RSS

Архиве ознака: muzika

Kol’ko dugo nisam pisala, zaboravila sam da smislim naslov (Ima dobre muzike)

Čudno je kad naučiš da ćutiš. Stvarno mi dobro ide. Zaprepastila sam samu sebe. Nemam više potrebu da svima kažem SVE. Dobro biram. Tako da mi to malo otežava pisanje na blogu.

A i nije samo to. Bukvalno nemam vremena. Malo sam regresirala. U stvari ne znam koja je ovo faza mog života. Možda treba malo da obnovim razvojnu psihologiju.

Na godišnjem sam. Još malo. Ali kao da sam na raspustu. Maksimalno ga koristim i nemam nameru da stanem. Putujem, ludujem, zezam se, izlazim, vraćam se u ranim jutarnjim časovima, veselim se, družim se. Pomeram svoje granice impulsivnosti. I što je najlepše, uživam u svakom trenutku.

Pomenula sam u nekom od prošlih postova da sam toliko dugo bila tužna da sam zaboravila kako je dobro osećati se dobro. Ja sam dobro. Srećna sam, zaista. Nije mi život odjednom postao, savršen, daleko od toga.

Evo baš pre neki dan sam imala neki privatni haos, nešto što me povredilo i isteralo iz takta, ali ja nisam reagovala na to kako bi obično. Dopustila sam da prođe kroz mene, da ga izanaliziram, da objektivno sagledam svoju ulogu u tome, razmotrim svoju i tuđu krivicu, da shvatim da ništa ne mogu da uradim povodom toga, i da nema svrhe da depresiram oko toga, život će već da odradi svoje, svojim tokom. I šta god bude, biće okej.

I trudim se, kroz svu zabavu, da reorganizujem svoj život. Pokušavam da promenim zaposlenje i stambeno pitanje. ‘Oću da se “relociram“. Negde gde ću imati mnogo više mogućnosti i izbora. I tako sam malo jurila i tražila i kao našla nešto. Ali to nije ispalo kako sam ja zamišljala. Ne može tako. Pa sam malo bila tužna i uplašila sam se da ću ceo život da živim u Boru, sa mamom i tatom, u narandžastoj sobici. Ali neće biti tako, ne odustajem. Imam još hiljadu opcija i probaću nešto, i uspeću u tome. Jer sam ja Ivana, i ja sam neuništiva i ja mogu sve.

I bila je Gitarijada. I svirala su Bjesovi. Bjesovi su jedan od retkih bendova sa našeg govornog područja koje ja slušam. Fenomenalni su mi, i odavno sam zaljubljena u njihovu muziku. I nikada nisam uspela da ih čujem uživo. Nekako, kad god su oni svirali u Bg-u, dok sam ja živela tamo, ja sam bila u Boru, ili nisam imala para, ili tako neka glupost. Sad skoro, kad su svirali u Negotinu, ja sam morala da radim i nisam mogla da odem.
Kada sam čula da nastupaju na Gitarijadi, čvrsto sam rešila da ih ne propustim. U to vreme mi se palo neko putovanje u Beograd. Uspela sam da sve reorganizujem i obavim oba.

I eto mene na Bjesovima! Sa finim društvom, razveseljeni od alkohola, čekamo do 4 sata ujutru, trpimo Đorđa Davida da bismo čuli Bjesove. I na neki način to je bilo super, jer su ostali oni koji iskreno vole Bjesove.

I šta da vam kažem? Ne da me nisu razočarali, nego su mi samo zacrtali da više nikada ni jedan njihov koncert ne propustim, jer sam mnogo do sada već propustila. Evo, i sad se ježim kad se setim. Već sviće, Marinko urla Sve će se doznati, ja skačem, i pevam i šizim, okrenem se, vidim moje prijatelje kako to isto rade, i srećna sam.

I to je to.

A vi slušajte malo muziku. Dobra je. Ja idem da iskoristim i današnji dan

 
3 коментара

Објављено од стране на август 10, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Emocionalno uslovljavanje

Ako nešto treba da zapamtite iz osnova psihologije koje učite u srednjoj školi, to nisu razlike između oseta i opažaja (mada možete i to), već klasično uslovljavanje.

To je onaj ludi Pavlov koji se uopšte nije ni bavio psihologijom, ali je otkrio veoma bitnu stvar. Naime, on je proučavao neke pseće žlezde i izvodio eksperiment na psima. Držao je gladne pse u kavezu, i kad god im je donosio hranu, puštao je određeni zvuk. Psima, onda, jer su gladni, normalno “krene voda na usta“. Epa Pavlov je posle određenog vremena shvatio, da psi uopšte ne moraju da vide ili osete hranu, već samo da čuju taj određeni zvuk, pa da počnu da balave. I tako je otkriveno klasično uslovljavanje. I to je pitanje na svakom kontrolnom ili ispitu iz psihologije.

Kada je otkriveno klasično uslovljavanje, neki naučnici se dosetiše da istraže još neke pojave. Pa su tako uzeli neko jadno klinče i pokazali mu belog pacova. Dete, ko dete, sve mu interesantno, interesantan mu i pacov, hoće da se igra.

E onda su, kada su mu pokazali pacova sledeći put, pustili detetu “iza leđa“ neku užasnu zastrašujuću muziku. Dete se normalno izbezumilo. I tako nekoliko puta. Zaključak: dete je počelo da se plaši pacova, ali ne samo i pacova, već svih belih stvari: zeke, mede, kuce itd. To je emocionalno uslovljavanje. Kapirate princip?

Ja strašno patim od emocionalnog uslovljavanja. I uglavnom mi je vezano za muziku. Ljudi se obično uslovljavaju pomoću zvuka, mirisa, slika, pokreta i tako dalje.

Tako krene da se dešava neka vrtoglava, glupa, strašno nabijena emocijama situacija u mom životu, a u pozadini ide neka muzika, obično, koju volim. I situacija se završi, sastavim se kako se sastavim. Ali prc! Sledeći put kad pustim omiljenu muziku, odma’ se sve emocije vrate. Kao da sam opet tu u tom momentu.

I to strašno nervira. Prvo, zato što emocije sa razlogom mora da izblede, a drugo, zato što mi ponesetaje drage muzike da slušam.

Eto tako, na primer, kad sam otkrila neki divni španski bendić, imena Chambao, desio se onaj zemljotres i kad god ga pustim, ja se vratim u ono veče, osećam se bespomoćno, izgubljeno i kao da mi neko pucao podgrudi. A sranje, jer muzika lepa bre.

I ne znam kako da zaobiđem to uslovljavanje. Ne ide muziku da ne slušam uopšte, jer volim. A nikad ne znaš kad će da te pukne emocionalno nabijen trenutak, pa da znam da isključim muziku na vreme. Il’ da počnem da slušam sranje muziku.

Eto koje ja probleme imam. Samo da se požalim.

 
10 коментара

Објављено од стране на фебруар 19, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , ,

Bili smo na Tool-u

Pre neki dan mi Goya mailom poslao neku sliku kao rimajnder na taj događaj i reče mi da pošto već pišem “taj moj blog“, ta slika zaslužuje da je stavim na “taj moj blog“.

E sad pošto ja ne mogu samo sliku da stavim, mislim mogu, ali treba mu kao neka uvertira, na primer neki tekst, pa ajde da stavim neki tekst.

Tool je moj omiljeni bend. Tako da kada sam te 2007, početkom godine čula da gostuje u Beogradu, odma’ sam se zaputila kod mog oca i lepo ga pitala da li će mi dati novac, ma koliko da košta, ili da prodajem bubreg. Dobar mi tata, pisala sam vam o njemu, voli on mene i moj bubreg. Rekao naravno, nema problema. A i te godine njemu dolazio bend njegovog života The Rolling Stones, pa razume te potrebe.

Elem dočekasmo septembar (valjda). Skupismo se nas nekoliko kod Goye i njegove značajnije polovine, u tadašnjem stanu, koji je bio značajna baza za vreme mog studiranja. Ne znam da li bih preživela neke dane da nije bilo Goye i R. Čuvali su me kao dete, od spavanja tamo, preko tešenja i prostog i jednostavnog hranjenja mene. Hvala im, usput. Znaju oni to.

I tako smo tu, neko društvance, malo pijemo tekilicu, malo se smejemo, šalimo i sve ono što mladi rade. Znate da sam ja malo kontrol frik? E takva sam sa razlogom. Terala ja njih da krenemo ranije, da krenemo, da se na vreme namestimo na ulazu, ma jok. Kad smo stigli. Haos, gužva. Organizacija – haos. Nisu otvorili kapije na vreme, punktovi i kontrole na sve strane, pet pretresa, jerbo pevač pomenutog benda ima neke fix ideje da duvanski dim šteti njegovom prelepom glasu (Maynarde volim te, ali seronja si), pa su nam svima oduzeli cigare na ulazu. Meni nisu, jer se nije rodio taj koji će meni da otme cigare.

I tako se na ulazu stvori ogromna gužva. Ja tada baš počela da patim od onih mojih divnih napada panike, pa sva ona gužva, stiskanje i pritiskanje, ja dobih jedan, pa preko onog piva i tekile ja kloknuh jedan bromo lek da ne paničim među onoliki narod.

Oteg’o se taj ulaz na koncert, masa sve nervoznija, stiska se, psuje, sve u svemu neprijatna situacija. Odjednom, mi čujemo ispred kako unutra počinje koncert. E tu je postalo zajebano. Kad stampedo jurne. Nebitno da li patite od nekog F, u svakom slučaju mora se userete od straha da vas ne pregazi masa. Nekako me dogura masa do prvog ulaza, a naša policija je imala genijalno idejno rešenje da stavi barikadicu, ogradicu sa onim šiljcima, da neko pogine i povredi se. I tako se ja zakucam na te šiljke, pritiska me masa odpozadi, držim se za nešto da ne izginem napred, jedan od tvoraca tog idejnog rešenja me vuče napred. Tu se ja lepo derem na njega da ću poginuti ili ostati bar teško povređena ako pređem preko toga i bilo malo povuci potegni i nekako ja prođem tu, malo desno. Ali bez jedne patike. Pa sam nekako uspela da se presamitim i spasim i patiku.

Pa onda 5 kontrola za bombe, upaljače, drogu i naravno cigare. Ništa mi nisu uzeli.

Koncert! Šta da vam pričam. Uživala svaku sekundu, čak se i seljački malo rasplakala na kraju. Jebi ga, ipak je to Tool. Posle smo završili ispred kioska pijući pivo. Sećam se, ‘ladno bilo. No, vredelo je sve.

A da…radi se naime o ovoj slici:

Photobucket

 
3 коментара

Објављено од стране на август 19, 2009 in Priče iz neke druge priče

 

Ознаке: , , , , ,

Tunis, deo treći – NIGHTLIFE

Još u Boru, kada smo uplaćivali more, srele smo A. i ja nekog tipa koji je letovao u istom mestu i rekao nam je da je mnogoooo dosadno i da nema ničega. Ja ne znam gde je on bio.

Dve važne činjenice za aš noćni život. Imale smo bar u hotelu sa svakodnevnim dešavanjima. Jako bitno. A drugo, rekla sam vam da smo prvog dana upoznale G. I Z. Z. Je već treću godinu u Tunisu, zbog Habibi situacije i imale smo tu sreću da zbog nje znamo kada, gde i kako da odemo. Ali to su one zvezde i univerzum koji je namestio da bude sve kako treba.

Ali prvo bar. Svake večeri u 21.30 počinje neko dešavanje i program u baru. Njihov koncept (koncept hotela, ne animatora) zabave se razlikuje od našeg koncepta zabave. Mene sve to nekako slatko podseća na poljsku nastavu u trećem razredu osnovne škole u Sokobanji kada postoje razne tematske večeri. Ali, umesto da se durimo kao neki Srbi koji su bili i da gledamo sve sa visine, mi smo se trudile da učestvujemo u svakoj vrsti zabave i svaki put smo se ludo zabavljale.

Prve večeri u baru smo imali muzički kviz, pogađanje pesama. Pogodite ko je pobedio? Pa mi naravno. Nagrada – flaša tunižanskog šampanjca. Mi smo već bile potkovane Celtiom, tako da smo i šampanjac slistile bez problema. Veče smo nastavile u Saloonu. Saloon je, pa meni, najbolja kafana u kojoj sam bila. Saloon se nalazi u Susu, na 5 kilometara od Porta. Zahvaljujući Z., koja nas je naučila cake, uvek smo se vozile jeftinije taksijem iako smo po noćnoj tarifi. Taksiste sam obožavala. Svakog sam malterirala pričajući mu kako sam lepa i savršena. Umirale smo od smeha.

Saloon. Disko u podrumu. Kao pećina. Atmosfera neverovatna. NEVEROVATNA! Prvo veče smo još iz bara iz hotela, nas 5, povele dva nemca i jednu belgijanku. Onako nacirkane upale u Saloon. A tamo haos. Divljanje. Svi igraju. Ima i turista i tunižana. Svi raspoloženi. Devojke bose. Letnji hitovi. Mi se odmah pridružile zabavi i ukrale svu pažnju. A. je majstor za komunikaciju i za privlačenje turista u naše društvo. Ivana ima cigansku dušu i svi tunižani su njeni omiljeni drugari. To veče su Ivana i konobar Nizar postali najbolji drugari na “jebi si mater“. Svaki sledeći put kada smo se pojavili u Saloonu, Nizar nam je nalazio najbolja mesta za igranje, rezervisao nam stolove (u jednom trenutku nam je ekipa brojala 13 ljudi), vodio računa o nama, terao pijavice koje se zalepe itd. Nizar je car! Nizar je moj prijatelj!!

Photobucket

Ne znam kako da vam tačno opišem atmosferu u Saloonu. Imate 300 ljudi. Svi igraju, znoje se, piju, dobro provode, luduju. Ima onih udaraljki i u toku noći kreće da se lupa. Svima srce kuca kao jedno. Neverovatno. Tu energiju nikada ranije nisam osetila i ne umem da je opišem nekome ko nije bio tamo. Zato smo i najviše izlazili tamo. I uvek je bilo fenomenalno.

Photobucket

Jedno od večeri smo otišli u popularnu diskoteku Bora – Bora. Još u Srbiji, ljudi su nam pričali da se tamo mora otići. To je najbolja diskoteka u celom Tunisu, ma celoj Africi. I skockasmo se mi kao za crveni tepih i uputismo tamo.

Photobucket

Bora – Bora je nenormalno ogroman prostor. OGROMAN. Imaju neke baklje, ogroman stejdž, dj je “negde“ gore. I izvode razne performanse. Neko svira neku violinu, neke igračice (najbolje ribe koje sam videla u životu), čuda i čudesa na sve strane. Neka koja se vere po nekom konopcu, ljudi na štulama kroz publiku, baš je onako…ali džabe! Pozerajsko je mesto skroz. Ljudi tu izlaze da vide i budu viđeni. Nema one Saloonske atmosfere. Nema iskrene zajebancije i dobrog provoda. Nemojte pogrešno da me razumete, odigrale smo mi i tu, i zezale se, ali nije to to. U dva smo već krenuli kući, dok smo u Saloonu dočekivale fajront.

Bili smo i u Portu, u nekoj diskotici Platinum. Isto full mesto (ne mogu da verujem da sam rekla full), muzikca za leto, ali opet pozeraj. Doveli devojke da ih pokažu. I tu smo im do dva pokazali kako se densuje i otišle kući.

Što se tiče tematskih večeri u baru hotela, imali smo jedno veče nastup tranvestita. Ja se oduševih. Bilo ih je dvojica ili trojica, nisam uspela da provalim. Imitirali su slavne pevačice – Witney Houston, Shakira, Anastasia, Gloria Gaynor…Totalno su cool kada su na sceni i istinski zabavljači su. Kada sam htela da razgovaram sa njima, onda vidiš koje su to teške budale. Okreću glave kao prave primadone i neće da pričaju, uopšte. Mnogo sam se smejala.

Photobucket

Sledeće veče gde smo bile glavne, je veče karaoka. Čim sam čula karaoke, odmah sam odlepila. Moram napomenuti da je to bilo veče kada smo se vratili iz Sahare, da sam bila bolesna, pod temperaturom, zapušenog nosa i promuklog glasa, ali opet sam pevala. Iz sveg glasa. Koliko god me držao. Puk’o kod treće pesme – Like a prayer, Madonna. Šteta. I M. je pevala i pravile smo atmosferu. Te večeri smo bile preumorne od Sahare, za izlazak, pa smo rešile da dovedemo izlazak u bar. Kad god se tematska večer u baru završi, ljudi posede još malo i raziđu se. Ali ovo veče im nismo dali. Animatoru i dj Alexu smo rekle da pušta ludu muziku i napravile smo atmosferu samo takvu. Sve smo ih digli na noge, a koliko je dobro bilo, govori i to da su ljudi, koji nisu gosti hotela čuli i došli u bar da se zezaju sa nama. Ma šašavo.

Photobucket

Imali smo i izbor za mis. Majke mi. M. i Z.su učestvovale. Mnogo smešno. Nešto su kao izvodile trbušni ples, pa sexy hod i ples, a posle je to sve prešlo u zajebanciju u kojoj su glumili obavljanje jutarnje toalete. Koliko je nebulozno toliko je i smešno. Raspali smo se od smeha, jer animatori stvarno znaju svoj posao. Na kraju su sve misice dobile koktele i diplomu. Poljska nastava, kažem vam.

Imali smo i tradicionalno folklorno veče u baru. Izvodili su svakakve kerefeke, plesove, držali piva na glavi, krčage, igrali trbušne plesove i vodili publiku da igra sa njima. Naravno da sam igrala. Toliko sam dobro mrdala, da mi je jedna od njih pokazala da treba malo i grudima da mrdam, na šta sam joj ja pokazala da nemam čime. Onda je ona prsla od smeha.

Photobucket

Sve u svemu, nikada nam nije bilo dosadno. Iako smo najviše vremena provodili u Saloonu, nikada se nismo smorile. Poslednje veče, pred naš odlazak, bilo je afričko veče. Palme na sve strane, crnci koji udaraju u bubnjeve, neke vatre. Ma ludnica!

Photobucket

Apsolutno sam svesna da ovo nikako ne prikazuje pravo stanje stvari, ali ljudi, ako se nekada nađete u Tunisu, obavezno idite u Saloon, koji se nalazi u Susu. Biće vam jasno o čemu pričam!

Nastaviće se…

 
8 коментара

Објављено од стране на август 4, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Holivudski vikend!

U petak smo izašli i lepša polovina i ja smo se kladili da neću da se naljutim na njega celo veče. Zašto? Pa u posledenje vreme sam ekstremno neurotična, da l’ što mi se smučila ova dijeta više, il’ pms, ne znam, ali ono što znam je da sam stalno ljuta. Na njega. Pozove me da mi kaže ćao, a ja nešto vrištim.

I tako se mi kladismo. Vi ne znate da je lepša polovina vrlo takmičarski raspoložena. U svemu. Ne zbog nagrade, već zato što on mora svuda i sve da pobedi i bude najbolji. Ovde je nagrada bila milka od 200 grama, a on nije nešto lud za čokoladom, tako da nagrada nije bila u pitanju.

I tako se ja nisam ljutila na njega jako dugo. Dok je nestajao tokom čitave večeri, pričao gluposti, smetao, bio smešan. Nisam se naljutila na njega do negde 2 sata noću/ujutru. A onda je on izvukao tešku artiljeriju. Počeo je da se mota oko nekog devojčeta i kako bi se među mladima reklo da je “muva“. E tu sam se naljutila. Pa sam ga malo vatala za vrat. On čovek pukne od smeha i kaže mi “ Ne mogu da verujem da si pala na to…hahahahahh“. I stvarno, ne mogu da verujem da sam pala na to. Malko smo se svađali, njemu bilo smešno, pa otiđosmo kući.

U subotu dolazio nam bend u omiljenu kafanu koji svira muziku moga najomiljenijeg benda od svig bendova, pa sam se obradovala. Bili oni već jednom u toj kafani, i ja se sećam da sam se pod nekoliko tekila tada mnogo dobro provela. Bila mi i Ana tu i sve to bilo lepo veče.

I tako ja, nosim milku od 200 grama, jerbo mi bojfrend konobariše u toj kafani ponekad, sva srećna što ću se lepo provesti slišajući tribjut mog najboljeg benda.

Ajoj. Ono je bolelo. Majke mi. Ne znam šta mi bi prošle godine pa da mislim da su oni dobro svirali onomad. Ajde, promenili su bubnjara, al’ on dobro svira, i gitarsta, i on je dobar. Basista – ‘ajde, loš je, ali ne toliko. Ali onaj dečko što peva. Lele! Kuku! Stvarno me bolelo, kao da mi neko nož zario u srce. Čak smo napravili i hejterski klub na terasi, nas nekoliko. Sedeli smo po praznim gajbama i pričali kako je ovo najlošija svirka…. tuuužno.

Toliko loše muzike, a ja sam opet stigla kući u 5 ujutru. Zašto, ne znam jer….

…. sećate se da sam se prijavila da statiram u onom filmu što se snima u Boru? E pa zvali me da dođem u nedelju ujutru da snimamo. I tako, ja legala u 5, probudila se u 7, da stignem u 8 da snimamo film.

Ja sad tu volim da gledam filmove i za to mislim da sam kompetentna. Ne znam kako se snimaju filmovi, tako da tu ne što ne mogu da kritikujem mnogo, ali sam to nekako zamišljala mnogo interesantnije, zabavnije i…organizovanije.

Znači u 8 ujutru. Na platou u centru grada. Snimanje treba da se odvija na rudarskom kopu nedaleko od Bora. Velika scena, nas 340 statista se pojavilo. Zašto nam nisu rekli da odemo direktno gore, sami, kako znamo i umemo, ne znam. Pa da se gore prijavimo i ostavimo podatke. Ali, kao što rekoh, nisam kompetentna.

Ovako je nas 340 ulazilo u jedan obezbeđen autobus koji je vodio do gore, tako da je ispalo 5 tura. Ja sam bila u poslednjoj. Svako ko je ušao u bus, čekirao se i ostavio svoje podatke, tako da se u bus ulazilo jako dugo. Kao što rekoh, ja bila u poslednjoj, jer ne volim da se guram. Stigli smo gore oko 10, mi poslednja tura.

Čim smo izašli iz busa, kidnapovala me jedna cura iz tog filmskog tima da mi skine majicu, jer nosim istu majicu kao glavni glumac u većini filma i to jednostavno nije u redu. Zaseniću ga, šta li? Dobro. Promenim ja majicu i odem za stadom.

Ovo ne znam kako da objasnim, ali probaću. Od nas 340, većina su muškarci, zato što smo mi neki rudari koji stoje u polukrugu, na ivici provalije, na kopu i glume hor! Da, hor! Rudara. I mi smo imali ulogu da pevamo pesmu koju smo prvi put čuli tada. Snimljenu za potrebe filma. Ko ne uspe da nauči pesmu iz jedne probe, ima zadatak da otvara usta u skladu sa upečatljivim samoglasnicima u pesmi. A pesma je… blago rečno weird! U stvari cela scena mi je wird i imam problema da je uglavim u bilo kakav nadrealistički film, al’ ajde, opet nije moje da kritikujem.

I tako smo mi pevali. Take one, tako two, take fifteen….Sunce upeklo, na kopu gde je vazduh malo drugačije, 340 ljudi je teško kontrolisati, pogotovu bez megafona, ali opet oni bolje znaju nego ja. Pesma ima jedan deo de se peva “Doćićemo mi kod vas…“, a jedno 50% statista ima problem da izgovori to, što reče jedan moj frend, već izgovaraju “Dočičemo“. Ti isti su posle drugog “tejka“ počeli da se žale što nema pivo, pa kada će organizovan doručak da bude, da se smeju, igraju, pevaju pesme sa drugih radio stanica, da pričaju mobilnim, da im zovne mobilni najrazličitijim melodijama, i da se žale kada će da se završi ovo mučenje.
Ja ne razumem ljude, to znam. Ali razumem, da što budemo poslušniji i odradimo kako treba, pre će da završimo. Ali to izgleda malo nas razumemo. Zadržasmo se tu, pevasmo, jedna žena pade u nesvest od vrućine i su interesantniji delovi.

Napokon završismo pevanje svi prašnjavi, prljavi i ujedeni od svakojakih buba mutiranih koji žive gore. A onda su nas poterila kao stoku da se popnemo na brdo, da bi se spustili niz brdo, pa opet u polugrug da snime ulazak. Onda su nas poterali na još veće i strmije brdo, da siđemo sa tog većeg i strmijeg brda da snime grand ulazak. Tu već počelo da mi svitka pred očima i da mi klecaju kolenca, jer je vrućina i gladna sam i neispavana, a već brinem za lepšu polovinu jer on siroma nije spavao 30 sati pošto je radio.

Završi se i to. Opet busevi da nas vrate u grad, na neku drugu lokaciju. Međutim, pola ljudi je otišlo peške, jer je brže nego da čekamo bus da nas prevozi u turama, tako da je bilo samo dve ture busa.

Onda su u nam u gradu delili sendviče na pauzi. Elegantno sam zaobišla. Onda smo imali zadatak da blokiramo neki autobus i da protestvujemo. Samo što su imali problem da objasne ljudima da je to neki miran protest gde mi treba da budemo ozbiljni, namršteni i tihi, jer čim su nas postavili ljudi su počeli da se deru UAAAAAAAAA i slične stvari koje se viču na takvim prilikama.

Pomeraše nas još malo tamo – vamo, gledali smo autobus, mrštili se na njega, ćutali na njega i tako to.

A onda iz tog autobusa počeše da prozivaju za dnevnice. Lele majko. Jadan autobus. To su trebali da snime. Kada 302 čoveka, po mojoj slobodnoj proceni jurne ka autobusu. Neprocenjivo. Deljenje dnevnica je trajalo, jedno sat i po vremena. Ja dobih moju negde u sredini. Pa sam čekala lepšu polovinu. Skroz do kraja. Negde pred kraj je pao dim. Kada padne dim u Boru u centru grada, to je jezivo, to boli, pluća se zatvore, ne može da se diše. Završi se i to nekako.

Kući sam se cela bacila u veš mašinu, na 90 stepeni sa predpranjem.

I nikako ne mogu da izbacim onu glupu pesmu iz glave!

Holivud. Bukowski je opet bio u pravu. Samo on nije živeo u Boru.

 
14 коментара

Објављено од стране на мај 18, 2009 in Ludilo!

 

Ознаке: , , , , ,

Baš je štetaaaa

Zaljubila sam se ovih dana u ovu pesmicu, iako sam svesna da nije ništa posebna.
Čak mi je i tata rekao da kada bi se prevela na naš jezik, lako bi mogla da je peva neka naša estradna pevaljka.
Znam
Ali mi je tako “lovabl“ i tako lepo densujem uz nju.

Šts da radim…
Meni lepo

 
5 коментара

Објављено од стране на мај 9, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке:

MA NE VERUJEM !!!!!!?

Sanjala sam noćas neke ale. Progonile me neke ajžadaje noćas, sve sam se budila na svakih pola sata i ustanem jutros toliko nadrndana da nadrndanije ne može. Sve sam besna, neispavana, mrzim ceo svet, mrzim kosu koja mi se ufrćkala preko noći.

Sednem na comp, da vidim šta se izdešavalo preko noći, ko je šta pisao po mailovima, forumima, spejsovima i blogovima, ne bi li se malo raspoložila i informisala i dobijem mail sledeće sadržine od prijatelja koji svira u punk bendu. I popizdim. Do daske

Prenosim delove maila:

Dragi prijatelji, evo šta je snašlo našu underground i alternativnu muzičku scenu. Kako nam je zemlja vec uveliko zašla u mulj turbo šunda i smeća koje vredja inteligenciju, logičan nastavak toga izglasan je prošlog meseca.

O čemu se zapravo radi – uveli su neko novo pravilo da od sada bendovi koji nisu članovi ‘Udruženja ESTRADNIH Umetnika Srbije’ neće moći da prelaze granicu i sviraju u drugim zemljama, neće moći da nastupaju u većim koncertnim prostorima i neće moći da emituju svoje spotove na državnim televizijama.

Novi Zakoni za muzičare u Srbiji nastali u februaru 2009, po kojima niko od muzičara bez muzičarske vize i licence udruženja estradnih umetnika Srbije ne može da predje granicu a uskoro ni da nastupa u ozbiljnijem klubu:

1) Za dobijanje licence se plaća 11200din ili 5800din (ukoliko si student) godišnje.

Negde se čak spominje suma od 200 evra po članu benda???

2) Polaže se ispit muzikalnosti i ide se na audiciju posle koje dobijate sertifikat da ste član udruženja estradnih umetnika Srbije kao i muzičarsku vizu.

(pritom se pod muzičar ne podrazumeva DJ ili bilo ko ko se bavi noise, elektronskom ili avangardnom muzikom)

3) Ambasade od februara ove godine više ne priznaju ata kartu bez
muzičarske vize.

4) Ovo je takav bezobrazluk da tu nema šta više da se kaze. Koliko sam shvatio – hoće da odvoje muzičare od ne-muzičara? Tj u prevodu – da mlade i underground bendove koji sviraju muziku iz ljubavi i koji su redovno u minusu OTERAJU sa scene i zakucaju u ovu propalu zemlju. Gomila mladih bendova je već vraćena sa granice i u pasoš im je upisana zabrana ulaska u zemlju u koju su išli. Sramota! Sad mi kao treba da budemo clanovi nekog udruženja da bi išli da nastupamo u inostranstvu ili u većem prostoru? A gde su naša prava da odbijemo da budemo članovi i da budemo prosto ljudi koji neće da daju 200 evra nekom harmonikašu koji vodi neku organizaciju za pranje novca??? Ko moze da nam uskrati prava da nastupamo negde samo zato što nismo CECA, BRENA ili SNEKI???? Sad neko treba da kaze nekom nojzeru ili pankeru koji namerno ne svira u harmoniji da je NE MUZIKALAN???? Jedino rešenje je da se mladi muzičari i underground umetnici udruže i naprave PROTEST protiv ovog turbo folk zakona kojim zele da ONU NEMUZIKU oteraju sa svojih televizija i zakucaju u Srbiju. E PA NEĆE MOĆI.


Ako je ovo tačno, a jeste, najverovatnije, ja više ne znam šta da kažem. Svaka nam čast. Ova zemlja nikada neće izgubiti kreativne načine da padne još više.

Majke IM GA NABIJEM JA VIŠE!

 
24 коментара

Објављено од стране на март 31, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: ,