RSS

Архиве ознака: prijatelji

Trtljam, po tezama…

Odma’ na početku da se izvinim. Od kada sam se “vratila“, rešila sam da budem skroz ažurna, da vam redovno pišem, odgovaram na komentare, da vas čitam i komentarišem.

Ali samo imala izuzetno, hm, pa da kažemo zauzeta dva dana.

Al’ ‘ajmo po tezama opet

– Plan je bio ovakav: petak rođendan u kafani sa onako, baš boemskim ljudima. Subota – svadba! Nedelja – prvi maj.

– Nisam bila sigurna kako ću to da izdržim, mal’ko sam se bojala da ću da umrem 🙂

– Rođendan je protekao kao i svi takvi rođendani, dobro društvo, dobra klopa, dobro piće, odlična muzika i muzičari sa kojima sam se odma’ sprijateljila, sve sam odmah zavolela onog što udara tercu. Rođendan se produžio do ranih jutarnjih sati, tako da ja stigoh kući u sedam sati ujutru

– Ustala u 10. Da se spremam za svadbu. Malo sam trokirala, al’ imam ja još snage.

– Drug i ja se spremili za svadbu. Izgledali smo ko članovi porodice Adams. Boje nam nisu jača strana

– Ne znam kako, ispade da sam upala na svadbu “elite“. Mnogo para sedelo oko mene.

– Pokupila par novih socijalnih kompleksa

– Prestala da pijem koka kolu. Izgubila socijalne komplekse.

– Besramno lagala i uživala u tome. Sad shvatam zašto ljudi lažu 🙂

– Smejala se bez prestanka jedno 49 minuta.

– Mnogo dobro se zezala.

– Stigla kući u 12

– Probudila se ujutru u 6 jer sam bila GLADNA

– Planirala da odem na jezero da proslavim prvi maj, ali me Bog isvojim vremenskim nepogodama spasio. Ne bih izdržala.

– Kunjala ceo dan.

– Jedno pet puta doživela nervni slom što ne mogu da prestanem da jedem, što se gojim i što nemam telo kao što sam imala sa 17 godina.

– Rešila da me stvarno boli dupe i da uživam u svakoj sekundi svog života, jer drugi nemam.

– Našla najbolji sajt i vrištala od smeha pola dana

– Mnogo vas volim sve onlajn ljudi, nemate pojma koliko mi značite!

 
15 коментара

Објављено од стране на мај 2, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , , ,

Volim Uskrs

Sve sam htela da napišem ovaj post juče, ali me juče biblijski bolela glava, pa nisam imala snage da sklopim smislenu rečenicu.

Od svih praznika, verskih i neverskih meni je najdraži Uskrs. Ne zbog simbolike i ideologije. Mislim, farbanje jajca i “tucanje“ je super. Digresija: Ovo je i najsexualniji praznik, mislim farbanje jaja, tucanje, dupe, glava…. Nebitno

Volim Uskrs. Volim kad se spoje raspusti sve do prvog maja. Sudbina mi takva, volela sam kad sam išla u školu, sad radim u jednoj pa mi dođe na isto.

Volim farbanje jaja. Nekako mi to uvek bio “porodični“ događaj. Uživam. I sećam se jedne godine, moj frend Goya i ja, farbasmo jaja uz Anathemu, to je ona muzika koju više ne slušam ni pod razno, jer tada sam bila ona depresivna tinejdžerka, koja kad sluša dotičnu grupu, dobija želju da farba zidove u crno i da se besi. Al’ opet to farbanje jaja mi bilo lepo. Nezaboravno.

Volim na uskršnje jutro, kada se probudim, što me mama uhvati onako sanjivu i krmeljivu i crvenim, prvim, jajetom mi istrlja facu da budem živa, zdrava i “rumena“ kao to jaje. Meni to mnogo lepo, pojma nemate.

I kao što rekoh gore, volim taj raspust, kad se spoji sve do prvog maja. To valjda, ima nekakve veze sa tim, što sam se kao klinka uvek družila sa “starijima“, studentima. Pa oni tada svi dođu u grad, pa je zezanje i druženje. Nemam pojma, samo se sećam da sam uvek hepi za taj period.

Volim bre. Volim što mi kuća izgleda ovako:

Photobucket

Photobucket

Photobucket

Photobucket

I sve mi lepo. Samo mi mnogo nedostaje moja Ana i volela bih da je ona tu.

Eto toliko.

 
13 коментара

Објављено од стране на април 25, 2011 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , ,

Evo me

Znam, nema me, ali nemam ni šta da vam pišem.

Dosadan mi život, a ne razmišljam o sveCkim i fliozofskim problemima. Razmišljam samo o tome kako mora promenim, posao, platu, grad, kako imam 26 godina i živim sa mamom i tatom, kako nemam momka, muža, decu i kućicu u cveću, al’ rekoh ne mogu svaki dan da vas smaram time.

Elem, pao sneg, a kako on padne, ja tako padnem u hibernaciju i ne izlazim ako ne moram. Pos’o – kuća, i eventualno neki prijatelj, da bih ih zadržala, pošto ih i ovako malo imam.

Zanimljive situacije nemam. Na poslu glumimo idiote, pušeći ispred dvorišta na -300, ionako nas deca mnogo poštuju, tek sad će da imaju novo stečeno poštovanje prema nama.

Jedan dan mi se dete ispovraćalo na sred časa, ostala krenuše da se guše, sve sam isterala napolje da ne naprave lančanu reakciju i to mi najinteresantnija situacija na poslu koju sam imala u poslednje vreme.

U sredu sam otkrila jednu seriju i to dosta kasno, jer je krenula sa emitovanjem 2008, koja zadovoljava sve moje geek kriterijume i od tada pa do danas dupe nisam pomerila dok nisam odgledala sve što postoji.

Išla sam kroz kuću kao manijak i maltretirala ukućane rečinicom “Kaaaakoooo je ovooooo coooool“. Mnogo sam uzbuđena i mnogo mi bilo kul. Sinoć sam zaspala sa sve naočarima, cigarama, pikslom, upaljenim svetlom i kompom. Danas sam završila poslednju izašlu epizodu. Sledeća izlazi tek u januaru, ne znam kako ću da izdržim, mnogo sam se navukla.

Radi se o seriji Fringe, toplo preporučujem svima koji vole te stvari.

Malopre mi puk’o nokat do pola, do živca. Sve zvezde sam videla. Sad imam zavoj na prs’.

I tako.

Eto me

 
9 коментара

Објављено од стране на децембар 13, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , ,

Kako sam provela jesenji predah

Imali smo mi prosvetari taj jesenji predah. Četiri dana, od četvrtka do nedelje.

Ja rešila da odem do Bg-a u posetu prijateljima i porodici.

Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Photobucket

Photobucket

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi :P. Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući “Dva sata kvalitenog programa“ i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali 🙂

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš “sa svi dani u nedelju“, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki “Uradi sam“. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na “informacije“, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim “naopačke“, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene “ Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!“

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:Photobucket

I

Ova:
Photobucket

 
17 коментара

Објављено од стране на новембар 7, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Nagrađujem

Photobucket

Dobila sam nagradu. Od Čarobne. Ona je pre toga dobila dve nagrade. Nagrada glasi ovako: „Prix d’Arts je nagrada za blogere koji prenose kulturne, etičke, literarne, osobne itd. vrijednosti izvan nacionalnih i govornih granica. Koji, sažeto rečeno, pokazuju da se njihova živa kreativnost i razmišljanje može lako otkriti u njihovim riječima i između redaka, bez obzira na jezik kojim pišu. Nagrada je zamišljena kao sredstvo promicanja prijateljstva među blogerima, način da se iskaže naklonost i priznanje za njihov rad koji webu daje dodatnu vrijednost.“

Dobila sam i problem. Nije da sam nezahvalna, ali dobitinik ove nagrade ima pravo i obavezu da nagradi pet blogera za koje misli da je zaslužuju i da ih preporuči.

I odatle idu. I odatle idu ti problemi. Nisam sigurna da sam kompetenta da ja sad tu delim neke nagrade. Mada samim tim što sam dobila istu, treba da me čini kompetentnom. Zavrtela sam se. Drugi problem je što mislim da “nagrade“ koje ja želim da podelim, su već podeljene, pa ćemo tako da se vrtimo u krug do besvesti. Al’ šta je tu je. Idemo.

O ovim ljudima sam ja već puno puta pisala, al’ šta da radim kad su oni meni aristokratija ovde, i zaslužuju da ih stalno pominjem.

Pa evo:

Mahlat. Svi je znamo, zamo kako i šta piše, znamo je koliko je dobra, ma gde dobra, ne postoji adekvatna reč da opiše njenu fenomenalnost. Toliko je dobra da je svi karakterišemo kao “van svake kategorije“. Al’ jeste. Ona je kraljica srpskog bloga i to jednostavno jeste tako. On je neko na koga se ja ugledam, što po pisanju, što kao ljudsko biće, i ta žena jednostavno ima bezbroj kvaliteta, koje nam svakog dana predstavlja na hiljaduijedan način. Hvala joj što postoji. Ako postoji neko ko nije čitao Mahlat, POD HITNO to da ispravi!

Suske. Ona je pesnik. Ona je borac. Jedno od retkih ljudskih bića preostalih na ovom svetu koju nepravda boli, i protiv koje se iste bori na načine na koje nikad neće da ugrozi “identitet i suvereni integritet“ njenog bića. Tako i piše. Neko je rekao negde u nekom komentaru “Kad porastem, ‘oću da budem Suske“. Ja kad porastem, ako budem i pola od toga, biću veoma zadovoljna sobom

Zelena je moj drug. Drugarčina. Zajebant. Retko kad sretnete ljude, koje u stvari ne sretnete, a razumete ih. I možete da im kažete najveće tajne svoje duše jer ste u njihovim tekstovima prepoznali sličnu ako ne istu meloduju vaše duše. Meni je to Zelena.

Deda je još jedan moj drug. Njega sam bezbroj puta hvalila, imam i čitav post posvećen zahvaljivanju Dedi. On je samo svoj. Njegov blog je utočište posvećeno smehu, ljubavi i razbribrizi. A sam Deda je jedno fenomenalno ljudsko biće, koje ako imate privilegiju da poznajete, vi ste jako srećan i bogat čovek. Ja sam srećan i bogat čovek jer poznajem Dedu i njegovu porodicu. I to mnogo neki fin narod, nemate pojma.

…Za kraj sam rešila da preporučim jedan blog, koji sam skoro otkrila. Nije mi drugar kao ostali, ali je Prijatelj, i nadam se da će postati moj prijatelj. Sviđa mi se kako piše, volim ljude koji prostim rečima mogu da opišu sebe, svoj život i iskustva koje stiču. Pa ‘ajd da mu dam nagradu, da ga postaknem da piše još više i više!

Eto, to je moj skroman doprinos. Svi koji dele nagrade se izvinjavaju i pate što ne mogu da preporuče još. I ja imam isti problem. Pisala ja i ranije o ljudima koje volim i koje čitam, bez kojih mi dan ne počinje.. Oni su svi divni i meni je drago da ih poznajem.

‘Ajd u zdravlje

 
7 коментара

Објављено од стране на септембар 21, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , ,

Kol’ko dugo nisam pisala, zaboravila sam da smislim naslov (Ima dobre muzike)

Čudno je kad naučiš da ćutiš. Stvarno mi dobro ide. Zaprepastila sam samu sebe. Nemam više potrebu da svima kažem SVE. Dobro biram. Tako da mi to malo otežava pisanje na blogu.

A i nije samo to. Bukvalno nemam vremena. Malo sam regresirala. U stvari ne znam koja je ovo faza mog života. Možda treba malo da obnovim razvojnu psihologiju.

Na godišnjem sam. Još malo. Ali kao da sam na raspustu. Maksimalno ga koristim i nemam nameru da stanem. Putujem, ludujem, zezam se, izlazim, vraćam se u ranim jutarnjim časovima, veselim se, družim se. Pomeram svoje granice impulsivnosti. I što je najlepše, uživam u svakom trenutku.

Pomenula sam u nekom od prošlih postova da sam toliko dugo bila tužna da sam zaboravila kako je dobro osećati se dobro. Ja sam dobro. Srećna sam, zaista. Nije mi život odjednom postao, savršen, daleko od toga.

Evo baš pre neki dan sam imala neki privatni haos, nešto što me povredilo i isteralo iz takta, ali ja nisam reagovala na to kako bi obično. Dopustila sam da prođe kroz mene, da ga izanaliziram, da objektivno sagledam svoju ulogu u tome, razmotrim svoju i tuđu krivicu, da shvatim da ništa ne mogu da uradim povodom toga, i da nema svrhe da depresiram oko toga, život će već da odradi svoje, svojim tokom. I šta god bude, biće okej.

I trudim se, kroz svu zabavu, da reorganizujem svoj život. Pokušavam da promenim zaposlenje i stambeno pitanje. ‘Oću da se “relociram“. Negde gde ću imati mnogo više mogućnosti i izbora. I tako sam malo jurila i tražila i kao našla nešto. Ali to nije ispalo kako sam ja zamišljala. Ne može tako. Pa sam malo bila tužna i uplašila sam se da ću ceo život da živim u Boru, sa mamom i tatom, u narandžastoj sobici. Ali neće biti tako, ne odustajem. Imam još hiljadu opcija i probaću nešto, i uspeću u tome. Jer sam ja Ivana, i ja sam neuništiva i ja mogu sve.

I bila je Gitarijada. I svirala su Bjesovi. Bjesovi su jedan od retkih bendova sa našeg govornog područja koje ja slušam. Fenomenalni su mi, i odavno sam zaljubljena u njihovu muziku. I nikada nisam uspela da ih čujem uživo. Nekako, kad god su oni svirali u Bg-u, dok sam ja živela tamo, ja sam bila u Boru, ili nisam imala para, ili tako neka glupost. Sad skoro, kad su svirali u Negotinu, ja sam morala da radim i nisam mogla da odem.
Kada sam čula da nastupaju na Gitarijadi, čvrsto sam rešila da ih ne propustim. U to vreme mi se palo neko putovanje u Beograd. Uspela sam da sve reorganizujem i obavim oba.

I eto mene na Bjesovima! Sa finim društvom, razveseljeni od alkohola, čekamo do 4 sata ujutru, trpimo Đorđa Davida da bismo čuli Bjesove. I na neki način to je bilo super, jer su ostali oni koji iskreno vole Bjesove.

I šta da vam kažem? Ne da me nisu razočarali, nego su mi samo zacrtali da više nikada ni jedan njihov koncert ne propustim, jer sam mnogo do sada već propustila. Evo, i sad se ježim kad se setim. Već sviće, Marinko urla Sve će se doznati, ja skačem, i pevam i šizim, okrenem se, vidim moje prijatelje kako to isto rade, i srećna sam.

I to je to.

A vi slušajte malo muziku. Dobra je. Ja idem da iskoristim i današnji dan

 
3 коментара

Објављено од стране на август 10, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , , ,

Spisateljska blokada i još nešto malo

Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla “Možeš ti to i bolje“.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona “bezparna“ u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima “nekog“ za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.

 
10 коментара

Објављено од стране на јул 27, 2010 in Dobro sam

 

Ознаке: , , , , , , , , ,