteku Bora – Bora. Još u Srbiji, ljudi su nam pričali da se tamo mora otići. To je najbolja diskoteka u celom Tunisu, ma celoj Africi. I skockasmo se mi kao za crveni tepih i uputismo tamo.

Photobucket

Bora – Bora je nenormalno ogroman prostor. OGROMAN. Imaju neke baklje, ogroman stejdž, dj je “negde“ gore. I izvode razne performanse. Neko svira neku violinu, neke igračice (najbolje ribe koje sam videla u životu), čuda i čudesa na sve strane. Neka koja se vere po nekom konopcu, ljudi na štulama kroz publiku, baš je onako…ali džabe! Pozerajsko je mesto skroz. Ljudi tu izlaze da vide i budu viđeni. Nema one Saloonske atmosfere. Nema iskrene zajebancije i dobrog provoda. Nemojte pogrešno da me razumete, odigrale smo mi i tu, i zezale se, ali nije to to. U dva smo već krenuli kući, dok smo u Saloonu dočekivale fajront.

Bili smo i u Portu, u nekoj diskotici Platinum. Isto full mesto (ne mogu da verujem da sam rekla full), muzikca za leto, ali opet pozeraj. Doveli devojke da ih pokažu. I tu smo im do dva pokazali kako se densuje i otišle kući.

Što se tiče tematskih večeri u baru hotela, imali smo jedno veče nastup tranvestita. Ja se oduševih. Bilo ih je dvojica ili trojica, nisam uspela da provalim. Imitirali su slavne pevačice – Witney Houston, Shakira, Anastasia, Gloria Gaynor…Totalno su cool kada su na sceni i istinski zabavljači su. Kada sam htela da razgovaram sa njima, onda vidiš koje su to teške budale. Okreću glave kao prave primadone i neće da pričaju, uopšte. Mnogo sam se smejala.

Photobucket

Sledeće veče gde smo bile glavne, je veče karaoka. Čim sam čula karaoke, odmah sam odlepila. Moram napomenuti da je to bilo veče kada smo se vratili iz Sahare, da sam bila bolesna, pod temperaturom, zapušenog nosa i promuklog glasa, ali opet sam pevala. Iz sveg glasa. Koliko god me držao. Puk’o kod treće pesme – Like a prayer, Madonna. Šteta. I M. je pevala i pravile smo atmosferu. Te večeri smo bile preumorne od Sahare, za izlazak, pa smo rešile da dovedemo izlazak u bar. Kad god se tematska večer u baru završi, ljudi posede još malo i raziđu se. Ali ovo veče im nismo dali. Animatoru i dj Alexu smo rekle da pušta ludu muziku i napravile smo atmosferu samo takvu. Sve smo ih digli na noge, a koliko je dobro bilo, govori i to da su ljudi, koji nisu gosti hotela čuli i došli u bar da se zezaju sa nama. Ma šašavo.

Photobucket

Imali smo i izbor za mis. Majke mi. M. i Z.su učestvovale. Mnogo smešno. Nešto su kao izvodile trbušni ples, pa sexy hod i ples, a posle je to sve prešlo u zajebanciju u kojoj su glumili obavljanje jutarnje toalete. Koliko je nebulozno toliko je i smešno. Raspali smo se od smeha, jer animatori stvarno znaju svoj posao. Na kraju su sve misice dobile koktele i diplomu. Poljska nastava, kažem vam.

Imali smo i tradicionalno folklorno veče u baru. Izvodili su svakakve kerefeke, plesove, držali piva na glavi, krčage, igrali trbušne plesove i vodili publiku da igra sa njima. Naravno da sam igrala. Toliko sam dobro mrdala, da mi je jedna od njih pokazala da treba malo i grudima da mrdam, na šta sam joj ja pokazala da nemam čime. Onda je ona prsla od smeha.

Photobucket

Sve u svemu, nikada nam nije bilo dosadno. Iako smo najviše vremena provodili u Saloonu, nikada se nismo smorile. Poslednje veče, pred naš odlazak, bilo je afričko veče. Palme na sve strane, crnci koji udaraju u bubnjeve, neke vatre. Ma ludnica!

Photobucket

Apsolutno sam svesna da ovo nikako ne prikazuje pravo stanje stvari, ali ljudi, ako se nekada nađete u Tunisu, obavezno idite u Saloon, koji se nalazi u Susu. Biće vam jasno o čemu pričam!

Nastaviće se…

 
8 коментара

Објављено од стране на август 4, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Tunis, deo drugi – Razbijanje predrasuda

Pošto sam konfuzna i puna utisaka, rešila sam da zajebem hronologiju jer je nemoguće tako opisati sve, pa sam rešila da idem tematski : D. A naslov za ovaj deo sam uzela iz Dušanovog komentara. Savršen je.

Predrasude. Imala sam ih itekako. Strahove – osnovane – neosnovane. Čitala na netu o hotelu gde idem – ne valja hrana, ne valja usluga, ljudi neljubazni. Priče – Tunižani dosadni, napadni, devojke nikada nisu sigurne, prljavi su, smrde…. tako da sam tamo došla sa određenom rezervom.

Nego, da se vratim gde sam stala. Prvo jutro. U Portu smo. U hotelu Vincci el Kantaoui. To je lanac španskih hotela. Port je isključivo turističko mesto, žive od turista i tako je sve podređeno MENI. Sve, ali bukvalno sve što poželite osoblje ima da se polomi da vam učini.

Nas tri je bilo u sobi. Soba je odlična. Kreveti udobni, čisti, sobarice menjaju posteljinu svaki dan i čiste je. Imamo tv sa kablovskom televizijiom. Kupatilo sasvim pristojno sa svim potrebštinama. Tuš nam je prvih dana bio pokvaren, ali kada smo se setile da prijavimo kvar, istog dana je bio popravljen. Kuhinjica mala, ali funkcionalna – šporet, aspirator (majke mi) i firžider. Frižider neophodan zbog vode. Terasa – sto i stolice, sasvim dovoljna za sušenje veša, ne za sedenje ogromne vrućine. Jedino na šta može da se požali čovek je klima. Klima postoji, ali je fiksna. Nemoguće je menjati temperaturu, tako da su temepraturni šokovi ogromni. Unutra sveže, ledeno, napolju vrelo. Zato smo sve i promukle, a ja sam stigla i da se razbolim na dva dana, naravno.

Photobucket

Hotel je ogroman! OGROMAN. Ima oko 3.000 soba i nikako nisam uspela celog da ga provalim. Kičerajski jeste malo, ali takvi su oni. Hotel ima dva bazena, spoljašnji i unutrašnji i oba su lepa, ali mi uopšte nismo provodili vreme tamo. Postoji i teretana, ali tu mi nije padalo na pamet da odem. Stoni fudbal, bilijar, fliperi, gomila aparata za igrice, sve je to dostupno i besplatno. Uračunato u cenu.

Photobucket

Hotel poseduje i sopstveni bar u kome se svake večeri organizuju tematske večeri, ali o tome ću u posebnom delu Nightlife.

Hrana je odlična. Švedski sto. Mi smo imale polu pansion, doručak i večeru, ali nam iskreno ručak i nije trebao, jer nikako nismo želele da odlazimo sa plaže i da propuštamo odličan provod tamo. Švedski sto je odličan. Ima njihove hrane, koju sam probala, ali meni lično ne odgovara. Previše mi je začinjena, ima karakterističan šmek, a slatke stvari su slatke. Šećerni udari i šokovi. Kus – kus, njihovo nacionalno jelo me zavezalo za wc šolju na jedan dan. Ali to sam samo ja. Meni lično ne dopada, ali ima ljudi koji to vole. Ali nikada nisam ostala gladna. NIKADA. Ima hrane koliko god želite! Sendviči, meso na hiljadu načina, salate, krompiri, roštilji, pahuljice, pice, čak je bilo povremeno i svinjetine. Konobari nikada ljubazniji. Lome se oko tebe. Restoran ima deo u bašti, hladovinica i tu smo mi obično jeli. Milina. Svaki obrok mi je bio uživanje.

Photobucket

Tunis je savršeno mesto za ego. Posebno za devojku sa poljuljanim egom. Ulicom se čuje non stop “Alo Alo“, “Oh my God!“, “Bejbe“, “You are beutifull“, “I love you!“, automobili ležu na sirenu kao da su oni izmislili trubljenje devojkama. Ali nikada, bar nama, niko nikada nije prišao da nas dodirne ili uznemirava. Sve je to bezazlena zabava, i iskreno uživala sam u toj pažnji. Prija bre, brate. Prosto mi bio bedak kada sam se vratila u Bg, niko živ da me pogleda 😀

Plaža! O Bože ta plaža. Naš hotel ima svoju privatnu plažu na kojoj samo gosti hotela mogu da odsedaju. Ležaljke i dušeci su besplatni, ali ih ima malo i mogu se rezervisati ujutru, sa tim da rezervacija ističe u deset. Tu na scenu stupa Khalid, prvi čovek plaže. On namešta ležaljke i vodi računa da su svi zadovoljni i smešteni. Nama nikada nije istekla rezervacija. Obožavao nas je. Digresija – prvog dana na plaži smo upoznale dve devojke G. I Z., da smo se tražile nikada se ne bi našle, tako da je naš trio postao nerazdvojna, najluđa petorka koja je bila dobrodošla i obožavana svuda. Khalid nam je uvek čuvao mesta na plaži, lagao i svađao se ljudima za nas. Ako neko, ko nije sa naše plaže, priđe nama (a to se često dešavalo), evo ga odmah Khalid da proveri da li je sve u redu i da bude siguran da nas niko ko ne treba ne uznemirava.

Photobucket

Pošto sam ja ranoranilac, a izbegavala sam da spavam, da ne gubim vreme, volela sam rano ujutru da se nactram na plaži. Plaža u pola 8 ujutru je najlepše mesto na svetu. Ako ima 5 čoveka i to je to. I tako, Khalid i ja u pola 8, u kafiću na plaži pijemo kafu i pričamo. Čovek je nekada igrao rukomet za reprezentaciju Tunisa, igrali su u svetskom kupu tri godine, trener mu je bio Srbin, neki Zoran Živić. Donosio mi je i fotografije da gledam. Kasnije se propio i prokockao sve i sada radi na plaži, za neki bedan novac i izdržava familiju. Mnogo dobar čovek taj Khalid.

Photobucket

Naš hotel ima animatore. To su divni momci. Njihov posao je da tokom celog dana izvode razne aktivnosti tako da nikom nikada ne bude dosadno i da svi budu uključeni. Animatori rade kao konji. Oni žive i rade u hotelu. Od 10 do 7 su na plaži, a uveče su u baru hotela i tamo rade. Neverovatni su. Alex, Mido i Mumu su sjajni momci. Postoji i jedna devojka, nisam joj saznala ime, jer je ipak ona žensko i posao joj je uglavnom da čuva decu i igra se sa njima. Jebi ga, ipak je ona njihova ženska.

Animatori organizuju odbojku, zezaju se, izvode akvabik, plesove, spajaju ljude. Ne umem da vam opišem atmosferu na našoj plaži. Kao jedna velika porodica smo. Nema veze ako ne govorimo istim jezikom, svi su srećni, svi se šale… Ako neko nešto radi, dobacuje se loptom, banalni primer, slobodan si da se priključiš, niko nikoga ne zove a svuda si dobrodošao. Tu su bili naši drugari frenchmen i frenchmenka, savršeno isklesan par. Za njim uzdiše 99% ženske populacije na plaži (1% sam ja, meni pogled išao negde drugde), i on to zna. Ona dobra, fina, natuca engleski, uvek nasmejana i spremna za priču i zabavu. Tu su i Indonežanin, oženjen Šveđankom i njihov najslađi klinac na svetu. Zatim divna Suada iz Maroka, udata za Tunižanina, sa dvoje preslatke dece, žive u Londonu. Navijaju za Liverpool, što svi na plaži znaju po njihovim ogromnim peškirima u znaku Liverpoola. Ma svi! Nedostaju mi kao da su mi rod najrođeniji.

Photobucket

Znate zbog čega me je bilo sramota? Zbog jezika. Kao mi smo neki frajeri znamo engleski. Epa oni ne znaju. Znaju, ali indijanski i mnogo teže smo se sporazumevali. Znaju francuski, logično, ipak su francuska kolonija bili. Ali ne znaju samo francuski – znaju i španski i italijanski. A mi, english please. Sramota. Rešila sam da upišem kurs frnacuskog, naučiću ga majke mi. Mnogo sam se postidela.

Pošto je plaže ogromna, a naša hotelska je samo deo te plaže, duž cele obale šetaju razni šaneri i šibicari, kako bih ja nazvala. Prodaju sve i svašta – voće, slatke zajebancije, marame, dušeke, vaučere za reli, brodove i bla bla bla. E oni su već malo napadniji samo se stvore iznad tebe i nude ti nešto. Jedno “no, thank you“ i osmeh je sasvim dovoljno da odu. Ako slučajno naletite na nekog napadnijeg, tu je uvek Khalid koji se pojavi da ga otera.

More. More je slano. Zamislite. Lepo, čisto. Ima trave, ali meni to nikada nije smetalo. Plivala i plivala. Ima i meduza. Ja nijednu nisam videla niti osetila, ali M. i njena guza je imala bliski susret sa jednom. Nije problem. Samo kažete nekom od animatora ili Khalidu i oni vam odmah obezbede paradajz da trljate bolno mesto. I sve je okej.

Pivo. Ja kao svaki kreten, turista, prvog dana u baru na plaži, uzela hajniken. Kao to znam šta je. Hajniken je skup. A onda drugog dana rešim da uzmem njihovo pivo, jeftinije je. CELTIA, njihovo pivo je najbolje pivo na svetu. 😀 Tamanila sam ga posle toga kao nezdrava. Čisto da znate ako idete. Pijte Celtiu. Odlično pivo.

Photobucket

Gomilu stvari sam zaboravila da vam kažem, ali valjda će se to preklopiti i naći u sledećim postovima, ali da ne ispadne da je sve savršeno, daj da uputim zamerku – dve.

Skupo je. Jako skupo. Nije toliko u drugim gradovima, ali već sam vam rekla da Port isključivo živi od turizma, tako da je tu skuplje. Nije mi žao ni jednog tunižanskog dinara koji sam potrošila, samo da znate. Jeste skuplje, ali usluga i provd su neverovatni.

Saobraćaj. To je ludnica i haos. Nemaju semafore. Nisam videla ni jedan jebeni semafor. Imaju kružne tokove po kojima se vozi po ko zna kojim pravilima ako uopšte ima pravila. Pešački prelazi takođe ne postoje. Videla sam, mislim, jedan. Tako da je prelaženje ulice prava umetnost i avantura. Voze ludački, brzo i bre svi voze neke dobre automobile.

Nastaviće se….

 
8 коментара

Објављено од стране на август 3, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Tunis, deo prvi – Polazak i dolazak

Odmah da vam kažem na početku da sam konfuzna. Ne umem da sredim misli i sećanja nikako. Ne mogu da pronađem red po kome bih opisivala događaje, tako da se unapred izvinjavam ako preskačem, dodajem, oduzimam ali puna sam utisaka. Srećna sam. Nisam znala da sam sposobna da budem toliko srećna koliko sam bila tih 10 dana na moru.

Posle tumbanja u mom emotivno – socijalnom životu i onih stresova, univerzum je rešio da me nagradi. Da spoji sve tačkice i zvezde, da Uran bude u Neptunu, a Venera u sedmospratnici ili kako god, tako da bi letovanje bilo genijalno. Fantastično. Pare koje sam dala su se višestruko isplatile. Ali, za početak da krenemo od početka:

Avion! Ceo dan mi bilo muka i imala sam sraćku od straha. Ceo dan sam razmišljala da li da kloknem bromazepame, da se utepam nekom vodkom ili da uradim kombo obe stvari. Ne mora da napominjem da sam bila veoma nervozna i napeta, i da sam se istresala na moje dve nevine saputnice M. i A. Ali A. i M. su dve najveselije devojke tako da su me maksimalno tolerisale i trudile se da mi taj proces učine što bezbolnijim. Na kraju sam odlučila da budem Džek i odem potpuno strejt u avion.

Posle hiljadu kontrola i ostalih budalaština, gde te uopšte ne kontrolišu kako treba, već te samo cimaju, uđosmo mi nekako u avion. Ja u sredinu između A. i M., da mi drže stra’. Nikako mi nije dobro. Histerično se smejem i plače mi se. Avion veeeeeliki, preko 100 ljudi unutra. Sva sam se spetljala sa onim pojasom, tako da je A. morala da me veže, jer nisam umela.

Kako su krenuli da voze avion meni tako teško palo. Ona stjuardesa demonstrira kako da dišem kiseonik u slučaju da mi treba (neće da mi treba, neeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeećeeee!) i kako da naduvavam one pojaseve ako slučajno preživimo pad tolikog aviona u more. Fut. Tu su već A. i M. ušle u neuništivo zajebantski mod i da se horski smejemo kroz avion što je za posledicu imalo to da su nas svi mrzeli.
Kad je pilot, Tunižanin valjda, njihov avion je bio, krenuo da nas obaveštava na lošem engleskom da krećemo, koliko ćemo ići i na kojoj visini, bila sam ubeđena da je pijan što sam podelila sa drugaricama, što je izazvalo provalu smeha.
Poletanje. Ništa. Nije ništa, ali ništa strašno kako sam očekivala i kako su mi pričali. Nisam se zalepila za sedište, niti videla svoje noge. Ništa. Samo vrlo kratak osećaj talasastog puta. Talasasti put – kada se vozite autom po brdašcima. Ništa posebno. Tu se ja oduševim od sreće, jer sam glatko prošla i počnemo još glasnije da se smejemo i lupamo gluposti.

Ja nisam znala da avion skreće, nekako mi sve izgledalo da on ide samo pravo. Jok bre, skreće. E to nije lep osećaj ni malo. Nikako mi se nije svideo, ali opet, A. i M. su bile tu da mi drže stra’.
A onda su doneli hranu. Svi su mi pričali o jatovim socijalnim sendvičima, ali mi smo dobili tunižansku hranu, začinjenu, pomalo smrdljivu sve zavijenu u celofan sa sertifikatom da praseta nema nigda u tom celofanu. OndaK smo se malo smejali priboru za ručavanje i vrlo opasnom i oštrom nožu napravljenom od najfinije plastike. Onda smo istim tim nožem pokušali da sečemo ribu i neke jebemliga kakve rezance i na kraju odustale. Jele rukama kao svinje i sve se umastile.

A onda sam ja rešila da častim. I od tada su počele da se dešavaju sve nebulozno neverovatne situacije koje su nas pratile celo letovanje. Elemmm, pošto sam bila toliko hrabra i nisam vrištala i plakala u avionu, niti dobila očekivani napad panike, rešila sam da utepam moje drugarice od alkohola, i tako, za početak naručila 3 piva. A dobile smo četiri piva i čokanče absolut vodke. Ne znam. Ne pitajte. Smejasmo se i krenule da pijemo.

Ne znam kako me je stjardesa provalila da sam ljubitelj časice, ili sam toliko izbezumljeno izgledala, ali je stalno dolazila da proverava na indijanskom engleskom da li je vodka dobra i da li nam prija. A prijalo nam je sve. Vrištale smo od smeha, lupetale gluposti i jele kiflice koje je A. prošvercovala u avion u svom ručnom prtljagu.

Photobucket
Ja izbezumljena

Ne umem i nemam dovoljno reči da vam opišem tu atmosferu u avionu koju smo napravile nas tri. Trebalo je biti tamo. Da sam ja bila tamo i ja bi nas mrzela. Tri devojke koje nekontrolisano vrište od smeha, a pritom A. ima najglasniji i najgrlatiji smeh koji ste ikada čuli. Od tolikog smejanja A. je uspela da obori jedno pivo i prospe ga po celoj meni i sedištu. Uopšte mi nije bilo jasno kako od toliko male limenke toliko mnogo piva može da izađe, da sedište i ja budemo skroz na skroz mokri. Ali ima A. rešenje i za to. Iz svog ogromnog ručnog prtljaga u kome se nalaze kiflice, parfemi, dezadoransi, plinske boce, A. vadi najveći peškir koji ste ikada videli, tera me da ustanem i stavlja ga ispod mene. Da ne nazebem. Baš je drugar.

A onda je tu negde počelo sletanje. I to je najneprijatniji deo, za mene bar. Imala sam i žvaku, sisala sam bombone, gutala sam vazduh i zevala, ne radi ništa. Ogluvela sam. Do bola. Mnogo me boli ta promena pritiska i tek mi se sutradan popodne sluh vratio u normalu.

A onda smo sleteli. Neosetno. A onda je usledio aplauz. Stalno sam slušala o aplouzima kada pilot, kome je to posao, spusti avion i zamisli ne ubije nikoga, a sada sam prvi put to doživela. I smejala se kao nezdrava.

Jebote u Africi sam! Na drugom kontinentu!! Ganjaju nas u neki autobus kao stoku i odvode na pasošku kontrolu. Ne znam koliko aviona je sletelo, ali gužva je neviđena. Usput popunjavamo neku prijavu boravka, što meni izuzetno teško pada, jer imam veštačke kandže pri čemu sam potpuno neupotrebljiva za gomilu poslova, a jedna od njih je pisanje. Stojimo po redovima i stojimo i stojimo. Usput se sve kao smejemo da će grupa da ode bez nas jer smo se totalno pomešali sa nekim nemcima, poljacima i slovacima. Prođosmo nekako pasošku kontrolu i uputismo se ka prtljagu. Tu su svi. Da ne brinem.

Tražimo našeg vodiča. Rekli nam da se zove Aca. Nalazimo pano naše agencije i tipa. “Si ti Aca?“, “Ne je sam Tenkre (tako ćemo ga zvati u daljim tekstovima kada ga budemo pominjali“. Mi smo te i te. Nađite autbus broj 1 i idite tamo.
Našle smo autobus broj 1, ubacile torbe i krenule da čitamo korisne informacije o zemlji u kojoj smo. O tome da vodu ne treba da pijemo iako je bakteriološki ispravna, kako da zovemo kući, koje pare se koriste, kako da pošaljemo razglednice, ostatak “korisnih“ informacija su o fakultativnim naplaćujućim izletima.

Čekamo jako dugo ostatak putnika, pa ja izađoh da pušim. Tunis je najbolja zemlja na svetu. Skoro svuda može da se puši! I tako ispred busa pušim ja sa drajverom autobusa. Nemamo dijalog. On ne priča engleski, ja ne pričam francuski, gledamo se i pušimo.

Napokon se svi pokupimo i put pred noge. Od aerodroma u Monastiru do Porta gde mi idemo, ima negde oko pola sata. A. je pala za slobodu od umora i zaknjavala, a M. i ja smo slušale korisne informacije od tenkrenove rahitične, bledunjave, uredno začešljanje koleginice. Ispričala nam je sve što smo dobili na papirima “korisne“ informacije, dodala da je saobraćaj lud i da nema semafora i pešačkih prelaza (stvarno ih nigde nema!) i da budemo pažljivi kada prelazimo ulicu i da ne vole pešake (ako nisi žensko i u suknji, onda te vole najviše na svetu). Obavestila nas je i da će sutra neko doći u hotel u 10 sati da porazgovaramo još malo.

Stigli smo u hotel. Pola 2 noću. Tenkre nas je izveo iz autobusa i rekao “Evo vam ga hotel, čekirajte se, vidimo se sutra“. Dobro. Čekirasmo se. Opet indijanski engleski (Idem na kurs francuskog, mame mi! Naučiću ga!). Stigle smo. Akmer nam pokazao sobu. Istuširale smo se. Legle i zaspale snom pravednika.

Photobucket

U Africi sam. U Tunisu, U Port el Kantaoui-u, u hotelu Vincci Kantaoui Center. Jebote!

Nastaviće se….

 
14 коментара

Објављено од стране на август 2, 2009 in Dobro sam, Uncategorized

 

Ознаке: , ,