RSS

Архиве ознака: pasoš

Pasoš

Sestra mi je u Španiji, nisam je videla od maja prošle godine.
Dogovor je da na leto odem tamo i ostanem nekih 15 – 20 dana, možda i mesec.
Mama i tata već slupljaju pare za kartu.
Ja se psihički pripremam da letim avionom i promenim dva, pošto imam nenormalni strah od visine. A i ne razumem se u fizike i mehanike i nije mi jasno kako tol’ki komad nekog metala(?) ili već čega može da opstane u vazduhu. A pošto ja to ne razumem, imam sopstvenu teoriju kako avion može da leti. Naime, avion leti na kolektivnoj volji svih prisutnih u istom. Oni veruju da avion može da leti i zato on leti. Ja, pošto ne verujem u pomenuto, ima da poremetim ravnotežu i on će da se sruši. Sad vi vidite kako je meni, i ako znate gde ima da se kupe sedativi za gorile, recite mi.

Nego, da bih otišla do sister, jedna od stvari koja mi je potrebna je i pasoš. Odoh pre neki dan da se raspitam šta mi je sve potrebno za biometrijski pasoš republike Srbije i zapišem sledeće:

1. važeća lična karta – IMAM
2. stari pasoš (plavi) – IMAM
3. državljanstvo – NABAVIĆU
4. izvod iz matične knjige rođenih – NABAVIĆU
5. taxa 1 – 2000 dinara – PLATIĆU
6. taxa 2 – 200 dinara – PLATIĆU

Ponedeljak, ja se zaputim do opštine ne bih li izvadila gore pomenuto državljanstvo i izvod. Ulazim, red pristojan. Njih petoro treba da rade. Vrlo uslovno rečeno “rade“ njih četvoro. Samo jedan od njih radi na izvodima i državljanstvima. Ostale “rade“ nešto drugo. Svi mi u redu čekamo za izvode i državljanstvo. Dobro, čekamo. One tri – jedna razgovara telefonom i smeši se. Drugu znam, žena nekog kvazi političara u čijoj sam ja stranci pre iks godina radila neku administraciju. Tada bila nezaposlena. Vidim dosađuje se, pa cepa neke papire po perforaciji. Ona treća nit’ priča telefonom nit’ cepa papire, sedi ko kip. Mora da joj je mnogo dosadno. Nijednoj ne pada na pamet da pozove nekog od nas iz reda, da ubrzaju proces. Jebi ga, nije njihov posao.

Uredno dođem na red, popunim zahtev, na mestu gde pita zašto mi treba ja naivna napišem “za izdavanje pasoša“. Malo kasnije saznam da sam mogla napisati da je za potrebe fakulteta i da ne bi plaćala taxu od 790 dinara.

Završi meni čovek izvod i državljanstvo, da mi papirče i reče mi da uplatim tu taxu. E sad, u opštini se nalazi na dva metra od mene ogranak pošte gde ja to mogu da uplatim, ali ne! Nemam para kod sebe, jer mi tata radi u banci i on mi je rekao da sve te taxe uplatim kod njega. Tj, on da ih plati.

Odgegam se do banke, koja je doduše 5 minuta odatle. U banci red. Sada, jeste da sam mu ćerka, ali meni uvek bilo neprijatno da stanem preko reda, pa i tu lepo uredno stanem u red. Dođem na red. Uplatim. Uzmem uplatnicu. Vratim se u opštinu. Još veći red. Onaj jedan što radi, nema ga. Otišao čovek na pauzu. One tri trepću i dalje. Ja popizdim. Opsujem nešto, izađem ispred da pušim, psujem još malo. Brzinom svtlosti izdimim cigaretu, vratim se unutra besna sa ko zna kakvom facom. Gospodin portir koji zavodi red, govori ljudima kako da stoje u red, disciplina mora da se zna. Pogleda mene onako ljutu, pita me što stojim tu gde on nije rekao, ja mu ljutito kažem da čekam i da ću čekati narednih pola sata da dam uplatnicu da bih uzela dva papira. Kako li sam ja to rekla, ne znam, ali on je odmah prešao na “Vi“, uzeo uplatnicu i brzo, veoma brzo mi doneo izvod i državljanstvo.

Prvi deo operacije vađenja pasoša uspeo. Vratim se kod tate u banku da uplatim druge dve takse za pasoš. Opet red. Stanem. Sačekam. Uplatim tj izdiktiram uplatnice, odslušam par jeftinih šala od strane klijenata banke kako ja ništa ne plaćam i zaputim se spremna, sa svom dokumentacijom u SUP.

Naravno, red. I neko obaveštenje da ako ne želite da sačekate red, možete da zakažete predaju kod referenta. Referenta nema. Zakucam se ja u red, baš iza čoveka koji familijarno čeka sa sve ženom i sitnim detetom. Svako ko uđe, ostane najmanje 25 minuta. Majke mi mi nije jasno. Valjda tu samo predaš dokumentaciju, slikaš se i daš otiske, a posle se valjda sređuje ostatak. Ali ne! Ovaj tip radi sve, odma’.

Taman završi neko, neko uđe preko veze. Taman završi taj preko veze, uđe neko ko “ima zakazano“. Završi taj, dođe neko “samo da podigne pasoš“. Prođe tako prvih sat vremena, ja se razmišljam, ako se zakazuje, da li je onda ceo taj dan pun ili da čekam. ‘Ajde sačekaću, nemam obaveze pre 4, a tada će valjda doći druga smena.

Drugar u čekanju, bulji kroz neko staklo i vidi da ima ljudi zakazanih sve do 14 h. Ja čekala još malo. Još jedno sat vremena. Gospodin koji radi, krenuo u wc. Pristojno ga pitam kada počinje druga smena, on kaže da ne radi druga smena jer je kolega na odmoru. Ja se bespomoćno nasmejem i pitam kako mogu da zakažem. Kod njega. Dajem mu ime i prezime, a on me pita da li sam ja ćerka istog onog mog tate koji radi u banci. Jesam. Aj će proba da me “progura“ sutra. Kažem ne hvala, hoću da zakažem. Onda u sredu u 9.

I tako sam ja zakazala da PREDAM dokumentaciju za pasoš u sredu u 9. A to je samo pasoš. Ne mogu ni da zamislim kako će biti kada budem vadila dokumentaciju za vizu, pa zakazivanje u ambasadi, pa oni avioni što lete ili ne lete…

To be continued…

 
11 коментара

Објављено од стране на април 13, 2009 in Auuu sam se iznervirala!

 

Ознаке: , , ,

Nešto razmišljam…

Ovih dana o svemu i svačemu a nikako da se “pokupim“. Samo mi izleću neke misli u glavi, a ni jednoj se ne posvetim dovoljno, da bih je sagledala sa svih strana. Samo je površno zagrebem.

Eto to, isto na primer. Razmišljam se da li sam ja površna i obična, ma koliko god ja mislila da sam pametna? I tu stanem ne idem, dalje. Tako za sve što mi padne na pamet.

Ima jedan tip, koga ne volim nešto posebno, ali se krećemo u istom društvu. Rekoh već, ne volim ga, malo mi je “ljigav“ i loš. I ja tako sam sebi dozvolila predrasudu da mislim da je glup. Pre neko veče, mi nekako završismo razgovarajući, pa jeeeednooo dobrih sat vremena, možda i više. I on je bre mnogo pametan. Izvozao me samo tako. Ja ne mogu da se povratim. Ja naivna mislim da pametni ljudi uvek naprave izbor da budu dobri ljudi. Ali nije bre tako.

On je isto tako izrekao misao, tezu – da kada mesec može da utiče na plimu i oseku, a ljudsko telo je sastavljeno od 73,2 ili 72, 3 procenata vode, kako možemo da znamo kako taj isti mesec ne utiče na nas? To mi bilo toliko krivo što ja nisam smislila, jer ja obično smišljam takve stvari…

Mislim se isto tako, da ako ja nikada ne odem u Škotsku, nikada neće pronaći Nesi, “čudovište“ iz Loh Nesa, jer samo ja mogu da je nađem. Imam ceo scenario i gde i šte, iako nikada nisam bila tamo. A onda pomislim da je možda bolje da je nikada ne otkrijemo. Vidite, čak joj se obraćam u ženskom rodu….

… E da, ja verujem u Nesi, Deda Mraza, Jetija, vanzemaljce, duhove, Bigfoot-a, druge dimenzije, ali ne verujem u vampire. Glupo, je l’ da? A zašto? Pa kao ima dokaza da su vampiri u osamnaestom veku možda bili ljudi sa tuberkulozom, onda divlja deca, ljudi sa porfirijom itd. Ali je glupo da ja ne verujem u nešto na osnovu dokaza, a da verujem u nešto drugo na osnovu nedostatka istih….

“Izašla sam na televizor“, pre neki dan, i opet sad skoro. Meni to uvek bio bedak, živiš u malom gradu i socijalna gradska televizija dođe da te pita nešto… Nije mi prvi put. U gimnaziji smo jedne zime štrajkovali zato što nije bilo grejanja. Svi smo ispred škole ili u onom prvom hodniku, koji je više napolje nego unutra. Dolazi televizija, a ja vodim horsko pevanje – “Auuuuuu što je školaaaaaaa zgodna, leči lenjos’ i saaaaamoću“. Snimili me tu. I odma’ da dam intervju. Ispričala ja tu neke budalaštine, ali se sve svelo na to “ovi nam ne daju da idemo kući, a nemamo grejanje“…i još par ružih reči na njihov račun. Koliko je ta televizijska stanica gledana, govori o tome da mi niko od onih nije posle zalepio nekog keca.

Opet sam se izgubila. Lele, kako mi lete misli. Mislim znam ja da mogu da se vratim i obrišem ovo, ali neću – to je moj današnjo – jutarnji kognitivni haos. Na neki wird način uživam u njemu.

Da se vratim – televizor. Snima se film u Boru. Beli beli svet, Olega Novkovića. I tako raspisali oni oglas za statiste. Nas troje – prijatelj, lepša polovina i ja se pokupismo i odosmo da se prijavimo. Dok smo čekali red, pojavila se televizija.
– Je l’ hoćete da date intervju?
– Nećemo.
Onda se novinarka unosi u facu svakome od nas, a kamerman ide sa uključenom kamerom i opet te pita, tebi glupo, pa odgovoriš.

– Zašto ste se Vi prijavili na ovaj kasting?

Slede tri najgluplja odgovora u nizu:

Lepša polovina: Pa hoću da ne radim ništa i zaradim pare. Pa ne’am pojma, ono – smeh
Prijatelj: Hoću da budem viden, ovaj viđen. Da ljudi znaju za mene
Ivana: Pa ja jako volim filmove i mene interesuje da vidim kako to izgleda. A i zbog para naravno…

I tako. Preksinoć sam opet davala intervju, ali dobro, tada sam morala. Bila sam organizator neke kampanje za mlade, pa tako pričah u kameru.

Inače ne sviđa mi se moj glas. Jasno mi je da svoj glas čujemo drugačije, zbog nekih veza u glavi. Ali meni se baš ne sviđa moj, a to je gre’ota jer onako kako ga ja čujem, je baš cool – sexy. I kako sada da pevam Elvisa na karaokama? Cccc

Bila sam i kod lekara pre neki dan. Nije mi ništa, nemoj se brinete, neko preventivno – redovno čudo. Otišla sam spremna, ponela sam knjigu, da se ne dosađujem dok čekam. Znači spremna sam na gužvu. Čekam ja tako, kada prozivaju jednog, drugu, treću, četvrtu, a znam sigurno, videla sam ih da su došli posle mene. Odlazim do sestara, ne na šalter, već na vrata i lepo upitam da se moja knjižica nije negde zaturila jerbo uđoše četiri osobe pre mene. Dobijem odgovor od koga sam ‘ladno mogla da ubijem:

– Pa ako je neko ušao pre tebe, tako treba da bude

Je l’ tako?! Pa sam ja malo pustila glas i svađala se sa njima, Vratila se na mesto, nastavila Bukowskog i za nepunih 5 minuta me prozvaše. Moraš da im podvikneš. Kaže lepo moj duhovni brat Peđa, koji je skoro ošamario neku šalterušu u Domu Zdravlja, jerbo je bila mnogo bezobrazna. Kaže:

– Ne ide bre, Ivana, dođeš fin, kulturan, pitaš sa izvinite, molim vas, da li bi mogli, oni te oteraju u pizdu materinu. Kad dovoljno popizdim i ponašam se kao najveći frajer, derem se na sve njih onda sve završe bez problema. To je jedini jezik koji razumeju. A i taman se fino isprazniš, izađeš preporođen

Nije da nije tako, a nije ni da nije

I eto mislim se ja tako, o svemu i svačemu a najviše se mislim kako mi se ne ide sada do SUP – a koji je na drugom kraju grada od mene, a ja sada idem peške svuda, jer je lepo vreme, a ja debela…. i opet nisam htela to da kažem. Znači, ne ide mi se do SUP-a, da vidim šta mi sve treba za novi biometrijski pasoš republike Srbije, a kako sam čitala kod Dudarima i čula od još nekih ljudi, ne piše mi se dobro.

Događaj: Čekao neki moj frend ceo dan, zajabavali ga za ovu – onu papirologiju, na kraju, posle nekog vremena stane on u onaj red gde će uskoro da završi posao. Kažu mi da ide da se slika i da donese dve fotografije. Ode, slika se, stane opet u red, stigne na red i oni mu kažu da uđe u drugu prostoriju da ga slikaju. Digitalno, da ide na biometrijski pasoš.

I sada ako neko zna, ja ga molim da mi objasni. ZAŠTO donositi sopstvene slike kada te oni slikaju tamo? Neki kažu zbog evidencije, ali ako te već slikaju digitalnim fotoaparatom, odatle mogu da izvade slike za evidenciju. Da li se pravi dil sa foto radnjama, i ako je tako, da li stvarno od toga može da se zarade neke dobre pare? Ili je nešto treće?

 
17 коментара

Објављено од стране на април 10, 2009 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,