RSS

Архиве ознака: porodica

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Najlepše na svetu

….nema me. Sa razlogom. Biće me opet, kad dođe vreme.
Ali morala sam da napravim izuzetak, jer sam dobila najlepši poklon na svetu. Tek onako.

Jedna veoma posebna osoba je napisala sastav:

Moj idol

Mozda idol ne treba po ponasasnju da bude slican nama ili po njegovim zivotnim iskustvima, jer,na primer, ja sam tip osobe koji je zainteresovan za umetnost, koja ima neka malo neobicna razmisljanja i pogled na svet. Imam vise, necu reci idola, ali ljudi kojima se divim, pevacica Florence, koja stvara tako jedinstvenu muziku koju kad slusam imam osecaj da peva sve ono sto je u mojoj glavi, Natalia Fabia, slikarka koja me inspirise njenom preciznoscu i detaljnoscu…
Pojam idola jeste precenjen, zato sto pre svega, deca, kao svoj uzor, gledaju poznate licnosti, da ne nabrajam. Ali zasto bi tako bilo?
Moj pravi idol, uzor jeste moja sestra Ivana. Nju ja mnogo volim. Naucila me je mnogim stvarima. Kako da vam predstavim Ivanu? Neko bi rekao da je prosecnog izgleda. Naravno, meni je nesto vise od toga. Ona je divna osoba, koja zna u svakom trenutku da kaze one prave reci. Ne zivimo u istom gradu, ali ta daljina nas ne sprecava da se svaki dan cujemo. Njeno prisustvo mi prija i nikad mi nije dosadno dok sam sa njom. Jednostavno ona je zabavna. Energicna. Spremna da ucini drugima i ne trazi za uzvrat. Mogu reci da svako od nas ima svoj pristup i pogled na svet. Nas dve se u tome slazemo. Ali i jos jedna stvar koju delimo jeste da volimo istu vrstu muzike. I ne, to nije bezazleno koliko mozda zvuci, jer muzikom mnogi ljudi ispoljavaju ono sto misle.Ona je vedra i vrlo komunikativna osoba. Za svojih dvadeset sedam godina ona je prosla kroz razne stvari koje neko za ceo zivot ne bi, iz kojih se vesto izborila. I zato volim da svoje probleme podelim sa njom. Jer u njenim dubokim braon ocima vidim da mi svoje odgovore daje iskreno, najiskrenije.
Volim i samo da je slusam kako prica, volim i samo da je gledam. Hocu da znam sve ono sta ona zna. Sigurna sam da to ne mogu uspeti,jer ona je jedna od onih osoba koja se radja samo jednom i nikad vise, ali trudim se, radi sebe, i to je ono bitno. I hocu jos jednom da kazem da, moju sestru Ivanu, ja mnogo volim, i da ne mogu da zamislim svoj zivot bez nje. Ona ima jedno mesto u mom srcu koje ce uvek ostati njeno, netaknuto.

Marija Šešlija
14 godina
MOJA SESTRA!!

 
7 коментара

Објављено од стране на март 4, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: ,

Poražavajuće

Poznajem neke ljude koji imaju/ imali su tako čvrste stavove u životu. I sad ih odjednom više nemaju.

I to je poražavajuće. Kako se mi u stvari mirimo sa sudbinom i zašto?

O čemu pričam. O prevari, nevernosti i varanju.

U poslednje vreme, gde god se okrenem, čujem neku priču o tome. Ne mislim da je vreme takvo da se sad “to“ više radi, mislim da je količina prevare ista, ali da se sad samo više o tome priča, i da ima više načina da se sazna.

Meni to mnogo tužno.

A onda sam malo guglala

I našla ove informacije:

– 30% do 60% ljudi u braku (u USA) će prevariti svog bračnog druga

– 2%-3% dece su rezultat prevera i njih odgajaju očevi koji ne znaju da odgajaju dete koje nije biološki njihovo (to je u evolucionom smislu propast, retko koje drugo biće odgaja potomke koji nisu njihovi)

– Nevera postaje sve učestalija kod ljudi ispod 30 godina

– U većini slučajeva nevera se NE otkrije

– Nažalost, većina ljudi nađe odgovarajućeg partnera pošto se već ožene/udaju

– Biološka činjenica je da ljudima teško, ne nemoguće, ali TEŠKO da budu monogamni

– Ljubomora je tako univerzalna ljudska osobina, zato što je nevera deo ljudskog života veoma dugo vremena

Inoformacije preuzete sa ovog sajta

Meni ovo sve samo mnogo, mnogo tužno. I teško mi da prihvatim kao realnost

 
9 коментара

Објављено од стране на новембар 27, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , ,

Kako sam provela jesenji predah

Imali smo mi prosvetari taj jesenji predah. Četiri dana, od četvrtka do nedelje.

Ja rešila da odem do Bg-a u posetu prijateljima i porodici.

Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Photobucket

Photobucket

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi :P. Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući “Dva sata kvalitenog programa“ i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali 🙂

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš “sa svi dani u nedelju“, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki “Uradi sam“. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na “informacije“, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim “naopačke“, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene “ Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!“

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:Photobucket

I

Ova:
Photobucket

 
17 коментара

Објављено од стране на новембар 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Jutarnji Ivanizam #3

Ovih dana splasnula sam nešto k’o izduvani balon zbog par različitih stvari. I imam problem sa kompozicijom teksta, tako da izvinite unapred.

‘Ajde prvo ovo o Paradi ponosa, što je aktuelno, da ne ispadne da ja jedina nemam mišljenje o tome. Ne umem da opišem koliko ne mogu da se zainteresujem šta neko radi u svom krevetu. Verujem u seksualnu energiju, podržavam sve vrste orijentacije, izbora, eksperimentisanja. Ko voli ono što voli, nek’ radi, uz ogradu da je sve uz obostrani, trostrani pristanak i da se ne povređuje bilo koje ljudsko biće,

Razumem odakle potiče potreba za Paradom i samim tim je podržavam. Ko ne razume, uz sve argumente koje lete ovih dana, nikad je, verovatno, i neće razumeti.

Razumem i homofobiju, i razloge odakle ona potiče. Prastata činjenica da čovek sve ono što ne razume hoće da uništi. Ali ovo što se desilo u Beogradu, tokom parade, to nije bila homofobija. To je bilo organizovano nasilje, sa mnogo dubljim i skrivenijim motivima i sa mnogo drugačijim i dugoročnijim ciljevima. Nisam pobesnela zbog toga, ne. Samo sam se rastužila, splasnula i shvatila da ja zaista ovde nemam budućnost, da mora da se beži odavde, al’ nemam načina da to izvedem. Jebi ga.

Par večeri pre toga, došla sam u situaciju da pomislim da uradim nešto pakosno. Nekome ko je to itekako zaslužio. Neko ko je jedno obično đubre, jednoćelijski organizam, ko je zao, ko me tretirao i tretira kao đubre i dalje, i ko me čačka konstantno. Posle dve sekunde te pomisli, odustala sam od toga. I onda sam se narednih 10 sati jela zbog toga što sam samo pomislila da uradim nešto tako, nešto što je ispod mene.

Ustala sam gunđajući i analizirajući i traumirajući moju majku, koja, sirota, još nije popila prvu kafu. Objašnjavala sam joj problem koji imam. Dva ljudska bića, rođena u ovoj zemlji. Jedno – đubre, parazit koje konstantno radi loše i zle stvari, i koje ni za sekundu ne zastane da razmisli o njima, a kamoli da se oseti loše. I drugo, mene, koja se trudim celog mog mladog života da živim najbolje što umem, na trenutak popustila u trenutku besa, popustila samo da POMISLIM, da uradim nešto pakosno, koja se jedem zbog toga. Porodično zaključismo da sam ja budala, i da drugog odgovora nema.

Kasnije tog dana, nalazimo se u kolima. Ćale i ja napred, pozadi mama i prijateljica. Svira neka pesmica na radiju, ja pevam, ćale sluša, puši i vozi, pozadi prijateljica čita knjigu poslovica naglas mojoj majci i one razgovaraju o životnim istinama.

Mama je snimila trenutak, pa me pita Ivana, a šta misliš kako bi ljudi posmatrali ovaj trenutak?

Ja odgovaram, da smo svi mi budale, ne samo ja.

Zakačila me Mahlat juče svojim textom. Kako zbog sve češćih događaja i situacijama u ovoj zemlji, razmišljamo o istim stvarima.

Pisala sam već o tome kako su moji roditelji jedni divni ljudi. I kako su nas divno vaspitali. Kad kažem divno, mislim normalno. Da budemo svoje, svoji ljudi, da razumemo uzrok i posledicu, da odgovaramo za svoje postupke, da jurimo svoje snove…. u ovom svetu to je drugačije. Majka mi neretko na glas pati i pita se da li je pogrešila. Jeste ona ponosna na nas do imbecilnosti, ali ne može da se ne zapita da li je pogrešila. Jer su nas napravili toliko drugačije. A drugačije u ovoj zemlji povlači za sobom – odbačeno i nesrećno.

Ne mislim nesrećno zbog odbačenog. Sa time sam završila posle trećeg razreda osnovne škole. Mislim nesrećno jer mi je mnogo teško da se snalazim u ovoj zemlji, među ovim ljudima. Jer me nepravda, pokvarnost, laž i zločin bole. Jer ne umem da shvatim, ma koliko pokušavala. Jer mi se najradije sedi sa mojom porodicom i njihovim prijateljima, jer nemam želju da izađem među svet, jer mi je ponekad strašno muka da odem na posao.

I tako to…

Ko razume, shvatiće…

 
5 коментара

Објављено од стране на октобар 12, 2010 in Tužna sam

 

Ознаке: , , , , , ,

Dragi dnevniče…

Danas sam ustala izuzetno vesela. Jes’ da sam juče odgledala 11 epizoda za redom nove sezone True Blood-a i da sam sanjala svakakve psihopate vampire, al’ ustala sam vesela.

I jeste da sam se sinoć istuširala pred spavanje, a to je u našoj kući postala prava avantura jer u kupatilo idemo sa motrcanglama. Zašto, pitaš se? Zato što nam se fensi slavina sjebala, pa da bi “prebacio“ vodu na tuš moraš da zahvatiš motorcanglama ono što je ostalo od tog dela i da vučeš kao manijak na gore. Ja sam, opet ustala vesela danas.

Pa sam se nešto smejala iako mi mnogo ‘ladno, čim temeratura padne ispod 35 stepeni, a kamoli kad tresne ovako dole i duva vetar i padne kiša. Ne, meni bilo smešno, i Čak Noris i neki klipovi na jutubetu, e ‘el znaš da Čak Noris razume žene? Dobar je….

Pa sam onda tako vesela otišla na pijacu sa mamom da kupim patlidžan da ga stavljam u zamrzivač, da pravim moju najfabulozniju pitu od plavoga paradajza. I “pao je dim“ u gradu i mnogo se teško disalo, al’ mama i ja smo se smejale dok sam ja ljubila bebe patlidžane kako su slatke. I dovukle smo kući 10 kg patlidžana da ja iseckam i spakujem u naš novi frižider i zamrzivač. Zove se Max, dala sam mu ime. Nov je. Kupili smo ga skoro, zato što nam je stari crk’o. Imali smo ga 2 godine i 20 dana, a garancija mu je bila 2 godine. I niko nije shvatio zašto je preminuo. Sve mu radi, al’ on neće. Nema veze sad imamo Maxa. Crn je. Frajer.

I onda sam ja tako vesela seckala i pakovala taj patlidžan, jedno dva sata, pa me malo zabolela ruka, i leđa, i noge, jerbo sam felerična, al’ nema veze. Kad mi prođe dijeta, jer nemam više 16 godina i gojim se na brzinu, ima da spremim moju fabuloznu pitu, pa ću da jedem i uživam i sve će bude lepo.

I tako, baš sam vesela

 
4 коментара

Објављено од стране на септембар 11, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Spisateljska blokada i još nešto malo

Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla “Možeš ti to i bolje“.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona “bezparna“ u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima “nekog“ za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.

 
10 коментара

Објављено од стране на јул 27, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , ,